Književne novine

koro je uobičajeno da se pesnic'ma 93 koji pišu Timovanu poeziju prebacuje da su im rime aljkave, a poetika preživela. Pomenuću samo slučaj Dučićevih rima, koje je Matoš ismejavao u svojim analizama, Srećom, Matoš se porekao pišući sonete sa savršenim rimama, dok mu rime u boljim pesmama, po prirodi poezije, odslupaju od «strogih pravila metrike. Pravilnim rimama može se postići mu-– zika, ali isključivo muzička fotogra– tija praznine, dok muziku prave pesme ne čine samo rime no i sve ostalo podjednako. Prava pesma se koristi jedinim rečima i njihovi odnosi SU, po muziku, bitni koliko i rime, ako ne i više, jer je rime mogućno napisati unapred, i to može urađiti bilo ko, one se mogu i prepisati iz rečnika r:ma koji postoje u razvijenijim jezic'ma. Ako su u dobroj pesmi rime nepravilne, znači da je tako trebalo, ako su pravilne — takođe.

Rime u velikim pesmama većinom su nepravilne, jer spontanast ne pristaje na pravila, lomi ih, namerno greši, ali greške prave poezije sui njena jedina pravila. Moć da se može sve rimovati velika je i daje pesniku posebni akcenat i snagu. Život iz pesme odlazi i u njene rime, kakve su da su, kao iz semena u najdalji izdanak jedne biljke, Ako je pesma živa, ona se potrudi da živi i njena rima.

Intimno, nikad mi nije bio razumljiv bes literarnih esteta nad „nekim rimama, jer poezija nije otrcala ni« jednu rimu, nijedno osećanje, niti je to mogla. Poezija se nije odrekla ni-

. jedne reči, pa ni rime, Važno je šta se rimuje, ne kako. Kraj stiha mora biti prirodan i logičan. On ne sme biti kalem, jer kalemljena rima srećom ne prirasta na organizam pesme. Smešan mi je pesnik koga zamišljam da je lako napisao stih i tek na kraju glavobolji o rimi, Onaj ko počinje da misli tek kod rime, kasno se set:o; dakle, loš je pesnik. Ne može se reći: to je dobra pesma sa lošim rimama, Ovo je redak paradoks koji nije tačan, jer u dobroj pesmi ništa nije loše. Ako dobra pesma slučajem ima praviine rime, a dobra ih i može imati isključivo slučajem, utoliko bolje za sve šlo je u njoj. Ko sledi pravilo obično postigne samo prosek, dok onaj ko ga ignoriše može postići sve, ali n'šla. No pesnik ne odlučuje svesno da li će slediti kanon ili ne, Sve se to od'grava negde izvan njegove volje.

Pravilne rime nisu upotrebljene zato što su pravile već što su bile u tom frenutku nezamenljive. Pravilne rime nemaju n'kalkvu povlasticu u poeziji. Pesma ima onakve rime, emociju i

misao kakva jč& bila stvaralačka moć.

Pesnika u trenutku kad je stvarao. Zato u pesmi nije odvojena muzika od misli Hi od emocije, Sve je u njoj tako pomešamo da se ne sme ništa izdvajat', jer izdvojeno ne znači ništa. Pesnik se rada sa Svojim osećanjem jezika, SVOjim riumom, svo„im smislom za odnose među rečima, Pesnik se, dakle, naučen rOdio što se toga tiče, On možda tek kad bročita Boaloa sazna da je sve to tahije odnekud znao, bolje reći osećao. Cela formaina poetika je beživotna i

. poeziju ne treba podvrgavati njoj, već

obrnuto. Slavne greške treba uzimati Za pravila melrike, ali su one istina baš zbog loga prestale da budu pravila š pravila su samo za sebe. Neće biti odviše da se pomognem i jednim mestom iz Puškina:

4 da im pružim, mesta i slobode

i glagole u srokove ja zbih,

znam, glagolske nam rime baš me

gode

zbog čega? Pitam, kako ćeš bez / njih?

4 čemu to kad reči malo ima

i glagoli će odsad biti rima.

Ne otpuštam ja mikog ma čast

ko ždrpca kada mu medostaje mešto, il ko regruta kad je malo kljast. Priloge, sveze sakupiću vešto,

ološ u vojsku vYrbujem u slast; treba mi rima: sastaviću sve što sadrži rečnik; svaki slog je moj mije parada, mogu svi u staroj!

Pesn:k ne trpi zabrane i, čini mi se, kad bi neko zabranio upotrebu neke reči, pesnici bi je upotrebljavali najviše, Nasilha težnja ka pravilnoj rimi upropasti dušu pesme, jer rima je reč, a jedna reč je dovoljna da sve okrene tumbe, Rima ne može biti banalna —d ako ceo stih nije takav.

Matija BEĆROVIĆ

Pošto je moja teza bila đa se u o d„ređenim slučajevima (koje sam pro učavao) mnogo pre može govoriti o spontanim srodnostima nego O „Ppožajmicama“ ili reminiscencijama, OVI Disovi stihovi došli su kao još jedan primer u tom smislu.

No, ubrzo sam u ovom slučaju morao da se zamislim. U „Srpskom književnom glasniku“ 1905. godine, u jednoj belešci o uskršnjim dodacima političkih listova, stajalo je i OVO: a

„Klasični Arverov sonet, jedan o najlepših što su ikad napisani u Pprevodu g. Disa, u „Dnevnom listu“, Ispao je vrlo tvrd“,

Pokušao sam da nađem” komplet „Dnevnog lista“ iz 1905. godine, ali u tome nisam uspeo. Samo sam najmo još na jednu potvrdu o ovom prevođenju. „Delo“, posle „Sıpskog književnog glasnika“ najboljiinajugledhiji časopis tog vremena, beležeći takođe uskršnje dodatke iz te godine (1905), pominje ı ovaj Disov prevodilački posao, i to nimalo laskavo: Dis je dao — kaže se tu — „osakaćen prepev razglašenoB Arverovog soneta“. o J

Ove ocene sigurmo nisu prijale osetljivom Disu, pogotovu Ova vrlo Oštra u „Delu“, časopisu kojem je on bio blizak i u kojem je sarađivao. 'Tako bi se moglo zalključiti da je to bio prvi i poslednji prevodilački Disov VOKUPAJ koji je poređ toga ostavio traga 1 ı njegovoj originalnoj poeziji. tkie

Međbea, zaninljivost OovVOB Sao, tu tek počinje. Zašto je Dis prevodio baš Arverov sonet? Da li samo ZbOH njegove popularnosti i pristupi i a

· — iž brojnih francuskih antoločija o tanki? Ili je uzrok bio drugačiji i du - Žo, }a| isliti Odgovoru se možemo lako dom Ž 3, ako se setimo jedne Pandurovičeve 7 a bomene iz pomehfutog članka O Ne

da je sam Dis imao tajnu ljubav ko nikome nije boveravao i O kojoj je OŠ-

KNJIŽEVNE NOVINE

ftao trag u nekim njegovim pesmama. To su: „Sećanje“, „Ona i njoj“, „Na ono= me bregu“, „Pod prozorom“, „Plave misli“, „Viđenja“, „Uteha“, „Priča“, „Promenada“, „Grobnica lepote“, „Njeno ime“ — koju Pandurović izdvaja kao „vrlo karkterističu“ — i „Možda spava“. Kako smo iz ranijih navoda već videli, ta ljubav je ostala neznana, nekazana. Kasnije, suđeći prema ovim drugim pesmama, ta žena je umr la. Ili ju je možda. Dis samo svojim pesmama proglasio umrlom? Za njega, ona je na svaki način postala mrtva, za poeziju, tek tada živa.

Disa je, dakle, zbog sopstvene vrlo slične situacije privukao i zainteresovao slavni ArVerov sonet. „On je poželeo da ga prevede na naš jezik. Pri tom je, možda, alto sam nije znao OTIginal, dobio brevod u prozi od nekog svog učenijeg Prijatelja. Ali, origina– lan pesnik, boem i maštar, Dis se morao naći u onom grdnom Pprocepu 1Zmeđu — 3ćjprevođa i prepeva, između bukvalne vernosti originalu i neophodnosti da pbrevod bude i lep. Tu on nije mogao uspeti, možemo to sigurno tvrđiti, iako tekst njegoVoOg „OSsBkačenog prevoda“ nemamo. Takođe možemo tvrditi da oštre "kritike u dve najuglednije literarne tribine (i to : štrija u bliskom „Delu“) nigu motaie „odvratiti“ našeg pesnika od SVOE" ne želje za prevođenjem. Najverova nije je da On u slična iskušenja i inače ne bi više zapadao. On se bio SRO teresovao samo jednom, samo za Jed“ nog, SVOBS pesnika, tačnije rečeno za iednu sebi izuzetno dragu pesmu. Ljubav ga je načinila prevodiocem (ne ljubav prema literaturi, naravno, neo duboka tajna ljubav prema jednoj :ni), i ta ljubav je tačno odredila i početelt i kraj te „Dprevodilačke alttivnosti“. Tako ni Arverov sonet, i bored očizlednih, sličnosti sa Disovim stihou stvari nije „uticao“ na poeziju pesnika“. | Dragiša VITOŠBVIĆ

vima, našeg „ukletog

Kroz beogradske galerije

IZLOŽBA LIKOVNIH UMETNIKA MAKEDONIJE

Umetnički paviljon na Kalemegdanu

TEŽNJA KA savremenom izrazu OSnovna je konstanta ođ «Moje polaze makedonski slikari, od koje oni usmeravaju svoje stavove doduše ne odveć nove i nepoznate kad su u pitanju njihova formalna uobličavanja, ali sa argumentovanim stilističkim odlikama koje su u stanju da ih odbrane od gole mehaničke obaveštenosti. Reč je ovde o nefigumativno-asocijativnim i nadrealističkim temdencijama koje nam malkedonski protagonisti interpretiraju sa izvesnom lokalnom potkom, inspirisani nacionalnim ambijentom i događajima, odnosno folklormim tvorevinama. U ovoj manje više homogenoj grupi, naročito što se kvaliteta tiče, Dosebno bismo istakli Ljubodraga Marinkovića zastupljenog trima slikama od kojih dve u vrlo slobodnim asocijativnim komcepcijama prikazuju autorovo prilagođavanje tematike iz NOB-a savremenim slikarskim imperativima, sa nemametljivim i rafinovanim tretmamom slikarske maierije. No, ništa manje pažnje ne zaslužuje i njegova treća slika, monumenftalnih dimenzija, sa široko shvaćenim prostorom, ona sugestivno dočarava stravičnost rata retko pročišćenim „likovnim jezikom. Spasu Kunoskog već dobro poznajemo po halucinsmtnim vizijema ponešto bliskim Klasičnom nadrealizmu; on je ovoga puta naraciju sveo na najmanju meru i na taj način postigao znatno određeniji pikturalni efekat. Dimitar Kondovski poseže za oživljavanjem sfarih ikoma i folklornih elememata, koji u novim odnosima „i nefigurativho preobraženi odzvanjaju savremenim zvukom. I,azar Ličenoski, bez obzira što se predstavlja trađicionmalnom #izijom, pokazuje suverenost u vladanju Kičicom, fini koloristički sluh, Ivan Vel-

kov i Aleksanđar Risteski su ozbiljno zaokupljeni „problemima besformnog slikarstva. Risteski se nac ročito ističe smelim zahvatom i dobrom organizacijom strukture, njegova rešenja su poput Bernikovih. Grafike Dragutina Avramovskog i tapisenije Dimče Kocoa mogu se uvrstiti u solidne radove. Skulptura je zastupljena sitnom Dplastikom i najveći njen broj egzrzistira u već poznatim stilizacijama, jedimo se Petar Hadži Boškov i Botfo Mitričeski ističu ošobitijim i inventivnijim ftranspogzicijama.

MIODRAG VUJAČIĆ

Ulusova galerija wa Terazijama '·

ORGANIZOVANA pod imenom Mir iverja, izložba slika Miodraga VujačiĆa prejudicira jedan relativno određen sadržaj, ona svojim nazivom u #žpneku ruku sugerira gledaocu svoj smišao sa željom da definiše onaj emotivni treptaj koji je bio uzročnik njenog nastanka. Neposredan susret sa ovim apstralktnim “slikama, međutim, dovodi do. za-

kjučka da se njihov opšti naziv može samo nominalno primiti, ali ne zato

što je promašen — sigurno ga niko

nije mogao ni primiti bulhvatTno — već zbog pomanjkanja unutrašnj"h impulsa, zbog nedorečenosti poetskog doživljaja čiji su nagoveštaji ostali još uvek fiktivni. S druge strane, Vujačiću sgurno neće biti osporeno poznavnnje izvesnih opštih postulata koji se odnose na zakone komponovanja, bojenih vrednosti i, zatim, solidmo tehnološlo savlađivanje. Otuđa njegovo slikarstvo čiste egzekucije i lepo organizovanih odnosa svodi se na pitoresknost koja zalazi u domen dekorativizma ~ bez strasti da pokrene neku novu misao, đa saopšti novu emociju.

Vujačićevo „apstraktno „slikarstvo čini se kao suvo čistunstvo intelekta i znanja, kao površine bez poetske lučuvine ili kontemplativne slojevitosti koje bi omogućile njegovim estetofilski sačinjenim rešenjima da probiju epiderm dekorativnosti i, tako, dosegnu dublji umetnički smisao.

Poređ slika Vuječić je izložio i izvestan broj omota za knjige, koje svojim zrelim rešenjima potpuno opravđa-– vaju svoju namenu.

Vladimir ROZIĆC

Slikarstvo Vladimira Veličkovića

VELIČKOVIĆ je slikar i crtač — izvanredam crtač. Doslednost njegove umetničke kohcepcije sagledava se u obe discipliie.

Njegov je crtež go, svirep, om je srž umetnikove misli, direktan prodor njegove namere đa pobudi saučešće, da odbrani ljudsko — fo je element kojim sklapa poruku molbe i opomene, njegov zov na uzbunu!

Njegovo je slikarstvo po tematici identično, ali bogatije. in-==tivnije, rafimiranije, toplije čak. To su setne kom pozicije, svirepe a mežne, što u sred užasa detinjom čednošću pričaju da ne mogu da prebole meka daleka, teška sećanja, ;

Likovni kvalitet dela ne remete uz glavni motiv hompozicije uklopljene

Nova skulptura Ane Bešlić

SAVREMENU SKULPTURU markira nekoliko koncepcija. Ona koja potiče iz rezultata Brankuzija i Arpa svakako je najefikasnija; u njenom području skulptura se identifikuje sa pojmom mase, a skulptorova intervencija se oblikovanjem te mase. Iz njihovog is kustva izrasla je plejađa vrlo značajnih i, uprkos osmovne srodnosi, vrlo različitih modernih skulptora. Kod nas u zemlji pripadali su ovoj velikoj porodici Vojin Bakić, Olga Jančić i Ana Bešlić. Danas, idući za osobenošću i naklonošću svojih talenata, sva tri su se umetnika od nje odvojila.

Ana Bešlić ostala je najđuže vezana za jednu lirsku varijantu ove koncepcije, za onu koja je po aluzivnosti i karakteru plastičnog izraza srodna poeziji Alberta Vijanija. Bila je više godina naš jedini predstavnik lirske „apstrakcije u skulpturi. Tihe i nenametljive, oble forme besprekome likov

ne čistote, komponovane harmonijama plastičnih ritmova — „Materinstvo“ i „Spojene forme“ — zapažene su i publikovane i u inostramstvu.,

Ani Bešlić je, međutim, ova prva faza bila uvod za nastajuće delo u kome je khontemplativno i formalno iskustvo izraslo u ličan i osoben stil. Od formalnog iskustva zadržala je poštovanje mase, ali je volumen mestimičmo otvorila, a na ranije glatkoj površini otkrila ožiljke., U sađa otvorenoj formi ritam krivina postao je dinamičniji i uzbudljiviji. Ovome doprinosi i nova koncepcija svetla, koje je ranije ravnomerno Oobuhvatalo formu blago ističući mođulaciju površine, a sada je grublje i oštrije, pa dubi neravnine stvarajući dramatične „rodenovske“ odnose. Otuda ove forme imaju suge-

stivnu patetiku koja skulpture pretvara u Vizije izmaštanog sveta što transponuje utisak prirođe kao snagu i trajanje. Pa ipak, nova skulptura Ane Bešlić sugeriše izvesnu „pređmenost, istinitost njenih oblika bliska je nekim našim neodređenim sećanjima... Je li to posledica percepcije stvarnosti, poŠto se u ovoj fazi kontemplacija umet-

nika zaustavila na pejzažu, pa su u susretu sa njim nastali opet novi, slobodni oblici, čija sugestivnost vezuje za izvesne elemente iz prirode? Samo, slič nost nije doslovna, niti je tendencija ovih oblika da na nešto podsećaju. Ona samo logikom svojih oblika, koja im obezbeđuje istinitost i smagu integriranja sa pejzažom, sugerira neke utiske o srodnosti sa oblicima iz prirode — sa stablom, sa stenom, U tome što je ova srodnost i prividna i iwtimita i leži magija ovakve skulpture, jer „sva= ka forma koju su stvorile umetnikove ruke uvek je jedna specifična stvarnost“, Sadašnje skulpture Ane Bešlić ostajući čisto likovno ostarenje bez primesa anegdotike ili psihologiziranja

ANA BIHESLIĆ: SRULPTURA 19603.

- V

— plod su osobenog stila i maštovitog doživljaja prirođe. One nastanjuju prostor ispunjavajući ga novim vizuelnim i emotivnim vrednostima, a đa pri tom, čuvajući autentičnost i nivo umetničke kreacije — i baš zbog toga — ova-– kve „forme predštavljaju samo sebe same“ (Hosijon). EN j Katarina, AMBROZIĆ

storije koje dozivaju u sećanje lepotu naivne pričljivosti nekih majstora seveme renesanse.

Ako je delo Veličkovića u postupku klasično, u koncepciji je savremeho. Insistirsjući i na majmanjem detalju, on je zaljubljen u svoj posao u onom plemenitom smislu umetničkog zamatlije prošlosti koji smatra pitanjem časti da mu iz ruku izađe delo „urađeno do kraja“. Međutim, „svojim iđejnim podtekstom, sadržajem i tendencijom, ova dela su odraz savremenog đoživljavanja jednog modernog „imetnika koji je umeo da nađe originalan izraz za paradoks koji sklapa susret jednog mučnog sećanja sa upornošću jednog plemenitog verovanja.

Ovaj dramatičan susret sproveden je kroz sve elemente slike. Zato udelu Veličkovića ništa nije: slučajno. Njegov je likovni jezik jasan i suveren, u klasičan repertoar egzekucije uneo je širok raspom ekspresivnih mogućnosti, od senzibilnih lirskih poteza praćenih treptajem lazurnih senki do insistiranja na tvrdom, čak grubom potezu uz koji mrakovi gustih tamnih mrlja zvuče muklo i surovo, od fakture emaljne i klasične do debelih nanosa žitke paste koja isfakturirahim površinama doprinosi savremenoj „ekspreslonističkoj koncepciji slike.

Na Veličkovićevim slikama, uz ove ogromne utvare straha koje su svirepom istinom rasturile život dečje sobe, žive čitavi spletovi bića i stvari. To su storije maštovite i poetične, sklapane od sićušnih predmeta oreraslih u želju đa se prekinuta igra nastavi... To je bogat, neobičan inventar iz đečjih snova sačuvane vizije koja među igračke pale s napuštene police krhkim lestvicama uspinje čovekolikog psića — tužnog sveđoka opustelog kaveza. Iz njega su izgubljene ptice zac lutale po svim slikama...

I boja podupire istinitost neobične ispovesti. Dok se isprva uplitala bojažljivim akcentima u sočno emo belo tkanje slike, sada osvaja mjenu DOVTšinu noseći vrednosti simbola. I dok je plavom istkana poetičnost daljina, mrkom ogrejana predmetnost detalja, crvena iz srca slike, pretvorena u užas mrtve glave, razdire tišinu.

Ovakvi Veličkovićevi „prozori straha“ donose predstave sagledane u Eroznici uznemirenog detinjstva, pa zatim oslobođene vremenske dimenzije i doprle do granice u kojoj se sliču san | java. U tom susretu đoživlieno je, postalo svesnim faktorom i oplodilo umetnikovu misao krentivnom snagom. Toa ko nastao fantastični svet užasa nija

trauma, niti je ovakva umetnost nadrealistička. Ona je svesna, plemenita potreba, jedna neophodnost čiji je pokretač jedan vrlo eompleksam motiv ali isključivo humane pobude — da prikazom smrti dokuči pravo života, užasom podstakne potrebu za plemenitošću, đegradiranjem ljudskog izazove njegovo dostojanstvo i lepotu.

Pre dvadeset godina, snagom nagona osetio je da o stravičnoj niti neke svemoćne paučine visi sve što je tada za njega bilo igra, radost, nežnost... Danas, između nemogućnosti zaborava i svoje vere u snagu življenja, umetnik je, svestan preteće snage razaranja, odabrao ovakvu poruku kao borbu za ono što jeste život, lepota, ljubav — i pravo na njih. (K. AJ)

| iy