Književne novine
—iZiDG KNJTGA
Prevela Biserka RAJČIĆ
Hašeka i Kafke
grimasu, najednom opaža da ovde upravo nema ničeg smešnog. Što se činilo smešnim i delovalo kao smešno, otkriva se odjednom, u frenuftnom vremenskom prelazu, njima je neočekivanost u drugom svetlui čovek se oseća preneražen svojim sopstvenim smehom. Mučno mu je od vlastitog smeha, Ako .se okrene prema unutrašnjosti, koncentriše se prema sebi, prati već što je mimo njega i pred njim, ali i ispituje samog sebe: šta je neumesno uradio? Smejao se smešnom, Ali neočekivano mu izgleda njegov sopstveni smeh neumestan, smeh ga neočekivano prolazi i čovek je pritisnut mučninom svog vlastitog ponašanja, tako da traži krivicu u sebi a nikako u predmetu ikoji je u njemu, pre svega, izazvao smeh a zatim promenio smeh u drhtavicu, Razmatranje tog subjektivnog osećanja dovodi nas do blizine usamljene stvari; sama pojava je „alkiuelizivama“: što pojava pre svega tvrdi o sebi i učvršćuje u tom čoveka (gledaoca, čitaoca, slušaoca), okreće se neočekivano u suprotnost: smeh prelazi u drhtavicu i užas. Čovek se odvraća od predmeta i vraća samom sebi: kako je mogao da se smeje nečemu što nije smešno već čudno, tuđe, košmarno.
Da li je to užasno i ledeno, tuđe i neobično sa držano u Hašekovom delu? I kako je tamo sadržano? Kao epizođičnost i izuzetak, kao sporedna strana, ili ima nečeg zajedničkog sa strukturom dela? Hašekov Švejk se do danas čita (i tako tumači) u određenoj interpretaciji. Ljudi su primali Švejka posle prvog svetskog mata, u 20-tim i 80-im godinama, kao smeh nad proživljenim užasom, koji pripada nepovratnoj prošlosti i zato je primam više humormno nego groteskno, više satirično nego tragično i stoga je više idealizovan mego dramafizovam [...].
Pod uticajem „idealističke“ interpretacije zaboravilo se na neka važna mesfa kod Švejka: jedno od najveselijih poglavlja knjige, koje prikazuje propoved „pijanog feldkurata Kaca u zatvorskoj kapeli, počinje opisom zatvorskih smicalica: „Alko se neko protivi, tako ga odvučemo u jedinicu i tamo mu mpolomimo sva rebra i ostavimo ga tamo na miru da leži dok ne odapne. Na to imamo pravo“, U drugoj rečenici iskazama je atmosfera epohe: „Napred je išao u pratnji bajoneta čovek sa lancem na ruci, a za njim kola sa sandukom“. Sputani Šovek ide pešice jer je izrod. Stvar, sanduk, koji predstavlja veličanstvo mehanizma, putuje za osuđemikom na kolima.
Znači li to da je Hašekovo delo izgrađeno na cmom humoru, da se užasi nalaze pored smeha, da se šale smenjuju s tugom. Apsurdno se pojavljuje kao groza i užas, komičnost i humor. Groza ne sfoji pored smeha, već i jedmo i drugo izrasta iz jedme osnove: iz grotesknog sveta.
· Groteskni svet u Hašekovom delu isspoljava se u reakcijama kojima liudđi zaklinju užas, brane se od smrti, izbegavaju čamotinju, opiru se apsurdnom [...].
KO JE ŠVEJEK
ŠVEJKOVA LIČNOST, mora biti razmatrana u svetskom kontekstu, ali ne sme biti objašnjena samo ukazivanijem na Didroove, Servamtesove, Rableove ili Kosterove junake. '
Švejk se javlja kao dobričina i mudrac, ludak i glupak, koga društvo smatra idiotom i buntovnikom, simulantom i proračunatim čovekom, špijunom i lojalnim
podanikom. Ako se jednom pokazuje kao glupak a drugi
put kao mudrac, jednom kao sluga a drugi put kao bun=tovnik i tako dalje, mada uvek ostaje ono što ie, proističe njegova promenljivost, neshvatljivost i „„ta– janstvenost“ iz toga što je deo sistema, sistema koji je posuvraćem i koji posuvraćuje, koji je zasnovan na sveopštoj prebpostavci da se ljudi predstavljaju za onakve kakvi nisu i gde zato, ceniralne ličnosti moraju biti obmamnjivači i kontrolor-revizori. Sistematska i uzajamna mistifikacija jedna je od karakteristika tog sistema. .
Da li Švejk stavlja masku idiota, pod njom krije lice idealne ljudske prirodnosti i Plemenitosti,· stavlja masku lojalnog vojnika da bi ispod nje „sakrio pravo liee revolucionara? Genijalnost Hašekovu vidimo u tome što je prikazao čoveka i svog junaka kao ogromnu dimenziju, kao razapetost | među „ekstremima, među glupakom i mudracem, među cinikom i plemenitim osećajnim čovekom, među lojalnim građaninom i buntevnikom. _ MU .
Kod Hašeka se ljuđi susmeću na železničkim stanieama, u borđelima, u gostionicama, u bolnici — kao i u ludnici. A za Švejka je Judnica jedino mesfo na svetu gde su ljudi slobodni. Postavlja se pitanje u kom su smislu slobodni? Da li to znači: da bi bio slobodan, moram li postati lud, ili sam lud ako sam slobodan? Da li je ludmica utočište slobode, ili slobođa mora biti zatvorena u ludnicu, da ne bi štefila ljudima i ljudi štetili nioj?
HAŠEK I KAFKA
ŠVRJE SE NE SMB POISTOVETITI sa Švejkovštinom, kao što se Kafka ne može poistovetiti sa RBŽKOVI štinom. Šta je to kafkovština ili kafkoiđan svet? e je to svet apsurdnosti i ljudskog mišljenja, delanja i lju + skih snova, svet kao užasan i besmislen labirint, sve čovekove nemoći u mreži birokratskih _mašinerija, aparaYatura, opredmećenih produkata, „svet čovekove nemoći 1 opredmećenoj, otuđenoj stvarnosti. Švejkovština jepos :ban način reagovanja čoveka u tom svetlu apsurdne svemoći mašinerije i opredmećenih odnosa.
Tafkovština i švejkovština su svetske pojave koje nezavisno postoje od dela Hašeka i Kafke; praški Majiševr njei su tu pojavu shvatili i svojim delom joj da i O 0. đen oblik; ali to ne znači da se Hašekovo de o maje redukovafi na švejkovštinu ili _Kafkino na ka Rav i
vejk nije švejkovština, kao što ni Kafkino. 2 8 kafkovština. Hašekov. Švejk je, istovremeno i mp ic tim kritika švejkovštine, kao što je Kafkino delo, „MO9 tako, kritika kafkovštine: Kafka | Hašek a BS žili svet kafkovštine i švejkovštline kao svets a ir iavu,ali su je i podvrgli kritici, Kafkin čovaji IP Mali e u labirintu skamenjenih mogućnosti, otuđeni| ı Sana opredmećenih svakodnevnosti, koje za njega |O. 5 Oe) e Tfantazmagorične natpriroadnosfi, u kajiina - a RUKE neppkolebliiyom strašću pita šta je isdna. a. CE je osuđen da živi u svelu u „kome je jedino 15 ai 0:89 *tolanstvo interprefacij a syeta, jer O. | :Sdridt promeni sveta odlučuju druge sile, DRZIS OC dinke, Hašek svojim delom dokazuje da jc ČOV
e ž < e ie čovek produkal i opredmećenom obliku čovek, da je 10 sa vlastite
ođa! C ćenosti. Da Je izna ) Proizvođač opredmećenosti. 20 JOB Adio OPS Ge
opredmećenosti. Čovek se ne mož i: met, a je nego sistem, Do sada nemamo odgovara
jućeg i a Šudnu činjenicu da čovek ima u sebi OBOoPani. i REOJLUSCIVUa radi ljudskosti. U prvoj polovini MX veka dali su praški autori dve vizije modernog sveta, opisalidva liudska tipa koji Sl na brvi pogled, udalieni i suproini, ali se u stvarnosti dopunjuju. Dok je Kafka predstavio mehanizovanost svakodnevnog liudskog sveta i ukazao da moderni čovek Tora „da bro Živi i upozna osnovne oblike etuđenosti da 113 moga da bude čovek, Hašek je dokazao da je COVĆ- Vie nego automatizovanosl, pošto se ne može redukovati na stvar, na automatizovane proizvode i odnose.
KNJIŽEVNE NOVINE
SLOMLJENI VAL
(Naprijeđ“ Zagreb 1963;
ROMANI O RATU, ukoliko su protiv rata, imaju kod čitalaca obezbeđen uspeh, Iako se mnoge ratne istorije svođe na „isto to samo malo druk čije“, ipak svaka odđ tih priča čitaoca ponovo uzbuđuje, nagoni ga na razmišljanje i prisiljava đa se u jednoj stvari, protiv koje se konačno opredelio, još jedanput negativno odredi, I knjiga Nevila uta „Slomljeni val“ ide u tu vrstu literature. Nevil Šut se ne ograničava da govori o strahotama rata za vreme njegovog trajanja, om uočava njegovu razornu moć i posledice i u vremenu kađa već dosta dugo pripađa «prošlosti. Jedna devojka, koja za vreme rata požrtvovano služi u pomoćnoj vojnoj službi, izvršila je samoubistvo nekoliko godina posle svršetka rata. Ona nije mogla đa živi u izmenjenim okolnostima pošto su je za rat vezivale ne samo mučne nego i prijatne uspomene. Ona je vw ratu prvi put do-
živela ljubav i, uskoro zatim,
morala da izgubi verenika.
But nije pisac koji ne poznaje psihologiju svojih čitalaca. On je dobar romansijer kome je neobično stalo do to» ga 'da ga čitaoci rađo primaju i njegove knjige čitaju s interesovanjem. On je đevojku poslao u Australiju đa u Kući svoga verenika, kao kućna pomoćnica, izvrši samoubistvo. Sve što se o njoj saznaje đoznaje se posle njene dragovoljne smrti. Retrospekcija, iako je već dugo vremena manir, može da ima, ako se vođi vešto, čitav niz primamljivosti za čitaoca. Ođ ove dve okolnosti nekE mevešt pisac napravio bi, verovatno, ne mnogo ukusnu melodramu. S&ut,
prevala Jelisaveta Bajić)
koji ume da priča svoju istoriju ne samo sa zavidnom veštinom nego i sa dobrim literarnim ukusom, ume da sačuva nužno osećanje mere i đa svoju ratnu povest ispriča tako da se nikome ne učini da je u pitanju ne mnogo originalna literatura.
Pored priče o devojci u ratu pisac ove knjige želi đa da i priču o svojoj domovini Kkoja ratuje, Atmosfera Engleske u vreme pripreme invazije, nemačkih bombardovanja i neke vrste nemačke blokade data je na način koji je svojstven maturalističkim romansijerima prošlog veka. Kao da se Sut koristio čitavim nizom savremenih sveđočanstava da bi mogao da prikaže MEnglesku u tom poslednjem velikom ratnom «naporu. Ponekađ se dobije utisak da je pred na> ma reportaža nekog dobrog ratnog đopisnika kome je meobično stalo do toga da u svom napisu iznese što više Kkonkretnih činjenica o ratnom životu. Drugi put imamo utisak da čitamo neki savesno napisani službeni spis čiji je sastavljač želeo da nam ni jedđna pojedinost me ostane nepoznata. U takvim trenucima imamo jasnu predstavu o proleću 1944. gođine, ali ne i naročito đobru literaturu.
Prevođ Jelisavete Bajić doprineo je đa se Knjiga MNevila Buta primi kao dobro i književno napisano literarno delo. Samo w retkim trenucima prevođilac je upotrebljavao izvesne provincijalne izraze („zadnji“ umesto „prednji“, „par puta“ i slično), što je učinilo đa prevod ne dobije ona priznanja koja bi inače
zasluživao. (P. P-ć)
REVOLUCIJA U SREMU 1840—1849
(SANU, Beograd 1963.)
PROBLEMATIKA učešća na-
ših naroda u Revoluciji 1848,
spađa u najsloženije u'doma– ćoj istoriografiji i po bogatstvu i razbacanosti, odnosno nedostatku izvora za neka pitanja i po ·izukrštenosti uticaja, previranjem unutar pojeđinih zemalja i sukobljavanju sa politikom velikih sila, na prvom mestu Austrije, na čijoj teritoriji je ona, na južnoslovenskom području, najviše i došla do izraza. Kao svaki revolucionarni pokret, to učešće imalo je dubokih Kkorena u prošlosti; pošto nijedna naša zemlja tađa nije bila nezavisna, a sile su imale dosta interesa za intervenciju, često i tajnim Kkanajima, ne retko teško je odgonetnuti gde prestaju da dejstvuju spolini činioci, a gde data situacija predstavlja proizvod aytohtonih komponenata. Povrh svega toga i zaostalost i nerazvijenast. balkanskih, pa i srednjoevropskih društava još više otežavaju „mogućnost naučno, objektivnog ocenjivanja tih Tokreta, odnosno pojeđinih faza njihovog razvoja. Naveđene teškoće mnogo su doprinele da Četrdesetosma tu našoj mauci ostane dobrim delom neproučena. ĐDosađašnje interpretacije, mahom kraći pregleđi osnovnih pođataka, sporne su i međusobno Wrotiyvrečne. Nasuprot svim fim prepreWama, dr Slavko Gavrilović, vanredni profesor na Katedri istorije Univerziteta u Novom Sadu, pristupio je obradi jiednog važnog odseka ove problematike. On se već više godina bavi argarnom istorijom Brema i Slavonije u dva poslednja stoleća. Retko marljiv arhivski radnik, objavio je već nekoliko Korisnih studija.
Na samom «početku rađa Gavrilović je bio suačen sa dva važna tehnička i metodska pro blema. Nije bio u mogućnosti da, iskoristi svu pgprađu koja savremenom #«istraživaču stoji na raspolaganju, a od Moje je ponajivažnija ona bečkih arhiva. Zatim, veoma je teško, možđa i nepremostivo, iz ukup” nog razvoja 1848. u Vojvodini izdvojiti i posebno obraditi jednu oblast, mađa se na njenom zemljištu nalazilo i seđište Pokreta — Sremski Karlovci. Dosta iscrpno je tretirana uloga bana Jelačića u vojvođanskoj Čeđrtiesetosmoj. Reakcionarno držanje ovog ecrnožutog vojskovođe sada ic ocrtano mnogo jasnije i potpuni-
je. TI inače, pri izlaganju treće,
:gavršne- faze „Revolucije, „do-—
gađaji od opštevoivođanskog značaja dati su opširnije nego u ostalim glavama.
Pa i kađa je "ograničena na „čisto“ sremska zbivanja, ova studđija je značajna i za poznavanje celokupnog Pokreta 1848. u Vojvodini. Kao što je naglašeno, prevashodno istoričar agrarnih pokreta i odnosa, Gavrilović je i u ovoj svojoj studđiji najviše prostora po-
svetio tom aspektu, U opsež- .
nom uvodu o Sremu uoči Revwolucije (1790—1848) od preko 80 strana, on je pretežno opisivao društvene i privredne prilike na selu, pa ie građanska komponenta ove Revolucije, koja je i po rečima samoga pisca, „u Sremu imala mnoge odlike buržoasko-demo kratske revolucije“, tu i u kasnijim poglavljima, ostala donmekle zanemarena. Ali, čini se, da su pri tome, pored mnogih značajnih i vređnih osobina ove studije, nastali i njeni glavni nedostaci: prenebregnuta je stvarno uloga Sseljaštva u Revoluciji, njegova društvena i iđeološka ograničenost, niegov značaj za snagu celog vojvođanskog pokreta. U kretanju seljaka autor je preterano zapažao samo antifeudđalne tendencije; njegove Sslabosti niie dovolino istakao i protumačio.
Treći značajan prilog poznavanju cele 1848. wu Vojvodini je istorijat slablienia starih i nastanka novih revolucionarnih organa vlasti, njihovih međusobnih odnosa, oživljavanja i prevlađivanja prvih, odnosno iščezayanja poslednjih u vreme propadanja Revolucije. Takođe i preobražaj srpske narodne vojiske u carsku potpunije je izložen nego ranije. No vinu predstavljaju i delovi o srpskohrvatskim odnosima među mesnim stanovništyom, koji su imali važne posledice i za uspešan razvoj celog Pokreta. Gavrilovićeva knjiga je prva studija, prema shvatanjima istoriiskog materijalizma, o udelu jeđnog našeg kraja u Revoluciji 1848/49. ako po geografskom prostoru koji obuhvata tako ograničena, ona pruža više mogućnosti za razumevanie ove Revolucije nego i jedna druga knjiga do sa da. Takva, ona i pored nedostataka, od kojih je jeđan deo bio neizbežan, čini najznačajniji doprinos proučayanju jednog od najkrupnijih događaja jugoslovenske prošlosti. (J. M.)
Anri - Troja,
SUSRET („Zora“, Zagreb, 1963; prevela Smiljka Biletić)
SAVREMENI francuski romansijer Anri Troja (nače Rus po rođenju) uživa glas Veoma čitanog i popularnog Ppisca. Njegovi mnogobrojni remani, sa savremenom i istorijskom tematikom, štampaju se u tiražima koji se smatraju izuzetno velikim. Troja je realistički pisac koji vešto priča, slika plastične karaktere i Živopisno prikazuje razdoblja u kojima razvija bogate i sigurno Konstruisane fabule. Anri Kluar, poznati istoričar francuske književnosti, stavija 'Tro
tod koji je još Tolstoj doveo do savršenstva. On upoređo prikazuje istorijska zbivanja i privatne živote svojih junaka. Tako se ı jednoj reljefnoj panoramskoj slici prepliću politički I intimni momenti. Troja je vrlo živo prikazao atmosferu okupirane Francuske. Ovaj plodni autor svakako zna kako se pravi solidan roman po tradđicionalnom receptu. On ne piše nikakva velika đela, čak
ni wu oblasti klasičnog izraza (kakva su napisali, recimo, Rože Marten di Gar ili Fransoa Morijak), ali on ostvaruje jeđan romansijerski prosek koji se ne može jednostvno ignorlsati, Ako nije đubok i originalan u načinu pisanja, on nije ni vulgaran ili melođramatičan. Zato čitanje „Susreta“ neće biti beskorisno, isto tako kao što neće biti ni osobito plodonosnoe, (P. Z.)
[--] STAROCRĆKI LJUBAVNI KPIGRAMI
(„Bagđala Kruševac 1963;
SA KAMENIH ploča, iz divlje trave zaboravljenih grobo-
iradicija“ i podvlači vezu između njegovog dela i romanesknih struktura prošlog veka. „Evo dela — piše Kluar— koja ima-
jaa u ođeljak nazvan „živa
ju dimenzije života. Erija i Troja vezuju nas za ljudska bića, pridružuju nas njima. Nesumnjiva prednost cikličkog romana tako shvaćenog jeste: u njemu se izražava trajanje, simpatija ima vremena da se probuđi i čitanje đa postane prijateljstvo. Jake indiviđualizacije obnavljaju velike Ijudđske teme“.
Roman „Susret“ pređstavlja završetak ciklusa romana pod zajedničkim naslovom „Setve i žetve“ Klizabeta, „junakinja romana, dolazi u Pariz uoči poslednjeg rata. MRazočarana, obuzeta dosadom, sa Životnim iskustvom punim gorčine, ona ne vidi cilj pred sobom. Njen sentimentalni život nije u početku srećan. Razvedena od muža, ona postaje ljubavnica jednog poslovnog čoveka, ali njihovoj prolaznoji avanturi ne može da nađe mir. Dolazi rat, okupacija Pariza. Elizabeta se upoznaje sa mlađim Borisom, pripađnikom pokreta otpora. Ona će se uđati
lim akcijama protiv Nemaca. Na kraju će oboje dočekati os lobođenje. Elizabeta zaneseno posmatra rađosni Pariz u noći, đok sva zvona zvone slaveći pobeđu,
Anri Troja upotrebljava me-
VIKTOR ASTAFJEV
SOVJETSKA „mlada proza“ — ona posle 1956. gođine — već je postala pojam, Mada žive, često žučne rasprave ne prestaju, mlađi prozni pisci potpuno su osvojili visoko mesto u savremenoi sovšjetskoj knji-
ževnosti, munevši u nju nov, svež dah. I Viktor Petrovič Astafjev, rođen 192. u selu
Oovsjanka blizju Uwrala, pripađa toj grupi poletnih pripoveđača koji mnogo obećavaju. Njegova «najvažnija Knjiga, zbirka pripoveđaka pod naslovom „Zvezdopad“, još jedna ie potvrđa njegove 'nesumnjive obđarenosti, njegovog stvaralač kog napretka.
"ri pripovesti i četiri kraće pripovetke Koje sadrži ova Mnjiga daju srazmerno potpunu predstavu o dosađašnijem stvaralaštvu „pisca „nekolikih zbirki „pripovedaka i jednog romana. Sukob između starog 1 novog, ustajalog i Žživotvornog, čini osnovu tih dela, u kojima, više ili manje snažno, izbijaju sklonost ka prirod* nom, ljubay prema životu i ljuđima, težnja ka delatnosti, pokretu, razvitku. To je, možda, najočeviđnije u pripovesti „Gorocvet“. Težak život zabačenog i ubogog sibirskog sela, čiji se žitelji čvrsto drže drevnih predrasuda i najveću sreću vide u očuvanju te Yaikadašnie upnrtyljenosti, Astaflev slika izrazitim, zgusnutim stilom, škrto ali rečito, ispoliavajući , smisao za psihološko poniranje i upečailjivo prikazivanje elementarnih ljudskih sukoba. Glavno lice, došljak i ospobenjak, sin prirađe Patrliak prvi uspeva da se odupre jednoličnom bitisanju i neljndđ
za njega i· postati njegov šaborac u smće-
. neprevedene knjige
va, sa gozbi i seđeljki gde su čitani, iz jednog vremena koje je za nas već odavno legenda, san, istorija, dolaze ovi epigrami, nežni sastavi ljubavnika, poruke onih čija tela nisu više ni prah, ni lišće, ni trava... Činilo nam se, dok smo ih čitali, da otvaramo bočice 6 tajnim mirisom (sačuvanim Kroz toliko vekova), koji je miris doba, miris vremena samog; miris ođeće, nakita i voća, miris cvetova nekada strasno otkinutih, miris ulja i ženske puti, noći i zemlje.
Treba pročitati ove epigrame i viđeti kako vreme „nema vlasti“ da ih zarobi, đa im oduzme osećajnost, njihov dra žesni trenutak, njihovu zrelost i jedinstvenost. Najčešće poruke strpljivih ljubavnika upućene njihovim draganama, poruke strasnih igračica sa zmijama, mladića i devojaka mrke kože, il samo jadanja napuštenih, oni kao da i danas imaju snagu da nas uzmu za ruke i vođe ka jednom svetu koji je nežan i neshvatljiv, jednostavan i mio, lep i plahovit, istinit:
„Filanion je mala, crnpurasta, kosa joj je kovrđžava kao peršunovo lišće, koža mek ša od paperja, reči čarobno nežne: ona daje sve, a često zaboravi da išta traži za Uuzvrat...“ („Filanion“)
Imena kurtizna, služavki, devojaka i žena, čije otežalo telo zadržava moć da bude priv-
ZVEZDOPAD
skoj otupelosti samoživih seijaka, te da ukaže mlađima na širok i samostalan put rada, ljubavi i slobođe, kojim treba i oni đa pođu. Živi opisi priro de doprinose opštoj slići neraskrčene divljine u kojoj počiva neizmerno bogatstvo, i iskonske bliskosti čoveka sa prirodom, Značaine sposobnosti Astafjeva naročito su došle do izražaja u pripovesti „Prolaženje kroz tesnac“, Bekstvo nesrećnog „đečaka Tljuše od kuće, njegovo kratkotrajno hli bogato doživljajima putovanje sa splavarima simbolišu životni put čitavog mlađog sovjetskog društva, kaljenje u neopisivim naporima i otkrivanje novog, boljeg i srećnijeg sveta. Sjaino ocrtan lik mališanov, igzraziti likovi splavara i nenametljivo, tečno, zanimljivo pripoveđanje, jednostavno ali jezgrovito — čine ovu pripovest izvrsnim „doprinosom savremenoj „sovjetskoi prozi. Junaci Astafieva su radoznali, trudoljubivi, smeli i skrom ni ljudi. Ne slažući se sa zaostalom sredinom, oni nastoje da prokrče nove puteve, đa otkriju nove istine, đa se sjeđine sa velikim svetom i đa žiVe punim, svestranim životom. Niegovo izlaganje odlikuje se neobičnom lakoćom, unutrašnjom napetošću i prirođnošću. Prema rečima Lenine Ivanove, u njegovom radu nikađ nema izveštačenosti — ni u Konfliktima, ni u temama, ni u likovyima. Astafjev ie „ozbiljan, misaon i iskren. Njegove pripovetke su filozofske u najboljem značenju reči“. Mađa njegova razmišlianja nisu uvek fako duboka, a nategnu-
[BO 8:22, MA i MG a ira OI u
„nje. Tako, na primer,
prevela Jugana Stojanović)
lačno i đa pruža uživanje, Imaju čar imena nekih egzotičnih krajeva i cvetova: Pilanis, Teodote, Aristion, Eurinos, Galateja, Doris, Arista, Filanion, Demetriose, To neznani pevač kleše u kamenu kratku povest o ljubavnoj igri, svečanostima postelje, uljanoji svetilici koja obasjava naga tela, Tako on slavi lepotu koja me pristaje da bude zaboravljena:
„Ovđe, pođ stubovima, počiva Aristion, igračica sa zmijama zvečarkama. Vlasi su joj vijorile na vetru kađa je igrala među borjem, u čast bogova: zatim bi tri puta iskapila pehar. Noćna je ljubav više neće zanositi. Zbogom Ostajte, o zabave i strasti mnoge! Sklonila se ovde igračica, ona koja se nekad skrivala pod cvećem mirisnim venaca raskošnih“. („Igračica“) f
Često povest o patnji, prolaznosti, jađanju i ljubavnim nevoljama „razvedrava neki mali fini podsmeh, često ga krije u sebi i neka ljubavna izjava, kao u pesmi „Mršava žena“. Diskretan humor — koji je na nekim mestima u izrazu, na drugim sama poenta i stav pesnika, sastavljača epigrama — baca kao čudesna lampa svoju svetlost na epikurejca koji se i na ovaj način opirao vremenu i prolaznosti.
Nastali ı čistoj zori poezije, u detinjistvu čoveka (VII yv. pre naše ere), starogrčki ljubavni epigrami ne samo đa su sačuvali jednostavnu lepotu reči i lepota motiva već su, tokom gođina, dobili jednu dragocenu patimi koja je sa-
činjena od našeg čistog sanja". +
renja o. vremenu koje nestaje i traje.
Prevođi Jugane” Stojanović odlikuju se lepim smislom' za poetsku reč, ađekvatan izraz i rečenicu koja ima svoi ritam i kristamu liniju (A. ER.)
„MOLODAJA GVARDIJA“, MOSRVA 1962.
tost se i u njega može pogdđegod naći — Kritičarev zakijučak je u osnovi tačan. Važna odlika proze Astafjeva, svojstvo mlađe sovjetske proze uopšte, jeste liričnost., Izbegova nje krupnih reči i opisa natčovečanski pođviga,pa čak i izvesna služenost zahvata, dgra ničenost na običnog čoveka 1 svakiđašnje događaje, na otkrivanje velikog u malome nužno su približiii savremenu sovjetsku pripovetku Jirskom. Sve češće bavljenje „psihološkom i antropološkom „tematikom tome je još više doprinelo. Stoga se i u Astafjeva može zapaziti posebna privrŽenost prirođi, ljudskom i 1stinski značajnom m čoveku,
uzbuđenost predđ tainim čarima života. Đođuše, wu prozi Astafjeva
mogu se naći i zastareli umetnički postupci, i preterano moralisanje, i crno-belo slikagotovo svi negativni likovi obično su pobožni i zaostali. U Kkraim pripovetkama, osim delimično u pripoveci- „Vojnik i mali nema velikih trenu taka, Ni lepi opisi priro= đe, toliko česti u Astafjeva, nisu uvek sasvim celishodni, a scene iz lova čine čak i vrlo uspelo pripovest „Gorocvet“ razvučenom. Okoinost šta su mu i pripovesti nešto rastrzane, nedovoljno jedinstvene, ne jednake snage — navođi na za ključak da Astafiev nije pripoveđač najvišeg reda. Ali neobična istančanost, smelost i prođuhoyvljenost, koje on mne retko ispoljava, a naročito do ista snažna pripovest „Prolaženje Kroz tesnac“ — syeđoče da je posređi vrstan, darovit mlađ pisac, čiji su izgledi Yveliki (JJ. J.)
PIŠU: „PREDRAG PROTIĆ, JOVAN MILIĆEVIĆ, PAVLE ZORIĆ, ALEKSANDAR | RI-
STOVIĆ I JOVAN JANIĆIJENIĆ i
-