Književne novine
pR BRANKO PERUNIČIĆ
Beogradski sud 1819—1839
(ISTORIJSRI ARHIV BEOGRADA, BEOGRAD, 1964)
DR BRANKO PERUNIČIC objavio je preko osam stotina različitih do= kumenata iz arhive beograđskog suđa. Dokumenti potiču iz vVvemena prve Vvlađe kneza Miloša. Svojevre= meno, Mihailo Gavrilović i Tihomir R. Đorđević ukazivali su na to da je periođ prve vlađe kneza Miloša bio presuđan za čitav dalji srpski državni razvitak tokom NIN veka, Raznovrsni dokumenti iz beograđskog suda su još jeđan Gokaz u prilog njihovoj tezi. U periodu od 1819. do 18395. za sud su bili vezani i oni poslovi koji su kasnije prešli u madležnost drugih ustanova. Zbog toga publikovana građa ne pruža samo pođatke o pravnom poretku u SrbiJi toga vremena, nego daje rniaterijal za kulturnu, privrednu, političku istoriju Srbije. Ona isto tako tomaže da se prate migracije stanovištva u vremenu formiranja srpskih gradova, u modernom smislu te reči, noposređno. posle drugog srpskog ustanka i njihova nacionalizacija.
Tako:je namenjena, istoričarima koji Ispituju razne oblasti naše prošlosti, ova Knjiga ima jednu osobinu
koja: će · joj privući 1 druge čitao
ce. Na stranicama ovih đokumenata
srećemo se sa onim što bismo mogli.
da nazovemo psihologijom i mentalitetom jedne generacije, naravima i običajima koji su i danas dđobDyrimi delom prisutni i u našoj sređini i u našoj svesti, svim onim što je doprinelo i uslovilo đa suđ za duži Dperiod, od gotovo 150 gođina, Dostanoe jeđno od sređišta našeg života. Neke tužbe i prijave, pisane često nespretno i polupismeno, pružaju fabule za razne priče i komeđije, otkrivaju onu famnu stranu našeg mentaliteta i daju izvesnu građu za Kritiku naših naravi, Naši istoričari su izbegavali đa se bave istorijom naravi u nas, U našoj literaturi ne postoji knjiga kao što je recimo delo braće Gonkur o francuskom društvu u Vreme revolucije, Peruničićeva „Knjiga moeže istoričaru naravi u vremenu prvobitne akumulacije đa pruži izvanređan materijal.
Samo izđanje Kknjige zaslužuje ava priznanja. Kađa se zna u kakvom
su stanju fonđovi naših arhiva i pod kakvim uslovima, ne tako retko, naSi naučni rađnici rađe, onđa ta briznanja postaju Još veća, (P. P-ć)
NIROLA MARTIC
\
Vrlovi zemlie humske i
(„VESELIN MABLEŠA“,
JEDNU STVAR, možemo sa, sigurno= šću utvrđiti u povodu ove zbirke pe" sama: poezija Nikole Martića je poe» zija raspoloženja, poezija spontanog nađahnuća; i đok je takva ona je
prava i bliska ovom pesniku. Stihovi,
međutim, u kojima se nešto pronalazi u momentima koji nisu trenutno prisuini, đeluju pomalo konvencionalno. Martićev osnovni motiv jest ljubav. Martić teži da stvori u samom sebi Spone koje bi odgovarale nekakvom univerzalnom imperativu molbe ljubavi. On je pesnik u kom ljubav prerasta u večitu bol izricanja: reći 5sVOju ljubav znači sebe osuđiti na, patnju, Ali Nikola Martić u potpunosti pogađa ono što se dešava pesniku koji nastoji da putem zanesenih maštovitosti „proklamuje svoju stvarnost: „iz moje visine sve se lepše viđi / all manje vidi“ Ako bismo upotrebili već oprobani kritički jezik mogli bismo reći da je ovaj pesnik stvaralac lkoji poznaje svoj zanat; pa ipak Mar-
tić je majbolji tamo gđe sc on sam ne pokazuje. Ponekađ, povođeći se za osećanjima, Martić dopušta da ga reči nadvlađaju i đa dubinu emotivnog prenosi njeno verbalno svojstvo poetskog. On je rečit i to se događa tamo gde nastoji da postigne odgovarajući pesnički efekat. S druge strane, reči su upravo pomogle Martiću đa, i sam poređak stihova u pesmama to pokazuje, u svojoj poeziji establira jeđnu određenu boju muzičkog. Možđa je u
tim trenucima · Martić i najtopliji 1 najprisniji. Ponekađ je pesnik s ne»
ESEJ
Preveo Dušan PUVAČIĆ
INTELEKTUALAC
nemogućno. ne diviti se njegovom majstorskom
dijalektičkom izlaganju: „Bastard“, večni parija,.
odista je osuđen na lucidnost baš kao što je in-
telektualac, po svojoj prirodi kao i po svojoj
funkciji, osuđen na otuđenje. „La biatardise rend lucide...“ Obrnuto, lucidnost stvara „bastafđa“: fhfeligencija izdaje akciju. „Bastard intelektualac je izdajnik: on izdaje
misli“. E iznenađuje što ove paralizirajuće dvoN 'smislenosti prenose u oblast političke O' baveze· Ovde iakođe, Sartr i njegovi junaci preživljavaju jednu stalnu kontrađikciju, osnovnu nemogućnosi. » arir ništa ne predlaže; on se igra,“ žali se Pjer Navil koji opDtužuje Sarfra što se koristi politikom kao emocionalnim i intelektualnim afrodizijakom, kao pretekstom za filozofiranje· Igru koju Navil osuđuje — literarno korišćenje marksizma — O0Dšivno je osudio Rejmon Arom u „L'Opium des intellectuels“. Ali u ovoj igri ima nešto više nego što je parazitizam. Igra „glum obuhvala sobom. osnovnu fiežnju da sc postane neko drugi. „Pomoću. akcije, čovek postaje neko drugi, čovek oirže sebe od sebe, čovek menja sebe menjajući svet“. Sarirova simpatija za intelekiualWog pariju nije jednostavno želja: „da ne izgubi ništa od svoga vremena koju opisuje u: uvodnom manifestu .ćasopisa „Les Temps Modernes“; io je simptom njegove solipšisftičke bolesti koja ga podstiče da traži političku akciju (ili sanja o njoj!) kao etičku terapiju, U „Materijalizmu i revoluciji“ on daje dijagno zu infelektualne konverzije ka marksizmu upra.vo-ir ovom-svefiu: „Covek ulazi u njega, ea u Svete zapovesti: definisao bih ga kao subjektivnost”onih koji se'srame svoje subjektivnosti“. i Ali postoji. cena koja.sc mora platiti za S in lueidnost, Dok velikodušno sam sebe baca u isti logor, sartrovskom. intelektualcu nikad nije · o zvoljeno da. zaboravi da je on Sam OP j kog. ireba izbaviti, da igra postajanja neko Gral: staje egocenirični poduhvat, da je „juna (u metnik koji traga za „privilegovanim OSa ma“) preokupiran svojim sopstvenim : ii pogrebima. On zna da je, za njega, akc ja po sebi. On se služi tragedijom drugih. · 3: Ovo, više nego bilo koji drugi pojedini TaEe log, objašnjava zašto su sarirovski intele O i (i radi iste stvari, SVi intelektualci u egzistenc jalističkom romanu) ta
ko neprestano opsednuti svojim promašajem u politici. Politička tragedija njihovog vremena na
lazi ih budne i svesne, ali lajno uverene da nemaju
nikakvog mandata. „Intelekiualac nema ulogć
koju bi igrao“, luy ei ima“. i Žno zaključuje MDibreil u „Mandarinima“. On Peron učinjeni su „luci
dno svesnim svoje beskorisnosti“. „Mrancuski intelektualci su u COFsokaku,“ primećuje Bkrijasin. Sam
Sartr Ssumira beznađežnu prirodu intelektualčeve obaveze političkoj akciji: „primoran
sam da preuzmem mandat koji mi niko nije dodelio. Ja moram da živim u toj kontradikeiji“. Glas bez mandata — vraćamo se opliužbama koje su bacane na intelektualca u vreme prajfusove afere. Samo ovaj pul, iz neprijateljskoš tabora ne Mai invektiva, nego bolno samoocenjivanje. 2 :! u svojoj ulozi borbenog Dpisća, Sartr ne može izbegne osećaj bliskog promašaja. Površinski e limizam i dozivanje praxis-a U „Sta je knj i ževnost?“, tek ovlaš prikrivaju početnu svesnos da je pisac dobre volje suočen 54
nedđostižnom publikom — „public introuvable“.
KNJIŽEVNB NOVINE
akciju u ime
ljenja“ politike
UCIDAN što se tiče beskorisnosti svoga manđata, sartrovski intelektualac oseća se dakle osuđen, na, političkom planu takođe,
da ostane sam. Želja da prevaziđe barijere svoje savesti ostaje lični problem. On se mora unapred složiti, sa onima koji su skloni đa sa odbace, da je njegova želja da im se pridruži puki Kaprie, luhsi | ı
on je u iraženju „savršenog posedovanja sebeć. A ipak, mađa zna da je on, intelektualac-pustolov, kriv zbog „buržoaskih“ grehova egoizma, gordosti i, iznad svega, smrtnog greha mauvaise foji; mada zna da intelektualac-pustolov nema pravo duž cele linije, sartrovski junak ulazi u ćorsokak sa tragičnim poštenjem. „Moga pustolova pratiću do njegove samoće. On je živeo do kraja jedno nemogućno stanje.“
Ovo nemogućno stanje nesumnjivo označava takođe ograničenja Sartrove tragične vizije. TI ovom izmaštanom svetu gde je greh sveprožiman i nijedna situacija nije potpuno časna, izgleda da nema prostora za poetsku egzaltaciju očajanja. Matje sneva o divnim opasnostima, pobuni, samoubistvu. Ali ono što on doživljava u stvZnosti to je „Skromna i mirna mala beđa“ isto toliko pouzđana koliko njegove navike i njegov prihod. „Nije se postavljalo pitanje očajanja. Na protiv, bilo je prilično ugodno.“ On ne može da pati radi đrugih, on možda ne može đa pati ni radi sebe. U najboljem slučaju, on zna kolika ie muka ne moći patiti. Njegova trageđija je tragedija jednog sveta u kojem su iradicionalne tragične vrednosti izgleda iscrpene, dok intelektualac postaje žrtva svoje askeiske lucidnosti.
Ali s đruge strane, ovaj osobeni oblik muke je, prema Sartru, jedino autentično tragično iskustvo dostupno intelektualeu. Nemogućno stanje njegovih junaka ukazuje iakođe na njihovu početnu veličinu. Sartr bi se složio sa Mer10-Pontijem da mođerni junak ne može više bili Lucifer ili Prometej, da on mora biti „Covek“ koji je intelektualno i politički kušao plod zbrke i promašaja. Sartrov književni podvig je što je on shvatio, jasnije nego što je ikad ranije bilo učinjeno, teškoću čovekove slobode i čovekove slabosti pred licem ove slobode. Kad Matje prihvata smrt na simboličnom crkvenom ifornju, izgleda, da sć on saglašava sa tragičnom prirodom svoje nemoguće situacije· „Ja odlučujem da je smrt bila tajni smisao moga života, da sam Živeo da umrem. Umirem da svedočim o nemogućnosti življenja...“
U ovom osobenom tragičnom ćorsokaku (gde izgleđa da Život nosi svoju sopstvenu osudu), sartrovski junak ne traži izgovore, čak ni beksivo kroz umetnost tako karakterističnu po pesimističkim delima, prethodne generacije. Sve iluzije su prognate kao neka vrsta nepoštenja. Pre svih iluzija sreće, uločište ćalova, „Ja nisam srećan“, kaže jedna, ličnost u „Smrti u duši“, „i bio bih svinja kad bih pokušao da budem srećan dok su svi moji drugovi u zaivoru ili streljani.“ Ova asketska odanost patnji drugih vođi na kraju jednom askefskom samoporicanju
koje nije bez dostojanstva.
Ksej „Sartrovski intelektualac“ uzet je iz knjige Viktora Bromberta (Victor Bromberi) „Ihtelektualni junak“ (The iIntelectual Hero), studije o francuskom romanu između '1880. i 1955, godine, koja je objavljena u Londonu 1960. kođ izdavača „Faber and MWaber“. Tekst koji donosimo je, u stvari, završni odeljak poglavlja posvećenog Bartru — „Sartr i cgzistencijalistički roman“. Originalni naslov toga Odeljka glasi „y„yNemogućna“ trageđija“.
az. Usred posvećene obaveze, ~
SARAJEVO 1964)
kim prizvukom patetike usmerio sVO= je snage na efekat iza kog 56 nižu dobri stihovi 'hoji svojom liyskom muzičnošću umanjuju, i tu se nalazi spas, onu neprijemčivu notu suviše oprobanih efekata u poeziji: „Pijanog neka me sahrane / u podnožju zvezde moga neba / o moćna igro smrti“. Oceniti prvu zbirku jednim konačnim Da, ili Ne znači, u oba slučaja, umanjiti njenu vrednost. Jer, kao Što kaže sam pesnik: „na nežnoj granici zenice / usamljeni ružičnjak svetli“, pesnik, koji je upravo to, može pokazati da je poezija nađahnuća poezija s najvećim pađovima i največim usponima. Ako nam se dopada ova zbir-
NIKOLA JANKOV VAPCAROV
Pesme
PO TEMATICI kojom se izražava, Vapcarov, ako i nije tako svestran, sabrat je Majakovskoga. Po zanimanju, tehničar, najbolje godine provevši poređ mašina i njihovih robova, on je imao zrelu priliku da uoči tragiku rađa i nerada, odnos isparenja i sanjarenja, sađržinu ćutanja i buke mašinske hale. T da sve to pretvori u pesmu,
Prirođa njegove poezije nosi u 50 bi potencijalnu opasnost koju Vancarov nijo uvek izbegao: biva on ponekađ i programatičan i deklarativan: („OBOD“
Ljubav se rađa u našem rađu usređ dima
ı i mašina...
To Je upravo to. To je upravo drama.
A drugo, drugo je laž, drugo je prevara.
Mu ovom i ovakvim slučajevima Vap* carov direktno podseća na onaj zalet Majakovskoga u kome bez mnogo razloga tvrđi: „Snažniji je ekser u čizmi mojoj od mašte Geteove“, očigledno sa mnogo više reči i mno> go manje efekta. Ali. ne treba snagu bugarskog pesnika tražiti u stihovi" ma Kkoji materijalnu: komponentu življenja favorizuju na račun jracio=
nalne„. Njegova. je snaga. tamo.=gde.:: je -uspeo.đa- ih: postavi, | prema”.nji="
hovom značaju i značenju na odgovarajuće mesto, da kaže i dokaže da življenje nije ono što mora biti ako one nisu jeđna harmonija bez početka i bez kraja, On je „proleterski pesnik“ samo stoga što je njegovo vreme ispunjeno proleterskim prob-
lemom, tačnije, svesnim aktom Koj,
treba da oslobodi pozitivne čovekove pređispovicije. Ali vera koju Vapcarov ispoljava, razume se, uz 5po“ sobnost da je umetnički izrazi, čini ga pesnikom van etiketa i okvira,
Premisa njegove poezije je: čove)X je i plemenit i poetičan i dobar u krajnjoj liniji, U svakom slučaju, teži ka đobrom. Ali čovek je, u SVOm biološkom Korenu, lišen uslova da bude takav. Vapcarov veruje đa je to samo stepen na orđinati življenja, koji mora đa bude prevaziđen, To
je konflikt koji nagoveštava ostva-
renje cilja: pobedu težnje koja je poezija življenjia nađ „prozom Živo-
ta“, To je jeđan od opštih predmeta
Pp neprevedene knjige · 3
JANES 7. FARK The Silance ol IHislory
O AMERICROM piscu Džejmsu T. pParelu časopis Tajm je povodom jedne njegove Knjige pisao sleđeće: „MParelova proza je još uvek bolji lek za nesanicu od tako reći bilo kog
drugog štiva objavljenog u obliku”
knjige“. MKritičar O. Matisen je u vezi sa njegovim pisanjem, između ostalog, rekao da Parel zaslužuje svaku pohvalu zbog svoje iskrenoSti, vrlo prodome i sigurne psihologije, kao i razumevanja društvecnih promena kroz koje je prolazilo američko društvo u poslednjih četrdesetak godina, Međutim, iako je autor dosta poznate trilogije o Stadđsu Lonigenu (Mladi Lonigen, Bana zrelost Stadsa Lonigena, Sudđnji dan) i obimne tetralogije o Deniju O Nilu (Svet koji nisam stvorio, Nijedna zvezđa nije nestala, Qtac i sin, Moji đani gneva) ovaj pisac je ostao u senci svojih velikih savremenika, premda dosta neopravdano. Razloge ovome treba tražiti u njegovoj „doslednosti da svoja dela pišc s velikom predilek-
| cijom za naturalizam i socrealizam,
za koje je današnji čitalac manje raspoložen od publike tridesetih gKodina, : U svome najnovijem knjizi nove tetralogije,
delu, prvoj
Farel oči-
ka, koja ne treba đa ostane usamljena, onđa to ne znači da je pesnik u njoj rekao svć, On se nalazi na granici sa koje se može poći prema Dozitivnom ili negativnom delu, ali veJika vrednost sastoji se i u uspinjanju na tu granicu. Martića još uvek savlađava osećanje koje ponekad umanjuje, ne efekat, već vrednost šamog efekta. Njegova poezija biće dovrše” na kada se to osećanje izgubi u svojim dubinama, odnosno u ecmociji.
U ovoj prvoj, neobično toploj i kantatskoj poeziji to i ne treba da se dovrši. Izvesne stvari Martić će morati da reši sam: „Niko svojom senRom sunce đa izmeri / samo sebi vermi moći će opstati“. Ukoliko se io o> bistini Martić će, a moramo biti svc-
„sni činjenice da je ovaj pesnik, barem za sada, odabrao određeni i Veomxa specifični put, svakako postati ime još vrednije pažnje, (M. S.)
CETINJH, 1963; PREVEO 5
BUGARSKOG RADIVOJE PMŠIC)
umetničkc poezije. Njegova „Pesma o čoveku“ dovoljna je da opravda i potkrepi svaku pretpostavku u ovom smislu. Ne samo zbog toga što se čovek pod vešalima, kao Vijom, neočekivano ispoljava u „novom svetlu:
Setio se pesme
i još nečeg tako.
U očima mu nadošao plam nasmešio se toplo, široko i Ssvetio trgao se
i zapevao sam.
Šta mislite,
možđa se baš tu
krije a
Jedan kompleks istorije?
Čitava pesma je razgovor pesnika 1
nekakve „dame“, razgovor u kome se sukobljava antivera i vera, u kome korespondira poezija s nepoezijom u kome trijumfuje čovekova per spektiva. Razume se, vera Vapcarova nije naivna. On zna i „drugu stranu „muedđalje“, Postoji saznanje koje uništava veru i ljubav. Ali postoji i ljubav koju ne može uništiti nikakvo „razočarenje“. To je autentična životna snaga, iskonska vitalnost. To je ono Što Vapcarova čini pesnikom i van etiketa i programa.
- (8. B.)
gledno nastoji da promeni svoj spisateljski metođ i napušta čisti maturalizam koji je uspešno primenjivao u svojim dclima iz treće deccnije našeg vremena, Cutanie istorije, kako se zove njegov poslednji roman inače sazdan na autobiografskim elementima — BoOVO'ri o jednom mlađom ambicioznon. čoveku HEdđiju Rajanu, tipičnom izdanku čikaških Iraca na početku ovog stoleća, Bđi stupa na Čikaški univerzitet, 1925, godine, premda radi cele neđelje, preko noći, na benzinskoj pumpnoj stanici kako bi prchranio sebć i svoju babu, Edi jc Žželjan'da nauči sve što je mogućno iz knjiga, pa i više od toga. I to po cenu fizičkog iscrpljenja. U tim njegovim nastojanjima da sazna njega osim realnih, objektivnih prepreka sputavaju i lične sumnje u svoje moći, fizičke i mentalne. Dok provodi noći na pumpnoj stanici njegove misli su ispunjene istorijskim ličnostima Taljeranom, Napoleonom, Meternihom — koje su u njegovoj svesti mnogo stvarnije i značajnije ođ onih sa kojima dolazi u dočir u svakodnevnom životu, U zbivanjima i događajima koje izučava u svojim istorijskim knjigama „on pronalazi značenja važna i za nje gov život. Pored studija, njega muči i čežnja za devojkom — čežnja ni
REJMON KENO
Slike vežbe ~
(NOLIT, BEOGRAD 1964; PREVEO
DANILO KIŠ)
PRANCUSKI PESNIR, romansijer i matematičar Rejmon Keno malo 1 i neđovoljno kod nas prevođen, Nakon romana „Moj prijatelj, Pjoro“, te visprene, tipične francuske, le» pršave i duhovite proze, i nekoliko pesama svrstanih u dve-tri. antolo- · gije novije francuske poezije, koje nas upoznaju sa jednim vidom pariskog poetizovanog argoa, dobili stno i „Stiske vežbe" u bravurozaom i kongenijalnom prevodu Danila Kiša.
Knjiga sačinjena ođ 99 varijanti, u stilu i stavu, jedne te iste bezna~. čajne pričice, verovatno da Tože · biti stavljena pod znak pitanja i čak. osporena, čini nam sec, ako ođ nje bude traženo đa bude ono što ona nije, niti što je htela biti. Ako je isključivo buđemo smatrali Iitc> raturom, u klasičnom smislu te reči, oslanjajući se na ”olstojeve zahteve da umeinost mora bil nb samo lepo saopšteno odgovarajućom formom, već da mora sadržati pre svega i iznad svega moralnu komponentu koja će je osmisliti i učiniti, dakle, umetnošću. oadn „Stil ske vežbe“ slobodno možemo lbroO* jati u ona efemerna delca, koja su toliko mištavna po svojoj svrsi đa su jeđino sposobna da mas5 jedva neki sat golicaju, nestajući potom iz
našeg duha i sećanja bez traga i glasa... Ali, sva sreća što je pojam umcoct-
nosti dovoljno rastegljiv i Što pod moralnim danas nemamo bpottrebe da . shvatamo jeđan vid ljudske hrišćanske sentimentalnosti. Tako gleđane sa širih aspekata jeđne lireativme nužnosti, koja ne dolazi samo đa nas zapanji, no i da nas probuđi đuhom u duhu, načinom genijalne reči, „Stilske vežbe“ Rejmona Kenoa šu knjiga koja objašnjava stavu definicije stila, implicirajući u školske forme i gledišta novo rasuđivanje, nove pojmove i ne jedan zaključak.
Ona je iznad svega igra duha, 5posobnog da varira svoje mogućnosti,. blistava, rešena na sve, 85 ambicijom za beskrajnošću, uvek nanovo Ppočeta. Broj 99 (koliko ima varijanti) nije slučajno uzet, mađa bi se olako moglo pomisliti suproino. On je mistificiran samim izborom i najavljuje nove karike ı tom lancu, a čitalac je onaj Koji će mora to da oseti i koji će tu vođenicu, fu čegrtaljku, to zvonce koje zvomi 1. larma celim putem umeti đaljs da upotrebi.
„Stilske vežbe“ su vesela knjiga i ona tom svojom, no ne i jedinom osobinom Sštaje u red dela kao Što su „Kola Brenjon“, „Sirano“ i „Gargantua i Pantagruel“. No dok še hođ" ovih satirična nota hrani nekim društvenim jadom, tipičnošću, ličnom čovečanskom „patnjom, dotle MWeno literaturu stvara literaturom i Utoliko je njegovo đelo osobitije, samo svesnije i veštije od pomenutih,
„Stilske vežbe“ su apstrahovani pred meti ljuđskosti. One su pođrugljive, humorne, nežne, zajeđljive, osvetoljubive, bolne, mangupske, · književne i literarne, posprdne, ljubazne, nađuveno-patriotske, otadžbinsko-ljubeće, nevoljne i neobavezne, One su kao niz iskri koje vrcaju jedna za
đrugom, bez prestanka, uznoniravajući, tražeći i nalazeći izvestan smi. sao koji svakako nije u konačnosti. Tako je Keno, čini se, hteo da cbuhvati niz divergentnih suština, đa ih još jeđnom sažme, đa UL one kao esencijalnost egzistirale m čudesnoni ornamentu sveta. (A. R.)
PIŠU: PREDRAG PROTIĆ, MARIO SUŠKO, STANOJLO BOGDANOVIĆ, ALEKSANDAR RISTOVIĆ I ALEKSANDAR V.
STEPANOVIĆ
ĐOUBLEDAY & CO, NEW YORK, 1963.
seksualna ni duhovna, već wu vidu potrebe da ga neko razume, da sa njim pođeli malo topline i ljubavi.
Pored samog protagoniste Farel u ovaji roman uvođi dosta ličnosti Edijevu porodicu, poslođavce, njegove „kolege“ s posla, profesore | stuđente sa univerziteta — koje svoOjim razmatranjima o glavnom juna ku pomažu da se ovaj lik sagleda u više aspekata i projicira na jednoj široj osnovici, Međutim, iako je ovim ličnostima poveren zađatak „da objasne protagonistu“ Farel i njih uzima u prilično detaljan postupak, tako da je roman zasičen mnoštyo)u portreta.
Premda se ne može smatrati đa je Farel izvanredno značajna ličnost u američkoj književnosti, ipak ostaje činjenica dđa će njegovo Vvoluminozno delo — ranije ili docnije — obezbedđiti njegovom imenu položaj koji u izvesnom smislu danas zauzima Din Vilijam MHouels, i to zbog toga što je s određenim ciljem, a sa do sta verodostojnosti zabeležio, tako reći, iz časa u čag i dana u đan, sve patnje )} osećanja, ponositosti | pDoniženja, slavu i očajanja jednog vrlo važnog dela američkog stanovništva — doseljenika Jraca — i to U Vremenskom #Đžyrazdoblju vrlo odlučujucih promena u psihama ovih ljudi,
(A. 5, \
9