Književne novine
Nastavak sa 3, sbane
snikovu očevidnu nameru da pokaže &voje višestruko mastojanje na uobičajonju materijala” one funkcionišu još bolje, još uspešnije, Hineći ostalog i time što omogućuju čitaocu da od njih ka određenim novijim pesmama povuče lin'je koje spajaju slične misaone i tematske sfere, ali i pokazuju pesnikov rast ha kompleksnijem/ posmatranju , problema, ka „iavlačenju” složenijih zaključaka,
Uporedđdimo 'li, na primer, „pesme „Traženje reči“ i „Euridika Erika“, uverićemo se da je u obema reč o Večwom traganju umetnika za odgovarajučim izražajnim sredstvima. 5 tim štoje Ml prvoj pesmi, u pravilnim, rimovanim kakirenima i.gotovo klasično primemjcmim metaforama ono predstavljeno kao pesnikovo braganje za pravom rečju kojom bi izrazio sve što mu se mameće, a u dwugoj, koja je sama po sebi jedma produžena metafora, u prividno nepoetski medijum kakav je pisaća mašina pesnik je udahnuo čovekov duhovni i emoolonalni život, izražava-– jući modemom, simultanom metodom svu dwamatiku stvaralačkog čina.
Ako smo u „MPpitafima sa Karanskog groblja“, unutar {olklorom inspirisanih stihov8, našli probleme smigla života, smrti, prolaznosti i zaborava, koje je umetnik sugestivno provukao, u pesmi „Portus regius“ suočavamo se sa lraženjem smisla života u svalkidašnjici. Tamo smo imali jednu mustikalnu razigranost i ranpevanost, ovde dobijamo gradski dijalog, sa ipražemim dram skim Vvaletima, međusobno suprotstavljanje nekolikih duhovnih opredeljenja, nekolikih shvatanja života tfamsponova njh sredstvima koja odgovaraju naratorima što ga izlažu (otud i primena grafičkih sredstava u izlaganju daktilografkimje). Očeviđan veo ironije, što je takođe odramije Simovićeva Kkaraljteristika, i ovde ublažava osećamje Obamrlosti, smizao čovekove pomiremosti sa osudom da uvek bude u situaciji da čeka ono što mu je još preostalo.
Tipičan primer klasične ljubavne pesme „Đavo na selu“, mlađalački raspevane, pune osećanja, duha i divmih metafora, kao i opštih romantičarskih mesta, svoi moderni pandan ima u šOnetu „Narcisi“
Dokle se prostie mjihova mirisma
snaga
nevidljivi oblak mad, mfhežama punim plime
vazduh, koji 'udišem, u mraku poslc poljupca. Kako si mira i maga.
Ležimo sami ma besku i drhtimo od letnje zime.
Belo središte mirisa, oblačni beskraj spava
na, domaku Yuke, i vetar moćni pokreme
pesak ma kome se suši svetla pljuvačka pene.
Na telu mora ta smešno mala kYvatva ljudska glava.
U noždrvama rastu matcisi, posle , ponoći smrdi krv. MTvuši se i vatya bođuprta motkama i so se tuvlači u stemje kao strpljibi cTU.
Noćni vetar iz ležišta neba pokreme ovde započeto u slanom haosu peme more dovršemo zvezdama.
Zadovoljavanje zahteva klasične forme soneta nije omelo pesnika da stvori stihove kojji su školski primer moderne sintetičnosti i višestruke sugestivmosti. Unutar klasičnih okvira nalazimo mTnoge vredmosti: muziku, značemje, jednostavnost i ukrase, sliku i ideju, dramslu snagu i lirski intenzitet, direkino izlagamje i aluzivnost, boju i svetlo itd. 'A! reč je, čini se u prvi mah, 0. „njima dvoma“. NIS
'Ako smo tokove tih pesnikovih transformacija uspeli da uočimo, uočili emo, čini mi se, i ono po čemu je ova Mknjiga uprkos tematskoj ·raznonodnosti, uprkos pesmarna koje mogu dna pokažu širinu Tesnikovog interesovanja i preblema koji ga zaokupljaju, kom=pozjiojonmo jedinstvena i celovita. sebno je pitanje kakva je vrednost novih Simovićevih stihova, predstavljaju li oni u odnosu na starije napređak i ako „predstavljaju u kom pogledu? To je, verujem, više stvar uku-
sa ji shvatanja. nego li kvaliteta. Velika bi šteta bila ako bi ovaj pesnik na. putu od reaktiviranja
folklornog bogastva u jedmu pesničku istinu Ma ftalozvanom „kosmopolitskom“ tranmsponovanju predao zaboravu inspivativnost svog reg'onalnog polazišta, iome je umeo ji te kako da proširi granice, Šteta bi, takođe, bila ako bi ostao na eksperimentisanju, koje je u ovoj knjizi, pogotovo kad se imaju na umu proširenja koja su doživela kategorije estetskog i poetskog, i složeniji pristup temama, dovoljno zanimljivo i SUgestivno. Jedno je, međutim, nedvosmisleno: Simović je bio i sad je naj” vredniji i najizuzetniji tamo gde spaja tradiciju i savremenost, regionalno i opšte, klasično i modđemo —o Da bilo io na način primenjen U „Pınitafima
na Karanskom groblju“ ili sredstvima
ispoljenim u sonetu „Narcisi“. | _XW,, Bogdam A, POPOVIĆ
4
Po-.
SOPSTV
Mirko Banjević: „DO ISKAPI“, „Nolit“, Beo
KNJIGOM „Do iskapi“, boljom od svih svojih ranijih, Mirko Banjević nastavlja da ispoveda put ka sebi i ne= kom znamenju Što se skriva u gomilama patetičnih ritmova, pomalo oporih, pomalo u sebc zatvoremih, koji tkaju jedam svet ili iz njega izlaze, kao da bi da odahnu i da se smire. Ali to mirovanje je tek privid i priprema za nova putovanja. Međutim ta putovanja su gotovo uvek, ovde, vraćanja ma isti kolosek, da bi se nešto zaboravljeno ponovo oživelo ili da bi se jedan raniji utisak obogatio i postao upečatljiviji i frajniji.
Već ma početku, u pesmi „Kada bi bor nikao“, Mirko Banjević bez dvoumljenja« potvrđuje put svoje poezije: pesnik nema mere i ne ume da se olbbuzda. On je emocionalno neobuzdan i njemu je svaka viša racionalna kontrola strana i, možda, unapred neprihvatljiva. Pomenuta pesma bila bi čistija i lepša, više poezija i više svet u svetu, kad bi bila ba» upola kraća i kad bi
se poistovetila u mekom — može li ta-'
ko da se kaže — intuitivnom jedinstvu, u nekom nadrastanju doživljaja:
„Sıne mi struji u podnožju i žudim:
kad, bih sve uhvatio;
Sve mi struji u žilama,
Deset godina od smrti
Igora Vasiljeva k ada je naša moderna umetnost za MWoju se · može reći da počinje sa ovim vekom i onom čudnom: izložbom Nadežde Fetrović 1900-t2, izložbom „povodom koje je pisano da je „gospođica BoTKO razočarala“ ugledanjem na impreaioniste „to bolesno i irulo shvatanje bOolesnih i trulih mozgova“ kada je, dakle, ta umeinost raznolika i česta neshvaćena, ratovima Ug ana Uušla bogata i Slobodna u Svoju šestu deceniju, doživela je kroz dela jedne grupe najmlađih svoju sasvim neoče= kivanu interpretaciju punu metaloca i snoviđenja, vizija. j simbola utkanih u mlada sećanja ranjena čežnjom prekinutog detinjstva. Nežnost tog sećanja osenčila..je, golemawstravična vizija rata koju su mladi stvaraoci interpre tirali na mnogo osobenih načina, Njihovoj grupi pripada i nasilno prekinuto đelo Igora Vasiljeva koji je tragao za smislom i istinom poslojanja i postavljao pitanja ostala bez odgo” vofrTa.
Putovanje njegove umetnosti kraiko je koliko i svirepo prekinuta mladost pa ipak je iskrenost njegove u dve wtlotin» slika fspričane ispovesti jedna britka istina što se Useca i Liraje u sećanju znalaca, prijatelja, publike, Pamtimo slike Igora Vasiljeva i one oje je sam doneo na Svoje dve beogradske izložbe i one koje su roditelji prikazali na khomemorativnoj i neđavno zatvorenoj izložbi povodom desetogođišnjice Smrti.
Mladić je hteo da zabeleži Sve bede života ne bi li svojom hrabrošću zaplašio sudbinu. Jer kome bi se inače podsmevao sa " autoportreta | OHMPgrljen rukom kostura? Koliko iscerenih lubanja wmrti nad modrim granama što golom šsemkom brazdaju stravičnč tragove po snegu zime posle koje nikada neće gramuli proleće? U ovoj halucinaninoj viziji smrti sustiču se bez" brojna pitanja čitave jedne generacije čemu? Zašto? Pjtanja što bi da očoveče besmisao, da oplemene prerano sazrela saznanja, da iščupaju putokaze što iz morbidnosti vode u bolest.
Igoru je bilo jedva 25 godina one .
noći kada se sunovratio u mrak, jedva 25. godina kada mu je voda izbacila leš. U džepu se našla.samo malena fotografija majke, „Kada me ne bude više, a to se naziva smrću...“ pisao je Igor svojoj ženi — a bilo mu 19 godina kađa se oženio drugaricom iz školske Rklupe i ubrzo postao otac. Voleo je i drugovao, pisao pesme i mnogo crtao, pitao sebe i svog druga o smislu Života i ljubavi, o istini i sudbini — „i tada bi sedeli, dugo u
\' '
i želim: kad bih se Yastićio.“
I to se nastavlja, ponekad sa toliko trepeta i lirske melodioznosti, a ponekad sa već monotonim prizvukom nabrajanja i klicanja. T pesma se, ko je to rekao: kao ostavljena zastava na bojnom polju — uprljala i pođerala. Ostanu još krpe da ih velwovi mose u vis i u svaku stranu. Ono što je bila zastava ostaje njena suproinosi. | Možda ipo nekom instinktu Banjevićeva poezija gotovo da mprisvaja devizu Kloda Vižea „da je modđenmni simlbolizam nerazdvojan od modernog nihilizma“, jer taj modemi nihilizam „Oož+ načava progres posthrišćanskog čoveka ka samorazaranju i beznađu. Istorija modenne poezije to je istorija OVOE progresa“, I knjiga „Do iskapi“ potvrđuje, na svoj način, taj progres. Pesmikovo vraćanje počecima, put u zavičajne predele i detinjstvo, ponovno oživljavanje mečeg što je jednom bilo obeležje lepote, i one naivno shvaćene i one „jer lepota je samo
bočetak užasa“, ovde se imenuje kao obračun sa davnim Sobom, ali, više, sa sadašnjim sobom. Prošlost je, kao i uvek, u sadašnjosti a pitanje izbora budućmosti postavlja se, pre svih drugih, kao način ako izići iz ovog, kako je neko rekao „golgotskog iskustva“, u
NNK ~f ee . :. M. 5 noć, ćutali i plakali...“ A mladost se odupirala slutnji... Igoru se žurilo, toga sagledati i sebl naći mesto u i takvom doživljaju sveta i Treci što boli i muči, sve za jedva pet dina, Slikao je i-danju.i noću. Sa druge godine: napustio je Aka-
(set
trebalo je toliko tom sve
go”
· aemiju, razočaran i sa slabom ocenom
u džepu ali je "Već 'Rroz dva meseci bio najmlađi član Udruženja likovnih umetnika Srbije i odmah otvorio prvu samostalnu izložbu. Ona je pokazals jedan neosporan talenat koji je i onda kada nije bio likovnim kvalitetom iznad svojih drugova govorio O umetnićkoj inoividualnosti izdvojenoj neobičnošću svoje poruke. A ova je bila ompleksna DO shvatanju i ljudskom i umetničkom, raznolika po temi, 'azličita po kvalitetu ali uvek ekspre= sionistički intohirana sluinjom: Smrli, Slikarski bilo je Igorovo delo neOsporno u klimi Van GOogovog stvaralač-
kog izraza, tu i tamo razvijao Se trag Difijevog „poteza. Rusoove svežine, ali 'O
gMunjkovog ekspresionizma su sve bile samo srodnosti po ljudskom afinitetu za Wličme muiktive i srodne probleme dok je njegova kidica kroz nekoliko različitih ciklusa hitro beležila „meobičnu priču o čudnom bolu izgubljenih iluzija.
Nekoliko pejzaža sa Ade nose u sočnom Rkoloritu i karakterističnom grafizmu „poslednje kliktaje veare mladosti. Ubrzo se laka difijevska linija pretvara u karikaturalne konture oblika, boia tamni, senke seino šaraju pejzaže koje je Bsumce napustilo.
Drugi je ciklus pokazao groteskno shvaćene prizore sa svadbi, Slava i sedeljki, scene kod fotografa — kompozicije što otkrivaju s reskom iron!jom |„malograđansku primitivnost i nespretnu naivnost provincije, odnosno „Morbidni umezvereni folklor iz Malož Mokrog Luga i Marinkove Bare, podrugljivo ali i bolećivo uklet u liciGarske ideale“ kako je ovaj ciklus formulisao umetnikov prijatelj, Stanislav Vinaver.
Nekolikim slikama visoke likovne vrednosti poreklo je u inspiraciji folklorom, marodnim vezom i ikonama nad kojima dominira karikaturalno deformisan torzo i lik rTaspetog Hvista dok sa prigušenog fona svetlucaju metalni akcenti nekih imaginarnih šum ca. Slikarski TDlemenite, ni Ove ikonolike Slike nisu oštale pošteđene I80rovog ekspresionističkog grča.
Portret je bio za Vasiljeva velika, osnovna tema. Sva njegova radoznalost nemilosrdno je u likovima bližnjih tražila „smisao čovekovog bitisanja izvlačeći sugestivnom ” ekspresionistič kom linearnošću konture izduženin oblika formalno markiranih vangos"vVskom violeninošću kolorita i uvek p51hološki intoniranih. Tzuzetnom crtačkom darovitošću i BVojim , virtuoznini grafičkim. ruhopisom hvatao je )ako osnovni izraz duševnog Stanja i ka” raktera svojih modela. Svi su obuhva– ćeni ovom grotesknom galerijom: od
NIM TRAGOM
grad, 1964.
svet koji počinje, koji jeste, U budućnost. Istinski moderni simboli, p15ao je opet Klod Viže, znaci su odsutnosti ili klonulosti onoga što je za čoveka mekada bilo božanska realnost. A detinjstvo bilo je svakako ta realnost. Tako se Minko Banjević i nesvesno Približava tom. mwpredeljemju modernih pešnika, nastavljajući ga ili mu se posve podajući. i
Banjevićeva knjiga ima više pesama i poema. Ima, pravedno je da 5ć kaže, manje onih koje se pamte i zado čitaju. Jedna od boljih jeste pesma „Putevi“, Najbolja u knjizi čini mi se da je poema „„Zarezi“ u kojoj je Banjevićev doživljaj detinjstva, više nego igde drugde, ostvaren sa puno pesničke veštine i snage i u intenzivnom prelamanju bola i svetlosti, stradanja i nada. Ima u toj poemi previše loma i gorštačke tuge, klete i uklete, Pesnik je na čelu poeme mapisao: „Kad bol prepuni čašu punu, u mome Mmiraju ljuto kunu, u mome kraju mržnjom psuju, i riječ izrasta u oluju“, Zatim dolazi pesnikova objava. sveta i tugovanka:
„Ljutica guja u kamenu, zatrti trag u sjemenu, zlotuki Dutevi po svijetu, mira krotka mi, u, klijetu
to ti ja zavezah, kletfu.“
likova bliskih osoba preko seljake, čoveka sa Save, Ribara sa Ade, Radnika, Suseda, Barske dame, Grbavka i Lude. „Igori Vasiljevi vrebaju nas sa svih strana — zabeležio je Vinave” — Jesmo li zbilja takvi? I u kojoj me= ri?... Treba sačekati razvoj ovog mladog i darovitog slikara. Hoće li skccnuli? pita se pesnik. — Hoće li naći spasa sebi i nama u nekom. bar živoOpismom, izvinjenju opstanka?“ Posnta ove serije likova su Autoportreti različito koncipirani, od omog sa cvetom wo poslednjeg s licem smrti. 1I sebe je umetnik secirao istom hrab= rošću kao i ostale modele i Dpri.ftom našao snage da iskreno saopštava st.ep nje stvaralačke i ljudske, ; Na dva meseca pred Smrt kraća Tbolest kao da je Igorevom.i onako neobičnom putu dala definitivan zaokret. Sa njegove palete tuga je odagnala boju, sve e pretvorilo u hladno prostranstvo plavog. Bio je to poslednji ciklus, ciklus sahrana i smrti. Da li je igra slučaja ovo uporno insistiranje na slutnji smrti koja izaziva vizije o žice razapetih sablasti. Reklo bi se da u ovim crnim vizijama ima srodnosti sa ekspresionizmom | Mumkovoš pravca, tačnije, kao da se severnjački fommalni način bio naaahnuo neryom slovenske osećajnostii. lIspovešt Igora Vasiljeva do te je mere upečatljiva i uporna, a jednostavnost ekspresije i
oštrina zapažanja tako evidenini da .
izgleda da je Vasiljev i postao slikar da bi rešio unutrašnji sukob koji ga je razdirao. Jedma nota permanentne tragičnosti objedinjuje dela ove njegove plave faze — poslednje u stvari — utonule u košmare čudnih slutnji: tema groblja, kapela, leševa, asmrkti, sve ga više opseda. „U slikarstvu je jedini spas“, pisao je ali je slikao i kompoziciju s davljenikom koga njaši crni pas — scenu jezive podudarnosti sa svojom. sudbinom, neavesnu ilustrpciju najbliže budućnosti. Kao u umetnosti drevnih ili primitivnih koji su slikali ono što su želeli da ih mimoiđe, čime bi da zavaraju sile mraka nudeći sliku umesto sebe — tako je i Vasiljev na ovim direktnim aluzijama smrti čiji dvostruki smisao razumemo tek pošto njega više nema — s osećanjem: gotovo nekog misticizma težio da otku pi sivarnost. U ovom še ciklusu likov= ni problemi javljaju na drugom mestu dok ekspresivna sadržina slixe
a o o 0 NOM NM
Brana CRNČEVIĆ [iS] [010
. maštovite invencije
E 3 Z < m o Pa | tČeljust, zub, kletva, guja, trag, ka, men, svet — to su reči koje pesnik koristi Više od ostalih. One
prirasle uz OVe stihove. Banjević po. nekad na silu rimuje i ritmuje i to odbija (na primer: pot — omot — plot u „Sudaru“). Poeme „Vijar“ i „Ponor“ i. maju dobrih odlomaka i upečatljivih detalja, Kao celina cne su preduge, pomavljaju i variraju iste teme („Ponor“: mrtvi brat i izgubljeno detinjstvo; „Vi. Jar“: olujno vreme, kad se sa zemlje sve lako diže). Izdvojio bih još poem „Prokletnik“, koja ima zapaženih po. etskih vizija. On je tvrđa i mukla, sva od suza, besa i kidanja, Samo u njoj, čini se pesnik je mogao da se sav iz. lije, da se iskapi. Slabiji deo knjige je treći: „Glasovi“, Te pesme se ne pamte, Knjiga „Do iskapi“ nije jedinstvema i čista, ali ima svoje muke i 5VoJe radosti. Mirko Banjević je u pesmama i poemama „Zarezi“, „Vijar“, „Ponon“ „Prokletnik“, „Putevi“ i još mekim Dokazao da ima svoj Svet, da ide sopsive. nim tragom i da ima pravo na svoj iz. bor. Rade VOJODIĆ
izgleda da zavisi od «opsesije što. je izvesni sižei izazivaju kod slikata, Qtuda u njegovom delu paralelno žive cinizam i ekstaza, tuga i saTrkazam, nežnost i strah, život ceo u senci saj nanja o neizbežnosti sudbine.
Tako sc delo Vasiljeva markitano složenom individualnošću uklapa u
se istovremeno i potpuno izdvaja. od š8viju koji bi mu mogli biti bligki, Vreme nije dopustilo da se slkarstvo Igora Vasiljeva organizuje, da se idejno iskristališe a formalno sazri, dll umetnika treba ceniti po najvišim do•
štignućima a ftakvi Vasiljevu obebew
đuju trajno mesto u istoriji našeisa•
vremene umetnosti i to pre svega Oi. ljudskog „doprinosa jegnje
benošću. slikarsivo ovog mladića, pitoma i naiz gled vedra, bilo njegovih najintimnijih, „često poetski nacqahnutih koncepcija o ne pravednosti “sudbine i nemoći otOYa, U njegovoj realizacij, ove teme nisu dobijale banalnu interpretaciju, ču'ala ih je od toga tusa mladosti. Sudeći po Igorovom slikam štvu njesov je kraj bio logičan, hao što je logično da i pitanje: da li je umro po Vlastitoj oaluci kada se 58 papuče voza Bsunovratio u reku ostaje otvoreno.
Proteklo je od tada deset godina,
Igor Vasiljev nije bio rođen:s {ugom u srcu. Zaljubliem u prirodu, u životinje i cveće, zaduvan od igre već četvorogodišnji je dečak umeo da kaže majci: „Kak ljubliu takoju žizn“, Doživljaj rata ranio je i njegov ra*v0ji udario teške pečate na vedrinu mladosti, skrenuo pogled na ružno, tegobno, nesrećno, uneo kao dominantnu slutnju o smrti. A njegovo je slikar” stvo kao podatak o psihologiji i shva" tanju pojedinca postalo i prilog TazU" mevanja jedne generacije, njenih pre” okupacija i njene umetnosti. \
Igorevo slikarstvo čuva uspomenu na neobičnog mladića, ma nasilno pre“ kinute početke jedne autenfične umetnosti, a sutrašnji će istoričar slažućii razlažući umetnost ovog našeg vremć” na grupi najmlađih vizionera: i traga“ ča neminovno dodati i delo Vasiljevd,
'Katavina AMBROZIĆ
Kakav napredak! Otac je bio rob, a sin je postao robot.
"
Kada nestanu žrtve nadajmo se da će se dže” lati poubijati između sebe.
Prvi majmun izvršio je samoubistvo.
||| (Iliš
Pre rata su danas.
Čovek je postao od drugog majmuna.
pametni ljudi bili gluplji nego
Slažem se s „hleba i igara“, Potrebno je više hleba, a manje igara.
KNJIŽEVNE NOVINE
29.
najmlađih — ali
apsolutno ogledalo tužno
jedne obeležene