Književne novine

K. |, GAČCINJSKRI

ZAČARANA KOČIJA

(„KOBMO8“,

Ličnost Konstanti IIđefons Galčinjskog jedna je od najzanimljivijih u poljskoi poeziji uopšte, Veliki mag poljskog jezika, koji je, po rečima jednog hroničarsa, voleo pro'eterske anđele sa gruđima lepim Kao }ira, varšavška, predgrađa, Majakovskog i Vijona, u svom poetskom iđiomu iz» građuje čuđesne s'napme ljubavi i šivota, poezije i humora, realno i irealnog, pronalazeći neisorpne lepo» te u neočehivanom odnosu poetskih slika, ·

Njegova poezila „podseća na ne„stašnu dočju igru i neviđeno pozori+ šte, kako sam kaže „čuđa jednostavnih“, ali u svom pravom značenju donosi autentično saznanje šivota. Ta emanacija kao lekovita izmaglica obuzima do fe mere đm poetski štimung, koji je stvoren sa nekoliko lirskih đetalja, postaje žišak života, oko ko8m se potom orga-

BEOGRAD, PREVEO FETAR VUJIČIĆ)

ili Dčela što oko tvojih ušiju leče,

Ceo đan dajem na reparaciju grai mofon,,.

ne mogu..,.

13, 14, 15, 18 sati

telefon, telefon,,, n

telefon — to je detinji plač OVO

građa, ovog deteta bolesnog od straha, Varšavljani! i šta imate od tih {e-

lefona

hada se noću Yraćate nevoljenim a khućama?

i (U VARBAVI)

I to je ono osnovho; mag ?narno jezgro pesme koja će rumworjvati i uziju celovitosti ljudske Wprirođe, Da bi to postigao GalčinjsNi je koristio različite efekte Koji su, ne retko, remetili uobičajeni rifam, oblikujući poetsku materiju uz muziku svakodnevne «jegzistencije. Ekspresivnost i velika verbalna in-

ostvariti i-

formalne inovacije. Zbog toga Je ova noezija bogata u raznovršsmosti; pe» snik oprobava sve obiike ali ta slobođa povećava odgovornost i ovoj igri đaje štvaralački Rkaraktor, Priviđno neozbiljni i. humorni nje» gov poetski kolaži potvrđuju mogućnost živlenja u nevidljivim odnosima dvaju svelova. Bivarajući misaono-emotivnu colinu od samo nelmjiiho po teza, Galčinjski pribegava jezičkim obrtima, a u dramafičnosti poetske

*idcntitet

nizuie nemir i skepsa urbanog čoveka. . šte koja suviše sam bosat za ovaj svet. Bolje đa buđem zvezda nađ malim nemačkim građom

nim“

vencija u iznenadnim lepotu odnosu sa stvarima, datostima,

otkriva u samom

organizuju imagi»

nativnu strukturu pesme za čiju su objektivizaciju

neophodne

S

obrtima ma-

u iz „obič- . , vizile (Vojnorci sa Vesterplate) prona lazi heroiku i unutrašnie moralne

brojne inftenzitete., Humor, koji je sastavni

Preveo s mađarskog - Aleksandar POPOVIĆ

I KRITIKA MISTIFIKACIJE

svakom članu društva koji se za to interesuje. Sledstveno tome — kao autonomni rod ume({nosti — treba da stoji na osnovima, samostalnog gleđanja stvarnosti i tako da iz samog suda zra· či činjenica samostalnog gledanja na stvarnost. Autonomni rod umetnosti — kao što rekosmo ima u prvom ređu da kaže nešto samostalno o stvarnosti, a ne o drugim rođovima ume{nosti. U konkretnom slučaju ni autonomija kritike ne "može đa znači, a i ne znači, drugo, _ Ona kritika koja samo saopštava utiske krecirane-stvorene o delu, hoja ne ide preko granica sveta, olkrivenog delom i preko granica posmatranja sveta koje se revelira u đelu — pretvara se u besnačajnost. I tako nije u prvom ređu kriftičarevo »okne i »uvo za nas pajvažnije pitanje, "tj manje šlo je i najzgržjističkije gYačano oko i "uvo u konkretnom sšlučaju sleva ili gluvo »pre"Ma novim pesmama žiVota« Čovek koji ne ra> zume svoje vreme, koji — Lenjinovim rečima »nije sposoban saosialno da promisli 06 problemima, svoje partijes — ne zaslužuje ime kritičara. ko mn shvata styarnost, ne može da shvati ni umežnost svoga vremeno, čtavjičše: ne možce ima ti pojma mi o (iome w h"khvom je odnosu klasično pređanje sa sadr”mjicom. (.,,) . ":

Al wrakjime se definisanju aufonomije kritike. Prvi zađafru: kritike Je da misaomo, pojmovno samostalno rasmotri stvarnost, đa u datom slučaju, razmišljajući o direktivama partije i ceneći jih, odmernva sivarno stanje. Bta li rasjikuje u ovom s#-čajnm polasnu tačku Myiličara i filozofa? Pre svega Cinjenica đa se za kritičara javlja dvnsfrnk mr#iorijal stvarnosti, tačnije: suočava se 5 dvo vrse materijala stvarnpsti i treba 'da ustanovi m'hovu vezu i đa je odmeri. Sivar– nost s jedme sirane znači ono društveno kretanje koje se odvija pred mmžim očima. Ako kritičar

| nema šla đa kaže w vezi sa sbvarnočću koja pred_ stavlja delo —o onda je nmajholje ako odmah na" pusti krifikovanje. 5 druge sirane: ova stvar · nost ođjekuje u ljudima kroz najrazličitije forme · i dubine. A za ktitičara je stvarnost i taj odjek

i.ta peomena u životu asećanja i misli ljudi. Ova ·

'osebennsb umežhnosti, đa tu svojstvenu rezonansu prikaže najgbijenije i najrukopipatelnije, kao đa pruža, Mkwintecenciju ovopaB. A može biti tipično i to da jeđam umetnik nlje sposoban za to i da tako nije sposoban mi da 56 pretvori u PUT | dubokog i sveWtranog kritičara. Mritičar, dak . kap kvintesenciju u umetnosti nalazi GvoVPRPU ali osnovno kao jeđinsiveno/ potreb9, materija ' stvarnosti, iži bar onu Wiranu stvarnosti koju je umetnost u stanju dn obuhvati. Nije pofrebno po sebno dokazivanje da na primer Tomas Mam 9 »Čarobnoem hregn« nije ptikazao 8&mo duhovh

. Šivot nemačkog ČO

hodilo prvom svetskom raiu, meno i to kako su

ovi ljudi reagovaji na r)ličite ideje. Boižaidiaii nije prikazao samo kakav je bio život ljuđi u a gorima, nego i hako su reagovali na eobašika i: Ajzenštajnove filmove, itd. Ovai dvostruko 8 :_

ran kerakter dela kao da čini obaveznim fo da kritičar ima, svoje mišljenje o dvema (OSE za nzy podjednako važnim, o chonomsko-po' A e hom kretanju i reagovanju ljudi u vezi B 5 Jedna ođ tipičnosti mistifikacije kritike je u

iščkvu stvarnost i sama istoORO Paa Ya, a povrh toga sivo"

riiska fakta pogrešno vide i

- rils, nenosređni odnos između istorijskih promena o i na to. ZŽ Hi

j "AMŽ U UOBVR dvostrmkosli koja proizlazi JP

ljudshog opstanka — Nritika vidi ROG :taE

me samo dvojni, neso i trojni O ae eifkkoj

rijska stvarnosf, 2. reznenovanje: 1jHMH o idtafijnH9)

· tnika — DR

stvarnosti, 3, vewonncjim, samog Ume se, zato malari pređ zmfafkom di eni YRGbi troino slaganje. O ovom hofrato?? Roi jepnva kritičar đa rasmižlia i ako pravilan misli, ni Zato kritika, zaista može Ma mostame ra a dali (HB . W, niie tvrđimo đa pravilna kritikm Str EO đa krilčžar

alta nego omemn. Masvim je izvešn đOBroja. ukusa prvn doživliava rotate (ala i teko biva vw mogućnosfi đa stvori sui .I e đebi, Ati swe sbyoren nomnču ukusa još nie -

vetan sa suđom shvaćenim u punom smislu. 5a-

KNJIŽEVNE NOVINE

veka iz vremena Moje je pret ·

mo napuštajući misnoni puf, ukus pokazuje dobrom kritičaru krajnji rezultat. Ali ako mu kritika počinje tamo gde bi trebalo da se završi, on= đa je njegov rad praznina i »bura« u znaku besajdržajne »službe«. Ne služi istorijskom razvoju, nego isključivo umekhnosti, ali — potičući iz prirode stvari — i njoj loše,

Da li pravilan metod eliminiše mogućnosti grešenja? Naravno, ne! Još nisu pronašli nepogrešno pravilan metođ ljudskoga mišljenja, Najglavnije greške poticale su i potiču uopšte otud što kritičar o sliysrnosti sivara manje dubgko mišljenje nego što je potrebno. U tom slučaju ne može biti đovoetjno gibak: stvarno duboke, infteresantne i nove pojave umelnosti prima negativno, dak će slabija dela khoja samo poželjno slute nivo stvarnosti rodije pohvaliti zato što površnost ovih harmonizira s kritičarovom površnom slikom o stvarnosti, (;.,)

Ako sad ovaj tok misli primenimo na šematsko-ilustrativnu kritiku, ispostaviće se da su one krupne greške, koje su tađa učinjene, nastale kao rezultat neprawilnog gledanja stvarnosti. Ta Kkrifika, naime, nije bila u prvom redu dogmatična, nego u celom metodu posmatranja i u prvom re» du u gledanju na stvarnost. Pad onovremene krifike, dakle, nije umrck mnmego posledica, MKorene grešaka onih kritičara koji nemaju sposobnost samostalnop razmiš"janja, shvaćenog u smislu partijskih direkfiva i u lenjinskom smislu, ništa ne karakteriše boljie od ove rečenice: »partija je naš um«. Ovakvo (držanje, suprotno celome đuhu marksizma, značiln je nerazumevanje partijske direktiye, Dana8&, kađa nam pokret stavlja u rađdatek da samostalno, stvaralački razmišljamo, prirodno je đa Kritika ove vrste pada potpuno pođ stečaj,

Impresionistička, kritika je ihustrativna isto lako kao i ščšematska kritika, Ako kritika nije u staniu da otvori nove horizonte prema stvarnosti. ako ne pribavi još snažnije važnmost novim vezama, pokazujući i nove fenđencije koje se u đelu kriju i — ocrtavajući pravilnu vezu — osuđujući negalivne tenđencijle: fad Kritika ukida svoju autonomiju i ubrzo postaje sopstvena karikatura, Ko se oslanja samo na svoje oko i uvo, prinuđen je da preflpostavi da se organi ljudskih fla mogu dotle đa razviju da njihovo »profinjenje« prevaziđe celinu liudskog razmišljanja. Ali ko veruje da im đelovnnia maših, organa čula freba namerno iskončati činjenicu đa naši organi fula i sva naša čula dđetaju u uskom kontaktu s celinom svoje duhboyne razvijenosti — fai đegrndjra ljudskon, a naročito umetničko, čulo na

' živntinjskha čulna opažanja. (..,)

Zato, nasuprot obema vrstama, ilustrativne kritike, naglašavame nutčenomnn društvenu odrpđenost i zadđatnk kritike, Ona ne služi ni umetnosti ni kuwlturnoi pelitici mego, obe pomaže svojim svojstvenim samoslalnim sredstvima. Ahi, ena će samo {ad biti sposobna za fo ako posna đa ioi ie osobeni zađatak: kritika za-

·đataka, Mamo na nvnm osnovu može Kritičar

đa đaije dđolii pravac kakn svojoj estetekoi obravovanosti fnko i btmefničkom smjslu, Ona sapyn takne meže đa, čČuUTe »Pnmee nesme žiyota«, i neće jh pnahrk5i s onim i te kako starim pesmama, Samo My%o će moći dm irbesne onu opasnot đa po javm sl{enjanja popelke naizgled namredne molndiže iz, vremena nažihb đeđoya — zamis)i kao pravu i novu. i U mađarskim književnim časopisima se mesecima diskutuje o zađacima kritike. U toj razmeni misli nabačene su mnore · zamimljive stvari. S jedne strane ie oživele nekoliko starih pogleda po kojima ie kritika stvar smišla, a s druge styanc je bila moloveja da se ammnčČe novi putevi za pisanje kritike. Teđan od diskutanata je i poznati mađarski spisatelj Ištvan Herman, čiiu studiju prenosimo u nešto skraćenom . obimu iz 4, broia mađarskog časopisa za literaturu i kritiku Ui Tras, smatrajući da fime doorinosime umopznavanju današnieg štania literarne MWritike u susednoi Ma» đavskoj, a i raziašmjenju jywesnih. pojava

; interesaninih i za našu kritiku,

deo poefskog govora K. T. GalčinjskOR, oslobađa „pesnikovu imag!naciju svih logičkih veza koje vođe u (DŽONI BERTON, INGE BARC) i daje „onome šfo sa okružu je grotesknu novost... i smešnu ne= važnost, pored jednog „izvanrednog nadsmisla, efermnog ali totalnog...“ Neprekidna „nostalgija za svojom Farlanđijom sa palmama i nebom koje peva, razgoreva jedno stanje lirske sanje koja je oduvek bila pesnička čežnja i nedđef{finisana bit čovekova. To romantično svojstvo pesnikovo, koja njegovu pesmu pretvara u pokušaj nove celine u već ostvarenoij sređini — đa bi post'gao ono jeđinštvo i punoću dela koji se mogu naslutiti jeđino u predverbalnim „impulsima — pofalo je sinonim njegovog pesničkog i životnog dostojanstva, Pa čak i onda, kađa je Želeo da buđe estrađan i prihvaćen, kada je negovao ljubav prema živom životu umelnosšti i neposrednom odjokiu svakog svog stiha, znao je da očuva svoju unutarnju formu,

Da bi u svojim pesmama postigao emotivno-intelektualno žŽarište, Galčinjski često homponuie po sistemu muzičke fraze (ĆACARANA KOČIJA) koja povezuje unutrašnji intenzitet događaja i jedno sVojstvo same lirshe sanje, u zvučne organske forme,

Dok su drugi poljski pesnici tragali za novim sadržajima, Galčinjski se nonšalantno, Skoro obešenjački igrao svim Životnim «oblicima koji, po, rečima Koktoa, ne moraju biti iđentični oblicima života, Tu gđe su đrugi odustajali, om je započinjao pesmu. Možđa je i to razlog što njegova poeziia i danas, đeset godina posle prerane pesnikove smrti, izamwiva čuđenje i nevericu kođ onih kojima smetaju očiglednosti, satiričnost i preterano smele improvizacijje. Na marginama njihovih neverica Galčinjski je sivorio svoju poetiku. (M. dJ.)

BRANKO MARCETA

ZORA TOPALOVIĆ

PAKLENI RAJ

(ZDANJE AUTORA, BEOGRAD 1%40) |

VBĆ SAMA činjenica đa je roman”

pisan u prvom licu govori đa je to neka wysta ispovesti, Glavni i jedini junak, čedo naših dana u pravom smigsu reči, priča svoj Život, svoje emocije i svoje preokupacije, uveravajući đa tlo čini po imperativu oslo bađanja ođ sebe samoga. Ono ođ čega on treba da se oslobodi to je, van svake sumnje, veliko i teško i značajno breme. To su problemi života OovyOg nasušnog i to ne neka ođređena vrsta problema, nego svi skupa, koliko god ih ima, Počev od spavanja i seksa, pa do smisla Vaseljene ili Haosa, kako je on naziva. Suđeći po tome, autor je postavio sebi dosta ozbiljah zađatak da na stotinak stranica reBava i reši ono što drugi nisu učinili na stotine hiljađa stranica. ;

Taj junak, koji je inače bezimen, movinar je i p'sac, đakle, intelektu alar kome su podjeđnako đoslupni meho i zemlja, koji može na račun pređuzeća, đa putuje po Evropi, da se smuca po velikosvetskim Kkrugovima, da buđe u toku događaja da” na i da se, kađ mu sve to đojadi, s flašom alkohola povuče u svoj stan gde može do mile volje da me-

NV, \ .

–

KARAVAN

(SVJETLOST, SARAJEVO 1964)

ŠTA REĆI za pjesnika koji starftuje svojom prvom zbirkom pjesama? Mako biti izvjestan, relativno bar, u pošledđu njegove buđućnostt, kako se ne prebaciti? Prva yzbirka je nagovještaj, ne i najpuniji izraz pjesnikovih mogućnosti. ono što će se tek zbiti docnije, u dugo” trajnom i mučnom životu pjesnika,

: jeste prava istina o poeziji, Prvi ma-

čići se u vođu bacaju. Iako pjesnici ne misle tako, Uostalom, to je prirodno. U ovom frenutku svako pređ viđanje je besmisleno.

Za Marčetu, „jednog iz najmlađe generacije pjesnika Bosne i HerceBgovine, može se na OSmOvVU „prve zbirke boz dvoumljenja reći da je darovit, da ima u njegovim pjesmama ličnog tona i akcenta, ali da 58 druge strane njegova „poezija nije sasvim ni slobodna ođ pomodnih i prolaznih uticaja (najviše Vaska Pope, čini nam 5e), Popin uticaj osjeća se u sveđenosti, jezgrovitosti izraza, u Bkrtosti i zaBonetnosti pojedđinih

CARBOM Mec CULLER5S

MWarson Mekalerz poseđuje onaj izraziti Fokhnerovski poriy za neoDbičnošću kako jasnih, realnih, 5 jeđ pn strane, tako i onih krajnje imaginativnih viz'ja, Ona se, kao i Fokner, zanima za uspostavljanje pojmovnih relacila „jmaginativnih delova koji čine celinu nastojeći da postigne, istovremeno, potpuni utisak reoalističkog. Njen Kkrathi roman „Balada tužne kafane“, koji pose» duje, kako kaže Alen, bezvremenost i ođeljnost jedne „balađe, počinje upravo u PFolinerovom stilu (pritom sam mislio na Poknerovu priču „Ruža za Emili“), Priča je čudna, u početku neobjašnjivo strana i ovaj fluid koji doyodi do osećanja nečeg neđovišenog lebdi na granici mističkog i realističkog. Dok nam Fokner Mhaže razlog tek nakon što je pokazao posledice, Mehalerzova u posleđici viđi razlog. Ona nam kaže sve O svojim likovima, sve, ali mi, u stvari, ne znamo nmišta. Ray» log zbog kog je Amelija otera!a Marvina mekoliko đana poškle njihovog venčanja možu se samo naslutiti( ali, i tu leži onaj Foknerov efe» What, mi znamo da je to bila posledica njenog uništenog svefa ljubavi,

Mehkalerzova izvrsno povezuje opijse spoljašnjeg s opisima unutarnjih ljudskih osećanja. To se može majbo'je videti u priči „Vunderkindđ“, Mi #8 pravom možemo tvrđiti đa ovan spisateljica nosi u sebi osobine dvaju velikih pisaca „Amerike — u „Balađi tužne kafanć“ imamo Foknerov duh, đok u priči „Džokej“ nalazimo izrazite Hemingvejeve elemonte, Bpojajući jedno i drugo MeWhalerzova dobiva neobičnu, ali izvrsnu mikšturu, kako u pogledu teh-

neprevedene knjige

.neijama i govor,

fraza i metafora, iako je u cjelini gledano Marčetina poezija zasjek]a u drugačije probleme đonoseći doživljaj ne Popin nego Marčetin, a to je ovdje najbitnije.

Na prvom mjestu ističe se bogata leksika, Marčeta njom suvreme» no vlađa. Om ima osjećanja za je ik, iako to još uvijek nije samo

njegov pjesnički jezik. On će do to»

Ba docnije đoći, rađom i naporom, Drugačije — me. Njegov jezik je probranm, ođabran, čist. Nije milokrvan niti malokrvan, A jezik je prva odlika „pjesnika, osnovno oruđe i sredstvo njegove tajne izražavanja,

U dva ciklusa, „Ziđovi“ i „Kara van“, pjesnik je nagovjestio sve &VOje mogućnosti, namjere, Želje. Pređ čovjekom se ispriječe ziđovi koji du simbol preprekz, zapreka, ko" je se neminovno dižu pređ svakim čovjekom na životnom putu. Ponekađ je uzaludan nasrtaj na te preprehke, ali neizbježan. „Pjesnik ne odustaje ođ poziva na borbu s ne»

Nničke, tako i u pogledu pojmovne orBanizacije priče, Ono što se događa u „Balađdi tužne kafane“ deluje kao nekbliko vizija momenata uzetih sa | iz jednog mosta, zvanog Džordžija, koje mas samo po imenu veže uz Bebe, inače to „određeno“ mesto je, u stvari, nijedno, ili svako — mesto, Sve je zatvoreno u specifičnom mikroorganizmu sveta koji stvara sama spisateljica, Služeći se PFoknerovim metođom u manjoj me“ ri 1 Hemingvejeyim štimungom, Mekalerzova kao đa se približava onoj hemingvejevskoj „visiji momenta“, Atmosfera neobičnog postigmuta je i onom specifičnom upotrebom muzičkih efekata; muzike Moja bi se mogla podeliti na onu koja se stva» ra, odnosno muziku same priče i

na onu koja se čuje u njoj, U priči ·

„Gost“ izvanredna atmosfera aođgovara upravo onom Bahovom preludiju i fugi Weje izvođi „PYerisova bivša žena. U toj priči muzika pokazuje prolaznost vremend, doba koje se živi i nepovratno gubi. Prisustvo muzikhe prjlagođeno je i situMekalerzoya đo tančina izgrađuje shemu priče, ali upravo je ovo prisustvo muzike i izvanrednih vibracija, koje se 0sećaju u svakom momentu, ne čine guhoparnim matematshim gradite1Jem, Mekalerzova operiše i bojama koje upotrebljava na isto tako neobičan način Mao i muziku. Oba ova momenta „pojačavaju „osnovnu intencilu Mekalerzove da prikaže mne> moćnost „indiviđue đa se u ovom svetu individua sretne s drugom indiviđuom, to je nemogućnost, kako

kaže Buber, da se sretnu „ich und.

PIŠU: MIODRAG JURIŠEVIĆ, NOVIĆ, RISTO TRIFKOVIĆ I MARIO SUŠKO

The Ballad ol The Sad (ae «see

· ju» navodi Ejzinger, „Amelija

difira. Očito. Je, đakle, đa Je autor želeo da ostvari jedan kontrapunkt, jednu, ako ne sveobpuhvatnu a ono što širu lirsko-filozofsku sliku ŽiVOta poput, recimo, Hakslija. Ako je

tačno da je u pitanju takva jedna”

namera onda se, ~ dužnom poštom prema autorovim nastojanjima mora kazati đa ona nije u potpunosti ostvarena. Ako bismo uzeli da naše vreme sa svim njegovim vrtoglavicama, protivrečnostima i paklenim tempom življenja, može da se uzima kao prizma kroz RWoju će se gredati čitava istorija „postojanja, onda je Zora Topalović na dobrom pulu da ostvari ı\Ženi cilj, Jer ona je do sta uspešno na svoje stranice prenela ambijent urbanizovanog i me hanizovanog „života i projicirala u njemu ljudsku svest i" pmociju, Ali iz te perspektive mije se moglo đaleko oftiči, Njen junak je i sam iz" gubljen u svemu tome. Da bi bio nosilac rešenja od kosmološkog značaja taj hi haos morao da buđe sa» mo jedan od doživljaja koji mu služe kao materijal za mueditiranje. Međutim, on je zaokupljen najliče nijim problemom spajanja sa sUprotnim polom i svi drugi problemi i događaji u koje je on, često naj-

površnije, umešan sfrani su mu i tuđi, Teško je verovati mu Kad patetično uzvikuje:; „Dajte mi vid

za khatakombe Epohe" ili kad kvazifilozofski izjavljuje: „Iđem u noć, Hoću da per{[ektfuiram „Kkrađu naj» lepšeg akorđa vremena koje zvoni na uzbunu“, U svakom slučaju teže nego Mađ podrobno opisuje činove spajanja sa ženom, kojih je ma pretek imao i u zemlji i u inostranstvu, U svemu, ako bi taj Junak bie oslobođen izvesnih banalnosti, pre» potentne učevnosti i kompleksa velikosvetske ravnođušnosti prema sit• nim problemima života, mogao bi da ponese teret koji mu ije autor namenio. (5. B.)

io biz anazanii i eko bo audi i a i Ao mogućim. On je za akciju, neprestanu akciju. To je već sađržaj drugog ciklusa po kome je zbirka dobila ime: „Maravan”“. Karavan je simbol Mretanja. Između „mnemogućnosti, ziđova koji nas oMružuju, i stalnog poziva na neimarenje, Kkreće se Marčet'na pjesnička objava, Da bismo, na kraju ovog majušnog prikaza, sve'i mašu misao da je nemoguće proricati dalji ishođ pjesničke pustolovine na osnovVt prve objave, moramo ipak ulvrđiti da je Marčeta pjesnik koji nije slučajno zalutao u savremenu mlađu poežiju. Pojednostavljujući „pjesnikovu misao, interpretirajući sadržaj ili samo moguće sadržaje sažete u pjesmama, može izgledati đa „pjesnik ispisuje svoje ideje o Žiyotu a me svoje doživljaje života. Da bismo otklonili tu zabludu, jer „poezija nije opjevanje gotovih ideja i shema nego zabilježena avantura življenja, dovoljno je da uputimo na „samo jednu, čini nam se najkarakterističniju pjesmu iz zbirke Karavan, Pjesma se zove „Detinjstvo“, istinski karakteristična za vrine i mane Mar-

'Četine poezije, ujedno i ođgoyvor na

maše „osnovno kuda da-

lje? (R. T.)

pitanje:

STANOJLO BOGDA~

đu“ uzvišene ljubavlju, „Ljubav je kod Mekalerzove uzrok bizarne trageđije između onog koji voli i onog koji je voljen. Marvin voli Amelivoli Limona, grbavca, ovaj voli Marvina, s kojim na kraju i beži, ali niko nije voljen tako da je u svojoj ljubavi koju daje vređan i da je pri+ mi. Mekalerzova zayršava „Baladu“ izvanrednim momentom (on pokazuje S5rž priče: očajanje zbog nedo» statka ljubavi i osećanja usamljenosti!): dvanaest Jjudj, crmei i belci, sviraju zajedno: twelve mortal men who are together: dvanaest smrtnika koji su zajedno (space, M, 65,). j

Kizinger napominje đma Mekalerzova ima barbarski pogleđ na život koji pređočava teror života, ali ne prosuđuje njegove posleđice. Međutim, taj uski ugao Ijuđske egyristencije Moji ova spisateljica istražuje mije đat da hi se našlo rešenje, već da upozori na sve slične uglove u nama samima. To „isto radio je | Foknemr, Po njemu čovel: će izđršati; · kod Mehkalerzove Rhao đa čujemo prizvuk: čovek trpi ono što prečivlinva. Njegov spas je ljubav u kojoi je on, međutim, uyek omaj koji trpi preživljenje, jer je sam i nije u stanju da nadvliađa svoje pomirenje s oluđenošću,

Možđa je vizija Rarson Mekaler-_ zove i uska | zatvorena, ali njena vrednost leži u njJenoj umetničko, snazi i colishodnosšti, A to je pone=

kad. sabvim dovoljno, Rod Mekaler:

zove je, u svakom slučaju, tale

(M, s_

A a a MI Ia JEO

PR.

— IBM „a

+

e NO ma