Književne novine
DUŠAN BARBANIN
Veliki
KNJIGA
gospodar
(„PROSVETA“, BEOGRAD 1964)
ISTORIJSKIM | „romanom «#„Veliki gospodar“ Dušan Baranin je pokazao svoje definitivno opređeljenje za temu prvog i drugog srpskog ustanka. Ako se u prvim Baraninovim deiima osećalo izvesno tematsko lutanje, od pripovedačke proze (Su» me padaju 1945. Seijaci 1546.) ka savremenom romanu (Njih troje 1954, Gladi zemlje), u pristupu događajima iz poriođa dva ustanka on se tek osetio na, sigurnom stvaralačkom tlu. Ođ „Prote Matije Nenađovića“ (1953.), preko „Zeke Buljubaše“ (1954.), „Karađorđa“ (1957,, pa do „Velikog gospodara“ (1964.)
„Veliki gospodar“ govori o Životu kneza Miloša Obrenovića, Iako je delo koncipirano WWao roman, ono je u suštini biografjja-hronika. M.njiga opisuje događaje od sloma prvog uBtanka i Karađorđevog bega iz Brbije pa do odlaska Turaka. i oslobođenja, U tom vremenu, U kome su bune i ustanci imali samo cenu reprize jedne velike trageđije, u kome se fražila, politička i diplomat ska veština i razboritost, Miloš je stasan ođ siromašnog momčića“ u zrelu figuru državnika 1 điplomate — doraslog zahtevu trenutka. Istorijskom, MWrnjem, samovolinom i despotskom Miloševom Jiku Dušan Baranin je dodđao ljudski elemenat, tako da se on, u jeđinsivu povesnog „bođatka i humanizirane projekcije umetnika, pojavijuje kao celovita, snažna i životvorna ličnost. Ostajući na terenu ljstorije, Bara» min na Miloševom portretu naglašava Tri osnovne linije: osećanje političke realnosti, junaštvo i trgovačku umešnost. Ali dok je istorijski sud o Milošu lišen životnosti, umetnikov sud, koji podrazumeva životni khontekst, 6evakako je u preimućstvu,
„ruđničkog .
bogatiji je i plastičniji, Dok je istorijski Miloš mračan, težak, patrijar„Phalno nasilan i grub, junak Baraninovog dela je beskrajno simpatični, sudbinski „predđdodređeni nacionalnmi tribun. On je odđani zaštitnik. narođa, koji politički i teret svog zadatka.
Prema Milošu pisac nema tezetve i podozrenja, Naglašenim „tonovima. on Slika njegove poročne postupke: samovolju, želju za vlašću, demagogsiju, ali istovremeno za sve ! nalazi morano obravđanje. Ako je Miloš pred sudom istorije i Kriv, uverava nas pisac, njegova je Krivica igznađ njega, — 'uslovijena okolnostima. Samovolja je posleđica nacionalno mlitavog stava raje, demagogija neophodni politički manir
uslovijen Miloševom pogicijom pre-
ma porfi i veziru, a Žželia za vlašću lična ambicija i strah da će „drugi vođć (Karađorđe) narod ponovo baciti u strađamja i propast. Baranin Miloševe postupke pravda argumentom ulislovlienosti narodnim interesima i marodnom voljom.
Miloš nigđe nije imao oslonca sem u prostom narođu, a uprayo faj oslonac đavao mu je snagu da istraje u svojim državničkim pođuhvatima. WU tom kontekstu je zanimljiv Mi> lošev stav prema Karađorđu. Prema „Vvoždu iz prvog ustanka“ Miloš je ostao inferiorni „ruđmički momčić“ obazriv i pun „poštovanja, Ali pri Naarađorđevom #&dpovratku u Srbiju gde se otvoreno postavilo pitanje; jedan ili drugi wvođ, miran život ill nova nekorisna buna, Miloš organizuje „Karađorđevo smaknUće, U ličnom „obračunu između osećanja, koja Miloša navođe da strahuje ođ boga i marođa — i razuma, koji su» gerira đa je ipak bog samo „seđi
nacionalno pojima
starac koji seđi na. nebu i'posmatra ljudske patnje“, a narod „prevrtljiva
soka“, Miloš se odlučuje na svoj sirašni pođuhvat. Lakoćom zrelog hroničara Bara-
nin prevodi istorijske činjenice u živo tkivo dela, U njegovom delu teško je razlikovati gde prestaje istorijski fakat, a odaljle počinje piš čeva rekonstrukcija. Pored svega Dušan Batranin se kao stvaralac nameće pomalo nepažijivo. On kao đa ne Želi da bide isuviše dobar. U njegovom stvaralaštvu osećaju se posleđice brzog rađa i širokih, Kkat» had i nonšalaninih poteza. Ta umetnikova. nervoza njegovoj frazi daje određenu notu feljtona. Ponegđe se ima utisak đa pisac mno po šta unapred žrtvuje dopadljivosti i popularnosti teksta. Ali utisak ipak u dobrom delu obmanjuje, jer pisac stvarmost prihvata upravo po njenoj dramatičnosti. A suđbonosni događaji srpske istorije, u MKlojima se iz smrti, neizvesnosti i ropstva MNova'a jedna nova država, nišu oskudevali u tempu radnje i dramaktičnosti. (O. Đ.)
HUSEIN TAHMIŠČIĆ
Da čudne radosli
(ANTOLOGIJA ZMAJEVIH PJESAMA ZA DJECU)
(„SVJETLOSTEĆ, SARAJEVO 1964)
ANTOLOGIJA „Da čudne radosti“, pravljena s mjerom i ukusom, ne olkiva nam po svaku cijenu nekog noyog Zmaja, ima tu i odranije poz natih pjesama, ali i stvarnih novina, stvarnog otkrića. Opšti utisak je isti, jedan: Zmaj je pjesnik rađosti. Jako sam nije bio radostan, on je radost osjećao kao bitan sastojak življenja. Rađovao se nebu, ptici, igri. I tako pisao: lako, pređano, vickhsto, kao U nestašluku i igri. Tahmiščić je odstranio iz Zmajeve pjesmarice sve one tonove priučenog, vwvanjskog i starinskog: pođuku i pouku, namišlje nu vaspitnu bpbjenu koja Kvari, Krnji dobru osnovu pjesme za djecu koja je jedino i jednako stvaralač-
Preveo Aleksandar POPOVIĆ
u umetničkom stvaranju
preklinjući diže ruke nebu i bio sam veoma nezadovoljan. Tako mi se nie eV. O Rapa:
janja. pustio sam, svoju zruku.da padne. SM akvo čudo! za koju Ovidije ne bi mogao ni da sanja! Udarac je njegovu grčki modeliranu kosu sabio u škotsku kapu, koja je pokrila senkom njegovo lice. Glava i vrat su skliznuli među ramena, a
du. pčajanija. pustio . na glavu. nesrečnika,.
ruke se spustile, tako da su se visini očiju pod kapom, noge
kolena se stisnula., Moja statua sad predstavlja
dečaka od devet godina koji
avoje suze. Nekoliko sitnih korektura i statuona je gledaocu pružala utisak koji je odgovarao njenoj figuri.
'Uskoro posle toga u ateljeu svojih prijatelja teoriju o
eta je bila gotova... to jest,
imeo sam #imijprovizovanu " matskoj umetnosti“.
'etamorfo-· monična..
šake našle u su poklecnule,
plače i skriva.
lično! _„auto-
unazad i posmatram. Do đavola! mora! Kroz bojama uokvireni otvor pojavljuje mi se beskrajni vidik ružičastog i plavog svefla, po kome lebde maglovita, bestelesna bića kao vile ogrnute oblacima. Šuma se izmenila u ftamnu podzemnu špilju zakrčenu šipražjem... a u wpročelju, šta li vidim — viticama mahovine pokrivene stene....a tamo nađesno — nož je do te mere uglačao boje da one deluju fleksi na površini vode. Pa, dakle: jezero.. Od-
dok sene pojavi nešto- slično crtežu, ·U sredini: ostaje otvor, koji nožu predštavlja liniju hoi=" zonta. Gle; unutrašnjost "šume, zamršeno granje, kivošnpje drveća — zbrka boja, a ipak harPlatno je pokriveno, ja odstupam
Ni traga od
kao re-
Ali na vodi primećujem jednu belo-ružiča-
stu mrlju, čije poreklo ne mogu da objasnim
— Vi se sećate, gospodo, priče koja sc nalazi u svakoj zbirci narodnih pripoveđaka. Mla=di. princ se šeta po šumi. Odjednom ugleda “šumsku vilu“, Ona je lepa kao dan, kosa ije boje sunčevog zraka itd, On joj se približava — dama mu okreće leđa i odjedared~ izgleda kao okrnjak drveta. Jasno: princ nije ni video ništa drugo.sem okmnmjaka, a ostalo uz to spevala: je njegova uzbuđena fantazija.
Koliko puta se meni dogodilo to isto!
Jednog jutra: kad sam šetao najšao sam u šumi na..ograđenu ugarenu oranicu, Moje misli su lutale u daljini, ali pogledi su fiksirali nepoznati, bizarni predmet koji je iskrsnuo u polju. Isprva sam mislio da vidim kravu, zatim dva seljaka koji su se zagrlili, posle okrnjak drveta, pa... Ova oscilacija utisaka me zabavlja. Jedan čin volje i ja nisam više u stanju da znam o čemu je reč.,, Osećam kako se zavesa svesti diže.,, ne, neću.., Sad vidim poljski doručak, sedi se kod stola... Ali figure su nepokretne kao u panoptikumu,.. Do đavola! čarolija uzmiče! Kraj! Tu leži ostavljemi plug, seljak je preko njega prebacio svoj kaput 'i o njega obesio svoju forbu za hleb. Sve je nestalo. Nema više šta da se vidi. Izvor rađosti je usahnuo. ; | Ka EB
e ža li ovo začuđujuću analogiju 8 mo doRVOPNIA slikama koje su ilistrima. tako neshvatliive? S početka se ne vidi ništa do zbrka boja koja postepeno poprima oblik, Izgleda kao... Ne, me liči ni na šta! Međutim, odjednom se izdvaja jedna tačka kao jezgro ćelije, boje se grupišu oko nje i sjeđinjuju se. Zraci se probijaju, granaju, račvaju kao šare na. zamrznutom prozoru.. i posmataču, koji učestvuje u činu stvaranja, pojavljuje se slika.
Na ovaj način je slikanstvo štalno novo, Ono se menja prema osvetljenju, ne posustaje ni> kad, podmlađuje se neprekidno kao čarobni dar samoga života.
*
U svojim sumornim časovima bih materijom bolje ovladao ili prosto karton srednje veličine. Tako mogu da dovršim sliku za dva do trj sata, to jest ot” prilike u vremenu koliko me drži raspoloženje.
Moja predstava je neizvesna. Hoću, na primer, đa prikažem senoviti šumarak iz kojeg se viđi, kako more leži u zalasku sunca.
Dobro, Vrhom svoga noža, koji postavljam na naročiti način — hWhičicu ne upoirebljavam — razdelim boje po platnu pa ih i tamo mešam
biram platno
KNJIŽEV,NE NOVINB ” i
slikam. Da”
sebi, Trenutak samo. Maravmo — uža! Samo nekoliko sekundi i jezero je uokvireno ružičastim ružama. Zaboga! kakve li ruže!
Još nekoliko mrlja boje tu i tamo vrhovima prstiju da bi se nepokorne boje pomešale, sirovi tonovi stopili, ublažili, prečistili, đa bi im se delo vazduha — i slika je gotova! .
Moja žena — frenutno jedna mala prijateljica — prilazi. Oduševljena je: ovom „Tanhojzerovom. špiljom“ (sic!), gde velika zmija (moje leteće vile!) vijuga u carstvo bajki i gde se slezovi (moje ruže) ogledaju u sumpornom
moru (moje jezero) i tako dalje, i tako dalje...
Nedelju dana se divi onome što naziva mojim „remek-delom“, procenjuje ga na hiljadu i više franaka, garantuje mu važno mesto u muzeju i šta ja još anam., , :
Posle osam dana dospeli smo wı period divlje antipatije i ona moJe remok-delo posmatra . još samo kao petljavinu. ;
*
Jeste li ikad pisali stihove? Pretpostay-' ljam. Izvesno ste lad utvrdili da je to grozan posao. Rime vezuje duh, ali ga i razvezuju, Glasovi postaju posrednici između pojmova, slika i predstava. A kako to radi Moeterlnk? On rimuje usred svojih proznih tekstova,
A naša degenerisana MWritika zaključuje iz toga da je autor umobolan i toj njegovoj bolesti uz to još daje naučno ime: „Eholalija“, Prema tome su, dakle, svi stvami pesnici od postanka sveta bili eholalisti! Izuzev Maksa Nordđaua, koji rimuje iako nije posnik. MHinc jllae lacrimac!
*
Pommula za umetmost koja dolazi (a koja, kao i sve drugo, 8: neslaje) glasi: delimice kopirati prirodu, ali pre svega način na Moji oha gtivara,
BELEŠKA
Ove Strindberšove misli, kojs su preteče Dresudnih ltamja damašnje mmeitmosti, misu dosađ objavljene ni u jednom izdanju njegovih celokupnih dela, Napisane 6u u novembru 18084. u Parizu za časopis „Revue des Rievues“ na francuskom jeziku, Prenosimo ih iz janu» ayskog broja nemačkog časopisa „Merkur“, gde su odštampane u prevodu WHilde mMRubinštajn, urađenom! na podstrek Gunara Brandela (Gun-
- mar Brandel), profeđora Univerziteta u Upšali,
ka kao i svaka pjesma uopšte, Zmaj nije bio pjesnik djetinistva» dakle pjesnik! nostalgije i tuge, bola i pakla, šarenog čuda prvih Utisaka u dodiru sa svijetom, nego izričito: pjesnik za đjecu. To znači: pjesnik igre, pitalice, zagonetke, radosti i radđovanja, Djetinistyo može biti užasno, A Zmaji je maštao o djetinjstvu smijeha, rađosti, nevinosti i syeopšteg luđog veselja. Tu se sve događa i sve može dogođiti. Pjesma za djecu, zašto ne, može bit!
mu kišreti a životom:
takvog Zmaja. Potvrdio sa 25 pjesama, poznatih ili nepoznatih, otkrio sa mekoliko zanimljivih proznih zapisa, i sa smješnim, parođičnim igrokazpm „Nesrećna Kafina".
A đa je Zmaj me stihoklepac nego istinski „stvaralac pokazuju i ova dva. primjera: pjesma „Sta ja vidim“ u Mojoj je od jeđne jedine riječi „mala, mali“ sačinjen čitav jeđam čuđesni ritual: život je mali, sveden na mjeru malog čovjeka, ali tako istinit, đubok, velik kao što je život uopšte. To „mali“ nije slučajmo: igra je to u Whojoj 5e uspostavlja jeđan logičan ređ stvari bez obzira na dimenzije tog svijeta. Svijet, reče nam pjesnik, nije moguće izbjeći, ba ni u šali, ni u piesmi deminuti» viranja — kakva je i ova, Igrajući se, u drugoj jednoj njesmi, Zmaj će od najobičnijih riječi praviti move, nove po smislu, po duhu: to je igra, istina, ali stvaralačka igra u kojoj ima pjesničkog mnerva i duha. To čine samo , istinski pjesnici u mnadahnuću, mne stihoklepci i stihopojci po zađatku. U „Nesrećnoj Mafani“ Zmajeva intuicija ispoljila se u igri krompira koji đoiska liče Kad proklijaju na takve šaljive prikaze — u tane:;: Zmaj je, po jgrajivosti i ču-
UL MMA Vai: alal
Der
CHRISTA WOLF ·•pje predstavnik nove literature koja se u Demokratskoj Republici Njemačkoj razvija naročito od 1959, g. Tematika ove literature specifična je i u skladu sa specifičnim političkim i društvenim prilikama Koje vladaju u ovoj zemlji. Ona je odraz razvijenog puta socijajliskičkog društva, ona je slika borbe za jednu bolju budućnost, koja nije na dohvat ruke ali ipak dostižna i mogućna.
CHRISTA WOLM
Sam naslov ove pripovjetke, „Po-
dijeljeno nebo“, predswavlja lirsku metfaforu Koja magoveštava lirski ton, ali u suštini sadrži jednu vrlo ozbilinu fematiku: NJEMACKA gdje se nalazi? gdje se građi? ko je gBrađi?
Sama fema data je u okviru lju» bavne fabule koja je ispunjena po» etikom i izvanrednom emoktivnošću, koja ne karakteriše samo QChristu Wolf kao umjetnika, nego ukazuje na novi izraz i fizlonomiju suvre-
· mene literature DR Mjemačke,·
· Djevojka Rita, neobrazovana Dproyvincijalka susreće mlađog hemičara Manireda, predstavnika poslije-
i kompenzacija za brojne nesporazu
A _* MOBYIBYCH NV. REJ 203 BI, Tahmiščić je wpotvrđio i otkrio ~
desnošti mašte i maštarenja, pre"
teča nadrealista. Qnl, čini se, nisu , ništa izumjeli što već negdje nije postojalo: u podsvijesti čitaoca' ili pjesnika, u nekoj pjesmi, ali oni su bolje nego iko prije njih razumjeli značaj tih pojava. Oni su ih razvili, oslobodili.
U svoje vrijeme, pa i danas, sporen | huden. Zmaj je doživio sudbinu i najviše hvaljenog i najviše potcijenjivanog pjesnika. Traje io i đanas. Zar ga ne krive da je maltene zgriješio što je Laza Kostić ostao do dana današnjeg manje slavan i čuven ođ njega? A zar je tu nešto
Zmaj Kriv?
Ova Antologija, „pionirska kod nas, učiniće da „povratimo „povjerenje u ovog pjesnika, da ga OSslobođimo svih suvišnih, njemu ne-
potrebnih lNićenih laži, da sa pri” hvatimo i zavolimo u „lepom krugu“ njegove darovite poezije koja i nas odrasle, ne šamo našu djecu, i da nas može da zanima. ı Zaokružavajući utisak o ovoj knjizi, i poirebnoj i dobrodošloj, ređ je da istaknemo i udio ilustracija u tom utisku: one su izvanredno zmajevske, maštovite, maštarske, a izu“ zetno jednostavne, prirodne i Skladne. Stilizovane, one više i nisu samo puke ilustracije nego nov umjet nički doživljaj koji se inspirisao Zmajem da bi ga i crtežom ovaploftio nađabnuto i snažno. Da zapamtimo: njihov je autor Željko Marjanović kome {io mije prvi put da na rubu lektire ove vrste vaspostavi je-
dan noyi umjetnički kvalitet. (R. T.)
L. N. TOLSTOJ
# v
0) književnosli
(„GRAFICKI ZAVOD“, STOJNIČ PREVELA VIDA
SPISI L. N. Tolstoja o literaturi i umetnosti otkrivaju mapor da se od khnjiževnosti stvori nešto što prevazilazi njenu prirodu i njene mogućnosti, Jedna ogromna raspetost postojala je u Tolstojevom tvoračkom biću; između njegovoga vlastitog Uumetničkog „osećanja po kome je književnost slobođan, složen i neizvestan istraživačMi rad čiji je predmet čovek i svet; I njegovog kasnije nastalog ubeđenja (ili predubeđenja) da umefnost može da popravija Život i svet i da ih učini boljim.
„Da umetničko delo buđe savršeno potrebno je da ono što kaže umetnik bude potpuno movo i značajno za sve ljude, da to buđe u potpumosti lepo izpaženo i da umetnik govori iz unutrašnje potrebe, pa zato govori potpuno pravično“, Tako je pisao Tolstoj 1889. godine; još lada umetnik je za njega bio „učesnik u zajedničkom životu čovečanstva“. Đocnije se faj stav Tolstojev bitno izmenio, UWwpravo oni stvaraoci Koji su Mmajviše saosećali sa patnjama i radostima čovečanstva (Bhakespeare, Goethe, Beethoven i đr,) naišli su kod Toelstoila ma nerazumevanje, pa i ma prezir.
FRANS VENTEM
(rni hodočasnik
· (SZORA“, ZLAGRBB-.1965;1 PREVELA NKA PREČNIK: ==" RROFLIN)
A # *%
mary AEFN—
ma iy
PREKO ČESTIH novinskih reportaža i nekoliko knjiga koje tretiraju anahronizam rasne diskriminacije kao. zločin protiv čoveka, morala i naravno, vremena, upoznali smo se sa stanjem u Meki desperadosa i prognanika. kojima jedan sistem omogućava da besomučno utoljavaju bvoju Žeđ za kompenzacijom — sa stanjem u dJužnoafričkoj Uniji.
KWođ Fransa Ventera, mlađog romansijera naroda „Bantu, koji je svoje đelo pisao na maternjem jeziku — nalazimo još jednu sliku ioBa slanja, Mjena tema je, u neku ruku, klasična. Crni čovek je primoran da napusti zemlju na kojoj je odrastao i za koju je bio vezan Vveliki deo njegovog bića, i đa ođe n grad, gđe će u nekom ruđniku zlata propasti fizički i psihičld, U susretu sa Javirintom belog čoveka, on je stavljen u dilemu đa li da prihvati novostvoreni moral potlačenih, ili đa ostane veran nesumnjivim etičkim Wonstantama koje su ontološki deo njega khao čoveka, i
Da še zadržao na fome problemu, Venter bi, verovatno, napravio delo čija vrednost mne bi bila ograničena' regionalnim 'konkretiziranjem, On bi, na taj način, i ušao u sušti-
• • geleille Himmel ratne građanske inteligencije. Ljubav, obična topla, ljudska približava životne puteve ovih ljudi iz potpuno različitih društvenih sredina. Hita dolazi u grad u namjeri da sec školuje i la oMolnost dovođi je u neposrednu blizinu Maniređa. Život u kući njegovih rođitelja približava ih samo prostrano. Novi uslovi ži“vola, nova sredina, novi ljuđi, jedan čitav radnji kholektiv u kome se Rita kreće i djeluieč doprinose da se njena prirodno čvrsta i još neiskvarcna ličnost potpuno afifmiše i dobije potpunu đuhovnu i moralnu, samostalnost. Manfred je, međutim, pun i afirmisan. samo u svojoj ljubavi, on je istinit i snažan samo u blizini voljenog bića. Inače on je GBOcentričan slabić, predstavnik one generacije, koja je već svjesno doživjela „Slom nacizma i upoznala sve licemjere i izopačenost jedne epohe. Pođ teretom prošlosti i odgoja Yreakcionare trađicije on ne može da 56 oslobodi svoje slaborti. A sređina mi. kojo} se vođi borba ne daje podrške slabičima, ona traži jake i odlučne i njemu me preostaje ništa
'PITOGRAD;
IZBOR I PPFEDGOVOR MILE STEVANOVIĆ) |
Velika duhovna Snaga 'olstojeva nije mogi!a da se smiri i ostane ravnođušna porcd saznanja da veći, najveći „deo sputanog, ugnjetenog sveta nema gotovo mičeg od onih (ialovih) lepola koje izražavaju literatura i umetnost. Neizvesnost umetničke, „stvaralačke pustolovine zamenio je drugom neizvesnošću: da književnost približi narođu, da je učini prisnom, pristupačnom, opšte narodnom, prosvetiteljskom, Koris» nom. Poduhvat koliko važan toliko
i uzaludan. Zbonik „O MNnjiževnosti“, sa 'ol« stojevim člancima, pismima, hbeleš»
kama iz dnevnika, đonosi izvanredno značajne materijale o jeđnoj LL naivećih intelektualnih drama u istoriji „sve({ske literature, Najviša umetnost i popularne knjige za na= rod, religija i socijalno osamosvešći+ vanje naroda — to su meki od elemenata pomohu kojih je Tolstoj poWušao da preobrazi čovekhM., i privede ga poznanju „istine, dobra, samog scbe, U spleta tih suprotstav-
ljenih i nespojivih elemenata osta» la je i Tolstojeva estetika, veličan» htvena i tragična u svojoj neostvaTrljivosti, (8. (Ć.).
e
nu situacije oftuđivanja crnog čove» ka | ostvario trajno svedočanstvo jed ne čudne dekomponovane civilizacije. Međutim, Venterove ambicije su dopirale do stvaranja jednog loŠeg sogciološkog romana, koji prevashodno opisuje život potlačenih” (ovaj izraz potpuno odgovara delu), i to to čini, čini površno, naivno i neuver!jivo. Njegovi likovi su tužno neprodubljeni i neostvareni, samo ovlaš skicirani, a njegov smisao za Monstrukciju dela pređstavlia veoma relativan ćinilac.
Jedina vrednost ove Mniige, pored pomenute informativne uloge, leži u evidentnoj piščevoj ljubavi prema ljudima o kojima piše, u njegovom nesumnjivo toplom izrazu, i u ne» Koliko finih opisa prirode.
Ako se ide ha upoznavanju čitalaca sa, zaista, tragičnim događajima južnoafričkog podneblja, a po» što to upoznavanje, svakako treba đa buđe jedan od zadataka ljuđi koji su u mogučnosti da nam pruže takve doživ'jlaje onda se treba truđiti, da ti tragični trenuci na sociološkom, ili bolje, ljudskom planu, ne prerastu u trapgične doživljaje na literarnom polju. Izdavanje ove kKnijge, pređstavlja u tom smislu „veoma smeo eksperiment, a pitanje je. koliko je njegov rezultat vređan „rizika. 1, povrh sveKa, mora Se po:aenutlj pre-. vod Blankc Počnik-Krofiin, u kome su valida u cilju nalaženja što autentičnijih hrvatsko-srpski'h izraza upotrebljene reči Idao što je na pri• mer „jeđaća soba“ ili „ona se po» svrbcela po leđima“. (V. P.)
(„MITTELDEUTSCHBR, VERLAG HALLE"; SAALE, 1063)
drugo nego bijeg, To je bljeg od. viastite slabosti, bijeg od stvarnosti, to je bijeg u „obećanu zemlju“ koje nema.
Manfrod odlazi svojim „putem u nadi da će ga Hita slijediti. Ona to ne čini i ta odluka u stvari je mo» ralna osuda, Mhoja u pozađini ima i nacionalnu. Posljedni susret ljubavmika odigrava sc na „drugoj obali“, u Borlinu, gradu „pođijeljenog neba“.
Rita provodi u „obećanoji zemlji“ samo jedan dan, Odlučuje se za sredinu kojoj pripađa, po cijeni ljubavi, Ova odluka dovođi je u tešku 'duševnu Krizu, ali iz nje ona izlazi još snažnija i svjesnija, ne samo Svoje ličnosti, nego i svoje' pripadnosti zajednici Roja može pomoći. „da se čovjek navikne ponovo spa» vati mirno, živjeti punim životom, kao da ga ima na pretek, kao da nikada ne može prestati“ (M. NM.
Vrtovi
PIŠU: OSTOJA
· TRIPKOVIĆ, BANDOR „ĆIRKOVIĆ,
VLASTIMIR PETKOVIĆ IT MIRA NJJERŠ
ĐURIĆ, RISTO.
·