Književne novine

O CC OGG OGOVARANJE O AAA O gy SOK

'esejistika

Branko LAZAREVIĆ

ema „starog“, nema „hovog“, nea „modernog“, još više nema · „konzervativnog“, „progresivnog“, „katoličkog“ etc, ne samo ad inf. ncgo i od svoga od onih deset do dvanaest biliona godina, svetlosnih, naravno, za koje se kaže da dolaze od tela koja postoje. Nema, i sto puta nema, svega 'toga. Jedino što ima, to je zračenje pravog i velikog duha koji trijumfalno pobeđuje sve teškoće, preskače sve prepone i uspeva da i od smeća napravi pitu, i od slame hleb, i uspeva da napravi Van Gogove pocepane cipele koje su bolje, jer će trajati dok je čoveka i njegovog interesovanja za umefnost, od svih cipela od „početka pravljenja cipela, '

Ako se hoće pridevi uz imenicu umetnost, i už sve drugo, postoje samo pridđevi dobro i rđavo, uspe:o i neuspelo, zdravo i bolesno, živo i mrtvo.

Nov' je Tao-Te-King, iako je star dva i po milenijuma, i star je Džems “Džojs, iako je· mlad i nov samo nekoliko dekađa, i takvi su Palestrina i Hindemit, i Sve tako do Boga i šeširdžije, i sve tako od Sapfe, koja je stara, do Saga-

pal

nove, koja je mlada baba. Takva kavga vuče

se otkada je duh uspeo na zemlji da biuobliči prve oblike, i ta kavga je prirodna jer je biološka, i prirođna je jer sve što dođe želi da se što pre ustoliči i da što pre dođe na mesto onoga i onih što su na sceni. Prirodno jeste, ali je tako isto prirodna i selekcija, a ona nema milosti i ne zna za drugo do za ono „biće bolja koja ne potone“.

Treba, pak, pustiti da se do mile volje ispuca ta večna prepirka. Tako se sve to vrti oko iste osovine, iako je jedna i ista vrteška i prastara ljuljaška, baš zato što je takva, dobro je i korisno je da se vrti i da se ljulja: ne samo da bi vreme prošlo, ne samo zato, nego i zato da se suprotnosti — kad se već teško može izvan „suprotnosti i „izvan“ i „iznad“ mueteža — nadraže, da se još više izbruse i izoštre: jer je bolje i tako nego da se tapka u mestu i da se miš vrti samo oko rupe.

Kad se sve sredi i plodno vreme da svemu ono što mu pripada, i kad uspelo novo postane staro i uspe,o staro bude još starije, biće ono što je Njegoš pred smrt pisao Vlaisavljeviću, a bpisao je da se „treba držati staroga vina i starih prijatelja“, jer, in summa, i na kraju svih obračuna, ne treba se

nikako bojati da će nešto dobro, ma

kakva vremehš' naišla, ma kakva ne vremena, postati loše, jer se ne treba bojati da će nešto loše postati dobro.

In summa et in fine, ništa do sada nije ot:šlo u drugi red i magareću klubu što je bilo od vrednosti tamo od Veda i, obratno, ništa neuspelo i mrtvo rođeno nije uspelo da položi ispite i da dođe na mesto gde mu nije mesto: sve do Ponson de Teraja ili Simenona.

Neka se generacije svađaju i neka željno rade da zauzmu mesta, naročito položaje, starih i starijih... To nije ni loše: iako je suva šteta da se oko toga gubi vreme. Sve će se, kao 'i uvek, redovno svršiti po Njegoševom „biće bolja koja ne potone“, i neće se nikada desiti da Odiseja potone a Džek Trbosek pluta.

Kroz istoriju civilizacija, kad one prođu kroz ceo proces od začeća do smrti, često se ponavlja takozvani proces neotenije iz biologije i evolucije. Taj zakon neotenije Je skok wnatrag, vraćanje na neka ranija stanja, čak i embrionalna, i njega nadahnuti Rostanov sin, Žan Rostan, pominje u svojim biološkim razmatranjima kao proces koji se dešava i u sociologiji i estetici. U određeno vreme razvitka, kad se sve zakreči i sklerotizira, vrše se procesi podetinjavanja, vraćanja na primitivno, To je vraćanje u prošlost da bi se učinio skok unapred.

U svemu „novom“, „modernom“, „apstraktnom“ etc. jasno se vidi to vraćanje na embrionalno, ali sa svima karakteristikama da se prošlo kroz renesanse, baroke, rokokoe itd, na detinjstvo oblika, na početke,

'To je, donekle, uradio i romantizam, alj samo donekle. Pokreti od pre jedno tri četvrtine veka mnogo su jasnije, uz sva preterivanja i vulgarnosti, Još mnogo jače ušli u faj proces neotenije, fetalizacije, vraćanja u embrionalno, u pećinsko slikarstvo, u Afriku, među Eskime, u prajistoriju; naravno, sve to sa svima iskustvima cele evolucije, svega što je bilo: skok unatra vezan je za skok unapred. ,

Vezana za celu prošlost oblika, Ars nova, naYavno i literatura je pokušaj, i to prirodan, rekapitulacije, podmlađivanja i, kad su ti pokušaji uspešni, lepo se vidi u oblicima ceo razvoj oblika: tamo od fofosinteze i anilihskih kiselina,

Žan Rostan to ovako kazuje: „Ja verujem da je infantilizacija, povratak u detinjstvo, ka primitivnom, često u sociologiji, estetici itd. — „jedno sredstvo da se raskine. s jednim stanjem i suviše diferenciranim i suviše

specijaliziranim, i suviše sklerotičpim,“

KNJIŽEVNE NOVINE

Rekao bih da u istoriji oblika, šio če reći misli ljudske, taj postupak igra moćnu i svežu igru, i znači, zbilja, neku vrstu podmlađivanja vraćanjem u prastaro, staro, uz iskustva kroz sva vremena i uz sabiranje i sumiranje svega kroz što je prošla cela istorija. I taj se način ponavlja od Gilgameša do Pikaso-a kroz sve civilizacije.

„Moderno“, dakle, kad nije modmo, vrlo je „staro“, i uvek je uspešno i prirodno kad je spontano i darovito uobličeno i, naročito kad se ne pojavljuje kao prazan bunt istrčavanja da sve počinje sa današnjim danom, kao potvrđivanje samo jednog pokoljenja, kao izraz politike, religije, itd.

Izgledi su u ovome razdoblju veliki za kakav krupniji renesans. Unesen je u belu civilizaciju čitav niz novih otkrića. Pošlo se unatrag do skoro deset hiljada godina i više, Pred nama su danas oblici Sumera, Hetita, Vavilonaca, BEgipćana, Halđejaca, Indusa, Kineza i, u novije doba, Inka, Acteka, Maja, i ušlo se u pećine, u Afriku, Ausltraliju, ušlo se u pećine,

biologiju, biohemiju... nas podređuje, priređuje, odabira, rasčlanjuje — i film je tu kao veliki doprinos — Sintetizuje, simbiozira. Oko sedamdeset ljudskih dogleda je bilo upereno u sve to za ovo sedamdeset i više godina i steklo se obilje iskustva, i sve je tako i toliko bogato i šaroliko da, kad dođe renesans, ljudska će se cvast još jedanput tascvetati na način ranijih „rascvata. Ako ova naša civilizacija ne ode u nedođin zbog nukleame energije u rukama imperijalistički „raspoloženih naroda, bela civilizacija će još jednom trijumfovati kao u vreme Atine, Rima, Carigrada i, danas, Pariza, Moskve, Londona, Njujorka, i to će trijumfovati, možda pred zahod, na način kad sunce na vedrom zapađu raskošno zapali ceo firmament i pokaže sve svoje boje. Ako, naravno, sve ne ode u nevrat. III

TI tako se to još od Gilgameša, a to je od pre četiri i po milenijuma, vraćaju i ponavljaju motivi, teme i teze i ljubavne i junačke, i one o besmrinosti, i one o Samsonu i Dalili, i o Haro= nu koji prevozi mrtve, i o Potopu, i Raju, i Paklu, itd. do svih mogućnih tema i teza. Oko istih ljudskih. poriva i tema sve se večito vrti — večito je ista ljudska vrteška — od Gilgameša Sumersko-asirskog, preko Arjune iz

· Mahabharste, preko Firdusijeve Šah-

name, do francuskog Rolana, do. srpskog Kraljevića Marka, i tako u jumsštvu, i tako u svemu do ljubavi smrti... Memjaju se imena i jezici i civilizacije se nasleđuju i naizmenjuju, i rase, i prostori, i religije etc.,, a ispod raznih sukanja, mođa, modaliteta, isti je seks i slično se ljube Romeo i Julija i kuka Majka Jugovića. Slični su svi renesansi, dizanja, padovi, „đekadencije“, „staro“, „novo“ etc ad eternitatem et in secula seculorum, i to kroz svih dvadesetak civilizacija koje su bile i prolazile kroz poznato nam vreme od ovih nekoliko milenijuma, Sidura iz Gilgameša je docnija Kirka Omirova, Bnkida je Dalila, Uršanabi je Haron, i tako to ide i kroz Kelte i Gote i Nibelunge- i Srednje Vekove, i bilime i naše narodne pesme, i prerušeno, sa drugim čipkama i drangulijama, sve do danas, i sve je od istih umnih i drugih gena, hlorofila, aminokiselina, DNA-a. I sve se dosadno ponavlja, i nihil novi, i nešto je novo samo zato što se ne zna za novo od pre pet vekova ili pet milenijuma. Sve pro i sve confra, sve novo i staro, i sve drugo et caetera «d nauseam, dosadno je ćeretanje Visokoumnih i maloumnih ljudi koji bi hteli

| se mi miševi vrtimo oko iste rupe, ple-

e, u Afriku, Australiju, . Omira, paru, lRičktricitet, štomistiku,

_ gledavanju građe koja je u nama Sve se to da- ' ji

(Četiri parerge iz jedne knjige)

opatra i toge Cezarove ili kaiše Asurbanipalove i — pošto to nisu mali, oglase to za Super-novo.

Pod raznim vidovima i uglovima svi

temo iste mreže, ljubimo istu Jelemu, i tako to ide od Veda i od Altamire i kroz sve civilizacije raznih vremena i po raznim prostorima, i ako ima nečeg drugačijeg i „novog“ kao i „starog“, ima ga onakvog kakvog ga ima i u tom prastarom Gilgamešu, a tu se kaže o svemu tome . ovako: Ulnapisshtim said „There is no permanence. Do we build a house to stand. for ever, do we Seal a contract to hold fo» all time? Do brothers. diviđde an inheritance to keep for ever, does the flood-=time of Tivems endure? It is only the nymph of the dragon-fly who shedsa her larva and sees ihe sum ih: his glory. From the days of old there is no permanence. The sleeping and the dead, how alike they are death. What is there betweem. he „master and ifhe servant when both have fulfilled the~

ir doom?“ IV

9 mnogome

nije ništa drugo, kad

je sveže 1iistinito i, naročito, pošteno do pojava jednog duha koji na sve večito iste pojave u duhu i u stvarima, preko duha, naravno, gleda sveže i van šablona i, naročito, preko i van dogmi, sistema i škola, Toje, obično, kakav duh koji je samostalno izrastao i kome nisu poznate, jli koji ih je upoznao i prerastao ih, vladajuće škole i, donekle, utabani pravci koji su se, s vremenom i zbog slabih saputnika, zioupotrebom izmakazili i odrodili. I ako je to kazala jedna tako pamelna i darovita žena kao što je Virdžinija Vulf, — a kazala je da se ne znam kad u početku ovog veka „ljudski karakter izmenio“ — iako je to kazala, a slično su kazivali toliki poznati duhovi za ovo sedam milenijuma poznatih ljudskih civilizacija, ništa se mnogo u suštini nije izmenilo u čoveku niti je, uopšte, moguće da se čovek svaki čas menja. Menjaju se modđe i modaliteti, „stilovi“. Dosadi se da se uvek svira ista arija; naročito kad je, pri kraju jedne periode, sviraju i pevaju nedaroviti duhovi, Ne menjaju se stvari i pojave nego se neizmenjuju veći i veliki duhovi, i oni su ti koji unose svežine'i novine u sa-

they are, like painted

„novo“

oko nas, menjaju se, preinačuju, ovako i onako se, više ili manje, upravljaju misli na jedan ili drugi pravac, zamaraju se i iscrpljuju sistemi, i to i oni gemijalni, i čas se sve upravlja na zemljoradnju, čas na industriju, čas na zanatstvo, čas se sve to smeša u jednu shemu, u jedam sliv; — ali se za ovo sedam-osam hiljada godina Zemlja na isti način okretala oko sebe i oko sunca, i godina je trajala 365 dana, i dizalo se sunmce na jstoku i zahodilo na zapadu, i čovek je voleo žemu, i bo= gomoljka je proždirala glavu muškarca posle obavljenog posla, i sve se začinjalo i umiralo na do dosade isti na= čin... i razlika je samo u tome što majke, 89 vremema na vreme rođe ge nijalno dete, i oni su ti što su „novatori“ i, blagodđareći njima, ne duva se uvek u iste gajde i ne izvodi se ista arija. Ali, na ovoj planeti, hlorofil se stvara uvek na isti načim kod svih nekoliko stotina hiljada florskih oblika, i fofto= sinteza, i gene, i hromozomi, i isti odnos kiseonika i vodonika u vodi etc. ad inf... i tako je to i od Li-Taj-Po-a u lirici, i od Šeherezade u priči, i od Mahabharate u eposu, i od satire u starom Egiptu („O, volovi, volovi! Vi vršete žito i jedete slamu, a vaši gospodari jedu žito“), i u mauzolejima od Kirovog do Maštrovićevih, } u baletu od onjh na dan boga Amona u Egiptuka |. Menjamo se, menjamo se iz trenutka u trenutak. Ali su te promene u čoveku današnjice iste kao i one kod Sumeza, Dva puta duh ne reagira na isti način na sebe i na ceo svet. Ali su te promene, u osmovi, promene u jednoj istoj materiji, na bazi je i istih elemenata. Razlike su, pak, ogromne; jer jedan izraz zaviši od intenziteta emocija, od svežine misli, od prodora u stvarnost stvari i u stvarnost duha, od toga ima li u duhu moći za „Gran spechio“ (Da Vinči) i za „Ve= liko osvetljenje“. Novine, modemrmost, etc. na to se svodi. Takvo veliko Novo je simbioza svega, kao što je fo slučaj kod Stravinskog, što je muzičko bilo otkad je muzike, i tako je i kod Meštrovića, i tako je. kod konzervativnog novatora Sliota i, još više, kod Tizre Paunda, a što se tiče Jesenjina ili Ujevića..., takve su se jadikovke pe vale od starog Egipta — baš sam ovih dana čitao takvu jednu jadikovku +da Njegoševe Batričeve,

da i od njih nešto počinje, koji bi hteli da se potvrde, da se vide, čuju. Oni obuku sandale kakve je nosila }oš Kle-

NAZIM HIKMET

NAJBITNIJU ODLIKU poezije Nazimn tikmeta (1902—10963) čini duboka organska povezanost revolucionarnih, slobođarskih motiva s intimom, s izrazito lirskim doživljavanjem stvarnosti. Revolucija i lirika viđe se kao jedinstvena celina na čitavom prostoru MHikmetovih stihova, Iza njih se ocrtava mesvakiđašnja, dramatična biografija Hikmeta-— Turčina rođenog u Solunu, sovjetskog Književnika u završnom razdoblju života i mnogostrane, veoma intenzivne delatnosti.

Hikmet, kome je revolucionarna aktivnost donela u hjegovoj đomovini višegodišnje ftamnovanje, živeo je u SSSR od 1051. godine. Pisao je na svom maternjem jeziku, ali njegova dela — pesme, komedije, umetnička proza — ušle su u svet književnosti uglavnom putem prevođa na rFUs> ki jezik. U tom svetu Hikmetova poetska več dejstvuje na širokoj skali emocija, smela i vibrantna. Ona je naročito jarka onda kad ovaj jezik, koji je prošao kroz tolike godine sužanjstva, kroz mnoge rastanke i gorčine napoređo razvija motive bola i neurištive radosti. kazujući svoju veru u čo-

veka, ljubav i budućnost,

Me ljubičice i gMmdmi (ruma

?TBPE

Dismo i! |Imnite

Hej, pesniče, i mi da kažemo koju, | o ljubavi, jer smo mešto mačuli o toj veštini! Ispred mosa bromaklo je leto

kao žuti drveni vagoni 4. ja sam, eto, sanjaYio —

Đobut one koja, mi mleko donosi

uz tutahj i žveku, što mirišu wa znoj i duvan.

doći će leto

w crvemom bakaYvnom, sudi,

Šta, vredi...

Leto ne dođe onako kako to zamišljaš.

Ne dolazi leto onako. Drugačije...

eh, bestraga mu glava!

O kćeri moja, mati moja,

sestro moja,

ženo moja, o ti, kroz čije vlasi sunce zrači, S dete moje, oči su ti zlatne, oči s ti zlatne! Vičući na, sav glas leto

mi promače ispreć

a misam, ti mogao doneti wi kitu proih ljubičica koje toliko voliš...

Šta vYeđi... ; 'U Štrajku bili su dyugovi,' fe ode za hramu, novac

namenjen za ljubičice.

(1930. g.)

Stegni usne da šikne kYb,

Yanu, svoju Yukom, zatisni istYaj, izdrži, ođoli,

Vapajem, | nagim, + tmevnim, nado, je tuojćo bostala. Neumoljia odsad, pobeda, noktima, biće iščupana Teški sy, dami ovi. Vesti o smrtima, dani donose. Dušmanm je lukav, opak' i svirep. U borbi nam ginu ljudi —

a, stvoreni su, đa Žive!

Ljudi nam. ginu, mnoštvo! Ko da izlaze , o brazniku zastave, besme! «> ma PO... Teški su dami ovi. Vesti o smrtima dami domose. Suze su mam presahle ~

tužniji smo i čvršći,

Zato i ne zaomo danas

šta je to — oprašteti.

Neumoljiva odsad, i ; pobeđa noktima, i biće iščupana,. . (1941 g.}

Najlepše more Najlepše dete —

' Najlepše godine — | to su one još mepyoživljene. Najlepša reč to je ona koju bih, kazao tebi a koja još mije rečena,

to je ono kojim, još nisi kystavio.

to je ono Što još nije odraslo.

(Iz ciklusa napisamog 194WD—19550. g.) \, Sa Yuskog preveo Lav ZAHAROVI

ROSIL,

OL Ja

SO a AC

OM i Ori ia