Književne novine

. Nagrade

00 kao stimulacija kiča

I OVOGODIŠNJI festival zabavme muzike „Beogradsko proleće“ pro šao je u znaku upadljivog odsustva svih iznenađenja: slušaoci su ponoto bili zasuti talasima melodija pred kojima sw. ostajali, majblaže rečemo, savršeno ravnodušni, jer je već svima potpumo jasmo da se maši Jestipali ove vrste pretvaraju u jalobe pokušaje da se zabavna muzika, koju meguju maši „kompozitori“, pokrene iz mrtvih voda meimvenmtipne ustajalosti, postajući revije izrazitog muzičkog kiča i meukusni spektakli razmetljivih pevačkih ambicija.

Stručna muzička Kritika već je ~

ocenila ovaj festival onako kako je našla za shodmo. Sad bi bilo suvišno trošiti reči, i ponavljati one već aĐbecedne činjenice o potpunom odsustvu imvemcije i stvayalačkih potemcijala maših „kompozitora“ zaĐavne muzike. Isto toliko suvišno koliko bi uzaludmo bilo tražiti od pisaca tekstova da mas liše svog sladunjavog šunda, ostvaYenja SsVoje 'pseudopoetske semilne upormosti. Njihova „„stvaralačka“ saradmja i ove godine je dobro uzdrmala vlasmike televizora, ali su omi i ODO iskušenje, kao i mnoga ramija, izdržali. ostajući strpljivo kraj svojih aparata. Teško je, međutim, odgovoriti zbog čega je televizija tri pune večeri svoju pobožnu pažnju poklanjala nečemu čemu je, s obzirom na još uvek sveža prošlogodišnja iskustpa i ma ono što su mam domele slične priredbe u poslednje „vreme, trebalo prići s krajnjom rezervom. Zahvaljujući toj neobjašnjipo toploj podršci televizije mogli smo ponobo da se uverimo ne samo kako je tužmo mizak kvalitet naše zabavne mu=– zike, već i kako je u toj oblasti mašeg zabavnog života počeo da caruje meukus u jednom izrazitom malogra đanskom vidu.

Teško je reći da li je muzički ili spektakularni deo festivala bio više neukusan, jer je gledaocima sve to servirano kao odbojno malogryađansko zamešateljstvo. Neshvatljipo veliki broj pevača bez osmovne muzičke kulture i sa wpadljipim, odšutstvom glasovnih kvaliteta iskoristio je salu Doma sindikata i televizijske kamere za meukusno madmetanje u popularnosti, tako da će se ovaj feštival, osmi po rđavim melodijama, najviše pamtiti po tonama cveća i intimnim. izlivima mežnosti između „obožavalaca“ i njihovih ljubimaca.

No ovaj festipal imao je i svoju „ozbiljnu“ stranu. Nekoliko žirija podelilo je preko milion dinaYya, koliko su iznosile predviđeme magrade. I ove magrade, kao sve druge, treba valjda shvatiti kao jedan vid stimulacije, kao podstrek u daljem Yadu. Međutim dosadašnja festivalska iskustva pokazuju da se kod mas nograde me posmatraju kao sredstvo stimulacije, mego kao Yutinski deo predviđenog programa i Yobovanja logici: kad su magrade pbredviđeme treba ih dodeliti.

Na svim ozbiljnim konkursima i takmičenjima nagrade se ne dodeljuju ukoliko se smatra da misu zadovoljeni meki osnovni kvalitativni zahtevi. Na ovogodišnjem, „Beogradskom proleću“ nagrade su dodeljene (kao wostalom, i proteklih godina) premda misu bili zadovoljemi ni oni najniži kriterijumi, nagrađenima je data statisfikacija i omi s pravom mogu da zaključe da treba da mastave kako su počeli: stimulisano je ono čemu, ni po kakvoj logici, ne bi irebalo pružiti podršku. Ne treba posebno isticdti da bi u slučajevima sličnim ovome mnedodeljene nagrade bile prava stimulacija, i možda, jedina mada da se kvalitet naše zabavne muzike bar. malo popravi. Ovako, unapred, spremni na ono što nas čeka dogodine, bez ikakvih iluzija, očekujemo dolazak sledećeg beogradskog prolećnog mučilišta.. ari

'Bolonja, aprila 1964. opnizadlinnsi za Hitensitukg*si i svet

Beleške sa prvog međunarod-

nog sajma dečjih i omladinskih.

knjiga. ajstariji univerzitetski grad Evrope, Bolonja „grassa“, centar bo-

_ gate Emilije u plodnoj dolini Poa, otvorila je početkom ovog prohladnog ap”ila izdavačima celcga sveta starinska vrata' svoje „Palezzzo del Podesta“. Njene patinom prevu-ene dvorans, tavanica raskošno slikanih, bile su ispunjene šarenilom dečjih i omladinskih knjiga i ozvučene neumornim žagorom bolonjskih đaka, čije znatiželjne ruke nisu himalo poštovale strogi raspored eksponata na panogima.

Inicijativa Bolonje, koja se diči paŽnjcom prema mladima (međunarodni dečji kasneval ispuni je svake godine bukom od koje prestrašeni golubovi ostaju po krovovima), puna je duha i razloga. Ovakvi specijalizovani sajmovi knjiga retki su i dobrodošli, ali pošto je Bolonja tek počela, pa je bez tradicije koju imaju Frankfurt ili Poznanj, pa i naš Beograd, izostali. su mnogi izdavači čije bismo knjige rado videli u ovakvoj konstelaciji i pod ovakvim reflektorom poređenja. Nije bilo ni Poljaka, ni SSSR-a, ni nordijskih ni južnoameričkih zemalja, a Amerikanci se nisu videli. To ipak nije smetalo da se izvesne stvari sagledaju i da taj prvi sajam protekne u atmosferi intelektualne i ozbiljne izdđavačko-literarne razmene iskustava i onoga. što se postiglo. Možda su tome doprinele i sajamske propozicije, koje isključuju razne komisionare i izdavačke agente, jer oni većini sajmova knjiga na Zapadu daju obeležje berzanskog trgovanja i profit-prodaje. a

OD JUGOSLOVENSKIH jzdavača učestvovala je jedino „Mladinska knjiga“ iz Ljubljane (za koju, inače, malo ko izven užeg kruga stručnjaka zna da je danas najveća izdavačka kuća u Jugoslaviji). Ali, iako zapažena, izdamja našeg predstavnika misu ni konkurisala za dve nove izdavačke nagrade: „Zlatna baklja“ (za grafički deo) i „Balancone“ (za tekst), ustanovljene baš za ovaj

sajamZato su Čehoslovaci, jedini „istoč-“ ni“ predstavnici, sa kojima srdačno

popismo nekoliko šljivovica baš. tim. povodom +- trijumfovali: nadmoćno su dobili „Zlatnu baklju“ za punu duha knjigu „U sedmom nebu“, sa ilustraci-

Kompletni Suečik o Kosovel

Nastavak sa 4, strane

kati osamnaest godina kako bi nam bio prisutan kompletni Kosovel, Treba reći i to, da je prvi tom (izdanje 1946) štampan u nešto većem formatu od ostalih knjiga slovenačkih klasika, izdanje je. već odavno iscrpljeno, pa su

ove činjenice navele izdavača da ove, .

jubilarne, godine objavi oba toma u ujednačenom izdanju, 5 materijalima iz ostavštine . (ima priličan broj) . neobjavljenih pjesama, nešto proze, a Dprvenstveno esejistike, i pisama).

Kosovelova lirika vrlo je rano prevođena na srpskohrvatski. Prvi prevodilac Kosovela, koliko mi je poznato, bio je Gustav Krklec, koji je još 1926. godine štampao prevod njegove „Bkstaze smrti“ u Srpskom književnom glasniku (1926). Krklec je i kasnije pre vodio Kosovela, i to nekoliko pjesama (SKG 1929), a prevođen je i u nekim drugim časopisima na srpskohrvatski (Južni pregled, koji je izlazio u Skoplju, Život i rad, Književna Krajina, Valjci, Savremenik). Posle drugog svetskog rata Kosovelovi stihovi objavljeni su čak u knjizi. Prošle godine jedno je novosadsko izdavačko preduzeće Obećalo objavu knjige njegovih stihova. "ali se dosad nije pojavila. Svakako bi za bliski jubilej trebalo pripremiti dotično izdanje Kosovelove lirike i esejistike na srpskohrvatskom.

DRAGO TRŠAR, jedan od najistaknu ttijh predstavnika savremenog slovenačkog vajarstva, priredio je ovih dana svojom samostalnom izložbom 15 DOTtreta i jednog skupinskog portreta u Maloj galeriji u Ljubljani očito iznenađenje. Današnje vreme nije uopšte sklo no portiretnoj tehnici, naročito ne se-

vesto „NON LUJ MORSUJ

jama Vlađimira Fuke i tekstom Jirži · Kolara. I to w konkurenciji sa Italijanima, Francuzima i Špancima (ovi po.slednji imali su izvesne ilustracije u knjizi nobelovca Himeneza „Platero i ja“). Za „Balancone“ su tri dela bila u užem izboru, među' njima opet čehoslovačko: tekst Vitjeslava Nezvala a crteži isto tako slavnog Jirži Tmnke! Nagrada je pripala domaćinima jednom prilično pristojnom Mondado· rijevom izdanju, sa tekstom Guljelm«a Cukonija.

Ako se ovim istinski Rkulturmim manifestacijama doda i učzšće simpatičncg Rene Gijoa, koji je održao prcdavanje na temu „Književnost za Omladinu i umetnost pričanja deci“, a posle sa pred pobedničkim Česima diskretno začudio što dosad nisu štampali nijednu njegovu knjigu, iako im je izdavačka delatnost za decu veoma razvijena (ako je to mteha — mi smo Gijoa izdavali), cmda tom delu bilansa ovog korisnog sajma nema šta da se zameri,

KAO I SVAKA slična prilika, i ova mi je najviše poslužila za nekoliko poređenja između „ostalog sveta“ i nas. Utisak je dvostruk: nelagodan zbog činjenice da nismo imali šta da pokažemo čime bismo se izdvojili iz proseka i gorak zbog uverenja da mam ne treba mnogo napora pa da se priključimo vrhu svetske izdavačke delatnosti ove vrste. Znajući čime raspolažemo: da imamo i pisce koji nam daju tekstove superiorno bolje od postojećeg proseka i ilustratore koji kao od šale mogu odneti ne ednu „zlatnu baklju“, — osećao sam' se neprijatno zbog toga što oba ta kvaliteta, obe te objektivne činjenice, nijedna naša izdavačka kuća dosad još nije u ozbiljnim razmerama uspešno sbojila i prikazala svetu, niti se afirmisala kao sistematski i specijalizovan izdavač za decu i omladinu. Kao da zbog organizacionih „problema“ ne umemo da iz amorfnog grumena izglačamo dijamante! (Naravno da sam tim povodom razmišljao i o „večnom pitanju“ naše izdavačke delatnosti — o fizionomiji i specijalizaciji izdavačkih kuća, I o u-

tema: dana

a Sal

se čak ni u boljim knjide po kiosci-

vozu kič-slikovnica, koje inostranstvu ne nalaze u žarama, nego samo kojeg| ma! A kod nas se od njih, grubo rečeno, ništa drugo ne vidi. od takve orijentacije u kulturi jednog naroda nema ničeg pogrešnijeg. Očarani lakiranim koricama i. odlično odštampa“ nim pneodličnim ilustracijama, mnoš naši izdavači vide izlaz iz postojećeg

deficita u slikovnicama tamo gde Ba.

verovatno ni Avganistan ne vidi: u Uvozu iz inostranstva! Zabc“avjaju pr tome da ako moramo uvpziti neke specijalne mašine ili banane, — JET ih nemamo — slikovniča bar možemo stvoriti koliko nam volja! Njih zaista ne treba uvoziti, ili se to može činiti kao kompenzacija; južna nasa za jednu uvoznu. Samo, najpre treba stvoriti naše!)

ŠIRI UTISCI sa ovog, za početak, sasvim uspelog sajma, kreću se po čitavoj klavijaturi izdavačkih i literar= nih interesovanja. Neprekidno poredeći ono što mi radimo sa onim Što Se, generalno uzev, oseća kao tendencija u izdavanju knjiga za decu i omladinu u svetu, izvlačio sam zaključke koji nam nisu prečesto išli u prilog.

Mi, na primer, još nismo dovoljno jasno shvatili da je već odavno nastupio vek ilustrovane knjige, vreme Uu kome knjiga „otiče“ od teksta ka slici, ka vizuelnom prikazivanju. Stranice bez ilustracija, pa čak i bez ilustra= cija u boji, postale su mladim čitaocima sumorne, neprivlačne. Ma kako inače tekst bio dobar, on detetu postaje privlačniji sa slikom. To čak ide dotle da tekst počinje da robuje slici, ona ga prevazilazi i govori sama za sebe — što je opet druga krajnost. i

Zatim (ni tu još nismo prečistili pojmove): ovo je vreme informacija, znatno više nego distrakcije, ako se pod taj izraz uslovno podvede književnost za decu i omladinu. Glavna tendencija kod izdavača koji poznaju tržište, leži na delima koja mladima pružaju mogućnost da brzo i lako stek nu izvesna znanja koja će im koristiti — u školi i životu uopšte. Do koje mere su to stvarne potrebe mladih čitalaca, a koliko u tome učestvuju 1

_—Uggugvguguo—voogo u U NuuULUULJUUJUUUUUJL=Y1"1"100MurpntiuvZTT{TT" _ 'CčŽCrrZŽZČZ zžegaai

Želeći da u okviru svojih mogućnosti doprinese negovanju kratke priče, redakcija „Književnih novina“ raspisuje

KONKURS

za kratku priču

1. Pravo učešća na konkursu je neograničeno.

2. Pripove(ke do deset strana otkućanih na mašini s proredom, na srpskohrvatskom jeziku, treba poslati na adresu: „Književne novine“, Beograd, Francuska 7 — Za konkurs, najkasnije do 1. jula ove godine.

3. Rukopise treba slati u tri primerka i potpisati ih šifrom. Po objavljivanju rezultata konkursa autorstvo nafrađenih i otkupljenih priča dokazaće se četvrtom, identičnom kopijom, potpisanom punim imenom i sa adresom učesnika.

4. Žiri u sastavu Petar Džadžić, Dragan M. Jeremić, Predrag Palavestra i Dušan Puvačić nagradiće tri pripovetke:

I NAGRADA II NAGRADA III NAGRADA

100.000 dinara 70.000 dinara 40.000 dinara

Redakcija će pored toga, na predlog žirija, otkupiti izvestan broj pripovedaka koje će biti objavljene u „Književnim no-

vinama“. ,

5. Rezultati konkursa biće objavljeni u „Književnim novinama“, najkasnije do 7. avgusta 1964. godine.

rijskoj proizvodnji vajarskih portreta. Ipak se Tršar odvažio i potkraj. prošle i za ovih nekoliko meseci ove godine izradio seriju portreta nekih istaknutih ličnosti slovenačkog, uglavnom umetničkog Života, Čini se da je.ovo uopšte prva izložba isključivo vajarskih portreta u Ljubljani. .

Ne bih mogao reći, da je Tršar novajlija u ovom likovnom rodu. On je i ranije, mađa tek povremeno, izrađio po koji portret. Mnogo više je, međutim, poznat naročito po svojim stalaktitnim prikazima masš, ljudskih masa (treba imati na umu da je rođen blizu Postojne, u Planini, pa mu Je smisao za stalaktitne forme, kojima Obiluje karsna pokrajina njegovog užeg zavičaja, tako reći prirođen), kako ih je prošlih godina prikazivao u Gledaocima, Moamifestima, Demonstratima itd.

Treba istaći

–

o izuzetno individualnom pristupu portretu. Očito nisu u pitanju portreti po narudžbi. Naprotiv, vajar je modđelirao niz ličnosti koje su mu dobro poznate

da je kod Tršara reč .

'i u svakom vidu bliske, približio im se

iz svog intimnog impulsa, poklonio im izuzetnu pažnju, postižući izuzetne utiske. Reč je, između ostalog, o portretima glumca Staneta Severa, dirigenta

Sama Hubada, istoričara umetnosti dra Franceta Stelća, grafičara Marjana Pogačnika, pesnika Edvarda Kocbeka, slikara i grafičara Božidara Jakca, kom-

ACS Pa

akt elnosti

Čneki drugi elementi — stvar je posebalize. kaje a

Sri Poatea, posmatrajući izdanja iz. davača sa Zapada, zapažamo praznine tamo gde se radi o razvijanju imagi. nacije kod dece i omladine, kod knjiga koje pomažu stvaranju jedne objektiv. ·ne i široke slike sveta, kod dela koja mladima pružaju osnovu Za Izgradnju životne filozofije, sistema mišljenja i stvaralačkih impulsa. Tamo gde se ne može sažvakati i lepo prezentirati zbin znanja tehničkog karaktzra, vlada ni, zak stamdard i neinventivnos? ili, u najboljim slučajevima, ono što je uve. deno kao „klasika“. Razvijanje mašta mladih ne ide ukorak sa razvijanjem njihovih tehničkih znanja. II u popularizaciji nauka se to zapaža: preovladuju tehničke, a društvenih nema. Kao da sva ta izdavačka. delalnost nastoji da od mladih napravi dobre zanatlije, koji će ono što nauče izvrsno raditi i usavršavati već olkriveno (odlično će se snaći na Mesecu kad im prethodno neko drugi izmisli kako će,tamo stići!), Ali, naravno, pravi progres ne leži u tome, odnosno: leži i u tome, ali naj. pre tamo gde se kod mladih stvara plodno tle za kreaciju, za razvijanje sopstvenog mišljenja i progresivne životne filozofije. :

Takva izdavačka klima objektivno stoji ispod naše. Što, međutim, mi u toj svojoi klimi ne umemo da iznesemo na svet određene realizacije — to je opet druga i duga priča. i

U književnosti za decu i omladinu: malo novih imena, malo novih poduhvata. Pet-šest ili dvadeset, svejedno, klasika u desetinama raznih varijanti, u desetinama obrađa za sve moguće uzraste, u tvrdim koricama, u mekim koricama, sa višebojnim ilustracijama, sa crno-belim ilustracijama lv

!“#

Poseban doživljaj bila je izložba koju je, u sajamskim prostorijama, organizovala rimska sekcija Međunarodme biblioteke za mlade: sređene bo zemljama, dečje i omladinske knjige svih narođa sveta (iz fonda biblioteke) predstavljale su prijatam panoptikum, na kome se, iako je bilo veoma malo eksponata, moglo videti mnogo.. Naša zemlja je, međutim bila zastupljena onim što — da smo birali — mi uglavnom ne bismo izabrali za takvu međunarodnu konkurenciju.

:' * #

IDUĆE GODINE opet će se otvoriti izdavačima vrata Gradske kuće u Bo„lonji. Hoćemo li tada odneti tamo nešto sopstveno čime ćemo se izdvoOjiti, ako ne i konkurisati za nagrade, od kojih su onu jednm Česi sad zadovoljno odneli u Prag? Ako takvih knjiga budemo imali, onda ćemo, valjda već jednom postati izvoznici dečjih i omladinskih knjiga, a ne samo podre= đeni uvoznici, bez mašte i snage da. stvaramo svoje, bez hrabrosti da se nečim što je novo i dobro probijemo” kod kuće i u inostranstvu.

Uglješa KRSTIĆ fo TEA OP Ur naar rane narar Ta aarrEna OHNE pozitora Lucijana Marije Škerjanca, književnika Bratka Krefta i još nekih,

Ipak, posebice se ističe grupni potftret osmorice pevača Slovenskog OlOOa| ta, rađen vanrednim „majstorstvom i smislom za perspektivu, čime udaljujuči neke likove pevača i smhBnjujući ih — postignut dojam horske harmonije. Valja istaći i činjenicu, da su svi ovi kipovi izliveni u bronzi,

NA KRAJU još dve likovne vesti. Modema galerija u Ljubljani priprema značajnu retrospektivnu izložbu radova, pre nekoliko godina iznenada umrlog slovenačkog kipara Jakoba Savinšeka, jednog od najizuzetnijih kiparskih talenata u.Slovenaca uopšte. — Forma viva održaće se i ove godine, ali proširena. Dosad se radilo u kamenu (u Portorožu) i u drvetu (u Kostanjevici na Doleniskom). Ove godine počeće se i sa trećom varijantom, u gvožđu, i O u Ravnama u Koruškoj. Izbor je OV godine pao na Gabrielu Simossi (Grčka), Johna Skeltona (Engleska), Magdu Frank (Argentina), Koa Muraia, Shimana Shigeta i Joa Oda (Japan), Yves Trudeau (Kanada), Louisa Chavignierea (Francuska), Stefaniju „Bragaglia i•Giancarla Marchesea (Italija), BeTnarda Segala (USA) i Vladimira Precnika (Čehoslovačka), dok će od domaćih umetnika biti pozvani Zoran Petrović, Stevan Luketić, Ksenija Kanto“ ci, Slavko Tihec i Stojan Batič.

Tone POTORAR

\ SLOVENAČKI OKTET

je PŽVJ

- Đirektor 1 odgovorni Mređnik: 'Tanaslje Mlađenović, Urednik: pPređrag Palavestra. Tehničko-umetnička oprema: Dragomir Dimi• trijević. Redđakecioni odbor: Miloš IL, Banđić, Božiđar Božović, Dragoljub S. Ignjatović, Dragan Kolundžija, Velimir Lukić, Slavko Mihalić, Bogđan A. Popović, (sekretar ređakcije), Predrag Protić, Dušan Puvačić, Izet Sarajlić, Pavle Stefanović, Dragoslav Stojano=

vić-Sip, Kosta Timotijević i Petar Volk,

e List izlazi svakog drugog petka. Pojedini broj 30 đ, Godišnja pretplata 600 d., polugodišnja 300 đ., za inostranstvo dvostruko

• e, aa Novinsko-izdavačko pređuzeće „Književne „novine“ ograđ, Francuska 7. ređakcija Francuska 7. T' -020, Tekući račun 101-112-1-208, ı . Tel. 626

Stampa „GLAS“, Beograd, Vlajkovićeva 3,

CRTEŽ SLOBODANA MARKOVIĆA e •