Književne novine

| nie

zadovolian bičaj je da se posle festivala O najpre upitamo: jesmo li zadovoljni? Za ovaj XI festival jugoslovenskog dokumentarnog i krat“ kometražnog filma, koji je upravo protekao, odgovor je lakše dati nego ikad ranije: niko nije zadovoljan, stva Yno niko — ni žiri, koji je to u završnoj reči konstatovao, ni publika, koja se tako rado i blagonaklono odazvala, ni autori: neki od njih što nigu nagrađeni, a neki što su u nagradnoj listi niže nego što (misle da) zaslužuju. Najzid, ako je to važno, pomeniiho da ni kritičari i festivalski izveštači nisu propustili povoljnu priliku, što će: reći da su kao retko kad bili istog mišljenja: festival ne zadovoljava.

Pa, kad je tako... šta sad? Najpre, Treći ću da izvesnom zadovoljstvu ipak ima mesta. Orijentacija većine autora ka našim današnjim mukama i radostima odista je za pohvalu. Ali, kad še razmotri estetska strana, onda je

zabrinutost opravdana. “Čini mi se da nikada nije bilo toliko rđave formc,

| | ||} | |||}

ko prihvatimo želju reditelja Pre= draga „MBajčetića đa u mjegovoj

· predstavi „Demona“, ma scemi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ne tragamo za lepotom „čovečnosti (koja je tako divno i,intelektušlno superipomo pokazana u Kavaletovičevom filmu „Majka Jovana Anđeoska“), onda se neminovno moramo okrenuti samom Džonu Vajtingu i njegovim mastojanji„me da na svoj način odrazi savremena

Ostrujanja hrišćanske misli,

Ovo. tim pre što u „Demohima“ ne= ma mnogo poezije i izvomih literamih vrednosti. Ambicije pisca su u drugom domenu: Ludemski događaj je golOvo idealna mogućnost da se pokaže kako skučeni filozofski stav i teološki kodeksi žigošu uticaje čulnog u čoveku do te mere da'se u ljudskim strastima vide demoni koji razdiru dušu i kroz koje se vrši otuđenje od verske uzvišenosti. Zato, ma kako prilazili ovom delu, uvek ćemo u njemu videti sukob dogmatske dužnosti i sopstvenog nagona. „Demoni“ ipak, po svome misaonom 'sklopu, ne pripadaju takozvanom bezbožničkom egzistencijalizmu, mada u njihovom tkivu ima elemenata koji zagovaraju vraćanje čoveka ništavilu iz kojeg je potekao. Vajting se u suštini obraća onoj egzistencljalističkoj filožoOfijl koja Se Oslanja ha protestahtsku ·teologiju i smatra da suprotnosti stvaaju paradokšć u čoveku. Prema tome — ljenje je idealna forma, a Vera intelektualni.akt koji egzistira ha suprotnostima, grehu i iškupljanju, Zato Urban Grandije, vikar crkve sv. Petra, odbacuje dogmatizam kao nauku i Rkritičku disciplinu, prezi? iskazuje krož razuzdani život, da bi kasnije taj isti prezir prihvatio kao golu evangelisti:čku egzistenciju pemoću koje dolazi do najviše intelektualne Svesti o bogu U prodire u suštinu hrišćanstva, mada po svojim postupcima za sve Vreme zbi= vanja deluje ateistički, 'Taj privid daje mu snagu da voli i· da odbacujući crkvu nađe u sebi Samom čistu misao i u finalu se suoči lićem u 'liće sa samim bogom. | Ovo je ujedno i objašnjenje zašto, pored ostalog, „Demoni“ bude interesovanje u Ehgleskoj, a i Vah nje. Ali, Walo Bu nama botpunmo strana ovakva raspoloženja i -shvatahja — to se mora postaviti pitanje zašto je Uopšte ovaj. komad morao da bude izveden na jednoj našoj tako eminentnoj pozornici? Može li še odagnati utisak da je reč O površnom rebpertoarskom podražavanju, o ihtelektunlnoj infetiornosti i Samo“ uverenosti koja se graniči sa snobizmom. ;

Predrag Bajčetić ovakvom poduhva– tu nije bio dorastao ni kao umetnik ni kao pravi intelektualac. Bez sluba, snage i volje da prođre u čištu «ozistencijalističku misao protestantske rilozofije i dramu dovode do Arvistote= love katarze | smiraja, a Grahdjea do 'intelektualne spoznaje boga u vlastitom grehu, reditelj se osnivački bespomoćno hvatao u koštac sa košmarom ne razaznavajući njegove prave boje. Otud. valjda i težnja ka arhaičnoj i mehaničkoj bukvalnosti. Bajčetić se na taj način već u osnovnoj postavci razišao sa piscem i smislom čitavog dela,

6

potpune bezbrige i aljkavosti. Kao da 'je skoro svima bilo važno samo šta će reći, a ne i kako će to filmski iskazati. No to je, verujem, već i pilanje autotove moći; takođe i umenja, i Zanatske perfekcije, Sve je to tesno povezano, isprepletano. Ima tu i DOZE. Ima. autora koji su od nedograđeho učinili svoj tobože estetski stav, svoj tobože lični pečat, Ima i onih koji svoju ·stvaralačku memoć briju veštačkom nonšalacijom, Oni, najčešće, imaju dobru ideju i... sve na tome ostane ili, u srećnijem slučaju, ma Đnegdoti. Zatim, neki su se vežbali u reportiranju, ali su pritom zaboravili da je film prvo slika pa tek onda reč. Otuda totalna “/„Rkapitulacija pređ fenomenom vizueMmog izražavanja. (O tome i sličnom pisali smo u prošlom: broju).

POMI

tako da se posle toga više mije mi moglo govoriti o umetničkom i intelektualnom tumačenju događaja i njihove suštine, Jer, ovde postoji košmar, ali on je sazdđam od strasthih stremljenja, bodsvesti, sukobu pred bogom i iza boga. Zato taj Bajčetićev Mhošmar znači banalno mlataranje bez ikakvog ređa

„DEMON1“: IZA BAROKNOG DEKORA HISTERIČNI BESMISAO

i

i poretka, U njemu nema ničeg pravog i adekvatnog, nema umetnosti, pa ni kraga od istinski savremenog režijskog odnosa prema delu ı sceni,

Žao mi je jedino što je ansambl, sastavljen od vrsnih glumaca, bio prosto zaveden i prevarem, Reditelj ih je naterao da nekako sami sebe muče i iz svojih povređenih, zaplašenih strasti iznuđuju plačljivost i fiziološku tirivijalnost. Ovim? ne bporičemo nužnost postojanja histerije i bolesti duha, ali zar cilj glumačke umetnossi nije da se i to najniže u čoveku dizdigne do umethičke lepote i osmišljene ekspresije(?) Priznajem da je Veoma teško iumetnički” dcneti histeriju na scehi. nBfočito je 6pB800 fSteviVati duhove i demone iz ljudi, jer se time, veoma

·

AČENJE SMISLA

Začuđuje i nemarnost kamere. Kao nekad, tako i danas imamo najjači adut u snimateljima. Oni su prodrli u svet. velikog filma. Snimaju i afipmišu se, već su se izborili za časno ime i ugled u međunarodnoj filmskoj areni. Ali ovde, na festivalu, videli smo više rđave fotografije nego što bi se to desilo, recimo, da je ova smotra održana pre petnaestak godina. Uz retke izuvetke, kamera je bila ne samo neizražajna, neutrama, lišena emocije i atmosfere, nego i na nedopustivo vđavom fotografskom nivou. Ali, spomenimo da je fome dosta kriva i laboratorija. koja kao da se Vratila amaterizmu!

Muzika je ođ Vvajkađa bila bolna strana domaćeg filma uopšte, a posebno kratkometražnog. Javili su se novi Rkompozitori, novi na filmu, ali nismo

lako loao što smo se uvemili, mlože isiterati i publika iz gledališta,

Zbog svega toga dolazimo u situaciJu da većinu likova ne prihvatimo kao izraz mogućnosti pojedinih „glumaca,

Jedini izuzetak je Petar Slovenski koji je imao dovoljno hrabrosti đa i na ividi mprovalije izdrži

u brirodnoj, jednostavmnoj i gOVOrmo izvanredno formiranoj interpretaciji lika princa Andrije de Kondea,

*

Gostovanje Hrvatskog narodnog kazališta primljeno je sa velikim intere8ovanjem — Jer je njegov podmlađeni ansambl došao Ba dve svoje posebne predstave — Šenoinom „Ljubicom“ i „Luđakinjom iz ŠaJoa“ Žana Žirodua.

Oživljavanje „Ljubice“ ima prigodni harkter i hjime Se obeležava Šenoina proslava. Zamišao veoma sveža, mađa i pomalo Sentimentalna, što je, uostalom, teško izbeći u ovakvim prilikama. Reditelj Božidar Violić želeo je time da, Sštavljajući čitavo žbivahje ha mŠmalu. posornicu Hrvatskog zemaljskog nhaYodnož Ražališta, piikaže „Ljubicu“ u njenom vremenu i ambijentu.

< „KADAR IZ FILMA „MIBE ZEMLJM MOJE"

oduševljeni ni s jednim. Ođuševljeni ie možda prejaka reč, pa stoga recimo blažu: nismo čuli ni jednu kompoziciju koja bi adekvatno ne fumačila film već bila njegova sastavna i nerazdvojna komponenta, Znači, nije bilo ni jedne autentično filmske kompozicije. Treba reći da Bu Brećnije ruke reditelji koji su se odlučili za „gotovu“ muziku, za izbor iz vaskolike diskotole nego autori kojima su kompozitori pisali specijalno za film.

'Šta sad? Ne treba biti pesimist. Kriza je prolazna. Uostalom, oscilacija je mužna, neizbežna. Nema večitc lrize, hi večite, nepresušne kreativne moći. Umor se javlja, i dobro je što

se pojavljuje. Ovo su već banalne .

konstatacije i banalno je ukazivati na njih. Ali... morao sam ih izreći, Jer istini treba pogledati u oči bez naOčara (u boji ili bezbojnih), treba konstatovati da mnogi od veterana don.aćeg filma misu više mladi, što je razumljivo, ali za dvadesetak godina nisu postali ni perfektni znalci SVOE vosla (ako nisu Imali moći da postanu stvaraoci), što je već neshvatljivo, nisu odmakli od svojih prvih, početnički koraka.

Kad smo od stotinu i više za festival prijavljenih filmova jednodđdušno mogli da izdvojimo svega tri uistimiı valjana, pa i njima da nađemo mane u fomi, onda e s pravom pogled 'upire u nova imena, Njih je bilo malo, nismo od debitanata doživeli veliko i prijatno iznenađenje, ali smo ih pozdravili od sveg Srca. Od novih autora, od onih koji su se već javili :li će se tek pojaviti, očekujemo preporod. To je uteha za razočaranja 'doživljenja na feBtivalu.

Ljubomir RADIČEVIĆ

i Sipa tap ain ali mapiran

Premijera „DEMONA“ Džona WVajtinga i

gostovanje Hrvatskog narodnog kazališta

sa Šenoinom „LJUBICOM“ i Žiroduovom „LUĐAKINJOM IZ ŠAJOA“

(ERI ay gliftta Sipa rika

Međutim, razrađujući wcemski ovu Ideju Violić se našao pred „ozbiljnim umetničkim mproblemom: da li i ovu uslovnu stilizaciju artistički treba prečistiti kako bi oma istovremeno održavala u estetskom smislu određemi odnog prema tom. vremenu ili se meposredno vratiti zaboravljenim i prevaziđenim oblicima pozorišnog govora. Čini mi se, na žalost, da Violićeve amibicije misu dosezale tako daleko pa &e on ovaj put zadovoljio u glavnom goiom reprodukcijom wsceme(?). Nedostajao mu je jedan stepen smelosti i inveneoije pa da te lepo iznađene sheme isupumi još više poloretima duha loji bi čitavoj predstavi dali karakter oživljavanja jednog određenog izraza, a ne samo i- oblika, Zbog toga njegova scena deluje suviše pojednostavljeno i naivno — spoljno, a iza toga je premalo unutarnjih vibracija. Da Violić nije toliko mislio i reprodukovao ma sceni već da je više stvarao vlastitim duhom i imaginacijom, dolili bismo zaista neobičnu predstavu; ovako, nalazimo đa su zbivanja imala nesiguran ritam, wtilizacija mije spnoveđena do kraja, mešane su razne forme interpretacije, a u trenutku se osećala i razjedinjenost i ovako male i skučeme scene. Čak Bu i ona ironična senčenja, bez obzira na dekorativnu efektnost,' potpuno nepotrebna, jer u pitanju je naša {icatarska mlađost, pa zašto da joj se podsmevamo 1 trenutku kada je se prisećamo sa rađošću i ponosom?

Što je ipak ova predstava imala svog šarm& i lepote (bar u pojedinim sćenama) treba zahvaliti glumcima koji su ispoljili dosta žara. To se naročito može reći za Hrvinu Dragman sa čijom pojavom je oživljavala scena do punog artizma, sa pravim ritmom i osećanjem za stil: u njenoj igri smenjivali su 8e komični elementi 8a &etnosatiričnim, a ovi opet sa persiflažom i sve to bilo je poređano jednom prefinjenom ukusu i scenskoj kulturi. Relji Bašiću polazilo je takođe za rukom da

pokaže daleko više Mreativnosti nego'

što je sam tekst zahtevao. .

Predstava „Luđakinje iz Šajoa“ Žana Žirodua još više je zaoštrila problem režije, jer 8e ovde od mje zahtevalo da elektronski precizno i madah= nuto predstavi duh velikog wpoetičara scene zapoštavaljajući pri tome činjenicu da se pred nama, formalno uzevši, nalazi zastarelo delo, bar što se tiče njegove sociološke fakture, ~

Upravo na ovakvim drama testiraju su snage mlađih i ambicioznih redite= lja; od njih se očekuje da pokažu na čin ma koji misle da iscrpe sve mogućnosti scehBkog stvaranja. Ako „Luđakinju iz Šajoa“ prihvatimo kao poolsuki kontrapunkt stilskih razjedinjenosti neće nam biti teško da uđemo u svet Žitoduovog tentra. Potrebno je samo da se intelektualno prenesemo u svet ira« cionalnog Pa da u mjegovim metafora– ma osetimo odsjaj tragičnog u stvar nom. U tom slučaju reditelju ostaje da od raznorodnih svetova D#avi scemsku sintezu u kojoj će svaka od sa držajnih komiponenti biti sali ica ritmički akcemat. U ovakvoj TJ GčČkom redu ništa ne može» zadržali svycj

LIKOVNA UMBTNOST

Miljenko Stančić

GALBRIJA DOMA JNA

MILJENKO STANČIĆ, poznafi zas grebački slikar, predstavio se slikama nastalim odđ 1960—1964. i crtežima od 1954—1963. godine.

Ako se za nekog slikara može reći da ima sasvim izvesnu koncepciju, od« ređemu likovnu retoriku, ujednačen slikarski postupak, dakle, izrazito izdi„ ferenciran stil, onda se to može reći za Stančića. Njegov je stil kultivisan, kristalno čist i efektan. Svojstveno negovanje svetlosti, Tloje daje osnovnu aromu ovim slikama, virtuozan crtež i laka stilizacija „dekorativno“ treti ranih oblika, učinili su da Stančićeva vizija naraste do simbola i želje da se ovlada vremenom, upravo da se ono pokori i sublimiše u poetska tkan{a, Ovaj put Stančića od realnog opaža= ja do tramsponovanog doživljaja završava se u muetafizičkom podneblju, u kome vešto artikulisana svetlost nagoveštava jedam statičam' svet oslobođen fizičke težine, presvučem bogatim valerskim prelivima sa prizvukom pritajene nostalgičnosti.

Stančićev slikarski opus imfponuje anrtizmom, određenom psihološkom kli« mom i izvornošću izaraza, Međutim, gledan u celini, noz duže razdoblje, strogo definisan, potpuno uravnoteže= me tilistike, mnepromenjemog formalnog gesta, taj Opus može delovati i monotono, on ostavlja misa pre Dponešto zamorene invemcije autora ne“ goli doslednosti jednog stava.

Tzložemi crteži — deset porirela Dpozmatih jugoslovenskih književnika, ma= estralmo izvedenih, pokazuju “pravu

moć Stančićeve linije i sposobnost da ·

njome istakme unutarnji život portretisanih likova.

Miša Sarić

ULUSOVA GALBRIJA NA TERAZIJAMA 4 SHVAĆBNA U OSNOVI kao izrazita dimenzija mase i volumena, skulptura Miše Sarića ima svoj dublji smisao nastajanja. Njemo savremeno olelotvorenje, čini se, proizilazi iz dejstva dveju suprotnih sila — munutarnjih i spoljnih. Već u početnoj fazi svog fotmiranja, stroge geometrijske forme postaju ishodište sučeljavania njih pokreta i, reklo bi se, težnji za đestrukelijom muonolithih, Tavnih površina, i, s druge strane, spoljnjeg Uticaja odnosno racionalnog remgovahja ' autora. Taj problem, koji sačinjava 6Uštinu Sarićeve skulpture, dobija svoj puni smisao u uzbudljivom kulminitranju ovih antipodnih sila, a naročito kada unutarnja erupcija maksimalno preobrazi oblik, pa ga čak otvori, oštvarujuči spontamu, plastično opravdahu

i impresivnu formu.

Vladimir ROŽIĆ

realni oblik, a to je bitno za sve karaktere i radnje u ovom delu. Čak i klasične stilske oznake interpretacije postaju neupotrebljive s obzirom na težnju da se kroz prečišćavanje i po , etsku konstrukciju dođe do čistih žiroduovskih oblika. Samo tako irealna stvarnost komada može da se učini egzistentnom i samostalnom. od fizičke realnosti stvari, oslobodi emocije i dovede u stanje gde će, nezavisno od naBe suzdržanosti, tumačiti svoje samo“ stalne pojmove u kojima ima ponešto od ličnosti pisca, aktera pa i stvarnosti

· na koju se sve to madovezuje.

Postići takav poredak stvari u Ssintezama znači osloboditi ovo delo svega onog što ga čini zastarelim, naivnim. 1 . problematičnim. Georgij Paro je bio negde sasvim na suprotnoj strani, pa

'zaprepašćuje njegova potpuna nooba-

veštenost o mogućnostima ŽiroduovoB teatra. On se zbunio pred beskrajnim prostorom irealmog i neočekivano VE u uvodnoj sceni prvog dela počeo da se povlači u svet banalnog i tu'ostao do kraja. Posle toga nije ni moglo doći do inventivhog i funkcionšnoš korišćenja metafora, pa ni uspostavljanja kauzaliteta između ličnosti i njihovih svetova. Nigde scenske Vizije sinteza stanja već Bvuda noukus, a naročiio U podrumakim seansama triju ludakinja,

Naravno, u tako obezvučenoj pred-

· stavi, lišenoj svake umetničke stilizacije

glumci već kao po pravilu, postaju sa“ mb razgolićeni predmeti čija se funkOin1nipo0b na sccmi iscrpljuje u izobli“ ćavtoju vlnslite imaginacije.

Petay VOLK

KNJTŽOVIĆNOVINE

'umltar=