Književne novine

profesori

Može li se reći đa su »Ilijada« i »Odiseja« bile komponovane tismeno? Posle Mi}mena Perija ne zaboravlja se da je značajan deo homerskih stihova, bio komponovan po utvrđenim formulama. Oni se sastoje od stereofipnih fraza koje ispunjavaju prirodnu metričku celinu. Tako je četrdeset i šest epiteta upotrebljeno da se opiše Ahil, Svaki ima posebnu metričku vrednost i pesnik bira onaj koji najbolje „odgovara „prozodičnim potrebama, stiha. On konstruiše epsku pesmu srazmerno onome kako je peva, raspolažući velikim fondom „formula i tradicionalnih „moliva da bi dao snagu enome što stvara ili da bi dao svoje varijante na datu temu. Postoji i danas takav način herojskog recitovanja; u Jugoslaviji i kođ Berbera Seveme Afrike. Istoriia propasti Troje i Odisejevog stranstvovanja nužno je bila recitovana više puta i ma rasne načine. Tako posmatrano, Homer izgleda kao irubadur među ostalim ftrubađurima, improvizator iradiecionamih motiva za kakav neuk i mepismen auditorijum. »Na sreću, neki majstor nove umetnosti pisanja đosetio se da na papirusu zabeleži interpretacije

nekoliko tema iz repertoara ovog genijalnog re-'

oitatora«. Ovo je srž teze koju je nedavno saopa Albert B. Lorđ u svom đelu »The Singer of es«.

Besumnje, Homerovi spevovi imaju često arhaičan i mnemoničan karakter. Istina, je takođe đa su neki jugoslovenski pastiri, čučnuvši kraj magnetofona, improvizovali balade izdašnom rasplinutošću i opširmošću. Ali šta sve dđoznajemo na osnovu kompozicije »Ilijade«? Ništa i gotovo sve. Homerovo đelo takvo kakvo poznajemo jeste delo karakteristično po svojoj blistavoj i složenoj cetovitosti., Njegovo pripovedanje je napregnuto i neusiljeno. Ako se uporedi s najlepšom zabeleženom folklornom poezijom — razlike su frapantne. »Ilijađa« svedoči o impresivnoj koncepciji čoveka u kojoj su svi detalji harmonizovani. To nije nikakvo pripovedanje avantura koje se odvija automatski i diskurzivno, Uvod speva, zasnovan na sporednoi femi Ahilovog gneva, jeste ekstremno obrađena umetnost. Cela konstrukcija speva, sa svojim unufrašnjim odnosima, i svojim naizmeničnim smenjivaniem napetosti i smirenja, odgovara osobenom dramskom Kvalitetu početka. Samo se MN. Knjiga izdvaja i kao da je naknadno dodata.

Profesoru Uitmenu treba, ođati priznanje što je, u delu »Homer and the MHeroic Tradition«, ponovo istakao značaj ove osnovne istine. Po njemu, »Ilijada« bi bila, na jezičnom planu, ekvivalent čuvenoj simetriji grčkih vaza iz periođa ođ 850. do 700. godine pre maše ers. On tvrdi da je »spev u svojoj skupnoj formi veliki koncentrični crtež«. Aži, Uitmen je veoma kategoričan u svojoj shemi: on je zaboravio da je spev fek kasnije podeljen na dvadeset i četiri pevanja iz razloga lakšeg snalaženja. Sama osnova, međutim, Uitmenove argumentacije zaista je valjana: konstrukcija »Ilijade« izuzetno Je složena, a, njena formalna, strogost izvanređna je. Da seu njoi nalaze značajni fragmenti tradicionalne i usmene poezije, nema sumnje,-ali je meverovaino da je ona u svom tofalitetu mogla biti drukčije komponovana i sačuvana do jedino pismeno. Ostaje da se sazna kojim pismom. To je, ponovo, složen problem oko kojeg se specijalisti ne slažu. Jonsko pismo na kojem su »IHjada« i »Odiseja« bile prepisane zvanično se pošjuavilo u V. veku pre naše ere. Mi ne znamo gofiovo

ništa o njegovoj prethodnoj istoriji, a to navođi

'Uitmena, da wakliuči da su HMomerove epske poeme bile u početku napisane na starom alfabetu koji se zove aličkim i naknadno prepisane (što bi moglo da objasni neke bizarnosti t tekstu koji poznajemo). Prvi rukopis mogao se, prema ftome, pojaviti u đrugoj polovini VII. veka i mogao je nastati u Homerovoj »epohi i ako ne od njegove ruke«. Prošlo je samo triđeset godina i specijalisti su takvu teoriju izvrgli podsmehu.

Mi nemamo drugih dokaza osim jednog pisanog dokumenta, (takođe prerađenog) i takve dužine, koji je mogao mastati u epohi takođe drevnoj. Alfabet je, međutim, već postojao, 4 trgovina, sa Fenikijom mogla je đa obezbedi neophodan papirus. Šta više, ako jedan takav rukopis nije postojao, kako bismo mogli objasniti čudnu činjeniou da ma lingvističkom ili pripoveđačkom planu nema ničeg, ni u »IHjadi« ni u »Odiseji«, što bi se moglo pripisati epohi kasnijoj ođ 700. gođine pre naše ere? Teorija po kojoj su ova dva, speva bila naučena napamel i saopštena usmeno, bez greške, do tremutka kad su mogla biti prepisana u V. veku, potpuno je neprihvatljiva. Neka mi se dopusti da ovde iznesem nekoliko hipoteza, ne foliko kao specijalista koliko kao kritičar koji pokušava da shvati duh speva. Verujem da je Homer bio prvi veliki pesnik zapadne književnosti, jer je bio prvi koji je shvatio beskrajna bogatstva pisane reči. U sjaju homerovske naracije, u njenoj nadmoćnoj složenosti, nazire se razdraganost duha koji otkriva da nije osuđen na poveravanje svog dela krhkom ljudskom pamčćenju. Snažna veselost »IHdiiade« i stalna upotreba kontrasta prolaznosti Života i večne stave čine da pesnik dopire do nove i uzvišene svesti o svojoj osobenoj mogućnosti Đesmrtnosti. U početku svakc poezije bila je reč, ali u početku „poezije dimenzija »IHjađe« — bilo je pismo. ; NY

Sasvim je mogućno da je originalni »homerski rukopis« bio jeđinstven, ljubomorno čuvan. od strane grupe „barđa (homerida). Pan-helenski festivali ponovo ustanovljeni u VIM. veku davali su auditorijum. »sinovima Momerovim«. "i recitatori su verovatno sačmnvaji »IHiiadu« i »Odiseiu« u malom broju kanoničkih tehstova, do trenutka njihovo objavljivanjm u Atini u VI veku (što su nnučnici nazvali pizistratovskom Mecenziiom).

Mi ne možemo da znamo da li je sam Homer umeo da piše, On je vrlo dobro mogao kakvom pisaru đa diktira svoje đe?ho. Ja, čak mislim da je trađiciona!nn mišljenje, tako drevno i tako uporno, đa je Homer bio slen — povezano 5 ovim. Hoteći đa sakril pređ kritički raspoloženpim botomstvom činjeniou đa wčiteli niie znao da Miše,

homeriđi su proglasili da, je on bio slep. Iznad ·

svega, »Iliiađa« i »Odiseia« poručuju da bi Čovekoyv Život bio prah Koji se saboravlia da nema pesnikovog dela koje mu daje besmrtnost. Niie li u ovome vjeruju jednog genijalnog umetnika

KNJIŽEVNE NOVINE

Preveo D. S. IGNJATOVIĆ

koji je, prvi put u istoriji zapadne književnosti, istakao punu i potpunu vrednost pisane reči, iako je možda on sam nije posedovao?

Najveći deo skorašnjih istraživanja odnosi se na »ilijadu«. Iskopavanja i dešifrovanja, izgleđa više vođe ka Troji nego ka Itaki. »Odiseja« nije izdašna ni za ispitivanja mikenske trađicije, ni za, teoriju geome{frijskog stila. To je jedna markantna činjenica koja od samog početka u svakom čitaocu pojačava određen utisak: da su pred njim, naime, dve epopeje duboko različite tonom, formamnmom strukturom i, šlo je najznačajnije, koncepcijom života. Homerska enigma, na taj način, prevazilazi problem teksta i autora. Ona se naročito odnosi na književne i psihološke veze između »MHjade« i »Odiseje«. Šta bi bilo kada bismo »1llijadu« čitali očima Ulisa?

Arheolozi se razilaze u vezi s načinom kojim je konstruisan svef »Tlijade«. Neki misle da su opjsi bitaka realni i da su bili potrebni veliki napori đa bi se osvežili neki arhaični detalji (klasičan primer bio bi nespretan omis Ajaksovog štita, način ođevanja, zastareo još u XX. veku). Mrugi smatraju da je homerski trojanski svet »imaginarna tvorevina« gde su ehemenfi bronzanog doba izmešani sa elementima VITI. veka i gde je sve to usaglašeno stereofipnim formulama i konvencijama heroiskog stila. Jedno je, međutim, izvesno: »Ilijada« izražava posebno shvatanie ljudske sudbine. Ni u jednom drugom delu svetske književnosti, sa izuzetkom možda »Rata i mira«, mi ne nalazimo fakav prikaz čoveka. Čak ni u »Odiseji«.

Pesnik »Iliiađe« posmatra život očima, blistavim i ukočenim, koje kao da mas, sa prvih grčkih vaza, gledaju Kroz razrez šlema. Njegova je vizija gotovo užasna, u svojoj trezvenosti, hladna kao zimsko sunce:

T ti, o dyagiću, umri što stade riđat toliko? Ta i Patroklo je mrtav, a mnogo je bolji od 7 tebe

Ne vidiš, kako sam ja i velik i lijep junak? Čestit otac je moj, a boginja Yodđi me mati, Ali i mene smrti sudbina silovita čeka. Doći će jutro iP'večey iP podne ono će doći, Te će i meni tkogod u boju uzeti život IL. me kolpjem, pogođiov il strijelom, byzom

s tetive.“ Tako mu reče, a syce i koljena onome klonu: Ispusti koplje Likaom i sjedme Yašiyioši ruke. Onda Ahilej mač povuče oštri i njega TI kost udari ključnu, pri vratu, te utone u njeg Čitev dvosfjekli mač, — izvalip se ničice ma tle Padne, a krvca poteče iz njega i kvasaše zemlju.

Pričanje teče u ritmu neljudski mirnom, Neposredna, i tačna pesnikova vizija nikad nije žrtvovana, patetiei. U »THijadi« životna istina, ma, koliko da je teška i ironičmna, preovlađuijie nyad svakom sentimentalnošću. To se da naročito videti u naiuzvišeniiem delu speva, u noćnom stsretu Prišama i Ahila. Trenutak mira bosred pakla. Gledajući jeđan drugog, unesrećeni MKrali i »ubica, ljudi« osfavliaju da se njihova duboka tuga sama izrazi, Njihov bol je bezmeran. Pre no Šfo će, međutim, otpočeti dup razgovor, oni primećuju da su gladni i prihvataiu se obilnog

obroka, Msto Kac što postupa i Nioba, va Koju

Ahil kože: »Pošto je bila iserpliena od plača, ona je osetila potrebu da jeđe«. Niieđan drugi pesnik, čak ni Šekspir, ne bi se usuđio da rizikuje jednam ovakvom jednostavnom islinitošću u fremutku tako jedinstvenom i tako fragičnom.

Ali ta veličanstvena jasnoća duha ne potvrđuje se gorkom rezignacijom. »IHjada« nije jadikovka nad ljudskom sudbinom. Duboka radost zrači iz speva, ona radost koja bukti u »blistavim i drevnim očima« mudraca iz Jejtsovog dela »Lapis Lazuli«. Pesnik voli žar fizičke akcije i sređenu svirepost dvoboja. On vidi život obasjan vatrom nezamenljive i nerazorive energije. Sam vazđuh kao da titra i igra oko boraca, a moć njihovog bića elektriše prirodu. Ahilovi konji oplakuju njegovu neizbežnu smrt. Čak su i mrtve stvari obuhvaćene plamenom fog bujnog života. Nestorov pehar tako ie opipljivo realan da, su arheolozi uvereni da su upravo njega pronašli u loku izvršenih iskopavanja, tri hiljade godina posle događaja.

Čista snaga postojanja prožima »Ilijadu« kao disanje boje tamnog vina, i Homer se njome ushićuje. Čaki pored seče oseća se pulsacija života i njegova, đivlja veselost. Homer zna, i poručuje da nešto u čoveku voli rat i da se čovek manje

plaši bojnih strahota nego beskrajne dosade”

ognjišta.

U svetu gde se kreću Agamemnon, Hektor i Ahil, rat je mera čoveka. To je jeđina, aktivnost za koju su se fi ljudi spremali. (Na ivici smrti Hektor brižno traži onoga koji će učiti njegovog

sina, koplju.) A zatim s one strane tame blista ·

svetlost nove zore. Oko Patroklovog: pepela grčke vođe se bore, utrkuju i bacaju koplje, da bi proslavili svoju snagu i svoju vitalnost. Ahil zna za svoju kobnu, neminovnu npogibiju, ali Brizeida »ptamenih obraza« spava s njim svake noći. Smrt i rat stvaraju Jarost i bes, ali ono što je glavno — neuništivo je: ubeđenje, naime, da telesna akfivnost i duševni heroizam čine lepotu, da slavan glas više vredi od efemernog „užasa pred smrću i da nikakva katastrofa, čak ni propast Troje, nije definitivna. Jer, s one strane spaljenih kula i bojnog haosa treperi i diše mirno more. Na nekom drugom mestu prinčevi se igraju, a pastiri dremaju u fišini šuma i gora. Kad Homer upoređuje neke trenutke bitke s epizodama, pastoralnog ili porodičnog života — on time izražava isto uverenje u konačnu sređenost. On nas uči da će se talasi razbijati o obalu i kad sam grad Troja postanc samo jedna sporna uspomena.

To je portret čoveka osobenog i jedinstvenog, kaže Džon Kauper Pouvis, istinitiji od onog koji bi nam mogao dati bilo koji drugi pesnik: »On je bliži od onog što smo videli, od onog što vidimo, od onog što ćemo videti, svi mi, od samog pčetka, naše istorije u ovom sveiu do kraja našeg ljuđskog života na zemlji«. Možđa, ali istina

»Ilijade« nije i istina »Odiseje«. (Svršiće se)

DEČJI PISCI 0 SEBI

SARAJEVO 1963) Pandžo, Kosta Stepanović, Gligor

(H/H, „VESELIN MASLEŠA”,

AUTOBIOGMAFSKRE beleške đečjih pisaca „osvetljavaju neka pitanja koja obično interesuju mlade čitaoce: da li su junaci knjiga zaista Žživeli ili su izmišljeni, da li su neke od opisanih događaja sami pisci doživeli, da li pisci, govoreći o deci, opisuju i sopstveno „detinjstvo itd. Tako ovakva objašnjenja nemaju bitniji značaj za Kknjižarski uspeh pojeđinih Knjiga, ona mogSu doprineti đa đeca različitog uzrasta shvate ne samo proces nastojanja knjige, već i da, se približe književnosti uopšte. Bilo bi, međutim, jednostrano i neoprostivo grubo, ako bismo značaj ođiomka pred nama sveli na ovu jeđinu pedagošku ulogu. Pisci, koji su napisali priloge za ova dva toma, potrudili su se da ne zanemare svoje „primarne, literarne obaveze. Svaka autobiografija, je, 5 te tačke posmatrana, priča za «sebe.

· Nekima je,.moždđa,. bila bliža soci-

jalna strana „detinistva i života, drugi su svoja sećanja uobličavali kroz prizmu poetičnosti, humora, ali pričanje je kođ svih zanimljivo, bez uobičajenih autobiografskih konvencija. Kroz obe knjige provejava dah jedne prohujale epohe, koju su pisci zapamtili i za mlađe čitaoce oživeli. Karakteristično je da, potičući iz različitih krajeva naše zemlje, pisci sa neskrivenom ljubavlju (ponekad i nostalgijom) pišu o svom zavičaju, o svojim pastirskim i učeničkim đanima, o dodirima ili sudarima sa školom — dakle o svemu onome što je blisko svakom detetu, o elemen» tima đečje književnosti koji bez ob-

NEDELJKO FABRIO

ODORA

zira na ostale promene nisu izgubili svoj značaj.

Prva Knjiga sadrži autobiografije Branka „dopića, 'oneta Seliškara, Grigora Viteza, Dušana Kostića, Ahmeta Hromađžića, Arsena Diklića, Josipa „Pavičića, Dragana uLukića, Alekse Mikića, Ceđe Vukovića, i wWanča Nikoleskog, dok su drugom zastupljeni Mato Lovrak, Desanka Maksimović, Pirance Bevk, Branko V. Rađičević, Danko Oblak, Stevan Bulajić, Mira „Alečković, SŠukrija

ŽAN LUJ KIRTIS

Popovski, Anđelko Ristić i Slavko Mićanović. Posmatrajući ovako široko zamišljenu zautobiografsku panoramu dečjih pisaca, možemo Kkonstatovati da je velika šteta što nisu zastupljena još svega tri-četiri imena, čime bi spisak autora obuhvaćemih ovim zanimljivim knjigama bio

definitivan.

Uspe!o i savremeno rešenje naslov me strane ostvario je Mihajlo Pisanjuk. (I. Š.)

„ŠUME MRAKA“

(„NAPRIJED“ ZAGREB 1964;

KADA JE na gromoglasni i trijumfalni zvuk. Marseljeze, koja se u Prancusku vratila na bornim. Kolima Leklerkove divizije i na američkim tenkovima, francuska literatura počela đa kipti od epova o novim Rolanima, Deyicama Orleanskim i Asasima, progovorio je i Žan Luj Kirtis, čini se s namerom da opomene na osećanje mere oduševljene i raspevane Francuze za Opose mije moglo reći da su taj Kkvalitet posedovali u nacionalnim razmerama. Roman „Šume mraka“, za koji je ovaj pisac dobio nagradu Gonkur 1947. godine, predstavlja ma neki način prigušivač bučnih patriotskih uzvika, jeđan „neophodan „kontrast ako se teži uspostavljanju ravnoteže

TALIJE

(„MATICA HRVATSRA“, PODODBOR U RIJECI, 1963)

DOSKORA, dok su se monografije o jugoslovenskim piscima mogle na prste izbrojati, često se prigovaralo i govorilo i jađikovalo kako ih nema pa nema; sad kada se pojavljuju, kađ njihov broj počinje da raste, o njima se gotovo uopšte ne govori ili se raspravlja tobože Kritički, mrzovoljno i celomudđreno. U takvoj situaciji se utoliko življe nameće pažnji knjiga Nedeljka. Fabrija „Odra 'Palije“, čiji je: podnaslov „Teatar Draga Getrvaisa“, a. koju čine ? iknjiževiiovkaaališyi!" razgovori, materijali i kontroverzije“ o Gervaisu (1901—1957), njegovom Rhomediografskom radu i posleratnoj pozorišnoj delatnosti u Rijeci, „Ođora Talije“ (sa svojih 210 stranaca) značajna, je i vredna ne samo po tome Što je kao prva knjiga smeo i nesvakodnevan ogledđ jednog mladog autora (Fabrio je rođen 1937. godine), već i kao nastojanje đa se ukaže na jeđnog pisca na. koga se gotovo zaboravilo; i kao uglavnom «dobro obavljen „Kknjiževnoistorijski, interpretativno-đokumentarni, monografski posao. . | Jako je tema ove monografije precizno ođređena, slika o piscu MDragu Gervaisu bila bi svakako potpunija, a i Knjiga kompletnija, đa se . uz raspravu o Gervaisovom „teatru rekla koja reč i o njegovoj lirici. Ako je već to propustio, Fabrio se truđio đa buđe što iscrpniji pri raz-

DAVIDE LAJOLO.

neprevedene kn

KONVERZIJA Davida Lajola, poznatog italijanskog političara, člana, Komunističke partije Italije i bivšeg direktora lista „Unita“, odavno je bila zahvalna tema za mnogobrojne časopise, revije i dnevne listove. Naslov njegove poslednje Knjige „IL vwoltagabbana* (u doslovnom prevodu „onaj koji je prevrnuo kabanicu“ ili, kako bismo rekli, „prevrnuo vje= rom“, a koji bismo, uproštavanja radi, mogli da preveđemo i sa „Prevrtljivac“) nosi pečat tih raspri, jer kađa je posle završetka drugog svet skog rata „Ulisse“ (borbeni nađimalc Daviđa Lajola) sišao 5 planina Pijemonta ovenčan slavom partizanskog komandanta, neki listovi, koji ni tada nisu mogli da sakriju svoje simpatije za fašizam, nazvali su OVOE bivšeg fašističkog fiunkcionera i legionara za vreme fašističke interevencije u Španiji pogrdnim nazivom „Voltagabbana“. Osamnaesı gođina pošle tog događaja, Lajolo je za naslov svoje autobiografije izabrao baš tu pogrdđu kojom su ga „počastili“ dđesničarski listovi u vreme oslobođenja Italije, đa bi na neki način dao do znanja da želi memilosrdno da se obračuna sa svoiom prošlošću Koja je, unekoliko bila i prošlost velikog

- dela Tialijana njegove generacije i

đa iznađe uzroke koji su omogućili fašizmu da se đve pune đecenije drži

na vlasti u Italiji uprkos očigledđnoj de magogiji njegovih pseudosgocijalnih parola i groteski njegovih manifestacija, matranju Gervaisovih komedija. Saopštavao je — prepričavajući, parafrazirajući, obilno citirajući — So» tovo sve Sto se o njima i povodom njih moglo reći (sadržaj, istorijski izvori, mišljenja Mritike i dr.), sre» đivao podatke, komentarisao ih, polemisao. No tamo gde je trebalo da sim RHgriljčki utvrđuje „umetničku vrednost Gervaisovih komedija, zastajao je i zatajivao. Stoga je „Odora 'Balije“ pretežno građa o Gervaisu i riječkoj dramaturgiji, A „znatno munje "stuđija' koja 'na osnovu izvesnih Kriterijuma procenjuje delo i definiše duhovni lik jednoga pisca,

Pri svemu tome, Neđeljko Fabrio je u ovom poslu pokazao dosta umešnosti i energije, i uspeo u svoOme osnovnom nastojanju: đa osvetli strast, peripetije i tegobe teatarskog poziva i — u njemu — delovanje Draga Gervaisa, njegova shvatanja prirođe komičnog, pozorišta, politike, pozorišne politike, života uopšte. „Odora č?"ralije“ zanimljivo je Kkomponovana i pisana „mestimično žustro i živo, katkađ usplahireno i patetično, uvek egzaktno i upućeno i nikađ sa početničkom neđorasiošću. Naklonost i simpatije prema Dragu Gervaisu. očigledne su, mađa se S

njima nije đrastično preterivalo, Uostalom, monografije bez simpatija su ili monstrumi ili bespredmetne mase papira. (M. 1. B.)

Posmatrajući fašizam u Italiji danas, u neku ruku iz istorijske perspektive, ne možemo đa se otmemo utisku da je sve io što se u Ttaliji zbivalo u trećoj i četvrtoj deceniji našeg veka bilo neozbiljno i glupo, jedna loše režirana komedija 5 glavnim junakom koji je improvizovao svoju ulogu vođeći računa o psihološkim kompleksima kao i o protivrečnostima „savremenog sveta koje i danas dopuštaju veštim ekvilibristima. da Pbalansiraju na žici najreakcioarnijih iđeja. Međutim, činjenice govore da je taj iltalijanski komedijaš, Musolini, minirao Društvo narođa, porobio Libiju, KEtiopiju i Albaniju, palio i žario po Jugoslaviji i Grčkoj i komeđiju pretvorio u užaspu tragediju u koju za malo nije povukao i čitav italijanski narod koji je,na kraju, ipak kao što toiLajolov primer pokazuje, kroz pokret otpora stekao puno pravo da se uk ljuči u zaiednicu demokratskih narođa i da na tim trađicijama izgradi svoju savremenu istoriju.

Pišući o Lajolovoj knjizi italijanski Kritičar Marla Marci (La ficra letteraria br. 42 iz 1963. godine) lucidno je primetila đa sađa ne pomažu opravđanja već je potrebno da se razračuna sa samom suštinom f{ašizma: „Oni koji su mlađi, te se usled toga ne sećaju fašizma, kada naiđu na neko sveđočanstvo o fašističkim zabludđama zbunjeno se zapitaju kako je mogućno da su postojale · „nepregledne mase“ koje su povlađivale Jakrđijašu iz

IL „VOLTAGABBANA“

PREVEO IVAN ČABERICA)

u cilju otkrivanja jedne istine, čiju promociju sama savesti kategorički zahteva. U tom smislu moglo bi se shvatiti da je Žanm Luj Kirtis uzeo na sebe tešku i odgovornu „UlogU one „đdijalektičke antiteze, koja se neizbežno mora postaviti u procesu sintetiziranja, u ovom šlučaju u procesu rađanja Istine o Francuskoj. Naravno, pisac nije mogao đa pretenduje na tu gotovo prometejsku ulogu i morao se ograđditi pripisujući, kako sam kaže, „izvestan taman tomalitet“* ovog dela svojoj umetničkoj viziji, svojoj {ikciji romanopisca. Posmatrajući kroz tu mračnu prizmu, on nam đaje na znanje da se prođukt ovako opskurne opservacije ne može smatrati za * „celovitu istinu hronike* već samo za delo jednog bezmalo slučajnog raspolo= šenja. Međutim, čitajući ovu Knjigu, mi jasno uviđamo da ona nikako nije nastala slučajno, već da je bila proizvođ jedne „piščeve apsolutne potrebe da kaže i svoj deo istinc.

Francuska koja je počivala u „ŠU“ mama mraka“ prikazana, je s realizmom koji se u nekim svojim komponentama „približava „naturalizmu. Ona je tragično usamljena, neshvatljivo pasivna, lišena svojih osnovnih vrednosti, rasparčana na svoje najsitnije deliće, pođ uticajem mekog čudnog centrifugalnog inđividualizma koji je uslovljen strahom, kolebljivošću, oportunizmom, hipertrofiranim ciničkim intelektualizmom i, u tom smislu, predstavlja jeđan prostor opušten degeneracijom i ap-= solutnom ljudskom dđevalvacijom.

Kao. primer „unižavanja čoveka javlja se u interpretaciji, s gorkim osmehom, dan kada su Nemci napustili fiktivni gradić Sen Klay, inače sređište ovog romana, i pisac sa izuzetnim cinizmom poredi taj dan sa „neđeljom kađa se priređuju trke u Landu“, On to oslobođenje izjeđnačuje sa oslobođenjem i iživljavanjem najnižih strasti, sa erupcijom masovne histerije. Na kraju ele ove crne hronologijo stoji zaključak da su heroji, oni pravi heroji, uza» luđ pali.

Ova knjiga, snažna i kompaktna, predstavlja jedan smeo hirurški zah vat u samo tkivo istorije, no i poređ sveBa ona se ne može i ne sme prihvatiti kao apsolutna, jeđina i celokupna „istina, (V. P.)

PIŠU: IVAN ŠOP, MILOS I. BANDIĆ, VLASTIMR PETKOVIĆ I SRĐAN MUSIĆ

IL SAGGIATORE, MILANO 1965.

palate Venecija, Danas se veoma često čuje odgovor „nisam tu bio“, nikađa mu nisam verovao“, ali to je previše uprošteno da bi bilo tačno, Prošle gođine poverovali smo da ćemo dobiti odgovor Kknjigom Ruđera Zangranđija „II lungo viag8gio attraverso il fascismo“ (Dugi put kroz fašizam), ali previše insistiranje na buntu „elite“ nije nas zadovoljilo. Ličnosti su bile previše istaknute dok je hor gotovo potpuno zapostavljen. Knjigom „II Voltagabbana“ Lajolo nam, naprotiv, govori o horu, i to bez retorike, jednostavnim i upečatljivim jezikom“.

Da bi još jače istakao neopravdanost i uzaluđnosti svog prvom izbora, Lajolo u knjizi „II Voltagabbana“ pored svoje biografije iznosi i biografiju poznatog antifašističkog bor» ca Franmčeska Skotija, s kojim se sreo najpre kao neprijatelji na bojištima Spanije, a docnije zajeđnički ratovao protiv Nemaca i italijanskih fašista u „Pijemontu. Alternacijom ove dve biografije knjiga ponešto gubi na kompozicionom planu, ali dobija izvesne ljudske dimenzije koje bi se, u protivnom, svele samo na

stepen ispovesti i neke vrste izno-

šenja zabluđe. Na ovaj način ovo delo postaje presek kroz razvoj italijanske mlađe generacije u fašizmu, kako one koja je tražila spas Kroz unutrašnju opoziciju fašizma fako i one koja je borbu protiv fašizma od početka prihvatila kao svoj „cređo“.

(8. MJ)

> OE

=> tu ari -

rio Ne rana. te i E a o i. LO

", |