Književne novine
Nastavak sa 9, strane Bez formalnih novotanija, okrenut humornim stranama života i naličju
nekih aktuelnih zbivanja, pesnik je izlio svoje stihove sa puno osećanja za
' duhovit obrt i poentu, aluziju i satiri-
čarsku žaoku, Igra reči kojom se Krklec ne retko služio, a i osobena kratkoća epigrama, iziskivali su precizna izražajna sredstva, i zato ovđe potpuno funkcionalno i opravđano nalazi mesto interpunkcija, upotrebljena znalački i nenametljivo, đa mestimično može da posluži kao primer kako rečenični zn3ci ponekad nisu suvišni u savremenoj poeziji, i đa njihova uloga nije ograničena samo na postizanje posebnih efekata.
Nekolikim „epigramima Marcijala,
Getea, Puškina i dr. Krklec oživljava lep starinski običaj da se umetnički prevodi, odnosno prepevi, izjednačuju sa originalnim pesnikovim stihovima.
Ovaj mali izbor prepevanih epigrama može istovremeno da posluži i kao podatak o epigramatičarskoj srodnosti i eventualnim uzorima Gustava Krtileca.
Izvesna zasluga za ujednačen i uspeo izbor pripada svakako i Nasku Frndiću, koji je epigrame odabrao i priredio
za štampu. Ivan ŠOP
likovna umetnost
Man Ramić
ULUSOVA GALERIJA NA TERAZIJAMA
INSPIRISANA VIĐENIM, prirodom, slikarska vizija Afana Ramičća kreće, se u sferi maksimalne redukcije objektivnog. Pojam predela, koji je u najvećoj meri karakterističan za OVOB mladog „sarajevskog slikara, uzet JE kao sredstvo umetničke evokacije, za jedan likovni preobražaj prirode. NO, Ramičeva transpozicija prirode, u smlslu svođenja na čisto slikarsku formu, ne ostavlja utisak negacije objekta. Jer ovakvo formulisanje je, 5 jedne strane, pokušaj da se izvestan vizuelan doživljaj realizuje odsustvom svake deskripcije, Što znači da bude likovno protumačen: s druge, da Se U prirodi pronađu ona elementarna gromadna obličja. U takvom rasponu, od sažimanja prirodnih fenomena do njihove fransformacije. ujxanalitičke rilmovane formez».Afan. Ramić, osniva SVO ju slikarsku Roncepciju. Struktura nje-
govih predela, zelenog, maslinastog ili
smeđeg tonaliteta, građena je širokim horizontalnim i vertikalnim oblicima valerski izdiferenciranim, na taj način stvoren je sistem kontinuiranih pla nova. Ali, Ramić ne poseže za dubokim prostorom, ova ritmika se odvija gotovo na površini slike, b:sz obzira ma višestruku arfiikulaciju predela. Ovakvim sveukupnim izvlačoenjem u gro plan, Ramić nastoji da sugeriše monu– mentalnost, a i neposredniji doživljaj.
Uopšte uzev. Ramićeva intencija u ovom pravcu pronašla je svoj put, mada on još uvek krivuda, ima tu nedorečenih misli, nedosledno sprovedenih ideja. Njegovim slikama naročito ne-
dostaje· jedna čvršća i kristalnjja ko-"
.
Airela O GApVaOJA
ı
pesnička generacija
Vlada Urošević: „CRNI, BIK LETA“, „Mladi boree“, Skopje, „Progres“, Novi Sad, 1968.
ČITALAC Moji nije upućen u kontinuitete makedonske lirike — koji nešto zbog sopstvene indolencije a dosta i zbog naših izdavačkih prilika, u kojima se samo tu i tamo događalo da se izdaju „neobično potrebni uporedni makedonsko-srpskohrvatski tekstovi, nema jasne predstave o njenim novijim tokovima — bivao je, dolazeći sticajem slučajnosti u kontakt sa preveđenim stihovima Janevskog, Šopova, Matevskog, Todorovskog, Andreevskog, ne jednom veoma iznenađen njihovim visokim artističkim kvalitetima. I kao što obično kod nas biva, znaci čuđenja i odobravanja češće su bili ispisvani, i intonirani tako, zato što, eto, i tamo negde, gde nije bilo očeki-„ vano, ima i te kako dobrih pesnika a ne zato što s tom činjenicom nismo još uspeli da budemo načisto.
Antologija Vlade Uroševića, Crni bik leta, koncipirana kao izbor iz poetskog stvaranja najmlađe generacije makedonskih pesnika, predstavlja u tom smislu višestruko koristan ~ pothvat: sopstvenim primerom ona Dpokazuje kakva bi frebalo da postane izdavačka praksa, kao društveno= kulturna delatnost neprocenjivog značaja, a kao umetničko delo ona afirmiše najmlađu generaciju „jedne poezije, otkriva njene veze s tradicijom, kulturnom, literarnom, istorijskom, i nedvosmisleno upućuje na literarnu i duhovnu klimu „našeg vremena, na autentičan savremeni literarmi bostupak koji karakterišu ove stihove.
Ako se i o jednoj antologiji, nastaloj kod nas u novije vreme, unekoliko moglo govoriti kao o specifičnoj vrsti Kkyitike, u. tom. smjslu. što svaka pesma, u n3oj, kao sastavni deo opšte koncepcije. govori o književnim shvatanjima svog sastavljača, o Crnom, biku leta Vlade Uroševića može se, onda, govotiti jedino tako. I to ı tolikoj meri da ova antologija može da se tumači, jer tako deluje, ne kao pokušaj da se prikažc razmorodnost i bogalstvo pesničk.ih tema i postupaka, već kao izbor stihova jednog pesnika koji je oprobao svoje snage na nekolikim pesničkim temama. S tim utiskom počinje čitanje ove knjige, 5 njim se i završava. Vlada Urošević je, očevidno, birao pesme po jednom određenom pristupu temama i zato one izgleđaju -—
hezija, koja bi doprinela snažnijem | bez obzira što su tematski Yaspotezračenju slike. i dene u tri odeljka i što u amtologiji x |, učestvuje gotovo dvadesel pesnika -—
.Branko Prolić
UTL,USOVA GALERIJA NA TRRAZIJAMA NA SAMOSTALNOJ IZLOŽBI u Galeriji grafičkog kolektiva 1960. E. Branko Protić je inaugurisao, za nas u onmo' vreme, jednu novu slikarsku koncepciju, odveć slobodnog izraza,sa-
vremenu ali, što je danas naročito evi-\
dentno, i stilski autentičnu. Bio je to
trenutak u kome je proces stvaranja slike promenio svoje uobičajno kreta- ,
nje, Vizija se rađala u samom umetniku, nezavisno od predmeta, čak poimanja o njemu. rađala se u frenutku nadahnuća u jednom emolflivnom amor fnom vidu, čije je ofelotvorenje predstavljalo inkarnaciju sltvaraočevog duba. Glavni izražajni fenomen, u ovom slučaju, postala je materija slike, za koju je Branko Protić, taj postojani
· tragalac, spontano razvijao osećaj, Olkrivši, ne samo za njega karakterističnu lepotu slikarske materije, već afir= mišući i novu ideju o slici, sa koje su iščezli svi fradicionalni elementi iluzionističkih projekcija. Sav život slike
veoma prožete jednom pesničkom (ili prevodilačkom?) ličnošću. Melodičnost, | ritam, razni akustički elementi, stihoi vi nastali po frađicionalnom shvatanju \ logičkog razvoja, svakako nisu ono što kje Urošević želeo da afirmiše. Vrlo
je karakteristično da. u čitavoi antoı logiji, između pedeset i pet pesama, | ima samo jedna rimovana. Treći ode| ljak ove Kmjige, „Ali tog kamena nema”, u koji je smeštena meditativna i refleksivna lirika, u mnogome obja\ Šnjava sklonosti autora ove antologije i uklanja čitaočevu nedoumictu. Postaje jasno da Urošević lu vrstu poezije najviše ceni, da traži unutrašnji ritam u
|
\ —:
počeo je da se odvija u njenoj strukturi van klasične forme.
Današnje Proftičevo slikarstvo predstavlja nastavak njegovih jučerašnjih tenzija, ono je za jedan puni kvalitet, otišlo dalje, još jednom nas uveravajući da imamo pred sobom Tafinova-– nog slikara bez osećaja dileme prema sopstvenom jzrazu. Protić je sada još radikalniji u iraženju apsolutne vrednosti materije, u čijem okrilju iznalazi mogućnost da saopšti nova saznanja O svetu, iznalazi nove puteve kojima nas uvodi u prostore bezvremenske i Vvremena bez prostora, ozvučena pikturalnom mbedljivošću i lepotom starih maj stora. Čitav spreg doživljaja, svesnih i podsvesnih reakcija na fizički i duhovni svet, Protić uspeva da eksponira neposredno kroz slikarsku materiju
koji sačinjavaji osnovne elemente nje govog opusa. Izvornu snagu njegovog
bogatu građacijama dramskih tonova, ~
pesmama, bogatu metaforičnost, moderan, sintetičan i eliptičan pesnički jezik i veoma razvijenu asocijativnu aparaturu. Postaje jasno zašto su nam se pesme u prvom odeljku, „Pretvoren u nešto više od imena”, koje treba da transponuju pesnički odnos prema Ppriiz drugog, „Unutrašnja koje obelodanjuju sa
rodi, i one strana plamena”, vezu sa prošlošću, sa legendom, tradicijom, učinile na mahove preterano semantički posrednim, zašto nam ie izgledalo da ih je pisao jedan autor približno
koji uvek primenjuje isti
postupak.
No to za kvalitet ove antologije nema nikakvog značaja. To je pitanje koncepcije a ona uvek može da bude diskutabilna. Ono što je u ovoj knjizi potpuno van svake sumnje, ono, istovremeno, što je najvažnije, to je kvalitet njenih stihova. Ne znam hoće li preterano zazvučati kad kažem da se ne sećam da sam skoro imao u rukama knjigu stihova, poput ove, u kojoj je bilo veoma dobrih, dobrih i manje dobrih pesama — ali nijedne loše. Sasvim je svejedno da li je u pilanju neki prirodni fenomen kao tema, ili asocijativno tumaranje po prošlosti inspirisano, na primer, jednim nacionalnim instrumentom. da li je reč o auten-
ličnom istorijskom „sadržaju ili nekoj
wopštijoj istorijskoj temi, da li se peva o „večnim“ ili „Svakidašnjim proble-'
mima“... Petar T. Boškovski, Radovan Pavlovski, Bogomil Đuzel. Zoran Jovanović i drugi mladi makedonski nici — to treba sasvim jasno istaći —/ predstavljaju jednu izvanredno zrelu, i intelektualno i pesnički zrelu, sSencraciju. I io moedernu pesničku genera” ciju koja darovilo i nadabnulo, čiji pogled na svet odražava iskustvo savremenog intelektiualca. Reč je, dakle, o mladim koji su (najuopštenije i, ujedno, najkomciznjje govoreći) uspostavili kontinuitet s prefhodnim {okovima make-
peva
pesnioima
donske lirike, u čijim stihovima su ima-
nenftno prisufni tradicija i puls našeg
doba, izraženi na mođeran način u najboljem smislu te reči. Bogđam 'A. POPOVIĆ
pes="
OD GROTESKNOG do sentimentalnog
Raša Popov: Šteković: „ZNAK“, Wlastita
RAŠA POPOV razlikuje se od Većine pesnika svoje generacije. Kad čitamo njegovu prvu zbirku, prijatno smo iznenađeni željom autora da bude originalan. Ali između namera i ostvarenja leži veliki ambis koji treba preskočiti i doći na cilj, to jest stvoriti delo adekvatno ambiciji. Raši Popovu je nedđostajalo snage da svoj plan izvede do kraja. Naći ćemo kod njega i uspele ,poetske slike iznikle na tlu delirantnih stanja imaginacije, i duhovitost, i zgusnutu reč koja efektno zvuči i sugestivno deluje. Za razliku od uspelih detalja, poetska celina je, međutim, slabo organizovana, površna, haotična. Želeći da poeziju oslobodi patetike i retorike, on se okrenuo banalnom i komičnom, ali je, kao što to često biva, podlegao svojoj postao je i sam banalan. Nastojeći da parodira izvesne pesničke teme i misaone klišeje, on je i sam počeo da niže fraze, stihove neorganizovane, slučajne, neosmišljene. Popov nije „uspeo „da nstvari želju za ismevanjem standardnih shema i motiva u poeziji.
Pesnikovo kretanje ivicom alogičnog ~
u izrazu i iracionalnog u sadržaju dovodi (istina, vrlo retko) do lepih rezultata. Evo „jednog primera: „Kako sam strašan san sanjao / Sav u crve obavijen / Iz postelje leš svoj sam uklanjao“. Ali, avaj, autor ne istrajava u svom naporu ka potpunijem, čvršćem uobličavanju poetske materije. I pošto se, izgleda, brzo zamara, on diže ruke od svega, počinje da se zabavlja bizarnostima, prepušta se verbalnim igrarijama, ćudljivim spajanjima slika i pojmova koji su, najčešće, prazni i egzibicionistički. Ćitajući ciklus pesama 0 konjima, intimno sam ·zažalio što Popov nije bolje iskoristio svoj smisao za iznalaženje neobičnih i toplih slika prožetih dahom sna. ljopšteno govoreći, ima se utisak da je pesnik nedovoljno ispunio stihove jednom koncepcijom koja bi ih sve ujedinja=> vala, davala. im zajednički ion, „almosferu, smisao, | i 05
" Raša Popov insistira u nekoliko svojih pesama i na misaonom produbljivanju njihove osnove, Njegova metafizička strast je, međutim, pomalo infantilna. Trebn pročitati pesmu koja počinje rečima: „Ko će se javiti da objasni svet?“, pa shvatiti kako se agnosticizam i mistični vitalizam, kao njene dve slavne teme, brane krajnje banalno i detinjasto. Domen čiste misli ne odgovara prirodi pesnikovih sklonosti, mada on upomo želi da ga bezžbrižno i superiormo prokrstari, Bež obzira ma to hoće li on da ismeva alforistički način filosofskog izlaganja, ili želi da i sam postane sentemciozno mudar, Raša Popov deluje, najblaže rečeno, obeshrabmujuće: „Stari Grci su bili mudri / današnji ljuđi eu inteligentni.. Ima ptica koje ni ne znaju ko im je bio ded / ima i pčela koje ni me znaju da u sebi legu med / sem toga ima i nekih ljudi. Ima li ljuđi? / to je
P
Zvonimir
GOLOB
Postojiš, dakle jesam
ostojim, dakle jesi u. jedmom kot, myeme izgubljena, + samo, Ta, rubu. meke šume ko ruka pružena u, bilo uspomeme
koje kuca, i pjeva i tiho se vraća, u me.
Postojiš, dakle jesam, mg, rubu, meke tame, u Dtici, vodi, pijesku, u raju gole djece, u vatri što me gasne, u, srcu, vatre same, u smrti neke Yuže koja se Yuši u, me,
I oboje smo ovdje, jedno u drugome smovi, kao jedimo more i kao galebovi.
slikarstva i čini ona unutrašnja fransmutacija, koja se odigrava u samo] slikarskoj materiji, što u svojoj finalnoj napregnutosti definiše jednu izrazilo onfemplativnu individualnost.
Gledajući slike Branka Protića pitamo se da li su one samo izraz njegovog osećanja, ili se u njima ogleda i naše vreme kao univerzum, Ili, pak, i jedno i drugo.
si | . • Ive Subić GALERIJA DOMA JNA
NEGDE NA RBLACIJI kubističke strogosti forme i poetskih doživljaja Šagala izniklo je slikarstvo Ive Šubica. Tematski i intimno vezan za Slovenačko selo, Slikar vaskrsava duh
prošlosti, njegovu socijalnu sadržinu,
vizijama u kojima lični doživljaj pret= postavlja realnost. Ovim. sećanjima. pri družuju se teme iz NOB-a i sve zajedno se pretvara u setne i stravične pred stave, u lirsko maštarska doživljavanja, koja poprimaju katkad narativan karakter kazivanja. Šubic se u intierpretaciji figura i predmeta oslanja na geometrijsku stilizaciju, ali bez većih pretenzija na ovom planm, jer mu je daleko više stalo da ostvari takve odnose širom slike koji će otvoriti vrata poetskim intenzitetima. Šubic neće da zna za perspektivu i lokalni ton objekata i figuralnih predstava, njegove figure, intenzivno crvenog, plavog i ze lenog kolorita, kreću se oslobođene zakona gravitacije, pritom se pričinjava– juči kao snoviđenja. Uopšte, sve slike Šubica zaogrće nadrealna atmosfera kroz koju provejava lako prihvatljiva simbolika, a iza koje ostaje topla reč upućena autoru, baš kao što je i samo njegovo slikarstvo.
Vladimir ROZIĆ
„DVA OKA“, „Nolit“, Beogra
opsesiji, –-
d, 1963; Luka naklada, Daruva?, 1963.
isto kao da smo se upitali: ima li večnosti?“ Raša Popov voli „apsolutnog“ čoveka koji živi u „bezvremenom stanju“, ali, na žalost, mi vrlo malo doznajemo šta on o tom čoveku misli i kako ga doživljava. Njegovo gledigčše, koje se izražava površnim dosetkama, nemogućno je primiti kao poetski i mi saono opravdano.
* *
KRUG TPMA kojima se inspiriše Luka Šteković je odavno poznat: tuga, samoća, prolaznost, čežnja za ljubavlju i zasićenost njom... Ovaj mladi pesnik ugleda se na naše mnogobrojne liričare intimno-ispovedne orijentacije, Pominju se u mjegovoj tankoj svesci muzika jeseni, tuga koja naseljava samačku sobu, groblje, umome arije u tišinama, ljubavne jadđikovke, itd. Šteković voli elegični stih kakav s majstorstvom stvara Dobriša Cesarić. Al kad se on piše bez majstorstva, gubi svu svoju čar, lepotu i muziku i preivara se u jednolično nizanje već po-.
znatih reči, izanđalih od duge lupotrebe... Ljubavni stihovi Luke Štekovića,
sentimentalni, bez jačeg ličnog pečata, više odjek pročitanog no stvaranje imaju ponekad šarma kao što ga imaju i neke romanse što se pevaju, ali da li je to dovoljno da ih tretiramo kao pravu poeziju? Niko ništa nc može imafi u načelu protiv ispovedne lirike, samo ako je sveža i nova. Ali, ima li smisla pevati jednu melodiju onako kako je bezbroj puta pevana, ponavljati stereotipne rečenice, uzdisati već davne UZzdahe, prolivati već davno istekle suze? Kako dručije · okarakterisali sledeće stihove nego kao zastarele, banalne i melodramske: „Na kraju sam izabrao / ovaj fihi nežni „prkos / da te volim kako / i kad mi se hoće... Ostavi me / ljubavi / ostavi me / ljubavi / da ko-. načno vidim kakav sam / da sc Dprestanem dozivati uzaludno“, Ali liubav je uporna i ona ga ne oštavlja tako lako; otuđ u ovoj zbirci mnoštvo ljubavnih strofa koje o ljubavi govore na način koji i pre Štekovića poznajemo do u tančine.
Bili bismo ipak ncpravedni prema Luki Štekoviću alo ne bismo istakli i dve-tri uspelije pesme koje unekoliko odskaču od olužnog proseka njegovog U njima · je autor olkrio
nešto svežiji izraz za svoja melamholič-
pevamja.
na raspoloženja, koja inače kazuje moPesma sa početnim stihovima „Koliko vrafiju / u nedogled ispred nas...“ građena je van konvencionalnih kalupa. To je jedma dosta dobra pesma o čovekovom tegobnom putu kroz složemost života. Ideja o nezaustavljivom Tooticamju vreme na izrečema je tu sa dosta ličmoga u doživljavanju tragične fatalnosti vrememskog toka, Mi isprva mislimo, kaže otprilike pesnik, da je sve pred name i da vrememn ima ns pretek, dovoljno za ogsbvarivamje svih naših snova; ali odjednom osetimo da se budaućčtmosf, pretvara ı prošlost i da mas jeza obuzima, Postoje i inače u MKmjižici Znak u i tamo stihovi koji se izdvajaju svojim kvalitetom. Možemo samo žaliti što ih nema više, Ta melamholična poezija čežnje, almosfere jesenjeg sumraka, opojno deluje na mnoge mlade pesnmike. Njena rasprostranjenost ' postaće nam još razumljivija alo samo pomi-
notono i nezamimljivo.
slimo na sve one pesnike starije ge” neracije koje · su se njom proslavili. Ali treba dobro razlikovati privlačnost određene tematike, „koja u darovitim rukama dobija život, od epigonskih opevanja š la Cesarić ili Drainac... Luka Šteković još nije stupio na svoj put. Na osnovu izvesnih malobrojnih ostvarenja možemo očekivati da će nas oh jednog dama iznenaditi zbirkom koja će sadržayati više ohrabrujućih žzVUkova od njegove prve, u mnogome tipbično počeiničke, knjižice.
Pavle ZORIĆ
KNJIŽEVNE NOVINE