Književne novine

Dragan M. JEREMIĆ

ubilej bugarske

književnosli

rajem novembra prošle godine

u Sofiji je održana velika sve-

čanost: proslavijena je pedesetogodišn,ica osnivanja Saveza bugarskih Mmjiževnika. U mnogim zemljama knji ževnici ni danas nemaju svoje organizacije, a verovatno je da nema nijednog uđružemja pisaca u svetu sa tako dugim trajan,em kao što je bugarski Savez.

Prvi pokušaji udruživanja bugarskih književnika počeli su još 1094. godine, ali tek ujesen 1913. godine stvoren je Savez bugarskih pisaca, koji je od tađa neprekidno radio sve do danas. Ovaj Savez je isprva imao pretežno profesionalni karakter, nastojeći da zaštiti interese pisaca i brani njihova prava, ali se, tokom svog poluvekovnog rada, nužno morao sukobiti s mnogim društvenim problemima Bugarske, prema kojima je ro pravilu zauzimao progresivan stav. Njegov rad je, pod rukovodstvom tako velikih pisaca kao što su Ivan Vazov i Elin Pelin, bio uvek tesno povezan s težnjama bugarskog naroda i nije izneverio njegovu veru u kn iževnost kao moćno sredstvo u borbi za napredak.

Najteže dane Savez bugarskih pisaca je preživljavao u vreme reakcije na opštenarodni ustanak, posle 19283. godine. Boreći se protiv fašističkog terora, on je pokrenuo niz akcija kojima je jasno posvedočio da je na strani ugnjetenih, a ne na strani ugnjetača. Grupa najnsprednijih pisaca (Ljudmil Stojanov, Georgi Karaslavov, Orlin Vasilev, Angel Todorov, Slavčo Vasev, Mladen Isajev, Lamar itd.) organizovala je 1932. godine Savez radničko-borbemnih pisaca, zauzima ući još oštriji kurs prema monarho-fašističkoj vladi, ali Je on zato posle dve godine zabranjen. Oko 1939— 1940. niz pisaca iz ove grupe uključio se u rad Saveza bugarskih pisaca, u kome su napredni pisci predstavljali većinu i onemogućavali · sve akecjiie bugarskih reakcionarmih krugova. Jedna od najsmelijih akcija predstavnika Saveza jeste pismo koje su 1940. godine neki napredni pisci (Elin Pelin, Ljudmil Stojanov, Mlisaveta Bagrjana, Ilija Volen, Mladen Isajev i dr.) uputili pred sedniku vlade, ustajući protiv odluke da se donese „zakon za zaštitu nacijet-_-koji je. trebalo da služi za. proganjanje progresivnih „ljudi i ugušivanje progresivne misli.

Za vreme drugog svetskog rata Savez pisaca je nastojao da u teškim uslovima omogući što veću relativnu slobodu svom narodu, boreći se protiv militarizma, progona Jevreja i širenja šovinističke propagande. Pisci su čak izdavali i ilegalni književni list “Patriota“, u kojem su narodu otkrivali zločine fašističke vlade i njenih organa i zadahnjivali mu veru u pobedu naprednih snaga. |

Posle oslobođenja, u jednom pismu Saveza pisaca Georgi Dimitrov je izrazio nađu da će pisci iskoristiti mogućnosti koje im pruža socijalistička zajednica, jer je bugarskom narodu savremena „književnošt „pofrebna kao hleb i vođa. Ovakav stav velikog državnika bio je od koristi bugarskoj književnosti, ali posle njezove smrti došao je, na žalost, period wulta ličnosti, koji je mnogo štetio stvaralačkom razmahu bugarske književnosti. Danas se ona, međutim, razvija u znat no većoj stvaralačkoj slobodi. Tr

“Od svih rodova kmjiževnog stvaranja, čini mi se da je savremema ·bugarska poezija postigla najviše uspeha. Bugarski narod je namod pesnika: poezija je nešto što svi stvaraju i što svakoga interesuje. Zato se pesnici najviše cene i izazivaju najviše pažnje: od Klisavete Bagrjane i Nikole Furnadžijeva, preko Lamara, „Dimitra Pantelejeva, Veselina Anđrejeva, Valerija Petrova i Veselina Hančeva, do Blage Dimitrove i prerano izgubljenog: Penja Peneva, pesnici su neka vrsta nanmodnih idola. Svake gpodine se slavi Dan poezije, koji se pretvara u opštenarodno slavlje, a svakog 'ponedeljka u jednoj velikoj sali u Sofiji nastupaju pesnici tri generacije. Tiraži pesničkih zbirki se dižu do nekoliko hiljada, sve više raste broj klubova prijatelja poezije širom zemlje,' održavaju se stalni konkursi za recitovanje poezije, a uskoro će, verovatno, biti otvoreno i „Pozorište poezije“. Sve to stvara vrlo povcljnu klimu za pesničko stvaralaštvo.

Dugo vremena, kao i kod nas, roman je kao književni rod predstavljao težak \zadatak za bumarske bisce Danas, posle pojave trilogije Ian, Kondarev MEmilijana Staneva Duvana Dimitra Dimova, više, rompna Niudrila Stoisnova i Georgi Karaslavova i Porodice tkača Kamena Kalčeva, u bucarskoj književnosti romani predstavljaju umetnički najvrednija i najplodnija književna dela.

U kritici i esejistici vrlo marljivo radi vcliki broj vrednih „poslenika. Među teoretičarima najistaknutije mesto zauzimaju vrlo aktivni akađemik Todor Pavlov i Georgi Dimitrov-Goškin, a od kritičara se ističu značajnim

KNJIŽEVNE NOVINE

prilozima istorii i savrememoj kmiižev nosti Georgi Canev, Pamitelej Zarev, Ivan MHRuž, Boris Delžev, Veze:in Josifov, a takođe i Nikolaj Dončev kao veliki poznavalac romanskih Kknjiževnosti. i e

Bugarska drama, izgleda, zaostaje za drugim književnim radovima. Sem retkih izuzetaka, kao što je, na primer, drama Carska milost Kamena Zidarova, malo je drama koje su se nametnule pozornicama kao nesumn,iva vrednost. Situacija se nije bitno promenila ni kada su se neki pisci pripovedne proze bacili na pisanje drama: Dimov je napisao tri drame, ali bez većeg uspeha. Možda izvesno ohrabrenje pruža Georgi Markov Ssvojom dramom “Gospođa gospodina tYgovca sirom.

Savez bugarskih pisaca je složena i vrlo dobro organizovana institucija. U njega je učlanjeno 250 pisaca i 45 pisacn-kandidata. Savez ima više sekcija podđeljenih po književnim rnodovima, kojima . rukovode posebne :prave, a upravu čitavog Saveza Ssačinjava 33 člana, na čelu sa biroom,

' koji sada čini predsednik Kamen Kal-

čev, potpredsednici Mladem Isajev i Ilija Volen i sekretar Nikolaj Jankov. Savez ima svoje izdavačko preduzeće, koje izdaje trećinu svih knjiga u Bugarskoj, dva književna časopisa: „Septembar“ i „Plamen“, časopis za decu „Stavuj“ i nedeljne književne novine „Književni front“. Pored toga. Savez upravlja i KMnjiževnim fondom, stvorenim radi raznovrsne pomoći njegovim članovima. On se brine za zaštitu autorskih prava, materijalno pomaže pisce, omogvičuje im MDeoravak u „stvaralačkim domovima“ i odma-– ralištima, organizuje besplatne ekskurzije i istraživačka putovanja. Bugarski pisci su materijalno vrlo dobro obezbeđeni. Oni imaju prava da na svom radnom mestu rade svakog dana samo četiri sata, mogu da Kkoriste godišnji odmor do šest meseci u atvaralačke svrhe, tiraži njihovih knjiga su vrlo veliki, a homnorari prilično veliki. Predusretljivost na koju bugarski pisci nailaze kod svoje vlade oni uzvraćaju delima kojima nastoje da podrže njene napore da sve snage bugarskog naroda mobiliše za izgrad=. nju socijalizma. ĐDanas»sex kao .ukovodeće. načelo u,.književnoskti ističe .ĐOziv. koji je predsednik: vlade uputio piscima: „Bliže životu, više u narod“. Isto tako za bugarske pisce principi socijalističkog realizma i dalje ostaju neprikošsnoveni. · . Za Jugoslovena, kome je gotovo nemoguće da se snađe u moru prevedene književnosti u svojoj zemlji, brzo

60 lirika u prevodu

pada u oči da se u Bugarskoj strana književnost malo prevodi. Međutim, zahvaljujući tome što mnogi pisci, pa i čitaoci, znaju ruski i srpskohrvatski jezik, njima su poznata dela mnogih istakmutih svetskih pisaca koji su prevedeni na ova dva jezika. Ove knjige mogu da se nađu i u originalu u knjižarama strane Knjige, a prilično Vveliki bnoj Bugara govori i druge strane jezike. Zato se i sa piscima i sa Običnim čitaocima može raspravljati o raznim pojavama u stranim Kknjiževnostima: „o Tomasu Manu, Fokneru, Sartru, pa čak i o „anti-romanu“.

Savez bugarskih pisaca je razvio vrlo široku saradnju s mnogim stranim nacionalnim savezima i internacionalnim udružemjima pisaca. I Savez i pojedini bugarski pisci su vrlo

aktivni članovi UNESKO-a, Evropske” Mnogi poznati strani pisci su rado viđeni u”

zajednice pisaca, PEN-kluba.

Bugarskoj. Tako su nedavno Bugarsku posetili Mišel Bitor i Erskin Koldvel, ispod koga sam se potpisao u spomenknjigu prilikom svoje posete Savezu bugarskih pisaca. U duhu prijateljske saradnje protekla je i proslava pedesetogođišnjice, na koju su bili pozvani predstavnici književnika Sovjetskog Saveza i balkanskih naroda: Jugoslavije, Rumunije, Grčke, Turske i Albanije. Srdačno primajući sve svoje

goste, bugarski pisci Su pokazali iskre” nu želju da se odnosi između pisaca”

balkanskih naroda što više prodube. U tom cilju oni su predložili skoro Održavanje jedne konferencije balkanskih pisaca u Sofiji i ova dobra inicijativa naišla je na sotovo jednodušno odobravanje balkanskih pisaca.

I sa jugoslovemske i „sa bugarske strane učinjeno je dosta napora da se

bugarska i jugoslovenska književnost

približe što je moguće više. Razne isto rijske i političke prepreke tome su svakako smetale, ali prinodno uriućeni na saradnju krvnom srodnošću, sliŽmošću jezika i nom, jugoslovenski i bugarski pišci mogu i treba još više da doprinesu da se zbliže njihovi narodi. Bilo mi je prijamo da čujem da je u Bugarskoj za vrlo kratko vreme rasprodato 25.000

primeraka Travničke hronike Iva. Am-. drića, i %,000« primeraka „Izqbramih “De. sama Desanke Maksimović, U, tome

nisam video samo jedan od trijumfa naše književnosti, nepo i jedam od zna kova o povoljnim uslovima za tešnju saradnju između bugarskih i jugoslovenskih pisaca, za koju se treba založiti i kojoj i ovaj članak posvećujem. TRISTAN CARA

(1896—1963)

'TRISTAN CARA, rođen u Rumuniji 1896. godine, prisutan u RKnjiževnosti od 1916. gođine, kađa je u Cirihu osnovao grupu „Dada“, građanin Pariza i „haotične Evrope“, otac „sumanute pobune protiv sumanutih“, borac za čoveka, za njegovu gordost i lepotu, očajan često usled naglašene senzibilnosti, revolucionaran često VoOljom menjanja i nalaženja, umro je na izmaku prošle gođine, krajem decembra.

„Dađa“ se rodđila 8, februara 1916. go-

dine, u šest časova uveče u ociriškom Kale Teras. Izgovorio ju je Cara. Značila je, smesta, individualnu pobunu „protiv umetnosti, društva, hovca, nafočito protiv ra-

VEČE

NOSEĆI ZVEZDB voda vraćaju se ribari

i hleb siromaha dele i mižu slepima ogrlice

wu, taj čas što liči ma gorčivu gravira parkom šetaju

doma?i kupaju lovačke pse svetlost rukavice mawvlači zatvori okmo dakle

uWedi svetlost u sobu kao semenkwu u kajsiju

kao sveštenika u crkvu

bože daj nežne kudre plačevnim ljubavnicima oboji ptice mastilom obnovi sliku ma meseću ”

hajd'mo da lovimo kulkce ih bacimo u Kkutiju haid'mo wu potok

da — hajd'mo da se grlimo kraj Jontana

— hajd'mo wu javni park „dok petao me krikne dok se grad. me 'zgrozi

4")

ih u ambar , semo draži čuje se krave, muču, zatim, se sećaju malih hajd'mo od zemlje pečene gradimo krčag.

ta“, Ali i tada, i posle, manje je značajno to što je predstavljala „ustanovljenje haosa“, „raspadanje jezika“, „verno nepoverenje u reč“, manje je značajna vreća puna makazama isečenih reči iz novina, u pesmu Ysklopijenih (nalepljenih) onako ·khako su, lutrijski, izvlačene na svetio dana. Zna čajnije .je, možda, to što je Cara te iste godine u jednoj kafani ciriške Špigelgase igrao Baha 5 Lenjinom, što je sledeće godine pozdravio Oktobarsku revoluciju kao humanu likvidaciju rata, dakle — zla. Zna čajnije su ove 1judske reči nešto kasnijeg Care: „Neka svaki čovek uzvikne: postoji veliki rušilački rad, negativan. svo=jim ispunjenjem. Zbrisati, slistiti“. Ali

gorke senke

istorijskom sudbi-

TRISTAN CARA

| DUALIZAM _UGA BETIJA

Povodom desetogodišnjice smrti

go Beti je književnu karijeru počeo kao prevodilac, pesnik i novelist; ali je tek kao dramski pisac doži-

veo svetsku slavu. Posle jednog kon-

kursa na kome je njegova tragedija Gospodar:ća („La Padpnonna”, 1926) dobila prvu nagrađu, posvetio se pisanju pozorišnih komada i postao jedan od najznačajnijih dramatičara našega vremena. Rođen je u Kamerinu, 1892. godine, a umro je u Rimu pre jedne decenije. Između njegovog rođenja i smrti, ta dva trenutka koja uokviruju jedno ljudsko življenje, nije bilo slikovitih zbivanja. Beti je čitavog života ostao neupadljivi sudski činovnik. FEfektni spoljni događaji ni u njegovom životu, ni u njegovim dramama, nisu igrali značajnu ulogu. »Naš pravi život sastoji se od nečeg što ne možemo jasno razaznati i što je vidu skriveno, izjavljuje Valerio, glavna ličnost njegove trageđije Noć tt bogatlaševoj Kući („Notte im casa del Ricco“, 1938).

Međutim, iako Beti pridaje važnost spiritualnom, ne znači da je sklon raskidanju odnosa sa materijalnim . svetom, bekstvu iz objektivnog, u domen subjektivnog. Naprotiv, njega živo zanimaju, pored unutrašnjih i spoljna obeležja predmeta koji obrađuje, pa na njemu uočava mnoštvo životnih pojedinosti. Zato se Betijeve ličnosti, opredeljene da budu inkarnacija izvesnih iđeja, otimaju, ukalupljavanju u apstraktne simbole. Dopunjene realističkim detaljima, one se ne mogu svesti na osnovne date. Suviše su ljudske, žive, tople, prođuhovljene, da bi mogle ostati čiste intelektualne konstrukcije jasnih obrisa, koje služe u odbramu izvesne teze. Drama Trulež % Palati pravde O)Corruzione al Palazzo di Guistizia«, 1944) karakteriše geometrijska ogoljenost koja nemilosrdno neutrališe elemente životnog u. težnji za uopštavanjem i direktnim zahvatom u bit problema. Ali sudbine jednoličnog hora protagonista u jednoličnim kostimima, pred jednoličnim dekorom, ipak nisu svedene na nekoliko sažetih formula. Obogaćene delikatnim nijansama, one su foliko ljudski raznovrsne, jedinstvene,osobene da, i pored naglašenog

. šimboličko&' pnačenja,:meodoljivo „bude

- asocijacije ima konkretne egzistencije.

Betijevi likovi sta simboli, &li. ujedno i ljudi od krvi i mesa, koji poseduju indiviđualnu prirodu i svoju unutarnju tajnu. Njihova dvoznačnost nije slučajna. Naprotiv, nju Beti namerno podrža–va, jer u njemu živi dualištičko poima– nje sveta po kojem su realno i zamišljeno, materijalno i. spiritualno, dva lica jedne iste stvarnosti.

„brisati u ime građenja, i građenjem... Zato će Cara učiniti napor da poeziju kao sredstvo izraza preobrati u poeziju kao aktivnošt duha, da pesnika viđi kao „borbu svih ljudi“, da, stvaralački, da sintezu nadrealizma i marksizma. Zato je u njegovoj poeziji „kao jedno dugo noćno putovanje, ispred Ssnažnc svetlosti poslednjih pesama, prisutan slikovit rast svega onog suštinskog u ljudskoj sudbini: to je svetlost koja se probija kroz ratne pretnje i kroz, nasrtaje srama“.

NAKLONOST

BOLAN od gorkih moći

ma zidu mayvastaju madmetanjem

carevi

—= laju ma meshvatljivoa odstojanja

vino sma, u, krčagu lobanje a na čaršavu prostrtom rukama koščatim rukama koje skupljaju druge vuke kao mrtve grame

bukte potopi u životima bezishodmnim,

ruke koje rađaju več u ustima deteta odvode dete ustima dana dana zastrtog ognjem koji dodiruje smelost prvih

Dbdenja

ili se upio grčem za spasilačko uže

ti jezikom svoje svetlosti pebaš uspavanke svežinama vidovitih moći ogrmutih jezikom vetra majko pesama zaklanih. u valu potopljenom ·

tvoja Tuka zna da pokoleba toliko mežnih, govorenja

da olupine movorođemih u večnostima sna njišu sobom, svet u praznini raspevanog vala dok u dnu, mladosti već smežne

uskrsavaju tvoje oči u krvi toplih zebmnji

Preveo Dragoljub S, IGNJATOVIĆ:

aa aan rip na na nu ana naar petar rinarinnaina rasa rasa nrajSanpae gun imuni noi nio aku adi ona La JAAA LL O AL

Prema tome, Beti fluidnim pojmovima dopunja spoljni vid stvarnosti, a ne namerava da ga njima zamagli i prekrije. On, štaviše, nastoji da razmotri kako spoljnu stranu realnosti tako i njenu suštinu, jer je ubeđen da će tek na taj način proniknuti u tajnu njene dvojne prirođe. Zato svojim utančanim senzibilitetom traga ispod kore vidljivog i lako uočljivog, i tamo pronalazi čitavu riznicu blaga koje proširuje ljudske granice i pomaže čoveku da pobedi. tešku ograničenost pred beskrajem mogućeg. Beti se uporno drži po strani od verističke i naturalističke interpretacije sveta, jer smatra da se one zadržavaju na površini stvarnosti i da su suviše grub, mehanički, ravnolinijski metod za odgonetanje načela njene udvostručenosti. Tragedija Betijevog bogataša Valerija je upravo u tome što ne može da

se oslobodi takvog, isključnvo spoljnjeg, ·

odnosa prema realnosti. On je fatalno jednostran i skučen, jer mu nije dano da pored logičnog shvati nelogično, da sem u materijalnom potraži rešenje i u nečem nebuloznom, što bi ga oslobodilo dogmi i stavilo pred nepredvidljive mogućnosti.

Beti oseća da su dubine realnosti, koje stu oku skrivene, pune tih nepredvidljivih mogućnosti, bogatstva nesvesnog, rafiniranih, umnoženih š\slika. Stvarnost je u tim dubinama zanimljiva kao i san, jer je u njima neizvesnost apsolutna. Drama Muž i žema ()Marito e moglie«) neprestano se odigrava u takvim tajnovitim regionima, izatkana je od impresionističkih fluidnosti, među kojima se komture predstojećih akcija jedva i razaznaju. U mračnoj Istraži, (»Ispezione«) hipoteze su presudnije od motivisanih razloga, dok je tragedija Begunica (»La Fuggitiva«ć) unronila u fantazmogoričnu almosferu i puna je neobičnih susrela pred zidovima koji gube materijalnost da bi se kroz njih mogla sagledati nevidljiva strana stvar= nosti. Ličnosti ovih drama su omađijane maglovitim prostorima koji izranjaju iz dubine podsvesti, one se po njima kreću kao lelujave vizije u kakvoj somnambulističkoj pantomimi.

Betijev produhovljeni, dvodimenzionalni svet pun je opsesija koje se ne uklapaju u logičke kategorije. Taj svet se glasi kroz miris kiše, blesak munje, šum vetra, setni zov parobrodske: sirene, zvuk poštareve:trube. On je sav izukrštan pustolovnim lutanjima izvan plitke normalnosti, osmišljen sunčevim smirajima, žuborom reke. Njegove plastične komponente su zvuci, mirisi, boje, nesvesne, neodređene ljudske radnje kojima se prekoračuju međe cerebralnih saznanja. Beti nas putem njih uvedi u život koji je java, ali pritom ne prestaje da bude san, koji je realizacija jedinstva jave i sna, spiritualnog i materijalnog i najviši izraz tog jedinstva.

Pravi, celoviti čovek, kao deo ovako dualistički koncipiranog sveta, i sam poseduje dvojnu prirodu. On je sazdan od elemenata sa protivrečnim tendencijama. Valerijeva kob je što je jednostran pa poima samo jednu stranu prirode sveta, onu materijalnu. Blenina kob Je što je jednostrana u suprotnom smeru (»Trulež u Palati pravde«), to jest kadra da uoči samo drugu stranu prirode sveta, onu spiritualnu. Pjetro iz drame „Gospodarnica poseduje tek pravu mudrost, jer ima širine da shvati celokupnu realnost. Stoga dolazi. do zaključka: »Mora postojati zemlja u koju ćemo ukhlisnuti stope, ali mora postojati i — nebo«... ;

Betijev čovek je manifestacija ova dva kvalitativno različita činioca, »zemlje i neba«, koji se u njemu sjedinjuju. Materija mu je neposredno data, ali on kroz nju stalno nazire i nešto drugo i za tim teži. U mračnim zonama nasilja, truleži, zločina, on ne prestaje da čezne

za čistotom, duhovnošću. Agata sanja da -

će bar njena kći napustiti Kozje ostrvo na kome se zacario zločin, kad nju za njega vezuje mračna kob krvi. (»Zločin na Kozjem ostrvu« — »Delitto all Isola delle capre«, 1948). Kustu pogoduje pokvarenost u Palati pravde sve dok susret sa neporočnom Elenom u njemu ne probudi čežnju za svetlijim horizontima (Trulež u Palati pravde«). Pjetro ne može da se otrgne od čulne Marine, ali pritisnut teretom sopstvene ttelesnosti. traži utočište u osećajnoj Ani. (»Gospodaricad), Eli iz drame Kuća na odi

· (La casa sul? acqua, 1928), raspet je

između dve simbolične krajnosti života: surovog Frančeska i utančanog: Luke, a Marija iz drame Suratište u luci O)Un albergo sul porto«, 19830) u vlasti je poročnog Simona, dok čezne za neokaljanim Dijegom. . Svaka ličnost Uga Betija pređstavlja

otelovljenje džinovskog napora za oslo=

bođenje života od zakona nužnosti, koji je tišti, San o tom oslobođenju Beti duboko poštuje, jer ga smatra, jednim od dva elementa realnosti. Profesora Arčibalda iz farse ,Potop (IL „diluvio&«, 1931) u sivilu trivijalne svakodnevice,” ozaruje saznanje da mu je stalno pri ruci spakovani kofer i da su vrata njegove sobe odškrinuta prema beskraju, pustolovini, poeziji života. San proširuje dimenzije stvarnosti, bolie reći, san je Nasštavak na 6. strani ;

Jugana STOJANOVIĆ