Književne novine

Ume{ničk00 Sisfema ·

rijeku realnost, sa svojim Rkultom wnutrašnjeg pogleda na svet, neprimetno nas uvodi u široku sferu oslobođene svesti, gde nisu potrebne praktične večenice, niti kult objektivnosti, ali gde je umesna slobodna metafora. Unutrašnjim pogledom na svet kao vlastitim principom, metafora sc imkođe oslobađa i zbog foga je lepa“ (N. N. Volkov: Šta je metafora?. Moskva, 1927, 124)). Antinaučni karakter i izlišnost te idealističke deklamacije potpuno su .očigleđni. |

„U stranoj Književnosti najrasprostranjenije je treiiranje metafore kao „načina“. Sholastička definicija metafore jasno se vidi u Dictionary of World, Literature, koji je izdat 1943. u Njujorku, Upotreba metafora objašnjava. se tu kao „jedan od uzroka mejasnosti savremenih stihova“. Metafora se tako ispoljava kao formalan mačim, kojim se predstavnici pomenutog Kmjiženog stila i me bi mogli koristiti: samim tim mjihova poezija bila bi oslobođema „maglovitosti“, O problemu pogleda ma svet nema ni reči...

„U perspektivi razrađe poetskih problema, među njima i u pitanjima o moetafori, sovjetska nauka o Kknjiževnosti nalazi se principijelno u drugačijem položaju nego idealistička filologija Zapada (gde je nepostojanje metodološke baze očigledno baš w onim rađovima čiji autori počinju đa shvataju neišstinitost i prazninu idexslističkih teorija). U svom rađu mi moramo da zatwvek od» bacimo sve zastarele i netačne definicije Wako bismo ustanovili povezamost opšteg shvatanja zalMoma umefmičbog stvaralaštva sa pojeđinim elememtima poetike,

PROUČAVANJE FONKCIJE METAPORE navođi na zejključak da njen karakter zavisi od određemih literarmih postupaka. Ako bi se ta zavismost premebregla, onda bi se proučavanje mekafore u istoriji poezije neminovno svelo samo na periferijske oblasti. Što se tiče strukturne idejno-estetske fumjkcije poetske metafore, ona ne bi Čair ni došla u obzir, U radovima Aleksamdra Veselovskog, gđe se može naći obimsm materijal o psihologiji građenja. metafore, dok se, međutim, nije istovremeno vodilo računa o različitim tipovima uwumeilmičkog stvaralaštva, metafore Igoa, Zole, Ajhendđorfa, Hajneas, Bodlera, Alekseja Tolstoja i Baljmonta našle su se veoma blizu, jako su- građene različitim postupcima. OU članku O istorijatu, epiteta, posle pozivanja na Vergilija i Tacita, sledi zakTjučak: „Pesnici simbolisti idu davno utabanim putevima poezije“ (A. N. Veselovski: Sabrana dela, knj. I. Petrograd, 1913, 82). O mehamnističkom karaikteru sličnih poređenja govori i ovaj primer. Veselovski smatra da su bliske i da pripadaju istoj vrsti metafore MISLI PURPURNB, MISLI PLAVETNE, jednog od pesnika simbolista i Hajneova metafora PLAVIČASTE MISLI. Međutim, one izgledaju slične samo alto se polbpuno ignoriše kontekst u home se nalazi Hajneova metafora:

Tvojih vblavih očiju, ''sećam, se svuda ja, plavetnim, okeanom, misli preplavljena je duša moja.

| Ako Haineova metafora PLAVETNE MISLT označava emocije podstaknute sećamjem ma plave oči dragame,

sirnbolistićka metafora MISLI PURPURNE, MISLI PLA-—

VBPBTNE nije izazvana stvarnim utiskom, već igrom subjektivističke fantazije, koja nema veze sa stvarnošću, Ako se ne bi vođilo računa o takvim razlikama o sušjini metafore, neizbežno bi se morao odbaciti i problem pogleda na svet kao odlučujući za pesničku stilistiku,

* * #

VEZA IZMEĐU POJMOVA i realnih objekata koji se međusobno porede, u stvari čini osnovu klasifikacije metafora. Građacije i nijamse mogu biti mnogobrojne i veoma različite, ali one se mogu stvarati po ovoj šemi;

. 1. Realna osnova pojmova koji se upoređuju potpuno {e· jasma (SRCE ZLATNO MOJE — A. A. Blok, ili PAKAO DOSADE SRČEM LAGANO KAP PO KAP — A. S. Puškin). .

9. Metaforizacija je Womnplikovana, ali je još uvek u franicama povezamosti sa realnim predstavama, što. se vrlo često dešava kođ Majakovskog, gde je lamac asocijacija jasan, .

i 3. Mehafora se malazi potpuno na terenu subjektivistidke svesti i veza sa objektom na koji se odnosi uopšte ne postoji. Tipičan primer takve metafore jeste poznata Brjusovljeva besma „Stvaralaštvo“, u kojoj je pesnikova fantazija neukrotiva. Tako je, uostalom, tumačio svoju pesmu i sam autor, govoreći da nije težio slikanju realnog sveta, već je želeo da „čitalac stekne određeno raspološenje“. .

. Osim ovih triju građacija postoje, ponavljam, mnoge varijante, ali ome ne dovode u sumnju određeni princip. Proučavanje metafora koje se vrši na taj način objašnjava njihove osobenosti, što se tiče pesničkog stila, i metafora je tako osmišljena kao organski elemenat, stvaralačkog procesa, kao element odreženog umetničkog

8j' (00 a Preveo 8 ruskog Oleg IVANOV

a Ia a O a a zk ae Da li je Molijer bio oirovan?

To je naslov uvodnika u pariskom međeljniku „Karefur“, inspirisan istraživanjima poznatog režisera, Žana, šMejeva, koji m avojoj Mnjizi „Molijer“ nastoji da baci nešto više svetlosti na mejasne i meodgonetnute okolnosti smrti velikog komeđiografa, Mejer napominje đa je Luj NIV, meposredno DOSle Molijerove smrti, stavio na inđeks sva njegova đela i da je ta zabrana tra-

jala punih četrmaest gođina, da je Molijer imao mnoge Kkrvme .

·neprijatelje, đa je u to doba ma versajskom dvoru trovanje bilo jedno od najrasprostranjenijih sredstava obračuna sa političkim protivnicima i, konačno, da se još uvyek me može pouzdano tvrditi gde počivaju Molijerovi posmrtni ostaci.

'„HAMULN"PĆ SNIMLJEN U ELSINOBRU ZA BRITANSKU TELBVIZITU

Sidni Njumen, Bel. televizijsko-dramskog odseka Taa Lee dona, (BBC) izjavio je da je upravo snimljena foleviz ita e zila „Mamleta“ u Kranborškom zamku u Bisinoru aJČiyEı i“ najkomplikovanija i najuzbudljivija produkcija ikada Pprip'

ljena za televiziju“, | „Mamlet w KlIsinoru“ je festivalska produkcija koja. a o

prikazati početkom sledeće godine u okviru proslave kojo

še obeležiti četiristogodišnjica, Bekspirovog rođenju» {7VŠNOF ie Produkcija je probudila veliko interesovanje i

hazao Sidni Njumen, „evropski i američki kupci već čekaju u vedu“.

KNJIŽEVNE NOVINE

IZLOG

KNJIGA —

MIOTIN USKOKOVIĆ

Čellomir ilić

(SNOLIT“, BEOGRAD, 1963)

O SRPSKOJ „književnosti ime Milutina MJskokovića odtalo je sačuvano gotovo isklju čivo njegovim romanom „Doš“ ljaci“. Ne toliko sudbina ju» naka romama, ne pitanje do• Bljaštva i Iskorenjemih, koje je Uskoković u ro» manu postavio i pokušao da razreši, već sugestivno dočarani, i u srpskoj književnosti

· majcelovitiji dotad, ritam i kolorit gradskog života, učinili sm njegov roman otpormim prema vremenu. U svojoj složenosti, čudnoj i protivnreč moj lepoti, privlačnoj mesraz= mernosti, u svom sklađnom mnesklađu, Beograd je izrastao u Wskokovićevom romanu i ostao je da traje kao inspivacija i umetnička preokupacija mnogih pisaca,

Wskeokićev vomam „Čeđomir Mmić, „objavljen meposredno pređ prvi svetski rat, imao je sudbinm sličnu piščevoj: kao što je Wskoković uskoro posle objavljivanja romana iščezao iz života, tako je i roman neposređno posle izlaska skoro iščezao iz žive Mmjiževnmosti. Kao i w „Došljacima“, Beograđ je i wu ovom romannm smašma f imspirativna tema, Mimo svih događaja koji se w romanu zbivaja, a i u mjihovom gcentru, stoji Beograd

i njegove „varoške kuće, bele,

sivkaste, crvene, crne, niske, visoke, move, stare, zbijene i raštrkame“, Beograđ ww svojim pređdvečerjima, raskalašnim zalascima sunca, jutarnjim ma» glama, vizijama i fantasmagorijama, sa ulicama nw kojima se iskazuju srećni i ulicama Y koje stišavaju bo! unesrećenih,

kroz koje prolazi život mlad

i poletan i kroz koje se prowlači život izmučen kao raga, Uskoković je naslikao Be» ograđi na početku ovog stoleća, mali taj Beograd mi poznajemo i đanas. To govori o tome da Beograd ima, uprkos svim promenama, a možđa upravo

i e BOGDAN BESIC

i u njima, nešto svoje stalno, meponovljivo i osobeno, a da je to Usković osetio i izrazio u Svom romanu, FAN U tom ambijentu odigrava se Životna drama mlađog studenta filosofije, Čedomir Ilić je tipična ličnost srpskog građanskog društva na početku ovog veka. Nikao iz siromašne porodice, Ilić u MBeograđu, „mjadalački i ambiciozno, iraga za smislom života, pokušava da svoju životnu ulogu ođigra što upečatljivije i na velikoj sceni, On će se pojaviti kao zanesenjak, ubeđeni socijalist, mihilist i filosof wu isti mah, romantični ljubavnik, i RKkarijerista,. da bi svoju Kartu, grao pogrešno, napustivši svoO> ja uverenja, ostavivši devojku koju voli, uništivši samog sebe.Rastrzan između egoizma, želje za jičnom afirmacijom, Kkarijerstva i osećajnog

jezgra w sebi, Čeđomir mić je Wwsl.pkovićeva wvarjjanta „suvišnog čoveka“.

Wwskoković je svoj roman zasnovao na realističkoj đeskripciji, ne bez poetske ponesenosti i ne bez poniranja u duševna stanja svojih ličnosti, Beograđ, ipak, iznađ svega ostaje velika tema njeBOoOVOE romana i po tome je roman „Čeđomir Ilić“ i danas, peđeset gođina nakon publikovanja, nesumnjivo aktuelan i opravđava ponovno pojavljiivanje. (A. P.,)

*

Nužnost i sloboda

(„RULTURA“, BEOGRAD, 1963)

NWUOZNOBST, slučajnost i slo-

bođa spadaju u one osnovne i najopštije ideje koje su ljuđi vekovima i uvek iznova po» khučavali da ođređe ma izvestam mačim, Njihova uloga i njihov značaj sastojali su se, pre svega, u kome „Što su 0Određena shvatanja nužnosti i slobođe uvek davala odgovore ma ceo miz teorijskih i praktično značajnih pitanja“,

Polazeći od ovih pretpostavki Bogđan Šešić, koji ie u naMoj sređini ođavno stekao ugled WwWrednog i pasioniranog filozofskog rađnika, pokušao je u ovoj svojoj knjizi da da, jedno prihvatljivije određenje ovih pojmova, oslanjajući se uglavnom na tekstove Marksowe, Bnmgelsove i, maročito, Le= njinove. Ođabravši da na ovaj mačin zasnuje svoje shvatanje nužnosti, slučajnosti i slobode, on je samim tim ođređio i me tod kojim će, uopšte pristupiVi raspravljaniu ovog problema. Naime, da bi pokazao zbog čega učenje Marksovo i Nenjinovo pruža osnovu na ko joj se jeđino može izgrađiti takva Rkomcepcija ovih iđeja kojom će se, izvesno, premostitj feškoće sa kojima su se nužno sretall brojini pokušaji da Se oni određe Ss naučnom tačnošću, on je dao Mritički pregled tih različitih pokušaja određenja ovih pojmova u novijoj evropskoi i američkoj filozofiji od renesamsnog liberalizma, „uzročno-mehanicističke nužnosti i razumske slo bođe Spinozine i HjumovoE kritičko-empirističkog mučenja o nužnosti i slobođi do savremenih „imterpretacija Emila Butrua, Žana Pola Sartra, Beriranđa Rasela, Džona Djuja, PFranklina Ruzvelta, Niko” laja Hartmana pa, čak, i inter pretacija determinizma i indeterminizma u modernoj fivici, MIzlaganju i Mritici različitih učenja o nužnosti i slo» bođi u razmaku od nekoliko vekova posvećen je čak najveći deo ove Knjige, pristup ima tu dobru stranu što je autor bio u mogućnosti đa, prilikom krajnjeg odrede»

Ovakav.

nja ovih pojmova, uzme u obzir veliki broj pokušaja rešenja ovog problema, Kkatkada potpuno disparatnih među sobom, i time svoju koncepciju učini sveobuhvatnijom. Međutim, mora se priznati đa ma koliko bila velika erudđicija autorova koja mu je po. mogla đa u vrlo sažetom obliku jasno izloži učenja mnogih filozofa, a, u izvesnim slučajevima, da se upusti i u po-

drobnije razmatranje pojeđi-

KARLO EMIKLIO GADDA

VAN STRUJA i škola, usamljen u svojim lingvističkim međitacijama i baroknim kalamburima, stoji, po mišljenju mnogih, najiznačajnija pojava savremene italijanske književnosti, Rarlo Emilio Gada. Ovogodišnja internacionalna nagrađa izdavača ponovo je izbacila u prvi plan Oovog pisca koji je ođ 1957. gođ„ od pojave romana „QQuer pa» sticciaccio brutto in via Merulana“, počeo đa biva interesantan i za čitalačku publiku, a ne samo za filologe i isto» ričare MKnjiževnosti. „„Majzađd više nego ikada“, piše Tereza Bonđorno u listu „La fiera letteraria (22/63), izgleđa da se Gađa ovog puta obogatio dvema mogućnostima čitanja: jednom koja je u stanju da izazove uživanje filologa i đrugom koja uspeva đa đirne i običnog čoveka u njegovoj ležnji da „uđe u stvarnost, u njegovom truđu da rečima zaustavi proticanje stvari“.

Roman #&Đš„La cognizione đel dolore“ (Spoznaja bola) nije novog dakuma.,. U časopisu „Le»· tteratura* izlazio je u nastavcima od 1938—1941 god., ali tađa nije dovršen. Godine u kojima je pisan neobično, su značajne za, Italiju, jer je tada, raslojavanje italijanskog dru» Biva pod dašizmom (dostiglo

najzad, ođi-.

nneprevedene knjige

nih faza u misaonom razvit= ku nekih od njih (na primer, um slučaju Sartrovom) — on nije mogao da obuhvati sve filozofe iz razdobija ,koje je obuhvaćeno u ovoj knjizi. Polazeći ođ „BEngelsovih i Lenjinovih određabp, da je, sem najopštijih nužnosti, stvar na mužnost „samo “«Mđdijalek Tičko jedinstvo nužnosti i 5lučajnosti“, ti. „opšteg i pojeđi·načnog“, Bešić zastupa stanovwište da u prirođnoj stvarnosti, đakle u onome što je re= alno, vlada jeđino „relativna apsolutna nužnost dešavanja“; naime, činjenica da se nešto desilo na ođređem način, đa se dđogođilo nužno, „još niDo= Sto ne opovrgava činjenicu da je — pre đogađaja — postoja> la mogućnost da se tai đoga= đaj desi na neki drugi način ili đa se uopšte ne desi“. Iz ovoga sleđi đa je sama nužnošt ograničena „smmogućnošću, S druge strane, praveći razliku između stvame i iluzome slobode, on je izneo mišljenje da „stvarna slobođa nije niti u svesti o nužnosti, niti ua indiferentnosti i ođsustvu motiva, niti u apsoluinoj spontanosti duha ili čiste nerealne svesti“ — kako su to mislili različiti

e

filozofi m razpim. wremenimm, „Stvarna sloboda — DO autoru ove knjige — može biti jeđino slobođa stvarnih ljuđi i njihove delatnosti u okviru i na osnovu prirođne i društvene stvarnosti kao i osobina | odđJika stvarnog čoveka“. ı đa bi pokazao u čemu se zapravo 58 stoji ta stvarna sloboda, pisac u završnom delu svoje stuđije pokazuje „na koji mačin je postala ljuđska slobođa, koje su bitne odlike i vrste ljuđske slobode i kako se ostvaruje ljudska slobođa, naročito u savremenom ljudskom svetu“,

Kao zaključak moglo bi se reći đa je wu svojoj stuđiji „Nužnost i sloboda“ — iako se, po sopstvenom autorovom bDpriznanju, ne đaju đefinitivne ođređbe ovih opštih ljudskih iđeja — MBogđan Šešić, vrlo uspelom kritikom velikog broja različitih filozofskih konsepcija .,i interpretacija, i u tome što je svoje stanovište zasnovao na preciznom razumevanju Marksovih, Mngelsovih 1 Lenjinovih tekstova, uspeo đa raščisti mnoge zabluđe i da razjasni mnoga sporna mesta. A to ni u koiem slučaju nije bio ni lak ni mali posao. (A. A. M.)

VASKO POPA I ĐORĐE TRIFUNOVIC

Domeniiian

(„NOLIT“, BEOGRAD 1963)

OD VREMENA kađ su promađeni prvi Dometijanovi spisi ovaj naš sređnjovekovni pisac privlačio je više ištoričare kao iIstoriiski izvor nego literate kao živ pisac i zanimljiv pesnik, Istina, svi oni koji su ga Tproučavali priznavali su mu živu i razvijenu maštu i nesumnjiv đar pripoveđanja, ali u ustima ispitivača naše prošlosti to je ćešće zvučalo kao prekor nego kao priznanje.

Vasko Popa i Đorđe 'Trifunmović pošli su da potraže u Dometijanu pesnika. Njih nije naš sređnjovekovni pisac privlačio kao sveđok jeđnog vremena i oni nisu išli za tim đa ustanove Šta je w njegovom izlaganju nesumnjiva is= torijska istina, a šta literatara u onom smislu koji toj reči đaju ispitivači „prošlosti. Đorđe Trifunović napisao je prilično opširan uvođ m kome je dosta pažnje posvetio Dometijanovom stilu, tehnici pravljenja poetskih slika, njegovom osećanju sveta i onim drugim isto tako bitnim ečlementima koji se uzimaju u obzir kađa se prikazuje jeđan pisac tako dalekog vremena kao što je Dometijanovo. Neke od Trifunovićevih teza mogu se prihvatiti bez ikakvih rezervi kao stvami rezultat uw ispitivahju đela ovoga pisca. Neke đruge su zanimljive samo Kao pođsticai za dalja ispitivanja i „rasvetljavanje

La cogmnizione

svoju MKrajnju tačku, obeleženu hipokrizijom najgore vrste. Radnju svog romana Gađa je postavio u imaginarnu južnoameričku državu Marađagšal u kojoj je veoma lako prepozmati Italiju tog doba, a kraj koji opisuje- jeste Brijanca, Međutim, pored Mruštvenog raslojavanja značajno mesto u romanu zauzima i raslojavanje ličnosti glavnog junaka, poslednjeg hidđalga don Gonzala Pirobutira d KlItino koji, unekoliko, predstavlja samog Gadu,. punog gađenja prema onom što ga okružuje, bilo prema porođici, „bilo prema društvu uopšte. „Gonzalovo osnovno osećanje“ obaveštava nas Danfranko MKontini u uvodnom eseju, „jeste jetkost prema porođici Wkoja inspiriše maltretiranje majke i dostiže kulminaciju u ritualu gaženja.očevog portreta (taj ritual se nalazi u čitavom pripoveđanju, posmatrali roman sa bilo koje tačke gledišta).“ Koji su literarni okviri Karla Emilija Gadđe? Kontini u svom uvodnom eseju daje nam genealogiju Gadđinih prethodnika, započinjući je sa Čelom ĐDalkamom i njegovim „Contrasto“, preko Dantea i Teofila Folenga do Rucantea, Gol donija i prvog Manconija, a da se me pominju dijalekatski

Dometijanovog Hmjiževnog đela. Ono što je m Trifunovićevim izlaganiima problematično, to je pokušaj da se Dometljanovo stvaranje „doveđe u vezu sa Sstrujaniima u našoj mođernoj literaturi ođ romantizma naovamo, Čini se đa je želja” đa se po svaku cenu uspostavljaju prekinuti i izgubljeni Montinuiteti bila isuviše jaka i da Trifunović, često, u Dometijanovom đelu viđi onmo Što Želi, a ne samo ono što se u njemu može viđeti. Bamom izboru me bi. mogli đa se stave nikakvi ozbiljni prigovori. Posle čitanja ove knjige ĐDometijan postaje doista živi pesnik i e njegovoj poeziji. malazimo srpskog „Osećanja sveta toga vremena. Njegova retorika nikađa ne prelazi u pravosiavlje a njegov često vizionarski pogleđ može đa nam pomogne đa đopremo do mnogih neispitanih pređela.

TI na kraju jeđna zamerka: zbog čega se ovaj stari pisac uporno sšsvuđa zove i potpisuje Domentijan, a ne Dometijam, lako je već pre desetak gođina đr Nikola Rađoijčić abeđijivo dokazao đa je ovaj drugi oblik pravilniji. Većina mođernih ispitvača našeg sređ njeg veka povođi se za dr Rađojčićem:; „ne vidimo doista nijeđan ozbiljam razlog što to nisu učinili Popa i Trifunović. (P. P-ć)

dobar deg

- DZEMB DŽONS

Pišloli (;ZORA“, ZAGREB 1063; PRE-= VEO IVAN SLAMNIG) | RANIJA

DELA Džemsa

MDžonsa nisu mepoznata jugo»

Sslovenskim ćitaocima. Bilo da je u pitanju „Od sađa do večnosti“, njegov prvi i, po opštem mišljenju, značajniji roman, ili meni tako drag „Neki su dotrčali“ (kođ nas preveđen pod naslovom „Trkači olovnih „naogu“), Džons je priznat kao majstor romanesknog Kkazivanja i jeđan ođ sveđoka lutamia, neđoumica i zabluđa sVoO> je generacije i svoje epohe,

Treći Džonsov „roman (ovo romam samo uslovno shvaćeno, jer bi se sa isto toliko razloga moglo govoriti i o đuŽoj noveli) objavljen je prvi put 1959. gođine, možda u grozničavoj želji pisca đa nađoknadi slabiji uspeh svog prethođnog đela „Neki su dotrčali“, prema kome i Kritika, i publika bez nekog ozbiljni» jeg razloga ispoljavaju izvesnu hlađnoću i rezervisanost, Oxzmemo li u obzir ovaj hronološki pođatak, biće nam jasna grčevitost i žurba u samom tekstu. „Pištolj“ se, zaista, ne može porediti sa ranijim đelima Džemsa MDžonsa.

Ričard Mast je, koristeći sw zabunom &#Đprilikom „stupanja Bjeđinjenih Država m rat, zađr žao pištolj koji je toga dana imao kao dežurni, Običnom strelcu, po vojnim propisima, službeni pištoli ne pripađa; ovo oružje, međutim, pruža mogućnost za spas u borbi ss neprijateljem izbliza, Samuraj ske sablje „japanskih oficira postale su, stupanjem u'rai, preleća realnost, a pištolj je efikasna odbrana protiv njih. Svi borci Mastove čete truđe se đa dođu do tog oružja, bilo kupovinom, „Rkrađom, tu. čom ili ucenom. Ta nervozna. i nemilosrđna borba traje sve dok se magacioner ne seti da pogleda potvrđe, tađa „«đ!već predratne, mirnođopske hartije, i me zatraži da se vrati pištolj koji je neđostajao m sklađištu,

Ma koliko, ponekađ, „neka liko preuveličavane „osobime, poprimala u odnosu na svoju pravu važnost i vređnost, na> ročito wu nesređenim rafnim prilikama, čini se da je mioga pištolja u ovom romanu ipak nešto preterana. Stranice na kojima se govori o pištoiju manje su uverljive, mađa uvek poseduju određenu đozu uverljiivosti. Ali kađa Džons počne govoriti o ljuđima š mjihovom karakteru, o međeusobnim odnosima i sukobima vojnika, on opet postaje majstor pera, jeđan ođ najzrelijih i najizrazitijih „predstavnika savremenog „američkog ro* mana. (II. 8)

PIŠU: ALEKSANDAR PETROV, PREDRAG PROTIĆ, ALEK-

SANDABR, LJ. MILJKOVIĆ,

de! dolore

pesnici kao Mto su Porta i Beli. Znači đa su, po KMKontinjju, Gađinom književnom stva» ranju prethođili svi oni pisci koji su održavali živom vezu između italijanskog jezika i dijalekata (a dijalekti 8u, kao Sto je poznato, predstavljali istinski narodni jezik Italije), Gadđa, danas, prevazilazi dijalekt i stvara jezik podsvesti (kao što to čini Džojs), u kome su izmešani „Kwjiževni jezik, dijalekt, internacionalni termi> ni i izvesne patološke trans» formacije shizofrenog tipa. Odvajanje don Gonzala Pirobutira je u svakom slučaju jedna vrsta neprilagodiljivosti koja je veoma blizu bo„Jesti i, stvarajući takav tip, Gađa se uvrstio u onu grupu pisaca-avangardđista (kao što su MDžojs, Kafka, Muzil) za koje se smatra da su mnmajznačajniji izraz krize jeđnog dela našeg sveta. Ti pisci, a naročito Džojs, uticali su na Gadino stvaranje i danas, prvi put posle Zveva, imamo u I-

.Taliji jednog istinski avangar–

dnog pisca evropskog ranga, Jer dok je Arbazino literarno malen, a Moravija se razapi-

nje između klasične forme i avangardne sadržine, dotle je Gađa veoma sretno spojio obe premise avangardnog romana,

IVAN ŠOP I SRĐAN MUGSIĆČ,

„Einauđi“ 1963. PORINO

istvorio opus koji ga postavlja u vrhove italijanske i evrop» ske Književnosti.

Kritičari često uz Gađino + me dodaju „barokni pisac”, „nastavljač italiianskog baroka“ i tome slično. MRMakav je doprinos baroka Gadinom li terarnom stvaranju? Da li 5U, sem filoloških ·„kalambura i izvesne ironije makeroničnog tipa, neki barokni motivi ima• li uticaja na književno stvara» mje OVOEK pisca, kao Što su, na primer, „wlicali na filmsko stvaranje ·Federika Velinija? Ne bi se reklo, bar na osnovu jedne dosta površne analize. der dok umetnost neokapitali» zma {na filmu) stvara motive religioznog tipa, potpomažući se baroknim i kasnoromantičarskim rekvizitima, dotle Gadino odvajanje iskliučuje milove. Ono je mneosporno znak krize (jer šta je odvajanje nko ne jedna duboka duševna kriza: neverovanjie u moguć“ nosti i snage Ijudi), ali njegova, kriza prevazilazi okvire datog trenutka ı Gađa se uklapı u književnost evropske đekadenecjje koja već šest đecenija obeležava unutrašnjim trauma-

ma frantumaciju jeđnog pogleđa ma svet i Jedne Kulture koju neko naziva „hrišćanskom kulturom Zapađa. (8 M.

•9

stvar bila fetišizirana, 'ma "o

.