Književne novine

Miloš I. Bandić: „IVO ANDRIĆ: ZAGONETKA VEDRINE*“; „Matica srpska“

Novi Sad, 1963.

U DRUGIM „KNJIŽEVNOSTIMA studije o delu velikih pisaca nisu retkost: pišu sei objavljuju možda i češće nego zbirke pesama. Kod nas, međutim kritičari do skora nisu imali interesa za tu vrstu kritike, koja ne može da živi od genijalnih improvizacija, penušave rečitosti i šaymantne kolketerije erudic jom iz druge ruke, i koja zahteva dug, studiozam, ozbiljan i sistematičan rad i podrazumeva sposobnost kritičke analize i veštinu interpretacije. Neko“like generacije kritičara potvrdile su svoje često uistinu zadivljajuće stvaralačke mogućnosti isklju- . čivo u dnevnoj kritici, književnoj hronici, ogledu i feljtonu; uvek u žurbi da ne izgube svoje mesto u prvim „redovima književnih pokreta i incijativa, oni su i na svoje sled benike kao sveti rodđiteljski amanet preneli to pre napregnuto osećanje žurbe, jagme i nestrpljenja, koje - je sve do nedavno nadmoćno dominiralo našom kritikom.

Studija Miloša 1I. Bandića o Ivu Andriću, koja je sa svojih čet:ri stotine stranica gustoga teksta bez sumnje najobimnija naša mnografija posvećena de=lu jednoga živoga pisca,u mnogo čemu

narušava tu tradiciju i nagoveštava da.

će posleratna generacija kritičara, koja i inače već stoji na če.u savremene kritike biti u stanju da korenito izmeni tradicionalnu preastavu o kritičaru kao užurbanom sekretaru javnosti koji juri od knjižare do redakcije i zadihano razbacaju sudove koji se, u najboljem slučaju, drže onoliko koliko traje kritičarevo prisustvo i njegova tačka u panoptikumu književnoga života. Sadržeći neka svojstva pionirskih tvorevina, Bandićeva studija deluje kao izuzetnost u opštem sklopu savremene kritike, u kojoj do sada gotovo niko nije pokazao toliko energije, koncentracije i kritičke svesti, koliko je ispoljio Miloš I. Bandić u svom pokušaju da obrazloži i dokaže svoju koncepciju o celokupnom delu Iva Andrića, što kao zagonetka vedrine i nadanja „postoji u sadašnjosti održavano vidovitom mišlju o vremenu prošlom“ i u kome zato „treba neposrednije otkrivati i životni pokret prema budućnosti“. Čak ni oni kritičari starijeg naraštaja, koji su-u posleratnom zazdoblu dož:veli rascvat svoga talenta i napisali brojne značajne oglede''o delima 'srpskih realista i drugih novijih pisaca, nisu dali nijedne obimnije sintetičke studije o nekome piscu ili književnom pokretu. Napuštajući tradiciju kritičke „ekvilibristike, retorske mag:je i intelektualnog dendizma, oni su za razvoj savremene kritike učinili nešto drugo: otvorii su vrata ranije nedovoljno korišćenim vidovima kritičke interpretacije i na taj način omogućili afirmaciju određenog pristupa književnome delu. Pristupa koji ne usmerava kritičara putem unutrašnjeg objašnjenja teksta i strukturalne analize, kao što čini metod takozvane neposredne kritike (close criticism), ali koji iz dela izvlači sve bitne odlike i pruža ih sre-

_ dene, očišćene, sistematizovane, i poka-

što uprošćene, upravo onakve kakve čitalac najlakše može da primi, prihvaftajući dato delo kao vrhunsko dostignućčće stvaralačke imaginacije, epske snage i modeyne duhovnosti jedne nacije. Bandičev metod kritičke interpretacije, primenjen u studiji „Ivo And?žić: zagonetka vedrine“, specifična je književna tvorevina, u mnogo čemu različita od uobičajenog metoda kojim se služe savremeni naši rit:čari, Dobar poznavalac modernih kritičkih učenja, prvenstveno u književnostima emgleskoga jezika, Bandić samo delimično, pa i tada vrlo uslovno, prihvata i primenjuje strukturalni metod kritičke amalize. Držeći se prvenstveno teksta, čijem tumačenju poklanja Svoju gotovo neiscrpnu energiju, fanatičnu veru u svemoć reči i, reklo bi se, nepresušnu ekspresivnu moć, on Andrićevo stvaralaštvo objašnjava na način koji polazi od idejnih usmerenja i etičkih značenja književnoga dela i pruža mnoštvo podataka koji mogu da potvrde opravdanost unapred određemog kritičarevog shvatania. Dok kritika A. A Ričardsa, koga Bandić pominje u SVOjoj knjizi, pruža „malo argumentacije i mnogo analize“, Bandić daje mnoštvo objašnjenja i argumenata, ne libeći se da, kada je potrebno, jednostavno prepričava delo, Svestan da današnji kritičar ne može i ne sme da se tvrdogla-

·vo kao talmudista drži jednoga kriti-

čkog metoda, pošto, po rečima Dejviđa Dejčiza, „totalnu viziju, ili nešto drugo što joj se približuje, mogu postići samo oni koji su vični da udružuju saznanja što ih pružaju različiti kritički pristupi“, Bandić izabire komplementarni postupak kritičke interpretacije, jer mu taj metod svojom BHBipkošću obezbeđuje najviše slobode i omogućuje maksimalnu afirmaciju subjektivnih kritičarskih sposobnosti. Uzevši u obzir izvesne tekovine mo=~

KNJIŽBVNE NOVINE

dernog analitičkog metoda, koji podrazumeva kritičko isp:tivanje Kknjiževnosti ne toliko u svetlu estetičkog i formalnog, «koliko u svetlu istorijskog i psihološkog pristupa, Miloš I., Bandić je nastojao da pronađe što efikasniju i što jednostavniju aparaturu koju bi mogao da primeni u tumačenju većih proznih celina, imajući u vidu da se metod strukturalne Kkritičke analize, što ga neki kritičari primenjuju u interpretaciji pesn:čkih dela, pokazao prilično nepodesan u ispitivanju većih proznih tvorevina. Tražeći načina da ubrza obnovu savrememe kritike, koja se unutar sebe vrlo stidljivo i sporo oslobađa duhovnog komoditeta i inertnosti u ustajaloj atmosferi samozadovolinog dremeža, on je, kao kritičar kome je proza, rek'o bi se, nešto bliža od poezije, uvideo da postupak, primenjen u analizi jedne pesme, ne može biti podjedifako dobar i u analizi jednoga romana, i da takozvani unutrašnji pristup književnosti (intrinsic aproach to literature) ne garantuje nikakve značajnije rezultate ni u sintetičkom sagledavanju čitavoga dela nekog pesnika, a kamo li u analizi svih pripovedaka i romana što obrazuju opus proznog pisca. Polazeći od toga, Bandić je nastojao da metodom kritičke intempretacije stvaralaštvo Iva Amdrića sagleda „u praćenju umetnikove vizije i bdenja nad bezbrojnim individualnim i socijalnim krizama i prekretnicama“, kao samostalnu, jedinstvenu i zaokruženu misaonu i umetničku celinu, koja je dosledno posvećena i podređena čoveku i njegovom po-

ložaju pod zvezdanim nebom žudnji i

iskušenja.

U Bandićevoj interpretaciji, Andričevo delo pripada piscu koji je „Dprozreo čovekovu ništavnost i veličinu, ali nije zbog toga prezreo život niti je prezao od toga da ga imenuje sa njegovim senkama i izopačemostima ... On ne gubi veru u dobrotu i ljubav ljudi, ali se mnogo ne uzda; nada se boljim danima i vremenima ne prećutkujući loše; sećajući se prošlosti živi za sadašnjost i budućnost, i svuda mu se ukazuje ljudsko lice osenčeno zebnjom i brigom, stegnuto, sputamo patnjom, utonmulo u melanholičmu kontemplaciju, željno svetlosti i smirenja, željno stvaranja i poboljšanja života“. To delo „priča o tome kako je. čovek nadvladao svirepmst, kako je padao i klecao, kako je rušio i kako su ga rušili, kako je patio, glomljen, u krvi i suzama, u

A

Neusklađenost iezičkih insirumenala

GRUPNA POJAVA sasvim mladih.

pisaca, kao što su ovih pet pesnika, nosi sobom i iskušenje kome će teško izbeći svaki kritičar koji se njima bude bavio. Iskušenje koje sadrži onaj kao neizvesna avantura privlačan deo kritičarskog posla i, ujedno, deo po kome će se o onome koji se u avanturu upustio suditi. Reč je, razume sg, o izazovu da se odgovori na pitanje: kome od ovih pesnika budućnost neće odreći svoju naklonost? Ili, možda, bolje: na osnovu čega se stiče utisak — jer o celovitijim, na složenom pristupu zasnovanim sudovima kod ovako mladih, uzavrelih još glava, ne može biti govora — da će neki od ovih mladića stati uz one malobrojneć koje je rešeto vremena poštedelo zaborava. Sem toga, pošto ovi pesnici predstavljaju vrlo „karakterističan deo najmlađe hrvatske pesničke generacije, tu je i prilika da se poveđe razgovor o tome šta ta generacija kao celina nosi,

' naznači njenu

MILOŠ

I. BANDIĆ

srči srca, ne prestajući nikađa da veruje kako ga, posle svih poniženja i muka, posle tolikih godina beznađa i gubilišta, u mirisnoj blagoi magli, u radnoj nešanici,.u svetlosti koja se rađa, bliska i tako daleka, čekanju Zlatna vrata budućnosti“. U šarenilu i mnoštvu kritičkih tumačemja Andrićevog dela Bandićeva u osnovi vedra i optimistička interpretacija, čak i ako nije najuverljivija, najdoslednije je i naj-' veštije branjena. Iscrpnom i mestimičnu upravo majstorskom amalizom etičkih i estetičkih shvatanja Amndrićevih Bandić je razvijao jednu istu misao ne žaleći truda da je objasni i dokaže, makar i po cemu vrato 'omne avanture na opasnoj granici solipsizma, Stamen i siguran u svome uverenju, svestan da će uvek kada zatreba metodom kritičke interpretacije moći da potvrdi i objasni svoju postavku, on je, kao da prvi i jedini rešava zagonetku Andrićeve reči, iz svoje knjige uklonio i najmanji pomen ne samo o svima koji su imali druga i drukčija mišljenja nego i o

PRIMENA METODA

kriltičke interprelaciie

onima čijim se ispitivanjima i sam obilato služio pišući ovu do sada svakako najbolju i najpotpunu studiju o delu Iva Andrića. Taj postupak, za čije je izvršenje trebalo hrabrosti koliko i samosvesti, ostavio je kKritičaru odrešene ruke: prećutkujući sve one koji su tokom poslednjih nekoliko godina dali više zapaženih zadova o istome predmetu (od kojih su neki objavljeni i u zasebnim „knjigama i zbormicima), Bandić je slobodno mogao da razvija vlastibu misao, ponašajući se kao čovek koji nikome ništa ne duguje i koji svoje stavove saopštava s nepokolebljivom uverenošću, sposoban sam da birani, obrazlaže i zastupa istinu n& kojoj počiva njegovo delo.

U skladu sa tim sigurnim i čvrstim uverenjem, Miloš I. Bandić je Andrićevo delo tumačio na jedan svakako or:ginalan način. Čak i oni koji Andrića vide u nešto drukčijem svetlu mora=će mu priznati da je njegovo tumačenje rezultat blistave duhovne discipline, koja je gotovo bez premca u današnjoj kritici. Sproveđeno do kraja vrlo pažliivo razrađenim sistemom „povezivanja naoko raznorodnih elememata, i doslednošću koja, pored toga što impomuje, svedoči o dubokoj stvaralačkoj saž:vijenouti kritičara. sa „delom o ko-

me je reč, to tumačenje ubuduće neće. moći da se zaobiđe kad god se povede!

reč o književnom stvaralaštvu Iva Andrića. Suprotstavljati se, ovom prilikom, tim u svakom slučaju ni malo proizvoljnim stavovima Miloša I. Bandića, značilo bi međutim otvarati polemiku koja nije i ne može da bude predmet jednog ovokvog članka.

Njegova namena iscrpljuje se, zato, u tome da utvrdi samo neke odlike kritičke studije Miloša 1. Bandića i da izuzetnost u našoj današnjoj književnosti. Kao krit:čki tekst koji najverovatnije neće osfati bez određenog dejstva na savremenu kritičku situaciju, ta knjiga je do sada najpotpunija afirmacija metođa kritičke interpretacije. Kao tumačenje jedne velike književne pojave, ona je jedno od najdoslednijih i mnajcelovitijih kritičkih dela u posleratnoj literaturi, delo koje svojim stavovima i tumače-

njima, pa i svojim manama, omoguću-'

je ozbiljan i trezven razgovor ne samo o postupku kojim je ostvareno, niti o idejama na kojima je zasnovano, već, pre svega, o književnosti kojoj je po-

svećeno, Predrag PALAVESTRA

(Zvonimir Majdak: „Ukleti motocik= lista“, Igor Zidić: „Kruh s grane“, Nikica Petrak: „Sve ove stvari“, Željko Sabol: „Dio po dio“, „Mlađost“; Dubravko Horvatić: „Zla vojna“, „Raz-

log“ — Zagreb 1963).

Podstaknuti štedljivošću u služenju rečima, karakterističnom „za većinu ovih pesnika, mogli bismo u tri kvali= fikativa da sažmemo ono što nam se kod njih čini bitnim. Ova generacija, ukratko, značajna je po tome što su svi njeni predstavnici angažovani problemima svog, šire ili uže shvaće= nog, vremena — a što pritom svi nastoje da estetički i umetnički kvaliteti kojima su ti problemi osnaženi prebrode sunovrate, inače „neprebro= dive kad se ispreče pred plakatsku an=gažovanost. Kad kažemo da je to gru= pa po spoljašnjim osobinama raznolika, biće to druga zajednička vrlina ove grupe koja će moći da privuče širi interes i da sama po sebi bude osveženje koje je podosta „vremena uzmicalo oku čitača uglavnom sivog proseka pesničke produkcije. A ono što čini da svaki pesnik ponaosob bude zanimljiv, to je njegovo eksperimentisanje ' na planu osobenog, sopstvenog fehničkog „postupka, . Po-

Stevan RAIČKOVIĆ

Mefamorioit

6 bih maka za tren, da sam mešto drugo

AL sa ovom starom mišlju, okom, uhom. U crep sam, se drevnog krova spljosno, ugo:

Nek zeleni lišaj raste mojim, duhom.

Ni tu mira nmemam jer mi često dođe Neka ptica da mi po temenu šeta: Skrije me od sunca krilom, pa mi glođe. Rujnu dušu mesto svoga suncokreta.

Onda — moje telo sanja spokoj grma;

Moja ruka — gramu; prsti — list što huji.

Kad nam mračnu krunu, silni vetar drma: Strašna miso kroz mas mesto soka struji,

Taman smislih, da sam tigar koji grabi U slobodu ispred, krda snažnih, surla Avaj: postah vukom koga starost sabi U rupčagu mraznu da ma nebo urla.

Bledost moga čela kameni sam sniva: Ja belutak za trem, postah ukraj vode.

Uz hladni bok, gledam: mala riba pliva Dok mi sunce rame sa pijukom bode.

Čas bih da zamenim noge za dva hrta Onda ta dva hrta kornjače da budu. Dva ramena moja — bostaju dva, Tta. Sve moje zglobove pretvaram w Tudu.

· Zamenjujem glavu za baštemsku kuglu

I đugo u jedmoj leji stojim, bleštim, Eno ga i dečak ma kobnome uglu Gde me mirno cilja svojim, hicem, veštim.

,

gleđajmo, uostalom, kako. to na pojedinačnim primerima izgleda,

ZVONIMIR MAJDAK — Ima ljudi i u istočnim i u zapadnim „poetskim“ sferama, pa i u onima između njih, koji veruju da u takvom pesničkom postupku, uključujući sve lične po= sebnosti, leži budućnost ovog roda literature, zamorenog, navodno, od nadrealističkih verbalnih i verbalističkih mahinaoija. Ma kako daleko od nas bilo ovakvo rezonovanje, u jednom se nedvosmisleno slažemo: ovaj DOmalo snagator meka srca, pomalo frajer zdravih socijalnih pogleda, „koji se pojavljuje u Majđakovim, i sličnim, stihovima neodoljivo je simpatičan. Svim svojim korenovima urastao je u svoje vreme i čak se postavio fako da iznosi proeblamc= svoje generacije i s mnogo razumevanja brami njenc postupke.

Nijeđnog frenutka ne sumnjamo u iskrenost tih reči, ne retko uživamo u invemciji i dđuhovitosti njihovog autora, čije socijalne „implikacije imaju SVGE osnova, i nikad nam nije dosadno. Ta poezija otvorenog izraza, ti dramatični monolozi mladog. urbanizovanog čoveka, koji odiše i „mirisima što su ih belosvetski vetrovi doneli, ima i treba đa ima svoje privrženike jer jasno, napokon, i istinito govore ono što većini leži na srcu. Manjina ća, međutim, i dalje verviti da se u poeziji malo šta bitno promenilo i da sasgu i lepotu pesničke umetnosti i dalje treba tražiti u srećnoj sintezi imaginacije i nađahnutih, sugestivnih i inventivnih, ako hoćemo, sintaksičkih odnosa.

·.

IGOR ZIDIĆ — Ako se neko seća karaklerističnih stihova | Tomislava Cvetkovića, veoma darovitog, za javnost, izgleda, ućutalog(?) pesnika, mo= ći će sebi da predstavi kako izgledaju Zidićevi dobri primeri ekonomije pesničkog izraza. To je pesnički kroki, oslobođen, uglavnom, primesa ličnog i za razliku od Majdakovih stihova a uprkos sličnosti inspiracije, bez spoljašnjih detalja, bez realističkih, naturalističkih čak, ocrtavanja. Ali, ovakav Zidićev nerasipnički postupak po-> nekad biva pretvoren u svoj paroksizam, kao na primer u pesmi „Balada“:

Ruka je spremna, tek me razabire

Tako znamo šta se pod balađom podrazumeva, i da se taj smisao u potpunosti može pripojiti uz smislove koji proizlaze iz ovog jedinog stiha, iako smo svesni da je poezija sintetična umetnost, plašimo se da bi pod uslo= vom đa se u tom pravcu nastavi i jedna reč mogla činiti pesmu, pa možđa i neki znak inter= punkćije..? Na drugom mestu, međutim, kao u ciklusu „Buđenje“, stiho= vi mogu pre da posluže kao jezička vežba, kao pri mer u kakvim sve spojevima može da se nađe ovaj naš jezik za čiju sudbinu je sasvim svejedno vršili nad njim naselje starinskim, kvazipoetičnim

i pseudouzvišenim papirnatim ruhom ili enigmaftskim verbalnim spojevima koji svaki za sebe predstavljaju isuviše veliki problem da bi mogli biti uključeni u bilo kakav smisaoni kontinuitet. Ciklusi „Druga svjetlost“ i „Kruh na grani“ predstavljaju ovog pesnika u pozitivnoj varijanti ove stilske karakteristike, a pesma sa naslovom „Druga svjetlost“:

Drvuga svjetlosti, more, koje zalaziš me na stranama nego u hrptu neba

Sunce bi

da te preseli:

samo voda uzlazi

a sol liježe

po glasnicama zemlje.

I ono prevarYemo, tražeći struje i vezove Novo more E umrlih, ljudi brodova: kružne smrti

koju wmivaš

da te dosegne

ili isprosi '

tamo gdje ođ' sbe navigacije

preostaješ tek, more. VIA otkriva mlađog pesnika koji je imao dovoljno dara i invencije za upućivanje na staze pune zamki jedne od večnih pesničkih tema kao što je more.

NIKICA PETRAK — Interes ovog pesnika veoma je širok: on pokušava da izvuče izvesne suštastvene, a tamne tonove iz užasa večitog ratovanja — ali 'oni izmiču njegovoj sintezi i ređaju se u nizu manje ili 'više sugestivnih „slika ili višokofrekveninim emocionalnim nabojem ispunjenih de· talja; on nastoji da u jednoj vrsti poetske proze prikaže svest mođernog čoveka punu košmarmih evokacija prošlosti, nepoverenja u sadašnjost i straha pred budućnošću — iz kojih malo šta sem košmara uspevamo da dokučimo,; ali u njegovim „stihovima o ženi i ljubavi, sazdanim na ironičnom spoznavanju nepotpunosti i neispunjivosti najlepšeg osećamja, stihovima iz kojih izviru obrisi i prošlog i sadašnjeg vremena, i patetični krici i suzdržana osećania — vidimo najveću šamsu ovog pesnika, njegovu najlepšu mogućnost da u danas prilično zapostavljenoj vrsti lirike pokaže nešto novo.

DUBRAVKO HORVATIĆ — Ovaj pesnik se inspiriše istorijom i dolazi do izvesnih vrlo značajnih otkrića koja otvoreno saopštava (posle Pavlovića i Krnjevića i mnogih drugih): sve bit=ke su u stvari bez ishoda, istorija se ponavlja, čemu pregnuća kad će opet rušenja... itd. „Sad poznajem svoj put, unatrag i unaprijed: u mijeni tvari uvijek drugi oblik“ i „Ali protiv vas je ova bitka odđlučena pa ma s koje strane bedema bili“.

Sve ovo naravno ne saznaje se ta ko brzo i u ovako ekstraktnom viđu. Istorijska inspiracija ovog „pesnika našla je svoju franspoziciju u stravičnim snoviđemiima sa wealističkim i naturalističkim detalilma. Horvatić govori u prvom licu ali u ime mnoštva. Ponesen humanističkim osnovama svog angažovanja on svoju viziju istorije proširuje i na budućnost dajući joj simbolički smisao i paraboličan spoljašnji vid: jedan vuk, naime, svestan je svega što se dešava i pokušava da se izoluje, da ne učestvuje u večitoj tučnjavi. Ali pošto je ipak vuk on. mora đa omrsi zube i iz čisto privatnih raz=loga ponekad zareži. To razljuti nje-

govu sabraću i oni navale na njega, I, ·

razume se, ođ našeg vuka i njegovog imetka, i poređ junačkih podviga koje je izvršio, ne ostaie ništa. Poslednii nie gov urlik upućen je njima: čisto ljuđski, štaviše iigoslovenski. on im punim

Nastavak na 4. strani .

Bogdan A. POPOVIĆ