Književne novine

| Tebe ne možemo da prežalimo,

piridone,

lakši a vazduh koji nas pritiska sa svake strane i kojega

Smo prisiljeni udisati, mada nam se ne mili, Kako podnosiš zemlju koju šmo nagrnuli na tvoju glavu i na tvoja rebra. Odoljevaju ČEI rebra, je su li naprsla? Špiridone, odoljevaš li crvi=eat napadaju li te? Ovdje.je sve po starom, po neko doduše ode ali ga uskoro zaboravimo, pa opet ne vidimo nikakve proMnene.

-oe ne mo | mađa sm i i

mislili da si poslednji ološ i da je i zeboljć : eko do a aaa Nedostaješ nam, kunemo ti se bogom, i ne znam što bi dali da te vidimo kako še pojavljuješ na Benovo, onako balav cima, koji su ti dobro Pristajali; ljepše nego ijedna uniforma.

* * O Va Znao sam da mi ovo kukanje ništa ) nikada više neče vidjeti naše oči, Čini mi e šad aa dio sasvim dobro pristajala, onako prljavom i gologuzom, Svi smo mu zavidjeli i činilo nam se da je trebalo izuzetne mudrosti koju je eto on posjeđovao, da se sjeti da smo sposobni i na takvu avan= turu — na smrt. on se toga prvo dosjetio, i ne dižući nikakvu buku, jednostavno iščilio. Takoreći ispario je kao neka mala i neugledna lokva, kakvih je dosta bilo te jeseni na Benovu. Pa da, dobro nam je Zagarović govorio da smo svi mi, sva ova kopilad unaokolo, samo jedan veliki procenat vođe, da se i on sam čudi kako se ne razlijemo. Ovo nas je bilo ubilo u pojam. Činjenica da smo vođa u najvećoj meri nije nam dala da spavamo. Ustajali smo. noću, u grdnom strahu sanjajući kako je umjesto,nas jedna lokva u krevetu. Tada smo još mokrili u krevetu i nismo to „smarali za nikakvu sramotu. Uskoro nam se činilo i da nije bilo neke velike razlike između Špiridona, posebno Špiridona, i obične lokve kakvih je bilo u konjušnici.

Špiridona nema. On je mrtav. To zna svak u Kotoru, Našli

smo ga ukočenog i blijedog na obali Škurde. Niz lice mu je ioš tekla slina koja je njegovom licu davala neki svečani izgled. Za-

- vidjeli smo mu i na slini. Toga dana smo mu zavidjeli na svemu,

na njegovim očima. koje su izgledale kao da su od stakla, na njegovoj bijeloj i ukočenoj koži koja nam se činila kao komad pergamenta, na odsustvu pulsa, kada smo ga uhvatili za ruke, misleći da se izmotava. . i

— Dođavola! — rekoh — ba u ovoga ne sfiruji krv. Što to znači? Što je to opet izmislio? Kakve su to neukusne šale; pa on će nas dovesti do živčanog sloma?

— Kakvog sloma? — pitao je Isiđor — Kakvi živci?

Vidjeli smo da mešto nije u redu sa njim. Pomislili smo da se nije prejeo. — Biće da se prejeo, pa se sada izležava — reče neka djevojčića, možda baš Marijela, jer ona se takođe tu zatekla kada smo našli, nešto stvrdnutog, Špiridona. :

— Nema mu ništa u trbuhu — rekoh, jer ja sam bio taj koji sam dva-tri puta pritisnuo njegov trbuh i pokušao da napipam nešto u njemu. — Nema ovdje ništa — da bi đavo pozobao.

Vidjesmo gdje neka orlušina leti nad našim glavama. Bi nam sumnjivo. Orlušina je kružila, a zatim sleti na Željim kamen. Od mjesta gdje smo se našli i gdje smo natrapali na Špiridona

·mogao se vidjeti orao kako se sivi i kako se pritajio.

— Ne šali se. Špiridone, ne izmotavaj se. Mi nemamo strpljenia za tebe! — Tako mu podviknusmo. — Ustaj, lijenčino jedna! Što se izležavaš na suncu? Može te uhvatiti sunčanica.

Ali Špiridon nije ni disao. Čudili smo se kako je u stanju toliko dugo da drži vazduh. Pa tai bi, mislili smo, bio dobar za ronjenje. Taj bi ronio dđo Mula. Zadivio nas je bio izrazom na licu koji se nije mijenjao bez obzira što smo ga golicali po tabanima. Isidor ga je golicao. Ako izdrži ovo golicanje, tada je sposobniji od svih nas i trebalo bi ga izabrati za vođu, za dučea. Tirreba mu dati moć da upravlja nama i da vlada kotorskim podzemljem. Treba mu dati u ruke ključeve stare kotorske lože. Bogami, rekosmo, ko se mogao nađati ovome? Da nije to nadčovjek? Da oh nije veliki majstor? Da nije neki špijun?... Nagađanju nije bilo kraja.

Je li bila ovo jesen ili kasno lieto? Što je ovo oko nas, ka= kvo je ovo čudo? Je li blizu Mitrov dan? Sunce je još dosta dobro.

Idemo u košuliama, ponekad u samim gaćicama, a nijesu. rijetki .

slučajevi da idemo. sasvim goli. MO ao e O

' Ali sve manje je one žaropečine, Zagleđamo u cijevi pred apotekom. U njima je živa. Ponekad živa padne. Ili se šetkamo po rivi. Znamo u prste svakog reumatičara, pa ih zaustavliamo. Pripitujemo ih kako je sa njihovim cjevanicama. Na osnovu toga možemo zaključiti koliko ie sati. Skoro da postoji neka zakonitost,

mislimo, između njihove kostobolje i vremena, i doba godine, Sa-

e e

zubima reče Roganović. Zašto je toga čas

. manit, ali umjesto toga ja sam

znaćemo, nema boga, za tu zakonomernost, dočepaćemo se toga reda u prirodi, dokučićemo taine sveta, OWIM i Viđasmo Antonija sasvim golog. Izašao je iz vrata od grada. Prelazio jie preko kamenog mosta. Jedno vrijeme zagledao se u mlin. Silazio je u vodu. Posmatrali smo ga. Čudan je doživljaj posmatrati nekog dok on nije svjestan toga. Ima neke strahote u toj činjenici, u toj svijesti, da smo posmatrani u našim. TOOTJRU i da vienovaino vrlo često izgledamo neobično smiješni, a da ne znamo. Ć r SN ni : Antonio je koračao, onako nag, preko stogodišnjeg O J nog mosta. Posmatrao je neke jegulje, i neke oblutke u OK Razmišljao·je o svakojakoj OPE RL Da GOD MON kad i cijenimo golu kožu više nego ikakav VeSI. . o oke Šrošaijd biti go nego u onim smiješnim odijelima od šatorskih krila. | — Da nije danas neki prazni Dosta je dobro crn, dobro mu

k, kađ se Antonio onako dotjestoji ona koža — škirripeći nešto a škripao PIN 2:

i i ij ; ko je An-

i . Šta on ima protiv Antonija, kađa se zna leno d0iJ8 on Šido od čovjeka, da je on OGI ea Vičenca Petrovića, koji je škole završio ad Ca i» još daleko Mitrov dan. je to JO. i 1 aa ar ae+ ORRAUAEA iedne lokve i kako vazduh nad njom ij bar? ,

OE ia Miom ljuđe koji su se okupili 950 SPONAPMUJ — Što ste se okupili oko nleia ora iayvn NOSU aa TOO O HA HadR ji MKa učtat, da zviždim za Antoniom, da

Tao?

Pai Op aziobibgsl Dođi da vidiš nešto!

Dragiša

MO| MO| KO VAC MADŽGALJ

ić u, kojoj momci Potarci Beri BOaRaV ĆE nose ramema bregobvda, j oj kovac a devojke Potarke bo je m iskovan od sYebra reke što zelena splavari između, dve obale — i dva meutišana POO Obota Smrt je za duva sata pope „ i ondA je dugo tražim, u ljudima i pustim, ostrpima. : Život je za dva sata pomov0 otkrije i ona se opije, opije pa izlazi gore u, brda jača »a dve obale : i tad je sumce i aprili mose ma Yamenima i pokazuju ljudima. Ovo je moj af i obo je mojjMojkovac ” iskoban od Žasme ćudljivih razvigo?d, izmamljen u brđa lepotom, svitanja, izgrađem u kombinat toplih reči.

Ovo je moj Mojkovac . | moj kovac zlatnog glasa planine

i bose gaze kamem

jutro i glas dYvoseča. U K+Yavljačama. mamuzu,

kad ih iznevere aprili

razlistaju drveće. Ovo je moja kovačnica

KNJIŽEVNB NOVINE

WE ___P//ČO „KNJIŽEVNIH NOVINA" aa

da li ti je teška zemlja? Mogu misliti. Ni nama nije.

i u dronj- ,

--waćati, neće mi

pesmom prolepšavaju aluge

da probude mrtve ljubičice, · Pod pazuhom, im, se legu zmije

pod kolenom, spavaju zajedno

da u meko pozno pYoleće

'Miro | GLAVURTIĆ

o. NEMA VIŠE | SPIRIDONA

Što si se tako dotjerao, da nije neki praznik — «Č&bžripitah. ga kađ mi je prišao. — Htjeo sam da te pitam koje je doba godine? Ti ćeš to znati? Ako znaš, reci mi;\.nemoj me ostaviti na cjedilu. Bili smo dobri dtžugovi i pred nama je budućnost, koja ti se

neopravdano čini crnom. Znam, ne pričaj mi. Sve znam. Crni ti.

se sve pred očima, zar ne? Ne govori ništa, znam, i meni se nekad sve pretvara u zemlju. Ponekad mi se učini u sred bijela dana da je ponoć, Padne mi neki mrak na oči. Vidim da je dan kratak. Da,mi nije brzo prošao dan? Ali neće biti, jasno mi je, prije će biti da me opet spopalo ono crnilo, hada mi se ništa ne mili, kada mi dođe da zavijam kao bijesno pseto, pa i zavijam tada. Nijesi li me čuo? Sasvim dobro zavijam, bolje nego ijedno pseto u Kotru. Čude se ljudi otkud mi takav glas. Krstom se krste, za-

neka 'ptica raznosi džigericu, Ali' bez obzira što ti je sve pred očima crno, odgovori mi tako ti bog dao zdravlje, je li prošao avgust, mogu li se nadati? Šta ćutiš, Antonio? Reci mi, pobogu brate, odgovori mi makar me slagao, makar mi kazao da je tek proljeće i da je pred nama dugo ljeto i vrijeme sunčanica i žaro-

pečine. Volim da ti čujem glas više nego jedpu muziku. Više, da- .

· leko više, tako mi'boga, nego puškaranje, nego štektanje mitra= ljijeza koje me dovodi u neko posebno stanje, u neko prazničko raspoloženje. · Milozvučan si i slatkorječiv, pa svaku tvoju riječ upijam. Što ne ideš na Konzervatorijum sa takvim glasom? Ne-

vide mi, a meni se nešto steže u utrobi, nešto me grize, kao da mi'

moj'ga zapustiti. Čuvaj ga kao živu glavu. Krašću jaja za.tebe,.

otimaću ih kvočkama sa lijegala, preturaću sva gnijezda, ali ću

se 'orinuti-zasdtvoj ~ grio i za ivoje glasne žice. Ne, nemoj me. od- – ) ı biti teško, ne brini. Ni govora da neću Toduiitt u

tome. Hoćemo li da budemo braća? Hoćeš li da izmiješamo krv.

Jeg da sam bolestan i da mi krv nije najčistija, ali mislim da fti'

neće smetati, mislim da mi: nećeš odbiti to zadovoljmivo. Šta si zanijemio, što gledaš u toga Špiridona, to nije ništa, to i ja mogu! To se on samo prefvara. Zar ti ne znaš ko'je Špiridon, zar misliš da: je to velika sposobnost ne disati pet minuta, pa ti nijesi onda viđeo mene koliko, ronim. _, ." . Antonio je imao najbolju kožu, a io je značilo „da je bio najelegantniji. Sa svojom kožom on se mogao smatrati kicošem.

Činilo nam se da je maksimum dobrog ukusa u odijevanju kada ·

se Antonio svuče. Bilo je nečeg paradoksalnog u tome, ali nam to nije smetalo. I dalje smo tvrdili da je· ako. Ponekog bi zahvatila zavist i tada bi tai govorio da mu koža ne vrijedi ništa da je e obična čapra i da bi dobra bila za vino, Kao mješina. — Za sve b ona bila dobr», odgovarali smo tome. Misliš da me bi dobra bila da se presvuče neka fotelja? Sigurno da bi bila dobra, u to ne treba da sumnjaš.

Stojao je nag, opečen suncem. Koža mu je bila boje čoko-

š SS IA yt i ž % ikada lju

lade. Bolje reći, bila je boje bronze. Ta se koža nije ni i štila O ROIMAMe ostalim, · kađa smo i nagi izgledali kao odrpanci. Antonio je gledao Špiridona kao da ga nikad nije viđao.

Nije skidao pogled sa njega.

— Ostavi, rekoh, tu barabu, vidiš da se izležava na suncu.

Taj ništa ne.radi i ništa ne zna drugo do da ljenčari. To je po-

sljednji ološ, : | | BSOBdBBHH su usta bila otvorena, ali je jasno bilo da ne diše.

Prolazile su sekunde, doduše dosta sporo, kao da su bile od smole, kao da su. se razvlačile. Činilo nam se da se vrijeme „razvlači kao slina, ili kao balsam. I ako nastavi ovako, taj će da izdrži, ili će nam izgledati, da čitavu vječnost ne diše, a u stvari neće disati fek nekoliko minuta. Taj je iskoristio ovo vrijeme. : Njegove, Špiridonove, noge bile su upale u vlažan pijesak. Hrptenica mu je bila obnažena. Ležao je presamićen preko nekog kamena. Izgledalo nam je kao da je ona orlušina u dosluhu sa

Špiriđonom, kao da je njegova izvidnica,

ma reci u kojoj se dam

čitoo dam prevrće | tražeći sunčana leđa. Osmaehujem, se vrbama „Što su se zaboravile i pa zagazile čak tamo do Prošćenja. Kad sam se Yodio vuci Su, mi progYizli crnu moć pa sam odmah ugledao mebo. Moj plač su prvo čule breze i pokrale svu, mesečinu, ; da ga woiju u malu kotaYicu. Zbog mje kopam, kopam i prevrćem šumu: Tamo je negde moj zlatni lešnik leta | kome posvećujem, ovu pesmu,

šumu,

nebo

južne tvetrove _ zagledami

uveći

~ ostoji |

kao,da je u njegovoj.

lameni vetar

dalekih uspomena

u isbledelom haljetku sa zakrpama prosjači nad gradom, · o šareni kyovobi mašu oblaku pramenkastim prstima dimnjaka

| topi se led i tuga kratkih nogu setno sunce i daleki dani

MW mem tugu letnjeg predvečenja i jednooki zvonik sa suzama od Yđe

ma kaljaoom putu mi za pedlju

čekam, nepoznatog iz daljine da dosadmo prisutnom, polju poturi kopita misiyskih, alata

ma jedmoj reci nigde obala za povratke sa brođarehja tajamstvenim pučinama mebpostajanja

službi. Ako je tako i ako nastavi da ne diše, trebalo bi javiti doktoru Bjeladinoviću. 2) . ra

Golicali smo ga:perom

: neke avotihle, neke ptice, po oku 'koje je izgledalo stakleno i koje je bilo kao ukočeno, ali on nijć .

ni trepnuo. Zabrinu nas njegova drskost. Ovaj nam se podsmijeva, ovaj nam. ne misli ništa dobro. Ovaj misli da nas istera iz

vlastite kože. Sve nam je padalo na pamet, a opet nijesmo mogll

a da mu se u polaji, krijući jedan od drugog, ne divimo. Prije ill?

kasnije, neko od has, izvjesno, mora popustiti i počeće da se div Špiridonu i njegovim majstorijama. Javno će reći sve najljepše. Predložiće da on buđe naš vođa i da nas vodi kako zna i umije.

Neka nam on 'kroji sudbinu. Bolje on nego komunisti, nego oni

koji su se odmetnuli u šume i koji sada navaljuju na veliku Im=>"

periju. Oni hule na Karađorđeviče i na italijansku dinastiju, oni ~

nasrću na crkvu. a Dovoljno je bilo da vidim te noge koje su upadale u pije-

sak, pa da shvatim da ima nečeg biljolikog u morfologiji toga i

izmećara, toga pustog Špiridona, đa su njegove uši neki organ ~

disanja, zaključivao sam, spontanom analogijom, isto onako kao”

što je to lišće kod nekog baobaba, da su mu koljena čvorovi na

stabljikama i tako činilo mi se pod dejstvom ie početne misli, da je nemoguće da ga pokrenemo i presadimo na neko drugo mjesto, . a da ne stvorimo istovremeno mogućnost da ugine, jer svakako ..

nismo vični tom poslu.. , i Ono što je Antonije shvatio, stojeći nad tijelom Špiridona, bila je strahovita mišao o smrti. Završavala se ontogeneza ovog

še A

čudovišta, ovog žovijalnog odrpanca, te plebejske hijene, koja je. :

živjela dosta vitalno u atmosferi ovog đubrišta, taman kao biljka

kojoj je potrebno raspadanje i trulež vegetatije, pedološka i mi- M

. krobiološka dinamika, ali koja je uginula nasilno. Do đavola, po=

misli Antonio, nije to tako. Nije to biljka, to je čovjek, taj Špiridon. Pa da, nema sumnje. Da je on biljka, to je samo magla li» Tterature i nesrećna metafora stvorena sugestijom njegovog biljo~>

· likog životarenja. Činjenica đa mu se nije znao otac kao što se

ne zna za oca neke biljke čije je sjeme u anemofilnom ~ koltusu doneseno vetrom, kao što se ne zna ko je otac neke nesrećne biljke, nesrećne zbog. rekombinacije gena. recimo, čija je majka u veličanstvenom seksu bilinstva oplođena prahom „nepoznatog oca. Vjetruština, majku mu, donijela je sjeme kojem je oplođem Špiridon, aprilski orkan, jer je Špiridon, kopile, demokratska tra= va, nastao nekako sedam mjeseci pošto su u Kotor ušli prvi ber= saljerci. Sedam, zar ne ni devet, mjeseci, zar mu se žurilo da ule> ti u ovaj koloplet, u ovaj osinjak, zar je bio toliko željan ovog svijeta, ovog građa pod Lovćenom koji je trulio, sa kompleksom svoje arhitekture, sa svojom heraldikom, sa crkvama koje ostaju puste i neživotne. Možda je uginuo neprilagođen. To će biti. Ne= dostajalo mu je hrane. Možda nije podnosio ni ovu klimu. :

Malo po malo dolazili smo do saznanja da je to ništa drugo |

do smrt, da nas je pretekao, ostavljajući nas da mu se divimo kao većem avanturisti i kao smelijem moreplovcu. Možda mu je i otac bio neki pustolov, možda je učestvovao u osvajanju Abisinije, možda je bio bersaljer. ea

A ipak smo nastavljali da provjeravamo njegovu smrti, đa ga golicamo, da ga sumnjičimo za najdrskiji hohštapleraj.

— Što on misli? Dokle misli ovako? On misli đa mi možemo ovdje izdržati cijeli dan? Gleđajte kako su mu uši plave! Ja volim takvu boju, rekla je Marijela, i mislim da napravim takvu haljinu.

— Da li se slažete, rekoh, đa on bude veliki majstor, da mu

dodijelimo osamnaesti stepen. Ja mislim da u Kotoru nije bilo većeg masona.

— Možete li vi da budete ozbiljni pred licem smrti? — reče nervozno Antonio.

— Kakve smrti? O kakvoj smrti ti govoriš? — pripitivasmo ·.

ga jer nart nije bilo sasvim jasno na što misli i na šta cilja.

— Je li ti misliš na Špiriđona? Ako na njega ciljaš tada si se grdno prevario. On se priprema za ispit velikog majstora. To je njegova majstorija. Znaš ti kako se zove naša loža i od kađa postoji? Zove seles amis de la victoire, ako ti je milo znati, i čuvaj nas. se, Antonio, jer mi smo masoni, sa nama se nije šaliti. Mnogo se motaš po crkvama, družiš se sa crkvenjakom. Pazi da ti to ne prisjedne jednog dana. Nama to nije po volji. Mi smo slobodoumni i mi smo liberali ako želiš da znaš, pa idi lijepo kod don Nika Lukovića i reci mu. Kaži mu lijepo što mislimo 'o rim-

o Bkom papi i o Vatikanu, Reci mu da nijesmo više hrišćani, a što

se tiče Isusa Hrista da ćemo još neko vrijeme da se koristimo njegovim imenom radi propagande, Ajđe što čekaš?

Antonio je izgleđao ponižen,. Mislili smo da će zaplakati. Čekali smo taj čas. Gleđao nas je popreko i činilo nam se da nas prezire. Ali đavo nas tjerao da mu iđemo uz dlaku, da ga.izazivamo. Nećemo ni za živu glavu priznati da je Špiriđon mrtav, mislili smo. Neka se i on opruži i ohladi, ili neka poludi, ali ćemo ponavljati do besvijesti da je Špiridon živ i da je majstor nad majstorima. Mađa nam je već jasno svima da 6d njegova života nema više ništa, da je iluzija da će on namignuti i početi ubrzario da diše, kao što smo se pravili da očekujemo.

To je smrt, moj Špiridone, to, ta okolnost u kojoj se sada nalaziš. I Roganoviću je to jasno. Pružila ti se prilika da je upoznaš prije nego iko od nas. Nama nije ni padala na pamet. U potaji ti se svi divimo i pitanje je trenutka kad će neko zinuti i javno iznijeti svoje divljenje. Znali smo to vrlo dobro,

TI reče prva Marijela: — Izgleda kao mrtav bog. Moje srce u buđuće će pripadati samo njemu,

Priznanje dođe samo po sebi, mađa ga Špiridon nije očekivao. Izgledalo je da u njegovim otvorenim ustima ima nešto od. Antonijevog prezira. Jasno nam. bi, da je ispred svih nas i da ga lako nećemo stići. Smrt mu je lijepo pristajala uz njegovo blijedo i stvrdnuto lice. Lijepo je pristajala njegovim obnaženim grudima. i

Sađa spavaj u miru, Špiridone. Ne zamjeri., Pa djeca smo, majku mu. Neka ti je laka zemlja, Majku ti ne viđamo i ne znamo što je sa njom. Kijamet je neki i pasje je vrijeme. Ako je vidimo ispričaćemo joj kako je to.bilo s tobom, Pripazićemo na nju. Gleđaćemo da ioj se nađemo pri ruci pod stare dane i da joj pružimo komad hljeba, da joj pružimo čašu vode, Ne zamjeri nam ako joj se buđemo udvarali, jer ti dobro

„znaš kakva je naša pusta krv. Kažu da je sa nekom

falijanskom komorom otišla u nepoznatom pravcu. : Može biti,

\ ' W

- 0 ——— :

Rajko SJEKLOĆA

kažu 0 i wu tihom okeanu ostro smnti

croljiba ilobača i lobanje odavna priviknute na noć pričaju o minulom, životu nemuštim, jezikom smrti

o bezosećajna prepuštenosti osećamju krivice

žipote

brodđarim li ovo ili sanjam buru · izgubljem u tihom

moja se lađa lomi

gde su najčešći brođolomi

topi se led i tuga Kkyatkih mogu ni penina pena

plameni vetar šumu dalekih uspomena

moje rođenje LM aa negde bespomoćno umire CDt

na rtu dobre nade : >