Književne novine

h memiiim

"E i a 1 M

AO U dizu JO a - ama ___E O aj u

- Jovan BIJBLIĆ

mladosti oduševljen almosferom . eksprimenata i traženja onih „recherchers* od kojih je devetstopetnaesta otrgnula Nadeždu Pet:ović — po karakteru slikarskog temjperamenta srodnu Bijeliću — on. je u našoj umetnosti kasnije postao jedam od onih koji su najviše svoji, ali i od onih čije je oko uvek budno — a ruke raširene novom i dolazećem.

Od prvih skromnih sayajevskih pouka, stuđija u Krakovu, godina provedemih u Parizu i izbeglištva u Češkoj — Bijelić je upijao sve aktuelne likovne pojave. Posle 1914. godinepošao je za Bonarom, pa za Kandinskim, ogledao se u kovitlacu futurista, razumeo Van Gogov grč i Modiljanijevu setu, zatim krenuo postkubističkim težnjama Moje ga odvode „klasičnoj“ fazi iridesetih godina, fazi čiste strukture, uprošćenih oblika, uzdržane palete valerski izražeme, a uzbudljive od iznenadnih sukoba tamnih i blještavih pasaža.

Delima nastalim do 1930. godine Bijelić Je istančavao svoj sluh za savremeno, prisiljavao sebe na disciplinu, iražio jezik za danas, formirao sebe i učio mlađe — intimno, u stvari, on je kroz sve te eksperimente svoju malu kolorističnu Bosnu nosio, njenom vizijom kao magičnim #“ršinoni premigravao pouku doživljaja Vajt Stosovog krakovskog remekdelay praškog baroka i pariskog kubizma. A Bosna, Bijelićeve Bosna, bila je više od zavičaja njegova Kkomcepcija umetnosti i sveta, njegova Bosna u Beogradu, u svetu, u mjemu samom. Bosna kao Mkolorističko muzički doživljaj, Bosna izmaštani svet boje, ljudske topline i strasti, onakva kakvu je on sebi i za sebe stvorio. Možda mu je sigurnost da me može zalutati, sigurnost osećanja da svoju zemlju u sebi mosi, i davala onu blagost i vedrinu, tako često pominjane u sećanjima prijatelja i znalaca.

I kada jc zatvorio knjige i prekinuo

studijska putovanja, dao nam je svoje

ad ovi redovi | budu ponuđeni čitaocu, festival će biti već jedan dan iza nas, imaćemo minijaturnu di stancu za rasuđivanje, ali i priliku da razmislimo o pravednosti nagrada koje će izreći Žiri. U ovom trenutku jošenisam Video sve filmove, festival upravo ulazi u svoj finale, pa, stoga, evo samo nekioIikih misli o do sada viđenom. Dok traka teče i na ekranu se smenjuju filmovi asocijacije sustižu jedna drugu.

Izgleda da je uticaj „filma-isitine“, taj, dakle, anketni metod, istraživački, analitički... stekao svoje brojne pristalice među našim dokumenitaristima. Ono što je svojevremeno, na Desetom festivalu, inaugurisao Vladam Slijepčević svojim filmom „Danas u novom gradu“ sada gotovo svi rade. Samo, dok je Slijepčević bio inspirisan najboljim predstavnicima „filma-istine“, podvlačim inspirisan, dotle su uz časne izuzetke — među muajčasnijim je Milenko Štrbac sa filmom „Kiše zemlje moje“ — svi sadašnji, ili gotovo wvi, primenjivači tog mutoda podlegli uzorima. Na stramu što je u svetu „film-istina“ već demuodiram, jer se mije mogao odvojiti od takozvane objektivne istine „same po sebi, od sebe, za sebe“.

Jedanaesti festival jugoslovenskog dokumentarnog filma

ASOCIJACIJE NA FESTIVALSKE TEME

“ JOVAN BIJELIĆ

najlepše, majličnije slike. Sva ona topla, eruptivna, nekad setna a češće dionizijski razigrana snaga boje, boje kako je on shvatio — fovistička recimo, koliko da bi je bliže odredili, « u stvari bijelićevska, i vrlo maša — sazdala je neke od najlepših aktova i pejzaža, portreta i mrtvih priroda našeg doratnog slikamstva.

Što dalje, bivale su to čitave pregršti doživljaja i osećanja, atmosjere sete ali i obilja vedrine, kovitlaci iuzbuđenja i radosti, beskrajne radosti što se sve bojom muože saopštiti, bojom u kojoj su predmeti gubili svoje obrise i sve se pretvaralo u vizije nekog ima-– ginarnmog, životnog pejzaža. Na beskraju njegovog meba loloristička orgija čistih boja gutala je tragove pod niskim horizontom skivenih tamnih ostataka zemlje. Bio je to posledni akord u dramatičnoj bijelićevskoj fugi.

U malo kog je umetn:ka delo tako celovito i tako dorečeno, nastalo kroz pola veka punog stvaranja, pola veka aktivne i aktuelne prisutnosti. Kada bi

maše dojučerašnje slikarstvo — ono u najpunijem i najširem smislu, o kome smo svi saglasni — kada bi to slikar-

stvo trebalo delom jednog umetnika predstaviti, bilo bi tonedvojbeno Bijelićevim delom.

K. A.

Na našem ekranu sada se govori direkino u kameru, intervjuiše, bolje reći saslušava — katkad to zvuči autentično i deluje spontano, ali češće je to naučeno deklamovamije i kobajagi s teškom mukom pričano — kamera se više „skriva“ nego što je zaista skrivena. Očigledno, izgubila se mera, ne zna se, pouzdano, kad freba pnimeniti pomenuti metod. To je već moda i špekulacija: jer to „ide“ na fTestiva= lima, to se nagrađuje, Ima tu, rekao bih, i našeg već urođenog preterivanja. i kampanjskog muemtaliteta. Svi sad „olkrivamo“ marod, zalazimo Uu sela, šetamo s mikrofonom i kamerom, „lovimo“ iz busije i, zatim, uživamo u pravoj pravcatoj istini (sicl), Čini se da je to i najbezbrižniji metod: narod govori, kaže autor, govori istinu o Ssebi, ja sam samo posrednik! Ovaj festival, nađajmo se, staviće valjda tačku na jedan već kompromitovan sistem dolmkumentovanja. Ali, treba se odmah brinuti da ćemo i tamo gde je anketi mesto -— odustati, jer to više „ne ide“.

Uz ovo upravo rečeno vezuje se i asocijacija o našem stilu dokumentaraca. U stvari — nemamo ga. 'U početku smo pričali priče, najpre sladunjave o „ZOTi socijalizma“, pa onda tobož realističke u Kkojima o na gram maerili „pozitivno“ i „nebafivno“, a sad gobovo perverzno živamo u pronalaženju crnih slika, u panorami

KADAR IZ FILMA „KIŠE ZEMLJE MOJE“

. ciji! I gOtOVO

NeraboraynaMisaci

Možda nije dovoljno reći da · je najveća među velikim balerinama sveta jer: igra belog i crnog labuda Maje Plisecke u „Labudovom jezeru“ graniči se sa nestvamim. Vrhunskoj unutarnjoj emotivnmoj koncentraciji podređena je briljantna igra tako da doćarava poetsku iluziju koja čak ma trenutke svojom zadivljujučom snagom prevazilazi mogučnosti baletske umetnosti. Neobičan, a opet beskrajno prirodan i keultivisan senzibilitet, u kome se poetičnost elegantno preobražava u demonsko, a pokret u prekrasne 'mefafore. „Pas de deux“ omogućio je da upoznamo i u mjenom partneru Nikolaja PFadeječeva, jednog isto tako velikog i impresivnog „umelnika „univerzalnih dimenzija. ;

(M. K.)

zaostalosti, primitivizma, bola i muka. Nemamo meru, pouzđanu procenu. Ni idejnu ni artističku. Nemamo dovoljno autora.

Ovaj festival će svakako pohvaliti Štrpca, Zaninovića, Sremeca i još DO nekog. A to je malo. Ne zaboravimo da je Gl film, u zvaničnoj keonkuren='igto toliko reditelja.

Zalbrinjava što mema dosta novih imena. Osim Dragana Milrovića koji je s OCrnoftravcima seo ma ivicu fabričkog dimnjaka („Među oblacima“) i beležio ne samo kako rađe nego i kakvi su, ostali nisu krenuli u uzbudljivu pustolovinu, u #+tragamje, u istraživanje.. Možda stoga Što naši novi nisu u stvari i mlađi? ~

Tužno je gledati amaterski film „Dim i voda“, tužno stoga što je io odlična školska vežba na temu iz kinotekine arhive, što je varijacija jednog već prevaziđenog stila, što je parafraza „grirsonove škole“. A ko jma više slobode za eksperimentisanije, za bezbrižno prepuštanje filmskoj čaroliji, negoli amateri? Gde im je radoznalost duha? .

Ranije je bilo mmogo filmova o SliJearima i vajiarima, bilo je suviše biografija, zatim „oživljavanja epohe“ pomoću fotografija i dokumenata, pa najčešće pseudopoetskih lira O PpYrirodi, pogotovu mmogo rđavih evokacija na teme iz NOB ili iz mučnilh. trenu-– tuda mu mpredmaftmoj Jugoslaviji. Bilo. je, u stvari, mnogo „bežanja od stvarnosti“, kako se lakom parolom olako govorilo,

Sad je obmmuto: malo je filmova na teme izvan famozne „savremenosti“. Naime, pod savremenim izgleda da se isključivo podrazumeva kalendar priznaje se samo 'današnji datum. Kao da se savremen i aktuelan ne može biti izvan 1964. Čudma vulgarizacija, tvrdoglavo pojednostavljivanje, uprošćavanje. i

Da su bar svi filmovi odista, savremeni... Ali većina je to samo po datumu. Pitam se: koliko ćemo čekati da bismo opet imali filmove na teme koje nisu „društvene“. I taj izraz se vulgarizovao, pa se sad ne zna da li je „društveniji“ film o položaju žena od filma o gajenju žaba koje — pažnja! — donose devize!? :

Ali, dok ovo pišem, festival još traie.. Kad se završi, biće reči io samim filmovima — s vrha, ali i sa dna festivalske lestvice. Jer, poučni su i jedni i drugi. Ovi poslednji, čak,

više od ih, ") Pe Ljubomir RADIČEVIĆ

30 Q | NP | bi

| |

Gostovanje Kraljevskog Šekspirovog pozorišta

zuzetnost ove krafkć, bleštave i

gotovo mestvarne posete nije samo

u tome što smo videli jedan mlad, talentovan, čudesno poletam i disciplinovan ansambl — već i u saznanju da mam ono u kritičnom tremutku vraća poverenje u postojanost, neophodnost i mogućnosti pozorišta kao čiste umetnosti. I dalje od toga, superiorno nam je i prijateljski pokazano gde valja tražiti snagu i valere modernog teatarskog izraza. To proističe iz obe predstave, namočito iz NBrukove postavke „Hrralja: Lira“.

Da bismo shvatili smisao rediteljske imaginacije i njene intelektualne wvrednosti dovoljno je da se setimo one poznate scene iz petog čina kada Lir (Pol Skofild) zgasne mrtav pored fvoše kćeri Kordelije. Nikad valjda jedna smrt na sceni nije bila toliko jednostavna, kao i da nije reč o umiranju već O onom logičnom okončanju ljudskog značenja u duhovnom jedinstvu stvar= mog i inealnog, a. sve opet kroz unutarnju patnju i trpljenje koje poprima izraz saznanja da smisao mašeg postojanja nije ograničen nikakvim vremenskim dimenzijama već onim ljudskim, pa mu je samim tim i obezbeđen kontinuitet večnosti.

Otud Piter Bruk nađahnuće za SsVOje velike scenske #Vizije ne nalazi u formalističkim intelektualnim ambicijama već u autentičnim zvukovima sva ke Šekspirove reči. U mjenim sazvučjima on otkriva značenja ljudskih postupaka, realna stanja čovekovog duha, tako da mu se ona ukazuju .kao stvarne slike realnosti koja ih sama sobom mwislovljava. Tako reditelj.meposredno prodire u Šekspirove tajne i otkriva izvorma tumačenja me samo za likove nego i za autentičnost scene, kostime, inscenaciju, a što opet pomaže da se dođe ne samo do savršenstva nego i do apsolutno moderne fakture čitave predstave. To potpuno ulaženje u bit reči, koje, ako znamo, i hoćemo da ih pravilno čujemo, mogu otkriti. daleko više nego što čovekova podsvest može da nasluti — čini osnovu Brukovog shvatanja trodimenzijalnosti kavaktera i mjegovog smisla. Otud nema kraja našem čuđenju — kako je moglo da se dogodi da prođe toliko vekova i godina i da se izrode mnogobrojne kon cepcije o smislu Šekspirovih tragedija, a da nam:se ni u jednom. času one ne ukažu u.“ ovoj.izvomoj. brukovskoj i šekspirovskoj varijanti u isti mah. Nije li ovo osvajanje Šekspira na način koji zadivljuje upravo svojim poštova-– njem piščevog duha, gde stil nije sredstvo interpretacije već „prikazivanje kao sredstvo stila“.

Dalja analiza ovakve redđiteljske kon cepcije otkriva da je tragičnost dokhkument o ljudskom vremenu bez određenog fizičkog postojamja. Zato Bruk zanemaruje sve poznate marginalne zalbeleške, ne skraćuje tekst (izuzev sažimanja pojedinosti radi Veće dimamike i plastičnosti scene) i kroz oformljemje svakog lika nastoji da u svim elementima scene nađe taj krajnji cilj kodi treba da obeleži ovu tragediju; zato je om i toliko autentičan i nepogrešiv u određivanju fizičkih i psihičkih kategorija čitavog zbivanja i sredstava kojima će se sve to preobraziti u Đrirodni oblik predstave. Zar to, uostalom, nije put na kojem se unekoliko nažao i Stanislavski — da bi izrazio realnost pozornice. Ali Bruk, kao magij-

VEČNOST liudskog poslojamja

iz Stratforda

ski vidovnjak, ide još dalje, Da nam svojom scemom sugerlse zaključak da realnost u mođernom. pozorištu i Šekspiru počiva daleko dublje, pa prema tome on i me priznaje materiju, samu po sebi, nego njenu supstancijalnost, U tome leži objašnjenje zašto reditelj

toliko zanemamnuje formalnu realnosti

teži onoj apsoluimoj. ;

U svetu apsolutne realnosti Lir viš ne može da egzisttira kao nebulozan starac koji svoj put stradanja oven= čava barokmim ludilom. Zato Pol Skofild Lira i oslobađa svalte bukvalnosti i ludilo sažima u stanje podsvesti. Vrhunski izmmz moderne iintter:pretauoije javlja se u onom trenutku kada tako prečišćena podsvesit traži način da iziđe iz glumca i da se pretvori u svel lost pozornice. To je put do tragične uzvišemosti i antičkog božanstva, ali to božansko (gde se susreću redite. ljeva i glumčeva genijalnost) nije ni pagansko ni hrišćansko nego vrhun= ski imtelektualno, čist, superioranm um, njegova imajnja prirodna i filozofska definicija lišena svakog simbolizma metafizike.

Na taj mačin Brukov iznaz ne mo. 'Že ni u detalju da zazvuči lažno, a

opet nije to ni intelektualiziranje već

snaga da se „osećajnost dovede u sta~

nje dublje i tananije percepcije“. Zbog –

tog izvamrednog wogsećamja za PrOpor= cije autemtičnog i mogućnog Bruk nema potrebe za površnom bravunoznošs ću a ni za mnogim rekvizitima tra dicionalne scene, jer on sav prostor podređuje svojoj kultivisanoj mašti i težnji da surovost što doslednije predstavi kroz čiste oblike a elememitarnost kroz visoku misaonost — dakle, u

svemu veoma ispresivna osmova s ko

je se otvanaju novi pristupi umetničkom delu. Time postaje deplasirano i Dro cenjivanje Brukovih režijskih Kvaliteta na naš ustaljen i komvencionalan način.

Međutim, pogrešno bi bilo shvatiti da lepota i sklad ove predstave zrače samo iz irežijskog poretka stvari u mijeniim „muutarnjim prostorima. Ona je bila dopunjavana igrom svih aktera kao izrazom tih unutarnjih sins

teza. Zbog toga Bruk i toliko imsisti.

na na važnosti svake ' uloge i njenom

mestu, odnosno trajamju u određenoj“

sceni... Ta trodimenziomalmost scenske imaginacije pomaže da u svakom glumcu izmerimo ljudska prostranstva temperamenita i emocije, snage i nemoći. Posmatrajući igru Pola Skofilda mije teško doći do zaključka da on kao umetnik maspolaže neograni= čenim mogućnostima za sve strasti, vrline, unutarmje posmatranje, kroz sve to pružio je tako logično tumačenje mapuštenosti i nemoći, da ni jednog trenutka nije morao, a ni mogao, da zapadne u plač i riđanje. Lir u ovoj iznenađujućoj ljudskoj imterpretaciji bio je u ludilu toliko čist i preobražen da se u njemu začelo kroz trpljenje, bol i porugu, jedno vrhunsko osećamje totalne blagosti, apsolutne superiornosti duha koji se izdiže do zome mnajintelektualnijeg razvo= ja misli — a sve opet u grčkom smiraju zlatnog doba,

Posebno je zadovoljstvo gledati kako igra ostalih aktera ovog tragičnog poniranja nije ostala u Lirovoj senci. Svi omi iskazuju svoju sudbinu i, ma

likovna: umetnost

Izložba Ede Murtića

SLIKARSKA fizionomija EĐde Murtića do te je mere izdanak naše posleratne likovne situacije — u jedmom od njenih nmajkvalitemnijih vidova da bi Murtićev opus uz dela još samo nekolicine umetnika njegove genera-

„ cije lako sklopio mozaik antologijskog

karaktera sposoban da obavesti o tendencijama našeg slikarstva u poslednje dve decenije.

Rođen 1921. Murtić je — pored ranih đačkih izložbi koje afirmišu urođen talenat — u slikarstvo ušao zapravo u' trenutku rađanja naše posleratne umetnosti, tačnije, njegova se prva izložba poklopila sa godinom oslobođenja! Od ekspresionističkih crteža nastalih. u partizanima a inspirisanih Kovačićevom „Jamom“, do imaginarnih „Otvorenih puteva“ izlo“Ženih danas, Murtić je fazama svoga razvoja markirao etape naše savremene umetnosti. Ova koimcidencija je karakteristična za totalnu integraciju umetnika sa mjegovim vremenom, a kvalitet tako ostvarenih dela učinio ie da Murtićevo slikarstvo, prelazeći” zavičajne okvire Zagrebačkog umetničkog centra, postaje karakteristično za posleratne likovne tendencije Jugoslavije. — Pa i van tih okvira. Jer, ako u likovnom životu pratimo dalje pa-

slikar

ralelmost razvoja jednog vida naše 1

svetske likovne misli — u okviru ma-

nifestacija apstraktne mumelnosti doprinećemo do stapanja našeg i Op“ šteg u smislu kvaliteta izraza. Zna“ čajno je da se i u ovom slučaju Murtićevo slikarstvo podudara sa takvom konstatacijom ostajući nosilac zaključka o poistovećenju naših i „dSsvetskih likovnih koncepcija: Murtićeva ostvarenja, naime, postaju karakterističan dokumenat jednog od aktuelnih vidova evropskog, odnosno svetskog likovnog stvaranja.

. Obeležje Murtićeve generacije bila je mladost mnajdrastičnije suočena 54 smrću. A u šoku izazvanom gukobom prvih svojih „predratnih primorskih pejzaža, lakih i dopadljivih, nastalih na spretno primenjenim · „fekovinama impresionističkog slikarstva — sa stravičnom ratnom istimom sivom i CT” nom, po kojoj se šunjaju crveni ira” govi smrti — započeo je Murtić svojV slikarsku mladost, odmah obeležen delima uronulim u stvarnost. Bkspre'

sionizam je bio stilska orijentaciji koja · je pružala majviše mogunosti za nov izraz. Zatim je nešto Dobro” vićevog iskustva zazvonilo sa prvV posleratnih pejzaža i pomoglo osloba' danju interpretacije ličnog doživljaja:

KNJIŽEVNE NOVINE

| |