Književne novine

tema (ekzbaWz! Birokratska steriluzacija

lomovi 33. i 36. Ustava SFRJ ~ kažu: „Građani su jednaki u pya ima i dužnostima, bes obziya na

Tažlike u. nacionalnosti, Tasi, WeYo-

ispovesti, polu, jeziku, obrazovanju, ili društvenom položaju. Svi su pred zakonom jednaki. Zajemčeni su pra00 ma.Yad, i sloboda. rada. Društvena zajednica stava sve povoljnije u'slove za ostvarivanje prava ma rad, maročito Yazvijanjem proizvodnih, snaga i materijalnih, osnova, drugih društvenih, delatnosti, kao i stara-

njem o interesu Yadmog čoveka u .

pogledu rada. Svako slobodno bira svoje zanimanje i zaposlenje. Zabranjem, je prinudam, Yvad. Svakom građaminu su pod jedmakim, uslovima dostupni svako radmo mesto i svaka funkcija, u društvu.“

. Ovako Ustav. Zasnovbam na au tentičnom, duhu praktične izgradnje · socijalizma, om, ozakonjuje stečenu, favojeDamu ravnopravnost i jedmakost. Zalažući se za meotuđivo pravo ma Tad i samopotvrđipanje wu Tađu, om, istovremeno, podrazumeuva postojanje realnih društvemih snaga i izgrađenih ljudskih Kkvaliteta kadrih «da u životu i životnoj delatnosti dovedu do ispunjenja humani princip soliđarme „dužnosti

svakog prema svima i svih prema

svakom“.

| Ima, međutim, pojava koje Su u direktnoj suprotnosti sa proklamovanim mačelima, pojava koje, se tuđinski odnose prema suštinskoj „jednakosti u pravima i dužnostima“, prema već zajemčenom „pravu ma Tad i slobodi rađa“. Ima ljudi koji, zloupotrebljavajući svoj društvemi i poslovni položaj, postaju „prYo-= izvođači“ maročite vrste majammog rada, „fabrikamnti“ mnogih diskriminatorskih, postupaka.

Pitanje ZAŠTO SE ZAPOSLENA ŽENA TEŠRO ODLUČUJE DA RAĐA postalo je sasvim, aktuelno. Odgovori ma ovo pitanje, traženje uzroka i rešenja, diktirani su opštedruštvenim, interesom. Uzroka svakako, ima više. Nije mesto da se o njima podrobno raspravlja, ali 1reba maročitu pažnju skvemuti na jedan, čini mam, se, odlučujući, moa, to da je ponegde radma Yavnopra»bmost žene. i muškarca mrtvo slovo ma popiru, da se ponegde ta formalna fabnoprabvmost preobratila u stvarmu, čimjeničku meravnopravnmost, u diskriminatorski tretman, žene.

Mnoga pređuzeća i ustanove nerado zapošljavaju udatu žemu. U jednom, domu zdravlja, ma prime?, jednom, aspiramtu za mesto lekara rečeno je da je upravni odboy (!) doneo odluku da se zapošljavaju samo meudate žene i muškarci. Ovakva praksa često dovodi do ucenjivačkog uslovljapanja. Ako želi da se zaposli, žena mora da pristane ma platu znaimo manju u odnosu ma platu muškarca s istim, radnim, remenom, istim, stažom, i istom, stručnom, spremom. Negde se ide i dalje. Nisu retki slučajevi da se od udate žene traži pismena izjav a da, dok je u radnom odmosu, neće rađati ili da meće Yađati za jedan duži period, vremena, onoliko dugo koliko to odgovara poslovnim interesima preduzeća. Izvesni, češto vrlo sumnjivi poslovni interesi, bahato su. suprotstavljeni vajkadašnjim, osveštayim normama biološkog i društvemog života, amoralno narušavaju same osnove socijalističke etike. Lokalističke, uskogrudđe i malograđanske tendencije, povezane sa sihrovom i kratkovidom, trkom, 2#% me posrednom, dobiti, uzrokuju, dakle, pojavu, koja bi se majtačmije mogla nazvati birokratskom sterilizacijom. U maš jami život ona ulazi ma mala vrata. Daleko od, toga da bude opšta ojava, omn, ipak, tamo gde se pojavljuje predstavlja svojevoysmu, deformaeiju., ko-, ja automatski povlači »a sobom. i niz dyugih· izopačenja. Od „prava“ da se žemi „propiše“ kad će da vođi, koliko će da rađa i da li će uopšte da Yađa, do „prava“ da se žena, zbog mjeme potrebe i želje da'radi i zaradi, seksualmo uceni — jedđdam je korak. Neravnopravan, položaj žene u odmosu prema Tadu, m,cfhqhnn–

pravam usled još uvek meregulisa- .

nih Tealacija zajednica — pYeduzeće, pruža mogućnosti meodgovornim, i sebičnim, ljudima da ž,amu iskoriste ili kao medđovolino plaćeni Tad ili kao vYstu svog zadovoljstva. U oba oba slučaja oma trpi pritisalc izvesne eksploatacije, biološkomaterijalne, ma, jednoj, seksualne na drugoj strani. |

Zadatak je svih .Yadmih, svih, društvenih, + patijskih, orgamizacija, radničkih saveta i bYoiztođačkih, foruma da stanu, na, put ovakvim, pojavama. U krajnjoj liniji tu, je Ustavni sud. On treba da, uzme. ma odgovoynmost sve one koji narušavaju tekovine socijalističkog zakonođavstpa, treba da se pozabavi ovakvim, slučajevima proizboljnog kršenja normi i duha jednon od majhamanijih stava u istoriji čovečanmstoa, ”komemta>zi

fdu.

| KRAJ JUNA i početak meseca jula jest period kada se u sarajevskim kulturnim krugovima ništa ne dešava, ili se bar ne dešava ništa osobito značajno. Zato, tu· konstataciju ne umanjuje ni završetak na momente burne pozorišne sezone, tiho ispunjenje izdavačkih planova, oskudan bioskopski repertoar, sa izuzetkom za metke posetioce čehoslovačkog filmskog dela „Jednog dana jedan mačak“. U taj program monofonije, istina, ne bi se mogli ubrajati mnogobrojni „razgovori o kulturi koji su obuhvatili teme počev od #inansiranja pa do repertoarskog planiranja, ali se za njih ne bi moglo reći da su izuzetno zanimljivi i opšte prihvatljivi poduhvati u toplim i kišnim danima,

Još pre završetka sezone, po starom 'dobrom običaju, sarajevsko Narodno pozorište načinilo je repertoar za narednu sezonu. Pa, po tom uobičajenom toku došlo je i do sazivanja skupa zainteresovanih kulturnih radnika i (deklarativno) svih pozorišnih posetilaca da bi zajednički razmotrili predloženi repertoar. Jedino su Ovog but: izostali komentari štampe o takvim skupovima koji su prošlih godina bili ocenjeni sa ustaljenim parolama o približavanju pozoništa publici, o stvaranju nekakvog mosta među njima, i o čvršćem međusobnom kontaktu ove dve uzaiamno poštovane strane, Razlog sadašnjeg ćutanja štampe lako je objasniti kada se zna da mnogobrojne primedbe koje su na ranijim dogovorima postavljane radi poboljšanja predloženih repertoara, nisu uzimane ozbiljno, pa je i sama forma kontakata publike sa sastavljačima repertoara, iako laskavo ocenjena, bila bez određene svrhe. Dešavalo se da se ma takvim skupovima jednoglasno zahteva brisanje sa repertoara „mekih alternativno predloženih „dela za čije postavljanje na profesionalnim scenama mne postoji nikakvo opravdanje, ali se i pored toga takva dela ipak mađu na repertoaru. .

(No, na primer, uporno se nekoliko godina „predlagalo postavljanje drame „Klopka za osam bespomoćnih žena“, a još se upornije na pomenufim skupovima kulturnih radnika zahtevalo izostavljanje ove predstave, da bi se, nedavno, najzad, posle mnogih peripetija, odustalo od izvođenja OVOg pozorišnog teksta). Ali, pored svega, praksu Narodnog pozorišta da se konsultuju kulturni radmici pre usvajanja repertoara, trebalo bi pohvaliti a i poželeti da ubuduće primedbe koje se opravdano stavljaju na predloženi repertoar više obavezuju kada·se već insistira na njima.

U nedavno predloženom repertoaru Narodnog pozorišta za iduću sezonu, oso bito je zanimljiva drama Henrika Ibzena „Heda Gabler“ i zbog toga što će

ilo bi zanimljivo utvrditi koliki

postotak čitalaca prevedene knji-

ge ne upamti prevodiočevo ime. Ili, drukčije rečeno, opšte isključi iz čitavog svog odnosa prema knjizi samu pomisao da je ovo reprodukcija, i da postoji vrlo značajan posrednički medijum između dela — u obliku u kojem je nastalo — i čitalačke publike.

U svakom slučaju, broj takvih čitalaca nije mali. Ma koliko da je primetan i neosporan napredak našeg književnog prevodilaštva, ono još ni izdaleka ne uživa u širem krugu „potrošača Kkulture“ onaj ugled na koji s punim pravom može reflektirati jedan doista neophodni „ponuđač“. Istina, u kontekstu opštih zaključaka o razmeni kulturnih vrednosti, rastućem interesovanju za literature drugih naroda itd. često se ističe velika i sve veća važnost prevodilaštva. Ali, izvan tog konteksta protivrečeći tačnim opaskama svojom nehajnošću i (često nenamemo ali stalno) potiskujući prevodilačku delatnost na periferiju

· književnog života, još ostaje niz ogluši-

vanja i zanemarivanja.

Uzrok? Da nije posredi samo nedovoljno snalaženje mnogih čitalaca u svim vidovima fenomena koji se zove knjiga? Da nije on, takav nesnalažljivi i neđovoljno pažljivi čitalac, kriv što se retko govori o jednoj kategoriji poslenika knjige i književnosti — o pre= vodiocima? I o prevodima? .

Po svemu izgleda da. je neuputno tražiti glavni uzrok na toj strani. Jer oni koji pišu o prevedenim. knjigama nisu dovoljno pomogli nesnalažljivim čitaocima da se snađu. A znatnim delom nisu se ni sami potpuno snašli na svome poslu. Sasvim prirodno, ako autor pri-. kaza nije voljan ili, možđa, čak nije (opsegom i karakterom svojih znanja) predodređen da vodi razgovor o temi prevođilaštvo i prevod, onda neotklonjivo iskrsavaji dve druge, međusobno povezane teme: prikaz i prevod, prikaz i čitalac.

Vrlo veliki deo prikaza uopšte ne razvija kod čitalaca smsao za uočavanje svega onoga što valja uočiti kad je reč o prevodu književnog dela, tj. složenosi, tog poduhvata gledđanog u celini, specifične zahteve originala, stepen (ili odsustvo) afiniteta između stvaraoca i reproduktivca koji takođe treba da bude stva= ralac — kao i u svim reproduktivnim

·'umefnostima, uostalom. Književno pre=

vođenje, ono pravo, zacelo je jedan oblik reprođuktivne ume{nosti, a o dobro

aktvelnosti

Sarajevska kulturna panorama

tema dana

komentari

POSLE SVEGA MIHNNO LETO

biti prvo delo ovog pisca koje će postaviti sarajevsko pozorište. Osim ovoga biće postavljene i drama engleskog pisca Roberta Rolta „Tomas Mor ili usa= mljeni čovek“, komedija „Magarac“ Žorža Pojda i satira „Birokratosaurus“ Italijana Ambrođija. Od domaćih tekstova postaviće se komedija Branislava Nušića „Gospođa ministarka“, koja će se pripremiti za sarajevsku proslavu jubilarne godišnjice ovog našeg poznatog komediografa. I na kraju, kao i svake sezone, biće neizostavna i jedna adaptacija poznatog dela. Ovoga puta biće to jedan od tekstova Ive Andrića koji dramatizuju Zuko Džumhur i Boro Drašković. No, za sada se još ne tvrdi da će do realizacije ovog poduhvata zaista doći, Ovakva obazrivosit usledila je zbog ne baš osobito pohval-– nog iskustva sa nekim ranijim drama-– tizacijama od kojih je svakako izuzetak „Sudanija“, „dramatizacija teksta Petra Kočića, od već pomenutih saradnika, Sarajevsko Malo pozorište, poznato po DIOS eksperimentalnim „dramama i sadašnjom neodređenom fizionomijom, još nije sastavilo repertoar za narednu sezonu. Za sada se još samo čeka da pozorišni savet kaže svoju reč. Po svemu sudeći, ovoga puta se očekuje malo više ubeđivanja i razmimoilaženja između uprave koja je načinila predlog repertoara i saveta koji treba da domese mišljenje o tom predlogu. Ovaj zapaženiji rađ saveta, čija odluka neće biti samo formalna, omogućen je većim izborom tekstova nego što ih je bilo ranijih godina. Veliki je problem kako će svi članovi saveta uspeti da pročitaju za nekoliko dama sve tekstove sa kojima se raspolaže pa da posle toga daju svoju ocenu. Malo olakšanje za njih, kao i svake godine, jest nedostatak feksta jednog domaćeg savremenog dela. Pošto se takav tekst i u drugim pozorištima ne može odrediti do poslednjeg: momenta, mi Malo pozorište neće biti izuzetak. Ali izuzetak se, ipak, nagoveštava: moglo

bi se desiti da savet kategorički odlu- ·

či da se iduće sezone ne izvede ni jedna naša drama novijeg datuma.

Na osovu učestalih komentara moglo bi se reći da danas sarajevska opera ima dosta problema. Kritika njene repertoarske politike postala je svakodnevna, a na to se nadovezuju i priče o netrpeljivosti u ovom ~ dosta

kvalitetnom ansamblu. Za razliku od

prošle godine, čini nam se da će repertoar za narednu sezonu biti nešto zanimljiviji. Donicetijev „Ljubavni napitak“, Verdijev „Palstaf“, zatim opera našeg kompozitora Ivana Zajca „Nikola Šubić Zrinjski“, tri jednočinke savremenih kompozitora wvrštene u jednovečernji program, dve premijere baleta (još se nije odlučilo koja će se dela izvoditi!) to su premijerne predstave koje će sarajevska. operska publika gledati u idućoj sezoni.

O programu drugih muzičkih priredaba još se ne može ništa doznati. Jedino se u ovim letnjim danima dosta govori o naporu sarajevskih kompozitora da obezbede što češća izvođenja svojih dela na radiju i o protiv zahtevu sastavljača muzičkog programa Radio-Sarajeva da se prevashodno vrednuje kvalitet kompozicija pri odabiranju dela „domaćih kompozitora. 'xporedo sa ovim iskrsnuo je još jedan spor: „Radio-Sarajevo je prosto „Zaratilo“ sa Simfonijskim orkestrom i Sarajevskom filharmonijom zafo što je češće angažovalo izvestan broj umetnika plativši im znatno veće honorare za učešće u svom orkestru što je izazvalo teškoće u radu pomenuta dva ansambla. Sve to pokazuje da nesuglasica ima, ali se prava suština svega toga tek naslućuje. Zato se, može de-

siti da u atmosferi u kojoj je završepanedavna sezona, posle nekoliko meseci

počne i nova, a to bi moglo da se ne=-

poželjno odrazi na celokupan muzički»

život grada. e Ove zgođe?”i nezgode muzičkog živola bile' bi jednostrano iskazane ako se me bi pomenula uspešna delatnost organizacije Muzičke omladine Bosne i Hercegovine. Njeno izvanredno zalaganje nije ostalo nezapaženo, Veliki broj koncerata i ostalih muzičkih priredaba, „koje je priredila ova organizacija pripomogli su da se znatno proširi broj poklonika muzike. Razni izleti grupe omladinaca iz nekih krajeva Republike (nekoliko specijalnih vozova sa posetiocima opere u Sarajevu) kao i koncerti u manjim mestima, ostvareni su u prošloj godini zahvaljujući intenzivnom i sistematskom anga– žovanju ovih muzičkih entuzijasta. Likovni umetnici i njihovi poštovaoci mogu biti zadovoljni proteklom sezonom. Istina, malo se pričalo o novom paviljonu koji se još uvek nije počeo da gradi, ali je, u odnosu na ranije godine, bilo više dobrih i do-

341; E}

Za studioznu kritiku prevoda u stihu

KAKO SE PIŠE 1 NE PIŠE

o prevodima

prevedenim knjigama često se piše tako kao da su one same sebe prevele ili našle neko sporedno lice sa čisto tehničkom funkcijom — prevodioca. Ne samo to. Na isti način piše se, uglavnom, o slabijim i slabim prevodima. Na relaciji prevod = prikaz skoro istu sudbinu doživljavaju, dakle, uspeh i neu=speh, pogodak u metu i promašaj. To se ne događa uvek ali se događa tako često da smo suočeni s „pravilom“ koje bi trebalo da postane izuzetak — i 5 izuzecima koje bismo hteli pozdraviti kao pravilo. Da, kao pravilo pisanja o prevodima značajnih dela.

Neophodno je utvrđiti i javno reći u kakvom je obliku i na kojem stupnju adekvatnosti ponuđeno našoj čitalačkoj publici delo stranog klasika ili znamenitog savremenog pisca. Svakako je suvišno opširnije dokazivanje važnosti i

korisnosti takvih ocena, razvijenih i te- . · meljitih. Potrebna je, dakle,

kritika književnih prevoda, kritika koja bi išla u korak sa razvitkom samog prevodilaštva — i podsticala njegov dalji napredak. Dok je ono od oslobođenja do danas a naročito tokom protekle decenije, postiglo krupne uspehe (što ne znači, naravno, đa se pojavljuju samo prvoklasne književne reprodukcije, ali znači da je prosečni nivo vrlo vidno porastao), u pisanju o prevedenoj knjizi poodavno nema promena., Ovo se naročito zapaža u odnosu na najsloženiji, najteži vid književnog prevođenja, najnezahvalniji i najzahvalniji u isti mah. Reč je o prevođenju poezije. O poslu na kome prevodioca čekaju stotine jazova koje treba premostiti i još više zamki što se jedva naslućuju. U još većoj meri nego prevođenje umetničke proze ili drame, ovo područje književne reprodukcije traži od autota prevoda da se uživi m duh i zvučanje izvornog teksta, da sagleda i oseti sve njegove tokove, sve što je rečeno — i čak nedo-

rečeno,

- se

poezije

Baš tu, u ovoj oblasti, kritika prevoda je pozvana da odigra naročito značainu ulogu: da podstiče dobro prevođenje stihova i onda kad temeljito, razložno, ubedljivo potcrtava vrednosti uspelih, suštinski tačnih reprodukcija i onda kad autorima i čitaocima onih slabijih ili slabih. kaže realnu ocenu, Takva kritika pružila bi lep doprinos knjizi, svetskoj zajednici dobre poezije, jačanju njenih veza sa čitaocem, prevodiocima i prevodilaštvu, izdavačkoj delatnosti i praksi. Pomogla bi, nema sumnje, čak iskusnim a još više darovitim mladim prevodiocima stihova.

Isto tako, kritika prevoda pesničkih tekstova delovala bi i kao opravdano nepovoljna kritika loših napisa o reprodukovanoj poeziji. Ili, tačnije, kao kri tika onog potcenjivačkog stava koji pojedini autori prikaza (zaista neshvatljiiva površnost i nonšalantnost!) zauzimaju brema prevodiocima „pesničkih dela. Takvi autori uopšte se ne upuštaju u ocenu reprodukcije — kao da je pred njima prevod jelovnika ili ređa vožnje. U jednom časopisu, na primer, objavljen je pre izvesnog vremena prikaz čiji autor razmatra i ocenjuje tananu poetsku materiju — prevod knjige stihova jednog slavnog savremenog francuskog pesnika. Bezmalo što deset redova zbijenog časopisnog teksta, ima taj prikaz Knjige stihova, prikaz koji mestimice samo. što ne prelazi i sam ” stihove — u slavopojnu odu izdavaču i ediciji. Međutim, od prve do poslednje reči tog prikaza autor prevoda ostaje nespomenut, nepoznat, anonimam, potpuno beznačajan za recenzenta kome, izgleda, nije ni palo na pamet da je, pored izdavačke kuće (kojoj svaka čast!), zaslužan još neko. I da je zaslužan u još većoj meri nego izdavač. Mao da prevodilac stihova nije taj kome u prikazu, nezavisno od toga da li je oce= na povoljna ili negativna, pripada vrlo istaknuto mesto! Određenije: prvo me=-

aktuelnosti

padljivih izložbi. Od izložbi u sarajev-

skom paviljonu jugoslovenskih slikara iz drugih gradova, vredno je spo= memuti viđena dela Staše Beložanskog, Mirka Kujičića, Slavka Grk Manića i Milića Stankovića. Komisija za kulturne veze sa inostranstvom i Republički sekretarijat. za kulturu omogućili su i Sarajlijama da viđe izložbu holandskog gvaša. Od mladih bosansko-hercegovačkih slikara zapažene izložbe priređili su Arfan Ramić, Zvonko Požar i Ante Martinović.

Malo uzbuđenje među likovnim umetnicima izazvao je sukob članova ULUBiH-a i banjalučkih slikara kada je bosansko-hercegovačko Udruženje trebalo da, posle grupne izložbe u Sara jevu, priredi svoju izložbu u Banja Luci. Pravi razlog toga sukoba jest već uobičajena praksa u pojedinim mestima da se „otkupljuju radovi skoro isključivo slikara sa svog područla. Pojedine grupe slikara čak smatraju da povremene izložbe šireg skupa slika ra u mestima gde oni rade ugrožavaju njihov materijalni „položaj i monopol kod otkupljivača. Čak su u manjim mestima učestale „razne grupe amatera sa profesionalnim slikarskim ambicijama koji prođaju rame slike i štafelaje blagodareći „izdašnosti „pojedinih komuna u kojima rađe. Naročito se to odnosi ma razne umetinike i nazovi umetničke dekoracije javnih „prostorija. Unosni poslovi, koji su sve češći pod firmom jeftinije umetničke dekoracije, uzeli su toliko maha da se nedavno ma jednom širem skupu kulturnih i javnih radnika samo o tome govorilo. Niz je primera koji govore i o raznim mahinacijama pri prodaji slikarskih radova i bezvrednih kičerskih

razglednica, anonimnih, pa čak i po-

znatijih profesionalaca. Ipak, ma tom

' savetovanju, kao i obično, osim kon~

statacija nije se pokušalo sa iznalaženjem nikakvih rešenja uočenih problema iz ove oblasti. Možda je za sada dovoljno i to što se počelo detaljno govoriti o likovnoj umetnosti i o svćmu onome što se pođ tim imenom protura naivnim i dobrim mlatišama, većinom onima koji raspolažu „društvenim sredstvima.

Posle svega, ipak, mirno leto ne obećava osobita uzbuđenja. Ali, kao i u vreme ranijih letnjih mrtvih sezona kada se nije ništa dešavalo, to i ovoga puta nikome neće smetati. Malo igara i pesama na dva sarajevska festivala koja u isto vreme pokušavaju da primame malobrojno zainteresovanu publiku („Ilidža 64“ i Četvrti festival igara i pesama), svakako, neće mnogo doprineti raznovrsnosti Rkulturno-zabavnih zbivanja, ali će se zato pitanje nepotrebnog dvostrukog finansiranja sličnih programa moći spojiti u već pomenuti pojam: mnogo.

Petar - LJUBOJEV

što ukoliko je reč o reprodukciji stihova klasika svetskog pesništva (tj. autora o kome ne freba opširnije govoriti u prikazu baš zato što je slavan širom sveta), a drugo ako se radi o prevodilačkom zahvatu iz savremene, nedavno stvorene poezije.

Staviše, ovaj recenzent citira desetak stihova iz knjige čijeg prevodioca ne pominje ni m „fusnoti“. Da. nije posredi bilo prejako uzbuđenje zbog izlaska gd dobre knjige koju je valjalo pozdraviti, odavši dužno priznanje falentu francuskog pesnika, vrednoći izdavača i.. I više nikome.

Malobrojni su, istina, tako drastični slučajevi ogrešenja o smisao i svrhu ocenjivanja prevoda poezije. Ali za znatnu većinu onih koji prikazuju. knjige reprodukovanih stihova — ta izdanja sl povod da prvenstveno kažu šta misle o originalu. Retko se govori o nečem veoma važnom: da li prevodilac (taj i taj) uspešno, pouzdano, produhovljeno uvodi čitaoca u svet stihova koje je reprodukovao ili ga ostavlja na pragu toga sveta? Međutim, i značaj i,iZzvanredna složenost prevođenja poezije zahtevaju od recezenta da se ozbiljno dotakne tog pitanja, čak u okviru kraće ocene. ;

Nadajmo 'se da ćemo dobiti :pravu, studioznu kritiku prevoda u stihu, kritiku kadru da svojim razmatranjima konačno uspostavi, održava i jača podsticajni odnos prema ovom najsublimnijem rodđu književnog prevođenja.

: Lav ZAHAROV

|| Direktor ı odgovorni mMuređnik: Tanasije Mlađenović, Uređnik: Predrag Palavestra. Tehničko-umetnička oprema: pragomir Dimltrilević. MReđakcioni ; pragoljub 8. Ignjatović, Dragan Molundžiia, Velimir Lukić, Slavko Mihalić, Bogđan A. Popović, (sekretar redakcije), Predrag Protić, Dušan Puvačić, Izet Rarajlić, Pavle Stefanović, Dragoslav Stojano»

vić-Sip,' Rosta Timotijević ı Petar Volk.

KNJIŽEVNE NOVINE

odbor: Miloš K, Bandić,

{Žao

Božiđar

Božović, •

Kist izlazi svakog drugog petka. Pojedini broj 30 đ. Godđišnja pretplata 600 dđ., polugodđišnja 300 đ., za inostranstvo dvostruko

List izđaje Novinsko-izdđavačko pređuzeće „Rnjiževne novine” Beograd, Francuska 7. ređakcija Francuska 7, Tel. 626-020. Te kući račun 101-112-1-208,

\ e Stampa „GLAS“ Beograd, Vlajicovićeva 8,