Književne novine

Br bi time Iskše osvajala i šire čitalačke Rkrugove. Nije nam jasno što se nije držao bilo dosadšnjeg načina dovnnja već ogbjavljenih Dbesama (npr. „Hasan aginica“), Lilo što umam nije dan više pođataka o svom 'Stavu u form poslu, Đaš kađi je mi pitanju „Masanaplnica“, Pantić mam jo dao snimak dveju strana, For. tisova isdanja, a, njegov se telkst ipak razlikuje ođ Portisova osobito u mnarušavanju deseterca razvijanjem jata u dva &loga iako tako nije u Fortisa. Zamimljivo je spomenuti da je uzgred o metrici nešto pođatalm dao baš o toj pesmi i daroviti i prerano · preminuli van Kiovrić wu Mritici dela Fortisova, samo dve godine posle Poxtisova, izdanja, (1776 godine; prevod Mihovila Tiombola, izadnje dugoslavenske RAkadđemije, Zagreb 1048). Dobro bi bilo da je govorio o sažimanjima.i da je čitaoce uputio u metar pesama i olakšao im čitanje kad nastupa. sažimanjo n samoj reči ij među režima u stihu, Mislim da bi bilo korisno da se više zadržao nn Barakovićevoj. „Majci. Margarii“ i. ma njenom osobenom, samostalnom bugaštič-

, kom sklopu koji ne ide u svemu i umnogome onim · putem Kojim su spevane druge bugarštice. Nije nam

dovoljno uverijivo da je ta lena pesma postajala na.

| terenu pa „je Baraković „prilagođivši, je prilikama

sopstvene porođice“ mestimično dotćrao; mije li ona ipak wu većoj meri (ili potpuno?), u celini njegov pesmotvor ili w tolikoi meri prilagođena da Je narođni karakter u nioj veom:n izbiedeo?...

Pantić je knjizi đođao kratak, sadyžajan 1 1ep pregled s najvažnijim podacima o pomatim. i nepoznatim

- beležiocima, izđanjima, znatian broj snimaka teksto-

va i likova beleijaca, Sve to čimi da se knjiga uzima i ruke i prevrće skraja-nakraj s osobitim zadovoljstvom kao jtdmo retko osveženje, Nađajmo se đa će FI. .onna bĐomoći đa se i wu školama počne poklanjiafti pravilnijia i potpunijn pažnja narodnome blagu našem prošlih vremena, Muniiga će u svakom slučaju ostati kao 306 ođ najlepših spomona u Vukovoj godini...

: Miodrag S. Lalević

NIEPIRIEV RIDJENJE KNJIGE

vhanand Lanoux

(hya 868 la Mer

se Nefime" (Julliard, Paris, 1963)

" RAD JE PRUST dobio Gonkurovu nagrađu — sve do

danas najcenjeniju Jiterarnu nagradu Francuske ~

| petorica su glasala za njega, a petorica za Rolana

„Darželesa., Yređsodnik. žirija se poslužio svojim pra-

| vom dvostrukog glasa i dođelio je odlikovanje Prustu.

Danas već znamo da je postupio pravilno. Ovaj iz. vanređno redak tek glasanja ponovio se u novembru 1962. kađ jc opct predsednik morao da izrekne odlučujuću reč u Gonkurovoj akademiji. Taj Dredsednijjc je blo baš Rolan Dorželes, a dva kandiđata Arman Lanu i Žan-Mari Klezio.

Nije prvi slučaj da Gonkurovu nagrađu — lako je osnivač nju mamenio nagrađivanju novih, originalnih talenata — dobija već priznati pisac. Lanuu Je ovo peta literara nagrađa., Nagradu „Interallić” dobio je zZ0 roman „Major Votren“. koji mu je možda dosad pajbolje delo. Nasuprot svome rivalu Le Rleziju, koji programski ispoyeda antirealizam, Kanu polazi s odlečno realističkih pozicija,

Svoju ratnu trilogiju otpočeo je Majorom Votrenom,. Ovome je.sleđio Već..mnogo O „Banđevu „Mt Byriža“ (Ive rendep-vous :Ge Bruges)

viovaj Gopkurovom „nagradom; nagrađeni, roman.,je bine

vršni dee„;Svey(mi,:syoeske obuhvataju simbol ·pozažm„ljen od Brojgela (Breughel): Besna, Margo, jezđeći lik veštice rata i ludila.

· Jedna rečenica, Malapartea: Nisan mnao da rat nikad nema kraja za one koji su se borili” — dala

._ je piscu,osnovnu ideju za roman, „Quanđd la mer se

·retire“ — Kad se more povuče, kađ su blatnjave i uvave, borbe već polako pale u zaborav, a u Normanđiji već u muzeju pokazuju sjajno očišćenu ma> 'kketna · kao: usgpomonu na invaziju, tad se izg, Kanade vraća, Abe} TLeklerk, ređov, da Valeriji, verenici svoga poginulog druga Žaka posluži kao čičerone po ·pri„morskim gradovima. Tražeći „grob heroja“, Abel nailazi na pakao: na bakao jeđnom Već. preživelog, A.

·Sad m uspomenmi opet oživelog rata. Ovaj siazak u

pakao produhljuje jedna ljubav. kratkog veka, Berenže razbuđuje Abelova već otupela osećanja i svest. ·'Sađ vec iz daljine vidi „lakrdijaštvo i pokvarenost" rata, zgadi senad svetom „mirmodopskih” špekulamata i „nacističkih parazita“, Grob heroja ne postoji. iluzije treba. razbiti: kanađski bulđožer je Žaka'zgnječio u blato, pritismuo ga u smrt za vreme borbe, Sam po sebi đogađaj oslobađa obilni. duhovni ma.

. ferijali u. Abelu,.a njegovo suočavanje 6a stvarnošću

.nosi. roman. Rušenje rezultata je samo 'Yezultak ah osvešćeni čovek traži smisao rata. U poslednjim g'a-

" Mama on to čini s istom upornošću i nađahnućem, .'kao'i Valerija na početku romana, Odgovor — sveđen

na reči — nalazi u napisu jednog mađgrobnog Sspompenika: vojnici su zato umrli da drugi mogu slobodno đa žive, slobodno ođ straha, „free from fear“, 'A majveći je greh ako to neko Zaboravi.

Ali odgovor nalazimo ne samo u Lamuovim' rečenicama formiranim Wu sentencije, nego i u pojedinim „prizorima, toka radnje. Oštrim ođređenim, okvirima, ·ali istovremeno i siknim detalisanjem, ocrtava ove prizore i često ih možda čak i suviše zaokružuje u samostalne slike. A. iza pojedinih slika pojavljuju se simboli.

. Lanuua rat ne jeteresuje kao istorijska pojava, nego u prvom ređu Kao filozofski i etički problem: rat

. od Termopila do Normandije, pa i đo sleđećeg. Za

ljubav ovog filozofskog uopštavanja om stvarh svoj muitološki sistem simbola iz šekspirovskih, grčki, biblijskih i folklorističkih elemenata, spojen frojđovskim mkazivanjima. Na kraju i Abel sam izrasta u _„raitološki lik, jer se nasuprof njemu iscrtava s&lika - anti- čoveka, tipa Aihmana i Hillera. Niz realističkih - prizora i simbolika koja se iza njega razvija tu su da zgusnu u bpriču i sliku suštinu rata, No rat ovako gubi, svoj istorijski karakter i pretvara se u apstraktnu pojavu, u apokaliptički, udđar sudbine. Ovu po„Javu pisac istražuje upotrebom raznovrsnih sredstava mođerne tehnike romana. Kođ ovog pisca mailazimo

na analizu klasičnu i, duboko psihološku, na. prustov-

sko osećanje vremena, na. unutrašnji monolog i meočekivano združivanje , misli, pronalazimo mnajzađ —d a io „čini nmailepše strane knjige zaista nezaboravnim Con — poeziju. Lanu je najzad i pesnik.

e Iako ovaj Lanuov roman nč razvija onako jeđinstvenu i ubedljivu sliku, kao što je bio slučaj kod „Majora Votrena“, iako uz problem rata đotiče nič pitanja koja su često površno ili pak preterano simbolima vazrešema, u pitanju je delo pisca koga smo mogli đa upoznamo kao ansmažovanog stvaraoca „koji se ne boji đa svojim đelima. pa f ovim, pogleđa u oči velikim pitanjima našeg vremena. ova niegova knjiga, zajedno sma niepovom boezijoni pruža. čitaocu

trajni ume{nički doživljaj.

| Aleksandar Popović

eeeoeoo00e0eeeo00o00000000000000000000600000oDĐOOGOeO0ĐOĐDOĐOOĐOPO O O 9

U PRAGU JE 10. 1 11 PIBRUARA, ODRŽAN MEĐ

RA. GLAVNA TMMA SIMPOZIJUMA JE ĐILA „ŠTA UME

UMARODNI SIMPOZIJUM KHITIČADANA MARKEKBISTIČKA.,

KRITIKA? ALI U TOKU RAZMATRANJA POR:RENUMIA) SU! MNOGA PITANJA IM(ERESANTNA ZA. SVAKU, JčRITPiU. + KNJIŽEVNOST UOPŠ'DE,

Dragan M. JERBMIĆ

. MEĐUNARODNI SIMPOZIJUM KRITIČARA U. PRAGU. u, a

'e '

Ji NEDAVNO, 10:41" februara ove godine} Pra-

gu je održan simpozijum NKkritijžara iz evropskih socijalističkih zemalja, na kome su pored čehoslovalžkih kritičara, kao gosti i aktivni Učesnici, · učestvovali predstavnici „Jugoslavije, Sovjetskog Saveza, Poljske, Demokratske Republike Nemačke, Bugarske, Rumunije: i. Mađarske. -Odđ 'jugoslovenskih kritičara simpozijumu ·sSu, poređ. mene, prisustvovali, Miroslav Vaupotić i Miloš Bandić, koji se nalazi ma specijalizaciji u Pragu,

Glavna tema. simpozijuma bila je: „Šta je danas marksistička kritika?“, ali u toku razmatranja ove teme pokrenuta su mnoga pitanja od interesa ne samo za marksističku kritiku, nego za svaku kritiku i književnost uopšte. Govorilo

. je trideset šest. kritičara, od tog broja dve tre-

ćine predstavljali su uliesnici iz Čehoslovačke, a, jednu trećinu gosti. Pona dva dana smenjivali. su se govornici, od kojih su gotovo svi nastupali sa unapred pripremljenim referatima. Praćenje izlaganja bilo je utoliko fieže što su prevođeni samo pojedini referati, tako đa je bilo neophodno: izvesno poznavanje češkog „slovačkog, poljskog, · SOBI pa čak i nemačkog jezika, Oko šezdeset čeških i slovačkih kritičara i | petnaest kritičara iz drugih zemalja saslušali su ili su i sami dali na ovom simpozijumu niz 'interesaninih pogleda: na savremenu kritiku. Tako nisu bili prisutni neki istaknuti češki i Slovački kritičari kao što su Jan Mukaržovski 7 i Aleksander Matuška, dok drugi nisu uzimali reč, kao František Burjanek i Milan Jungman, : ipak se mogao steći utisak da češka i slovačka književnost imaju danas veliki broj kritičara koji svom poslu prilaze sa ozbiljnošću i osećanjem odgovornosti pred publikom i istorijom. „Njihov broj i ozbiljna pripremljenost za ovaj Simpozijum doveo je do toga da su se. na njemu najviše istakli specifični problemi čehoslovačke književnosti i kritike. Istovremeno je zapaženo da je kritička i književna problematika razli-

kita: u svakoj zemlji koju su kritičari zastupali.

na ovom simpozijumu.

"Mnogi problemi o kojima su govorili kriti-'

čari drugih zemalja donekle su podsećali jugo-

Obyaake: 'kritičare na davno prevaziđenu situ- ·

aciju u njihovoj. književnosti. Pa ipak, s obzirom

a! se na. simpozijumu marksistička kritika u· glavnom. nije shvatala u uskom .i zastarelom „ vidu, bilo je mnogo problema koji su se pokazali kao zajednički za sve prisutne kritičare i situacije: u književnostima koje su oni predstav·ljali, Tako su se s velikom oštrinom postavila pitanja normi u kitici, tipologije kritike i kriti. čara, kriterija' za ocenjivanje književnih dela“i autoritativnosti tih kriterija, eventualne · specifičnosti marksističke kritike, odnosa pisca i kritike ili kritike i čitalaca, trajnosti i promenljivosti 'kritičarskih stavova, realizma i modernizma · i naročito, dogmatizma i BR OEIMOLOC ma.

· Iako nije bilo prave. diskusije, jer su epike:

o zbog: velikog” broja ' referata, zapravo kritičar-

skih. monologa, bile sveđene na minimum, raz-

: ličita mišljenja su se ipak sukobila 1 izmenjala

· svoje :argumente i protivargumente. U toj izmeni stavova iskristalisale su se ne samo odre-

'liniju tradicionalizma i realističkog

XMOR

'đene rupe problema S MofieiA, _&ebšaBrešdnka–

vremena kritika, nego 1 grupe, istorodnih ili sličnih shvatamja. Sa izvesnim pojednostavljenjem, kritičari koji su izlagali svoje staVove na ovom simpozijumu mogu.se podeliti ı tri manje-više kompakine grupe, Jedna grupa je odlučno istupala protiv dogmatizma u kritici, drusa je, na izveston način, zastupala „čvrstu“ „metoda“ ili čak i socijalisti“kog realizma, a treća je nastojala da postavi neke probleme kritike koji, bar prividno, stoje izvan kontroverze druge dve grupe. i

Veliki broj kritičara govorio je u duhu Dpoziva DrVog govornika, istaknutog, istoričara, češke književnosti Feliksa Vodičke, đa kritika treba da se rehabilituje svojim sadašnjim i budućim radom: Mlađi kritičar Jirži Brabec' istakao je kako. se cela jedna generacija čehoslovaćkih kritičara bavila azbužnim problemima tako :da kritika tek sada stoji pred pravim ·problemima. Istaknuti germanista Bduard Goldštiker, pisac zapažene monografije o Kafki, osudio je prosvebiteljski racionalizam kojim je bila prožeta ranija Kritika, dok je slovački kritičar, Oskan Čepan ukazao. na to da je Kritika, rešavajući gotovo isključivo pitanja humanizma. i morala, obavljala tuđe poslove.. Zdenjek Pešat je govorio protiv jedinstva kritičanske metode i narodnofrontovskog shvatanja književnosti i književnika okupljenih oko doskora jedinog češkog časopisa „Plamen“, ističući neophodnost razhih kritičarskih metoda u ocenjivanju Književnih dela Pavol Števček je kritikovao težnju ka centralizmu koja se manifestovala na svedržavnoj konferenciji umetnižkih kYitičava 1961. godine, zaključujući da je time favorizovan' tip kritičara-političara, organizatora. i funkcionera, koji &voje sudove održava vanknjiževnim au– toritetom.

U težnji da se izzazi potbeba za izmenom kriterijuma za ocenjivanje književnih dela isticano je mišljenje da postoji kriza kritičkih kyriterija, koja je čak proglašavana za“permanemtnu krizu same kritike ili čak i umetnosti. Na.osnovu toga je mladi češki kritičar Jozef Vohrizek. zak-

Mape! sl

Ma ji EŠAV aki 9 UAN % “igvdaWrtn BRON LUOMi _dByac Baje tiožizbiiovp' keitici moeodsžie da kriteriji opa da; nastanu samo?ma OVU borbe mišljenja: a.ng 'propisivanjem od strane

· nekog autoriteta. Profesor estetike. i muzikolog Antonin Sihra, podvlačeći kako se.ranije, istica– njem drugih funkcija umetnosti, zanemarivaja osnovna, estetska funkcija, ukazao je na to kako se filozofski monizam ne može slagati sa estetskim pluralizmom.

S većinom čehoslovačkih kritičara u osnovi su se slagali i neki strani kritičari. Tako je poljski kritičar Tadeuš Drevnovski, urednik: varšavskog nedeljnika „Politika“, isticao vredmost kritičarske ličnosti, koja je iskuipljivala pogreške kod tako značajnih kritičara kao: što su Plehanov, Gramši, LunaMarski i Lukač, podvlačeći kako je neodrživo shvatanje da je realizam pot: puno suprotan modernizmu, kao što je ILaukač mislio mastojeći da istakne vređnost “Tomasa Mana na račun Franca Kafke. On je, takođe, ukazao na to kako je služenje radničkoj klasi nedovoljan kriterijum za ocenjivanje vrednosti književnog dela i kako insistiranje na ovom kriterijumu znači” vraćemje na jednu prevazidđenu društveno-istorijsku situaciju. U mom reforatu „Istorijska iskustva maxyksističke Kritike“ ukazao sam na tipične slabosti kritike koja se obižšno smatrala marksističkom, odnosno na nje= ne jednostranosti, koje: ona ubuduće treba da prevaziđe da bi iskoristila svoju istorijsku šansu, odnosno da biu književnoj kritici postala ono što je istorijski materjijalizam u sociologiji a dijalekti ka u naučnom saznanju. Profesor uske književnosti na. praškom univerzitetu Miroslav Drozđa pridružio se kritici pogrešnih kritičkih stavova “u prošlosti, naročito izv, vulgarnih šociologa između 1920. i 1930. godine.

Punu podršku antidogmatizmu dali su i neki pisci koji su uzeli reč na simpozijumu, među kojima treba istaći istaknutog prozaistu Bohumila Hrabala i mladog pesnika Antonina:Brouseka Dok je većina kritičara nastojala da, hezavisno-od- svake predrasude, autoritativine norme i dogme, utvrdi koji su najbolji načini prila-

ı Nastvak na 12. strani

I sapun je poškupeo, sad ćemo · Lako je na dno otići u podmornici.

Mali ljudi postavljaju. mala pitanja a dobijaju velike odgovore. , „ ·

Pre rata su i mačke bile pidBradrie" jer su jurije predratne miševe.

Čoveku je lakše objasniti da je srećan 39 da je sit.

se teže oprati.

KNJIŽSDOEVNE NOVINE