Književne novine

LOME Va Pay O JE

,

KAO SUVA, davno prelomljena na prelomljena je, na dan 23-godišnjice nacističkog bombardovanja Beograda, 6. aprila 1964. god., jedna opaka ma=-

_ la tradicija: ona, da svakogodišnji koncert hora i simfonijskog orkestra mvadio-televizije, uvek značajan po misao~

no~-emocionalnoj suštini muzike na programu, uvek evropski prvorazredam po kvalitetu izvođenja i umetničke in terpretacije, proteče pred polupraznom dvoranom. Povrvela je ovog puta, večerom ovog istorijskog dama, gusta reka prestoničkih građana, ili da čuje pokajničke, intimne lične ispovesti ostarelog Igora Stravinskog (horske kompozicije „Pater noster“, „Ave Maria“ i „Migssa“), ili da sasluša dva nova dela naših mlađih kompozitora („Opelo“ Vojislava Kostića i „Rustikon“ Enrika Josifa) ili da se upozna sa muzičko-poetskom Šenbergovom transpozicijom tragične i očajničke pobune ljudi iz Varšavskog geta protiv surovog istrebljivača leta đavoljeg 1942. Odnos beogradske publike prema ovom profesionalnom horu svog grada — danas iednom od najboljih u Evropi — pošeban je problem muzičke sociologije i socijalne psihologije na datom konkretnom materijalu međuljudskih odnosa putem .i preko muzike, pa se zato taj veoma zanimljivi i složeni problem ne može rešiti ni uobičajenim recenzeniskim zamerkama publici kad ova ne dođe ni pohvalaa kad dođe na kon cert. I zato, kada kažemo da su sva de la ma programu Oovog koncerta predstavljala “prvo javno izvođenje kod nas,i da već sami podaci naslova izvedenih kompozicija neizbežno izazivaju asocijacije predstava i pojmova o suštinskim stvarima života i smrti, „saopštavanim filozofsko-poetskim i tonskim simbolima, konstatacija tih dveju navedenih činjenica ne pretenduje ni najmanje da deluje kao interpretacija društvenog fakta da je dvorana bila puna, usredsređene pažnje na sve čujno i vidljivo na podijumu. Sve tri kompozicije 1. Stravinskog na programu Ovog izuzetno značajnog koncertnog večera — „Očenaš“ i „Ave Maria“ samo za mešoviti hor, „Missa“ za takav vokalni ansambl i dupli duvački kvintet — otkrivaju onaj pozhi, mudri, beščulni i asketski Rkommozitorov duhovni lik koji je on sam, pred olako i udobno donošenim sudovima nekoliko generacija njegovih kritičara, bacio u senku “svojim senzacionalno novatorskim ranim baletima. No kada ie Valter Piston, u svojoi monopgrafiji o ruskom majstoru, ispričao anegdotu . kako, je Stravinski, prilikom jedne ana“ lize Svog oratorijuma „Oedipus Rex“, nad jednim običnim D-dur kvintakordom uzviknuo: „Kako sam bio srećan kada sam ovo pnronašao!“, pažljivom i poverenjem ispunjenom slušaocu majstorovih opusa, u njihovoj dugoj povorci, dobačen je ključ „tajne” muzičkog jezika Stravinskog. Duboke, opšteljudske istine morale su da sačekaju zrelost iskustva, smenu iednostavnost tonskog sloga, đa bi bile iskazane u svoj svojoj punoći. U „Očenašu“, ta suštinska punoća dospela je, posle bezbrojnih komplikacija i protivrečnosti mladosti, do usrdnog spokojstva dijatonike i njezinih osnovnih trozvuka. | U „Opelu“ mlađog beosradskog kompozitora Vojislava, Kostića kao đa Titnalna inkontaciin pancirnog zveketa Stravinskieve „Misse“ stiče svoj odjek s one strane mitske reke Stiks. I začudo, naše sopstvene pogibije od pre dvađeset godina, uwklesane u gramitne metafore pesnika Miodraga Pavlovića (druga i prijatelja pesnika Radomira Prođanmovića, poginulog u aprilskom Đombardovanju Beograda), uopštavaju se lelujavim zvukom Kostićevog vibrafona i anđeoskim loralom žrtava mevine dece u potresni rekvijem isnaćemor čovečam=stva. Možda kavalkadi pesnikovih lamenfaelja mladi kompozitor i nije dorastao na svakom visokom valu viziie, na svakom grebemu krvave pene stihova, no njegnvi zvučni spoievi liudskih glasova sa limenim duvačima i udaraljkama obznanjuju početak jedne dubole, muževne faze u Kostićevom muzičkom stvaralaštvu. Na toj tvrdoj ledini zrelih ljudskih iskaza i obračuna mi' ga sa bratskom dobrodošlicom i dočekujemo. „Reustikon“ FEnrika Josifa samo je prividno izveo slušaoce iz tamnog vila= jeta smvii. Paganska, orgijastička, dionizijska bura poliritmičkih struktura ove Čudesno uskovitlane kompozicije kao da je iscedila iz našeg pesmenog folklora samo jezgro životnog plamena, vazda na ivici bezdana. Taj gusti zvukovni mleč, taj koncentrisani ekš-

\au ,

LJUDI-ŽRTVE, VAZNESENI EKSTATIČNIM PREVAZILAŽENJEM STUPALI SU U ČELJUST SMRTI SA PESMOM NA POBELELIM, IZGORELIM USNAMA, :

i PATNJE,

~

MUZIKA

MOLITVE, OBREDA, ŽIVOTA I SMRTI

trakt duše narodne u stirasti, u ljubavi, u žudnji — kako nam o tome kazuje treći stav „Rustikona“ — iskonski je vapaj suše za kišom, krik skorele zemlje čovekove za vlagom i plodnošću, penušavi kovitlac slavlja, koje se svakog trenutka može stropoštati, a taj trenutak, u nužnim okvirima jedne tonske vizije, odlaže se iz takta u takt do konačnog iscrpljenja . muzičke zamisli, koja se ovde poduhvatila da grčevito, kao i Stravinski u svojoj „Svadbi“, veliča opojnu stihiju života, uvek ugrožemu onom omegom za koju je Laza Kostić u poslednjem stihu svog „Spomena na Ruvarca“ pesnički nadahnuto priznao da je „svemu, svemu kraj“. Plamteća poliritmija „Rustikona“ transponovala je pesničku motiviku narodne mašte u jedan trođelni muzički ditirnamb čiji daleki i duboki koreni sežu do eleusinskih obrednih misterija. Mag ovih zvučnih svečanosti, rafimovano senzibil ni dirigent Borivoje Simić, virtuozno je upravljao njihovim _enigmatičkim nitima (kao, uostalom, i čitavim repertftoarom ove idejno-emocionalno sadržajne večeri).

No za celovitost ove osobene i neobične koncertne večeri radio je i sam sastav programa. Kariku smrti i ozarenja

AVA AAA AAA AAA AAA A/V ZA AZ ZA / AAA //ZA/ AAA AAA /ZAZA//////AA/ AZ AVA AVAZ VA ZZV7

RASPONIMA ŽELJA

„BALADA O AŽDAJI I JUNAKU“ Vuka Vuča i „wg LOGORU“ Miroslava Krleže

|

ONI . LS}

RAZUMBVANJU ove neobične balade, koja je izvedena na maloj sceni Jugoslovenskog „dramskog pozorišta, pomaže sećanje na završne trenutke tre ćeg čina: Stamena pritešnjena vlastitim porazima konačno mora da se prepusti ćutanju, istina kratkotrajnom ali, zato, bolnijem nego što su svi njeni dotadašnji postupci. Mogu li tužniji smisao da imaju sva ona refleksivna i nerazumna varničenja iz ove izgubljene žene? Zato Blaženka Katalinić više i nema šta da kaže, njene ruke izgube snagu i, zajedno sa potavnelim licem, Dpotvrđuju da je i formalno okončano razračunavanje sa iluzijama

„Balada o aždaji i junaku“ pokašaj je da se napravi dramska balada o stanju otuđenosti čovekovog duha od fizičke realnosti. ogi elementi, naročito neki iz već citiranog trećeg či-

na, ubeđuju da je piščeva inspiracija .

ljudski autentična i istinita, Ali, na žalost, u tome domenu se, uglavnom, i iscrpljuju njegovi konkretni domašaji. Jer, kada treba da pokaže to izvanredno „uočeno stanje dotuđenosti i puteve njegovog prevazilaženja, Vučo se i sam uUuznemiri i Zza-

_-stane. Upravo u tome i leže razlozi au-

torove nesavremenosti. Nije reč ni o socijologiji ni fabuli u njenim ogolelim formama nego o pomiamjkanju pravog smisla za ono mitsko i tragično u čoveku našeg vemena. A to zalazi u bit same 'drame: osnovna situacija porođice Milovuka je prilično verno naznačena. Otrgnuti od zavičaja i neprilagođeni gradskim prilikama, odnosno izgulblje-

ni u obećanom raju, dđovođeni Su u sta-

nje takozvanih čistih mogućnosti. Za Stamenu, kao simbol svih Malivuka, izvan njenog poraza me postoji ništa drugo do čežnja da se om definitivno ne prizna ili, tačnije, da se iz te potpune otuđenostli od vlastitih težnji i perspektiva vrati na svoje polazne Dpozicije, Za nju svet pravog i objektivnog smisla Više ne postoji u izvormom pbliku i ona njegovu fizičku stranu prihvata samo kao uslovne mveflekse. Međutim, Vuka Vuča ne zanima, izgleda, dovođenje ličnosti u priliku Woja

te im pokazati razmere njihove suštine

u otuđenom d8veiu, Zbog loga ono Što

života.

(groze i obreda) u cikličnom lancu O50-

bito probranog programa donela je, na kraju, danas već čuvena i Japidarna kompozicija Amolda Šenberga, „Preživeli iz Varšave“. Kao u nekim našim prošlojulskim novinskim .reportažama O tada zdmobljenom gradu Skoplju, znameniti i mnogima nemili kompozitor, otac dodekafonije, saopštava tužilačkim glasom: recitatora, uz siravične odseve orkestra, jedan infermalni fragment iz duge, višemesečne martirerske agonije varšavskog geta, godine 1942. No ljudižrtve, vazneseni ekstatičnim prevazilaženjem patnje, stupali su u čeljust smrfi sa pesmom na pobelelim, izgorelim usnama. Šenberg je tu ukopčao jednoglasni unisoni muški hor, na starozaveini tekst iz Deuteronomiuma: „Shema Yis-roel“, Svima koji su prokleli melođiofobiju dodekafonije preporučujem da neizostavno čuju to kratko atonalno pojanje i da onda, po duši, igkreno kažu: koja bi to romantičarska, klasična, pa čak i barokna melodija snažnije, humanije i savremenije od ove serijalne Šenbergove arabeske izrazila uzvišenost i veličinu posljednjeg ljudskog tremutka.

Pavle STEPANOVIĆ

|

oni kasnije čine nije ništa drugo nego

pomirenje s porazom, i to na jedan za-

ista ljudski neprihvatljiv način. Tako pisac svoje junske zatvara u krug otajanja gde ni njihove unutarnje potencijalne mogućnosti ne mogu da imaju bilo kakvo određeno značenje, 1 jedna veoma. eflekina zamisao začas sklizne u bizarnu provaliju duha gde mora da se natopi alkoholizmom, kraama, prostitucijom, lažima. Put do besmisla nije dalek, tim pre što i sam Vučo podstiče na takav korak DOovrnim konstrukcijama, apsurdnim reakcijama pojedinih ličmosti i nepotrebnim psihološkim improvizacijama.

Vuk Vučo je ispustio priliku da napravi izuzetnu dramu. Ovako, doveo nas je u meobičajenu dilemu: da ga istovremeno osuđujemo zbog mneodgovornmosti prema sceni i hvalimo mjegov talenat za pisanje dijaloga i slikanje

“

pravilima iza weditelie

ozorište udružuje nekoliko umetno-

sti. Umetnost režije, i onda kad se

izdvajala preuzimajući u svoje ruke gotovo sve činioce predstave, bila je i ostala samo umetnost jedne, posebnim darom nadarene, pozorišne ličnosta koja nije glumac, nije pisac, nije scenograf niti kostimograf. 'Uprkos proklamacijama i programima, uprkos teorijama i teoretičarima, alkademijama i ređiteljima-nastavnicima, umetnost režije je nešto nepostojeće.

Postojali su ili postoje samo reditelji. Reditelji-umetnici, vizionari pozorišta i njegovi samotnici, nepotrebne reči pisca i bilu glumca, pronalaze u pozorištu uvek nove prostore istine, istinitosti predstave-dela.

U tim prostorima piščeve i glumčeve autohtone subjektivne i vrele, nestrpljive a autoritativne, poirebe za samovlašćem i dominacijom, reditelj, samotnik diletant, umetnik bez zanata, prividno nepotreban pozorištu uopšte, prosvetljava pozorišno delo lučama istine i zbiljnosti.

Ni od kog pozvan da se meša u strasti na sceni, prvi i pravi amater, diletant, ljubitelj, ni pesnik ni glumac, iz svega toga naoko samo „pozorišno nepotreban i impotentan“ (jer i ne piše i ne glumi), reditelj umetnik u tim pro storima postaje brzo samozvanac, autokrata i os jedne nove zbiljnosti. Zbiljnosti pozorišnog događaja, dela, predstave, Zbiljnosti savremenog i modernog pozorišta uopšte. Ne zaboravimo, umetnik-reditelj, s početka samo fireći u pozorišnom frouglu, nije ništa manje zaljubljen u pozorište. Ali je sigurno svestan izlišnosti svog postojanja. Pisana reč pisca živeće i duže no što materijalno braje hartija. Glumac je po-

· zorište po sebi: O ih A 5

Tz ovakve stvaralačke nemoći (a neiskazane i neostvarene želje) da piše ili glumi, reditelj se izdiže samosvešću O

određenih ličnosti, Pa, ipak, uveren sam da je za neiznijansiranost ove predstave u mnogome kriv i njen reditelj, Aleksandar Đorđević, svojim napadnim ingistiranjem na banalnim fizičkim kom strukcijama fabule, On nije ni pomišljao da ovaj tekst prevede na scenski govor kao dramsku baladu mitskog karaktera. Đorđević je u „Baladi o aždaji i junaku“ video samo jednu naturalističku socijalnu dramu u našem ambijentu pa je, zanemarujući njene unufarnje i često duboko skrivene vibracije, nastojao da tom jadnom svetu da još mučniji oblik. Zato svakom, ko je makar i ma trenutak osetio šta se krije iza Stameninih postupaka, Đorđevićeva scena mora da deluje suviše odbojno,

gotovo neprijalnmo, sa isforsiranim grčevitim izlivima kojima je bio podređen mizanscen, kostim, svetlosni cfekti i rekviziti. &

AAA AAA AAA AAA AAA AAA AAA AAA AAA AAA AZZAAAZA JAAA TATA VPA TZ ZZZAZAVA///

svojoj superiornosti nad onom dvoji. com. Njegovoj imaginaciji nema ni kra= ja ni međa, Ona je slobodna, delimična, jer se materijalizuje u glumcu, u trajanju predstave. Sve ostvareno, pa i neostvareno, pripada slobodnijoj fantaziji reditelja.

Iz zabluda, iz nemoći i poraza dva autora, on, treći, gradi vrline novog dela u kome treba, jednako prisutni kao u životu, da prepoznamo um, ljubav i mržnju, da to prepoznamo u večnom tra-. ganju dramskog pisca i glumca, u traganju pozorišta koje nikad ne može reći sve, ni sve do kraja.

Reditelj-umetnik, rekli smo, ljubiteljski i samotnički voleći samo pozorište, prvi žrtvujući sebe da prepusti to pozorište dramskom piscu i glumcu, za= vodnik koji sem neostvarljivih ideala u pozorištu ništa ne poseduje, kniči, oslobađa i proširuje puteve istini pozorišta. On čuje sve rilmove zanmo58, krvi, misaonih poleta. Ali om poseduje dovoljno mržnje da iz kristalnih prostora istinitosti iskoreni sve Što bi u pređstavi ne samo zaglušilo nego i nedovoljno oslobođilo prisutan um društva i um sveta, tu spregu koja u međusobnom postojanju treba đa obezbedi “vrlinu ljudskog života.

Zbog toga je, u današnjem svetu, u već rasplamsanim apstraktnim vidovima mnogih umetnosti, reditelj jedan 0d onih koji u svojoj angažovanosti neće i ne može izbeći ni um društva, ni um sveta. On ne može izbeći ni svoje poraze od nemoći, da se, čak i kad se želi, sazna i kaže Hstina.

\ećeg, odgovornijeg, možda nesrećnijeg, zanimanja od ovog'Botovo i ne-. ma. Umetnost režije ne postoji, Postoje reditelji, Umetnici.

Međutim, zanimljivo je da su u ovoj drami, čiju spoljnu fakturu ne možemo da prihvatimo, glumci našli dosta toga što im je omogućavalo da pokažu ono što znaju, a neki su uspeli da budu u znatnoj meri i kreativni. To se u prvom redu odnosi na Blaženku Kata“ linić, veoma izražajnu i ubedljivu Stamenu, posebno u postupcima kojima je prekrivala strah od vlastite nemoći. Branka Veselinović, kao Majorica Ikonjić, u jednom sasvim drugom Stil, sa veom& iznijansiranim smislom 78 karikaturalna senčenja, učinila je Veoma mnogo za isticanje disharmonično” sti celine. Ubedljivih trenutaka imala je i Maja Čučković, dok su ostali bili ma nje-više konvencionalni.

*

· PREDSTAVA Krležine dame „U ]0 goru“, na sceni Savremenog pozorišta, počinje zapravo onog trenutka kada 5 u liku oberlajtnanta Valtera pod svel lom reflektora pojavi Slobodan Per" vić. Ovaj neobično talentovani glumać, po svemu sudeći, ove sezone konačno se rasteretio kompleksa o „modernoj bezizražajnosti“, Ceo tekst drugostepć" ne uloge izdigao je u prvi plan i dai neobičan lik rmbusnog vojnika i gadiste 8 homoseksualnim karakteristikama, Perovićeve oči stalno Žžmirkaju i Nć mogu da podnesu prisustvo okoline ali, ipak ulodlučnim trenucima, znaju da Se ukoče i šiknu kao otrovni plamen: uz to neuravnoteženi, a obput duboko ljudski i funkcionalni pokret i izvaned no ubedljiv glas u svim tonovima 'd0" puhjavali su ovu kreaciju.

U ostalim scenama, i pored vidnih napora pojedinih glumaca, sve ja BC kako brzo tonulo u polumrak konve“

KNJIŽBVNE NOVINE