Književne novine
a ENG CPU
:% "Tragom · fudbalskih skandala
E, 0d jedam list za kulturu, umetK most i društvena pitanja svoju rubriku koja se zove Tema dama posvećuje jednom, problemu "iz oblasti sporta, ta činjenica je već sama po sebi dovoljno rečit dokaz da, se dešavaju krupne stvari i da ' se odvijaju mimo svih moymi koje bi se mogle smatrati zadovoljava» jućim. „Slučoj Ostojićć, koji je proteklih, medelja uzbuđivao %ašu javnost, me samo kao zamimljiva i neuobičajeno skomdalozna semzacija već i kao pojava od, daleko širea društvenog značaja, pomogao je da - se ·'svestranije osvetle meke stvari %. koje se me bi moglo reći da su i Yanije bile nepoznate. Ovaj majmoviji fudbalski skandal nametnuo se me kao zanimljio izdvojeni femomem, već kao simptom, korenito nakaznih odmosa koji vladaju u fud:balskom sporfu i izrazito hdpolkrit„skih temelja ma kojima si, odnosi, wu, fuđbalu izgrađeni. „Slučaj“ je,izgleda, privremeno, ba, okončan. OstoJić je kažnjem dožipotnom diskvalifikacijom, protiv „Partizana“ i „Crveme zvezde“ pokremut je disciplin= ski postupak. Ostojić je, ma taj način, postao primeri krivac koji je kažnjen za grehe koje su počinili mnogi pre mjega, ali o kojima se sije javmo govorilo, premda se dobro nmalo a, mnmogobroine skandaloze činjenice koje misu smele da budu prećutane. že Štampa,. naročito sportska, Čija je osnovna dužnost da oštro i hif7o reaguje ma sva šizopačemja, ću= fala ie onda kad je morala da govoi; Nije mesimptomatično da su i m”eovom, najnovijem, „slučaju” majpTrTljavije stvari otkripeme me iz principijelnih važloga. već u tremntku kad su bile pogođene lične toštine, Kad je dimuto u mečije sujete. Nije mesimptomafično, kažemo, jer događaji od poslednjih nekoliko meseci po ko zna koji put potorđuju da izvesne moćne sile me dozvoljavaju da se stanje u fudbalskom «sportu postavi ma one temelje koji moraju da budu saobražemi me samo sa, motalnim, mego i sa zakonskim, normama ha kojima počiva naše društvo. “Pre više od mesec dana pisamo je u štampi o "malazima Službe društoenog. knjigovodstva prilikom, bre gleda finansijskog poslovanja Jfudbalskih, klubova, Ustanovljem je miž mepravilmosti koje bi, da je Yeč o privredi, nesumnjivo dobile „maziu privrednog kriminala. Prekršaji finanmsijskih, službi fudbalskih. kluboua. izbegli su krivičnu kategorizaciju: Saopšteno je da će odgovorni biti pozvani ma odgovornost. Damas, posle više od mesec dama, izgleda da su zaboravljeni i odgovorni i odgovornosti, „ Zbog svega ovoga „slučaj Ostojić“ duboko. je pogrešno zvati imenom jednog fudbalera. Ceo sklop okolmosti iz kojih je ovaj slučaj ·sasuim prirodno: proizišao daleko ispYav= nije bilo bi mazvati „slučaj jugoslovenski fudbal“. Javno se pisalo o. prepuštenim, bodovima, o medopustipim, klupskim, dogovorima, o pYodatim, i preprodatim | fudbalerima, Fudbalski forumi · su “%·utali, izžgleda.. saspim, mezžaimteresovami 2?ža činjenicu, da su sportski moval- i · viteštoo mpostali mešto o Čemu, gotobo miko me uvodi Yačuna. Fudbal, sveta krava mašeg javnog života, postao je imam ma sve kritike, grehovi fudbalskih Yukovodilaca počeli su se smatrati za njihove tvyline. Najveći deo štampe je ćutao. Klubaški podeljena i oma, je vodila svoju, politiku.
· U ovakvoj situaciji meophodno je podsetiti ma još jednu činjenicu. Fudbaler uz čije su se ime pominjale milionske sume bio je kondidat našeg olimpijskog tima, koji treba đa se bori .za prestiž u oblasti amiterskog sporta ma olimpijadi u Tokiju. Koliko će prikrivenih profesionalaca otputovati ma Olimnijadu? U prelaznom roku fudbalera postalo je normalno da se računi izmiruju pomoću višemilionskih suma, Prosečna 'godišnja primanja jugoslovemskog Tadmika, dobro plaćenog “Tadmika, me prelaze mi deseti deo sume koju jedam Judbaler dobije kad, stavi potpis ma pristupnicu, kluba, kome je potreban. Licemerna igra meamaterizma pomogla je da seu, fudbalu počelo poslovati pre-
ma otvorenim profesionalnim prihcipima.. „Kaparisao“ i „kupio“ postali. su uobičajeni izrazi. ČoYsokak do kojeg se došlo usled me'shuotljive: popustljivosti rukovodilaca me-ukazuje na lako i zadovoljavajuće rešenje. Kažnjavamje fudbaleva, majmanje je efikasan način, da se" stvari isprave. Iz sporta treba definitivno: odstraniti one. koji su omogućili da se fudbal pretvori u Oblast, otyoremih nemoralnih i mesportskih mahinacija
{+
komentari
vesti
re Švega zahvaljujem Nolitu . što je tako brzo reagovao mna moje traženijje neuvijenog, poštenog odgovora. Kako je taj njegov odgovor objavljen (u Knj. nov. od 12. VI) bez poitpisa, moram svoju zahvalmost da upu-
| 'tim bezličnom preduzeću,
U svom. napisu maveo sam i razgovor s jednim od urednika Nolita, No-~
lit tom privatnom razgovoru Pprofiv-" ·
stavlja (kao što već sam. naslov „Privani razgovori i čimjenice“ nagoveštava) sVoj zvanični odgovor zasnovan na „činjenicama“. One se &vode na o da je:
1. redakcijski Kolegijum ma svom
sastanku „jednoglasno odlučio, ne upu- .
štajući se u ocenu vrednosti samog dela, da se rukopis vrati automu, pošto je u fo vreme već imao ugovorenih i primljenih osam mukopisa kritika i eseja naših savremenih pisaca“,
2. obrazloženje odbijanja mog rukopisa nije bio nikakav ijzgovor (kako sam ja tvrdio nemajući „uvid u stanje“), nego je to zašsta učjimjemo jer je „plan bio popunjen za nekoliko godina unapred“, kako bih mogao svoje delo da objavim „u drugom preduzeću, u vremenski doglednom mwoku“; ·
3. „Puna vredmost knjige (Život dvočasovni, u izdanju Nolita, 1957. K.) iznosila. je po ondašnjim cemama 1550 dinara. Pošto je bilo jasno da se kmiji-
' ga po toj ceni ne bi mogla prodava-
ti, određema joj je znatno niža cena: 300 dinara po primerku. Na taj način preduzeće je stvorilo sebi već unapred čist gubitak od 2,500.000 dinara,“ „... do 98. oktobra 1961. gođine, iz Nolitovog magacina je izišlo svega 789 primeraka... što još ne znači da su i prodate. Tada je preduzeće bilo primorano da za ostatak od 1211 primeraka cenu DOnovo snizi na 75 dinara po primerku, što je značilo dalji gubitak od 212.415 dinara...“ „Na ime autorskog honorara isplaćeno je 404.800 dinara, dok je preduzeće za prodaju žčitavog tiraža moglo dobiti 357.520 dinara, [..] kao što se vidi pređuzeće nije uspelo da pokrije ni izdatak za autorski honorar, na kamoli troškove za hartiju i izvršene grafičke usluge“.
Na osnovu Nolit smatra da „niko nema pravo da zahteva od jednog kolektiva, čiji članovi žive isključivo od svog rada, da... ponovo uđe u unapred jasne i neizbežne gubitke za interes istog autora i za knjigu istog naslovać —/ i da je „diskusija po ovom pitanju okončana“. Zaista, Šta bi još moglo da se kaže posle ovakvog „uvida u stanje“ i „razumljive činjenice“, koje bi autor, posle onolike štete nanesene kolektivu „čiji članovi žive isključivo od SVOE rada“, još imao obraza da od njih očekuje idalje žrtve za „svoj interes“ i svoju 'njigt? s" 24 CE AO) 2 O8ODGNA
'Alj. da se vratimo na podatke i činjenice. Oni su pre svega nlepotpuni i nedđovoljni, medovoljno određeni. Š#Šta znači da je redakcijski kolegijum „u to vreme“, u vreme SvogF sastanka, imao osam ugovorenih i primljenih rukopisa? Koji su to Tukopisi i koje vreme? Da li su ugovoreni u 68-oj ili 64-oj, pre nego što sam ja predao svoj rukopis ili posle? Pošto je Nolit, obavezavši se da izda osam dela kritike i esejistike, za nekoliko godina unapred stvorio numerus clausus za tu vrstu literature,
Nastavak sa 7. strane
nih protutnjalih dana kad smo kraj nekog posvećenog ognjišta slušali stra” šno ozbiljne priče, kad su čuđotvorci, volšebnici, majstori svemoćne čarolije ubijali zmajeve, zaustavljali poplave 1 kiši zapovijedali da prestane. To vam še rođeni pripovjedač, koji'je izgubio povjerenje u magiju, u trajnu moc 1!” ieči, pa hoće da nas oavoji, pridob'jć, magnetizira — paletom. On slika tao kao dg priča na kakvu sijelu i njegove pripovijesti nude sve Same uzbudljive naslove: „Praotac Radovan “'zgrađuje budućnost“, „KKolenike“, „Posle -streljenja“, „Uspomena na ledeni breg“, „Vampirska svetkovina na zvezdari“ i „Atomška Srbija“. II da se ne zaboravi: Ovaj sl.kar ina nerva za dramatsko, na svakom nžegovom platnu uvijek se nešto sudbinski rješava. On želi da se po:stovjeti sa nepoznanicama krajolika, sa
Gunđulićev „„Osmanl je ostao. dugo t rukopisu, oko dve stotine godina. Za celo to vreme, đelo je prepisivano, njegova Vvisoha vrednost i slava pesnikova su bile utvrđene, štaviše i izvan jugoslovenskih krajeva. U 18. veku „Osmana“ pominje ruski pesnik Tređjakovski koji je poznavao Gundulićeva đela, Š
odmah „posle najranijih izđanja „O mana“, Ambrozija Markovića, latinicom 1 gđevte Popovića. ćirilicom, rađenih istovre»> meno, 182. godine, a nezavisno jedno ođ drugog (prvo se pojavilo u Dubrovniku 1826) a drugo u Buđimu 1827.) ruski list „Atenej“ doneo je o „Osmanu“ oduševljen prikaz. Ipak je prvi prevod „Osmana“ ura> đen tek oko 1920. godine. Prevođioca, slavistu N. Galjkovskog, smrt je omela da
KNJIŽEVNE NOVINE
"aktuelnosti
„nabrojanih činjenica“
Direktor i ođgovorniPređrag Palavestra, Tehnički trijević. Redakoloni . odbor; Dragoljub 8. Ignjatović, Dragan Mihalić, Bogđan A. Popović, (sekretar ređakcije), Dušan Puvačić, Izet Saraj
Cinjenice ı zvanični odgovori
Prilog diskusiji o izdavačkoj delatnosti
on nema nikakvog razloga da to Kkrije od javnosti, od zainteresovamih književnika i čitalaca, Inače se on, videli smo, ne ustručava da iznosi podrobne podatke i cifne — kad mu se to čini zgodnim. Nije li onda opravdana pomisao da mjegova udržamost u ovom slučaju — nije slučajna?
” Mesto da nas obavesti o rukopisima primljenim i ugovorenim, Nolit se upušta u nepotrebno dokazivanje opšte poznate mnerentabilnosti esejističke literature, ilustrujući to svojim gore citiranim, „iskustvom sa prodajom prvog toma knjige Život dvočasovmi“. Ako je tim podacima Nolit hteo, kao što tvrdi, pokazati da „mije u mogućnosti da objavljuje više od dve do tri takve Kkmjige godišnje“, omda nije. mogao naći nepodesniji način: jer, ovako izdvojenim primenom ne isključuje se mogućnosit da je još iste godine na nekoj drugoj Kkmjizi kritika i eseja zaradio više nego što je na mojoj izgubio; jedina ubedljiva ilustradija bili bi uporedni podaci o dobicima i gubicima ,u godinama u kojim. je onaj broj prekoračen i u kojima nije. Oe izbor i plasiranje tih podataka, neshvatljivi dok se traži logična veza među njima i onim što. Nolit tvrdi da je hteo, postaju savršeno razumljivi kad se ima u vidu šta je zaista hteo: da, poređ toga što se mi om „me upušta lu ocenu wrednosti“ moje Kmijige, izazove altısak o krajnjoj odbojnosti čitalačke publike prema nioj.
Al? i ti podaci su isto tako nepoftpuni i jedmostrani kao i oni u vezi Ba popunijenim planom. Pada u oči da ništa određeno nije rečeno o periodu cd 28. oktobra 1961, kad je u Nolitovom magacinu bilo ioš 1211 neprodaiih primeraka. Kao da u tom iperiodu nije mi bilo inventarisanja, pa se ništa određenije mije moglo utvrditi, saznajemo samo da će preduzeće biti u velikom gubitku čak i „pod pretpostavkom, da se svi primerci, i omi Đo ceni
od 300, i oni po ceni od 75 dimara, rasprodaju“. Koga god sam pitao šta zaključuje iz tih pbodđa-
taka, rekao mi je: to da je Nolitov magacin još sad Wkrcat primercima koji se mi. po “toliko sniženoj ceni ne mogu prodati.
TI sam uvenen da je tako, krenuo sam da se snabdem tom. jeftinom lkmiigom. Međutim, ni u Jugoslovemskoj 'Kmjizi, ni u Mmjižari Kulture, Prosvete, pa ni ı Nolitovoj — ni u jedmoi od četiTi najveće Mmjižare beogradske se niie mogao nabaviti nijeđam primerak, ni za 175. mi za 300, pa ni za 1550 dinara, poređ sveg niavaljivamja da prodavci dobro wvretraže rafove i magacine., Ne isključujući mogućnost da neko s više vremena i upomosti negde iščepria
h;storijom, sa budućnošću, on odgovara Za arhitekturu, za igru oblaka za hirove voda, za astronomiju ı za botaniku. I- ako je Miljenko Stančiž uspio da posvoji, da ponovo sagradi jedan svoj poetični Varaždin, Stanšović je poželio cijelu jednu pokrajinu, Da bude Milić od Mačve.
Njegovi putovi? Vode uvijek u n?” poznato. Njegove kuće? Kulise improv:zirane za jednu uzbudljivu igru. Njegov pejzaž? Familijarno, pitom i zato kao kontrast, kao protutežu traži nebo osvetnički nesmiljeno, ognjeno, napučeno opasnim planetama koje tek što se nisu raspale. Njegovi ljudi? U službi neke uzbudljive situacije. Njegovi silkarski barjaci? MRazvijeni u slavu anegdote, mitologije. Njegov kredo? Poletjeti visoko ma krilima najautentčnije inspiracije i zato heka vas buđe sram proračunati, hladnokrvni, ledeni, neulovljivi i lišeni svake strasti
Gundulićev o
„Osman
na ruskom
objavi svoj prevod koji Je tokom drugoE svetskog rata propao. Ove godine je drugi prevođ „Osmana“ na ruski spreman Za štampu u serijl Književnih spomenika. · vwjačeslav Konđratjevič Zajcev, docent, !enjingrađskoog univerziteta, kome je Gun-
vić-Sipy Kosta Timotijević i Petar VoIM,
Pa | --
'Fhema dams
uređnik: 'Tanasije . Mlađenović, '\tređnik: • o-umetnička oprema: Dragomir Dim!- • Miloš IL Bandić, Božidar Božović, 8 'iolundžija, Velimir Lukić, Slavko Predrag Protić, · Hć, Pavle. Stefanović, Dragoslav Stojano»
k
neprodate Primerke, morao sami ipalč zaključiti đa je kmjiga, praktično, rasprodata. |
Naičudnije je što Nolit to zna, pa i prizmaje. Ne u svom oru, bože sačuvaj, i ne otvoreho, nego indirektno, na drugom mestu. Da bi nas uverila da nemaju tražemu knjigu, prodavačica u Nolitovoj knjižari nam je stavila na raspolaganje Nolitov Mafalog za jesem 1963. s podacima o „svim Nolitovim đzdanijima“ odštampanim ~ poslednjih godina „osim ohih, koja su, u tom Dperiođu vasprodata“: u tom Matalogu Život dvočašovmi nije naveden. Ni u katalogu Poslovnog udruženja izdavačkih preduzeća i knjižara za VIII međunarodni sajam kmjiga 1963. Istina, Nolit mi u svom zvaničnom odgovoru ne kaže određeno da Knjiga mije rasprodata; ali još manje kaže da jeste, a jasno sugeriše da nije, formulacijom o gubicima „pod pretpostavkom...
Što je, gore i teže, Nolitovi podaci nisu samo nepotpuni, oni su i netačni. Nije istina da „kao što se v:di preduzeće nije uspelo da pokrije ni izdatak za autorski honorar“, Istina je da je preduzeću 1957. od Saveta za kulturu Srbije odobreno, a 28. III 1957. i 19. II 1958. isplaćeno 683.073 dinara kao dotacija za tu knjigu i da sama ta dotacija znamo premašuje izdatke za autorski honorar, Hononar pak, 16.000 dinara po tabaku, ponudilo mi je samo preduzeće, bez ikakvog mog tražemja i pogađanja. Prema tome, insinuacija Nolita o neopravdđanim „zahtevima da kolektiv ponovo uđe u unapred jasne i neizbežne gubitke za interes istog autora“ sasvim su neumesne, jer ja mi sad, osim poštenog odgovora U vezi sa ponuđenim. rukopisom, ništa nisam zahtevao. A ako je preduzeće zaista ne samo bilo primoramo, nego i imalo teškoća da, kod tolikih naših ljudi koji su, Do svojoj profesiomalnoj ili ama-– terskoj delatnosti, ili kao gledaoci, zainferesovani za pozorišnu umetnost, pro da 19200 primeraka kmjige od 500 strama pozorišnih kritika po 75 dinara, onda fo mnogo više svedoči o pogrešnim metođama prođaje ili o nesposobnosti i nehatu prođavaca nego O Đezvrednosti knjige. -
Kao što se vidi, neke Nolitove „činjenice” su tvrđenja u koja se, dok ne budu dokazana, može i ne verovati. Neospornom činjenicom, posle potvrde u Nolitovom pismu, može se smatrati što je redakcijsiki kolegijum odlučio da odbije jedno delo ne uzevši u obzir njegov Kvalitet, ni ma poslednjem mestu; znači li to da se rukovodio isključivo rentabilitetom?
Sumnjam. Mađa Nolit privatne raz govore i činjenice smatra suprotnostima' koje se uzajamno isključuju, i onaj moj razgovor je činjenica. Žao mi je što. ga nisam mogao preskočiti (ii? to. od mene niko nije tražio), znam
ı Đi to. bilo lepše i obzirmije prema prijatelju — ali da nije bilo tog rTazgovora, zar bi mi ikad moglo pasti na pamet da se u moj Živor (dvočasovmi) umešao Šekspir? Taj razgovor zajsta nisam mogao zaobići — nadam se da će prijatelj to shvatiti i oprostiti. Nolit, razume se, u odgovoru u kojem je — žalim što i to moram da kažem više veštine nego hrabrog istinoljublja, izjavljuje da s fim „preduzeće nema miijkalkve · veze“; međutim, upravo to što mi, đodđuše, zamera moje nedžentl-
U pohvalu Milića Stankovića
poklonici unaprijed izgubljene igre. 1 ı tom duhu: „Pojest ću vas za doručak enformelisti“.
Došao je ovog proljeća u Zagreb da prođe, prošeta kraj onih istih starih fasada i Wpomenika, ispod om:h istih platana gdje će zamijetiti mir, blaženu mpenzionersku dokolicu („sve je tu nekako sređeno mirno, evo penzionera i oni se šetaju, i njih se lepo vidi“), fu gdje se na oko ništa he mijenja a gdjeipak sudjelujemo poneseni
dulićev „Osmanl bio teza za kanđiđata nauke preveo je Gunđulićev ep u celinj. Deo prevođa bio je objavljen 10962. gođine u „Hrestomatiji za stranu Književnost“.
Sa odličnim poznavanjem srpskohrvatskog jezika, a istovremeno sa nastojanjem da sačuva arhaični kolorit Gundulićevog jezika, Zajcev je ođabrao đa prevođi ruskim jezikom sa početka 19. veka kojim je Gnjeđić prevođio Homera, koji je i arhaičan ali 1 pristupačan ruskoj čitalačkoj publici. Sa velikom ljubavlju prema đelu i napornim rađom ođ punih đevet gođina prevodilac je izvanređno uspeo đa izvrši teški prevođ Gunđulićevog baroknog stila sa svim „njegovim utančanostima. Original je u prevođu potpuno
oživotvoren, Prevođ je izveđen u osmercl-
mensko pominjanje jednog privatnog razgovora, ali se prema njegovom pred metu odmosi kao prema nečem savršeno iFelevaninom, kao da nije ni primetio da je tu reč o dva izdavačka pređuzeća od Mojih je jedno Nolit; što tu, temu zaobilazi kao vrelu kašu ili, tama led; što posle objavljivanja svojih jednostranih podataka i nastranih zalklijučaka „vu diskusiju proglašava. okončanom — upravo lo ignorisahje i prećutkivanje potvrđuje pretpostavku da u odluci o mom rukopisu nije bila presudna ni njegova nerentabilnost ni, popunjenost plana, nego moja ne. dozvoljena veza sG „konkurentskim, preduzećem“, lkoje je izdalo moju kmjigu o Šekspiru.
Od takvih prećutkivanja se „rana kožom prekriva, al trulež, Tovuć pod njom, neviđena, i dalje kuži“. I, kužeći dovodi do čudmo naopahog, čudovišno mesocijalnog' protivstavljan ja interesa iednog preduzeća interesima drugog; do protivstavljanja interesa i prava izdavačkog preduzeća nekakvom ·sasvim aoprečnom „interesu autora“ i njegove knjige; do toga da se književnici s neprodatim knjigama izobličuju kao paraziti koji žive od meopravdano visokih honorara na račum izdavačkih 'kolektiva „čiji člamovi žive 'isiključivo od svog rađa“. Zar ne postoji važniji zajednički interes. interes književnosti, zar me. postoje kulturne potrebe društva? Može li se zastupati, komercijalističko stavljamje renfabiliteta ispred kvaliteta, opravdavati rasprođavanje Rnjige budzašto — me rekavši ništa o prethodnim sistematskim naporima za podesnije Dlasiramje knjige, za aktivniije obaveštavanje i zmalačkije snabdevanie čitalaca? Zar mesto suzbijanja Rkonkuremata me bi rebalo suzbijati klikaštvo, a negovati saradnju i tak: mičenje?
Ne želim da preuveličam tih pojava, znam da su one, u ovoj fa-
•
težinđ
zi našeg društvenog razvoja, neizbežne; -
ali to nam ne daje pravo da se prema njima odnosimo pasivno. Zmalam đa bih bio ubedliiviji đa je u pitanju neki drugi slučaj, ne ovai koji mene lično pogađa: na žalost, o tuđim slučajevima smo obično mamje obavešteni nego o sopstvenim, znamo, ne osećamo ih dovolino đa bi nas pokremuli i odvratili od „brečih poslova“, Ipak'·se ne bih latio ovog neprijatnog zadatka, za koji sam svestam da će meni lično doneti više štete mego koristi, da ga De smafyam nečim što nije samo pro domo, nego se bar isto toliko odnosi na salus populi. Verujem da ova diskusija, i ovakva kakva je, nije bila izlišna, da je i odgovor Nolitov doprineo razbistravanju problema, istina više 'bnim što je prećutao ili protiv svoje Volje odao. nego onim što je kazao i hteo da kaže. Verujem da i sad Već imamo nešto bolji uvid u stanje naše izdavačke delatnosti, da su bar neke neželjene pojave jasnije, i da bismo ubuduće mogli, s malo više razumevanja i razumnije, ne konkurent protiv konkurenta i gru pa protiv grupe, već zajednički, poraditi da se stanje popravi a neđostaci
prevaziđu,
«
a i kad o njima dovoljno
Hugo KLAJN
wu svakom novom misteriju proljeća..
Donio je sa svojim mnogobrojnim plat nima i svoj neponovljiv ošmjeh pre" rano ostarjela dječaka, koga bi prikladan kostim i obilje sunca preobra” zili (zašto ne_obrije bradu?) u najljep* šeg Bronzinova junaka. Donio je po” zdrav Mačve i jedno strasno uvje!enie da se u bojama, obliku, igri sv:et= la i sjene može mijeniati, obogatit: ovaj svijet, Donio je svoje strašne priče o kosturima i svoju bezazlenu Vjeru u slavlje ljepote i um4jetnosti. DO“ šao je kao jedan od pjesnika proljeća paladin neke tajnovite avanture. 1 šad kađ je otišao i dugo opet neće do” Či, ovih nekoliko teđaka kao da pro” duljuju jednu prisutnost, ne priznaju da. je realnost bila još jednom na ru“ bovima tračnica, da je njen odjek bio i opet. ——. ofputovati. ; Saša VEREŠ
ma i strofama od po četiri stiha kao Što je i wu originalu. Ali što upravo zapanju· je prevođilac je uspeo da sačuva original• no rimovanje stihova: prvog sa trećim, i drugog s5a četvrtim, Bogatstvo Gundđuliće« vih pesničkih fropa preneseno je i u prevođ, i to ne samo sađržajno, već sve do zvučnih efekata asomancije i aliteracije. | onomatopeja. Rađa bi takav prevod bio dan samo u pojeđinim đelovima mogao bi se smatrati uspelim, ali kađa se uzme Dbzir đa je prevodilac uspeo đa održi prevođ na takvoj visini kroz dvadeset đugih
pevanja, stih za stihom, moramo reći da –
je ovaj prevođ za poznavaoce originala retko zađovoljstvo, a za ruske čitaoce velika do“ bit. , ) Anica, ŠAULIĆ
Kist Izlazi svakog đrugog petka, Pojedini broj 30 đ. Godišnja pretplata 600 d., polugođišnja 300 đ., za inostranstvo dvostruko
List izdaje Novinsko-Izdavačko pređuzeće „Književne novine” Beograđ, Francuska 7. ređakecija BFramcuska 7. Tel, 626-020. TeKući račun 101-112+1-208. .
- e Btampa „GLAS“, Beograd, Vlajkovićeva &,