Književne novine
esej esej esej esej esej esej esej esej esej
POZNATO JE da se u metafori ponekad odrčavaju prevaziđene naučne Teorije: celi sistemi mišljenja i zaključivanja, popularni u jedno vreme, nalaze u tom dobu svog procvata najsažetiji simbolički izraz u jezičkoj slici, zamrznu se u Tijenim okvirima i tako zaleđeni traju kroz vreme, bez obzira na promene koje donosi napredak: ljudskog znanja. Ako su dovoljno očigledne I drastične, ovakve metafore mogu se smatrati potpuno nedužhim: zato što govorimo o izlasku ili zalasku sunca, ili o Japanu kao o zemlji izlazećeg sunca, niko danas neće poverovati da mi još uvek mislimo da naša planeta ima oblik ploče. Ali ako se ispod njihove prividne uspelosti i naivnosti krije kakvo proređenje koje je u nauci odbačeno ali čije slabosti laik ne može sam: da uoči, one dobijaju izrazitu dimenziju negativnog dejstva na celu jezičku zajednicu, jer neprimetno ovekovečuju zastarela shvatanja. Možda bi bilo preterano gledati u takvim metaforama aktivne nosioce predrasuda ili ograničenih znanja ranijih generacija, ali one ipak u izvesnom smislu stoje na putu širenju novijih ideja — naročito ako su već prešle u kliše. Odličan primer za ovu kategoriju predstavlja metafora o jeziku kao živom organizmu. Ona je toliko proširena da ne može biti čoveka kome bi, ako je dosta čitao ili slušao o jeziku, OVO poređenje. bilo strano; s druge strane, ona izgleda srećno nađena, pa čak može — dok se bolje ne pogleda — da zazvuči sasvim. moderno. I tako, zavarani prividnom adekvatnošću ove slike, ljudi već ceo vek uporno ponavljaju da je jezik živ organizam, očito u uverenju da su time rekli nešto značajno. Da je ovo običan kliše, popularan samo u metaforskom „arsenalu lingvisti:ki nmeobrazovanih, stvar bi bila manje zanimljiva; činjenica je, međutim, da ovoj metafori ne retko nasedaju i ljudi koji pišu o problemima jezika, dajući joj još uz to snagu argumenta kojim se žele obesnažiti izvesna gledišta o njegovoj pravoj prirodi, ili o. pravim putevima njegovog „proučavanja. Posebno je interesantno to što se za ovim poređenjem poseže kako bi se udarilo po najrazličitijim i često međusobno isključivim stavovima, bili oni ekspli-
citnije formulisani ili ne: besednik koji mu pribegava uveren je da je prostim ukazivalnjvii na analognost jezika živim organizmima likvidirao ili. bar osetno podrio stanovište SsVOg oponenta, pa ma kakvo ono bilo. Tako na primer Skerlić, koji je u svom obračunu sa. }žilološkim dogmatičarima ionako imao sve glavnije „argumente na svojoj strani, nije smatrao egzeJkuciju, potpunom. ..-dok, nije „na „dva „mesta, u, istom MWwacem članku zadao .i ovaj polemički udarac: „... mi ne. verujemo više u filološke dogme, niti priznajemo dogmatižnu ortografiju. Mi držimo da je Jezik živ organizam, da je u večnom postojanju, u besprekidnoj evoluciji...“ — i tri stranice dalje: „I kod Karlovčana kao i kod g. Andrića jedan je isti starinski filološki mentalitet, isto nerazumevanje moderne lingvistike; oni podjednako nisu u stanju da se pomire sa mišlju da je i jezik živ organizam
diferencijacije, koji leži u osnovi onih stabala kojima su tako dugo ukrašavane stranice lingvističkih udžbenika. Dajući metafori koju ispitujemo ovako pun i doslovan sadržaj, Šlajher se pojavljuje u ulozi njenog pravog duhovnog oca; njegova teorija u nauci je brzo prevaziđena, ali njen duh i dalje živi u jednoj Bovornoj figuri koja bi bez njegovog uticaja verovatno i sama dosad pala u zaborav.
Dva su osnovna razloga iz kojih se, sa stanovišta novije lingvističke misli, ne može EoO-
}}z
“ro
Živorad MITROVIĆ
Elementi
voriti o jeziku kao o živom organizmu. Prvo, svaki živ organizam uživa izvesnu autonomiju, kao celina koja velikim delom postoji odvojeno od drugih takvih celina — a ovo je u oštroj opreci sa prirodom jezika kao sistema znakova koji imaju društvenu funkciju Womunikacije među ljudskim bićima; i drugo, organizmi u živom svetu rađaju se, razvijaju, mpropadaju i
umiru, a kod jezika ne može bili ni najuslovnije ~
reči o ovakvom jednom životnom dgyikiusu O poreklu jezika ništa se pouzdano ne zna, ali je izvesno da je paralela sa rađanjem bioloških organizma neumesna. Smrt jezika da se relativno elegantno definisati — jeđan jezik umire sa smrću poslednjeg čoveka kome je on bio maternji — ali ovo je ekstralingvistički faktor: ako se danas na ostrvu Krku ili bilo gde drugo u svetu ne govori veljotskim jezikom, to nije zato što je ovaj romanski govor prestareo i postao neadekvatan za potrebe društvenog saobraćaja, već naprosto stoga što je svaka mogućnost za to prestala onog dana godine 1898. kada je Anton Udđina prilikom jedne eksplozije nestao sa lica zemlje i tim !inom umanjio svetsku zajednicu živih jezika. Najzad, ono što se s jezikom dešava između ova dva Writižna irenutka takođe ne podleže biološkim zakonitostima; jer, dok ima smisla tvrditi da se svaki živ organizam u jednoj fazi svog posto~-
Petar PAJIĆ
Jedno ime
Eznso
BUGARSKI
esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej
NE „ŽIV ORGANIZAM“ NEGO „SISTEM KOJI 5T MENJA“!
janja razvija, za jezik je mnogo realističnije i naučnije reći samo da se on u svakoj fazi 5VOg postojanja menja. Kađ je u pitanju jezik, ne mogu. se postavljati nikakve apsolutne kategorije razvijenosti: nijedan jezik nikada nije sam po sebi savršeniji ili manje savršen u poređenju sa nekim drugim svojim istorijskim stanjem. Može se govoriti samo o stepenu relativne prilagođenosti neke od njegovih funkcija odgovarajućim „pojedinačnim „područjima njegove primene u nekom datom periodu njegove istorije — a ova suštinska razlika, koja ulazi u temelje svakog istinski modernog shvatanja jezika, zamagljuje. se upravo poređenjem sa žŽi-
JEZIK — SISTEM ZNAKOVA KOJI IMA DRUŠTVENU PUNKCIJU KOMUNIKACIJE MEĐU LJUDSKIM BIĆIMA
vim organizmima (čovek u „najboliim godinama“, ha primer, smatra se — kako to već sam ovaj izraz pokazuje — apsolutno nadmoćnim detetu ili starcu, ali Jezik Korneja i Rasina, tako superiorno prilagođen svojoj posebnoj funkoiji u svom posebnom {irenutku, veoma bi slabo služio potrebama svakodnevne komunikacije u vreme vulgarnog latinskog, ili u đoba Rejmona 'Kenoa), ; LEO +? Žt Bota. PRC OŠ: | 246 : Prema fome, ako se melaforom: aludira na nekakav životni krug jezika, njegova priroda se fime predstavlja u potpuno krivom svetlu; a ako se organizam zamisli prosto kao sinhyoničan sistem, ne vodđeći računa o njegovoj DpYo'Šlosti ili budućnosti, onda poređenje gubi poentu,
dc 9
jer naš! primeri pokazuju da je upravo istorij-
za tihu pesmu
koji se razvija i usavršava...“ („Filološki dog- .J. tvoje ime u mom sluhu gori ska projekcija ono što mu daje smisao. Ove matičari i književni jezik“). Pola veka kasnije, ; – i obasjava me ko mesečina mlada dve činjenice moraju se imati u vidu pri Ocejedan- autor —, pisući o leksičkom „bogatstvu “ tihu besmu treba ime tvoje čuvam u beloj 2vexdanmoj ko» njivanju majušnog jezgra verodostojnosti koje
samo polovina zvezde jedno vasparemo leto i leđa prema leđima. Za tihu pesmu treba lobanja ljubavnica što razovetava čičtak i čeli mahovinu.
našeg jezika — neočekivano i pomalo van konteksta iznosi sledeće tvrđenje: „U razvijanju i granahju značenja možda se jasnije nego igde vidi život i dinamika jezika i ogleda njegova analognost živim organizmima u živom svetu {više nego statičkim matematičkim sistemima, sa kojima se jezik ponekad želi identifikovati)“. („Politika“ od 6. XII. 1964) Ovde se, kako Za tihu pesu me treba plač, vidimo, istim, upozorenjem nastoji bar.donekle možda po mešto što jesem odsanja. osporiti načelna valjanost celom jednom pravcu : lingvisti2“kog istraživanja koji je upravo danas % * u največem,zamahu. Od zanesenjaštva „karlovačkih pčelara“ i zagrebačkih „slabih literatora“ od pre pola veka do savremene matema-– tičke lingvistike — odista impozantan skok; u stvari, iako primera ima mnogo i na raznim stranama, mi smo i izabrali ova dva zato Što pružaju neku sliku o rasponu u kome se kreće primena naše metafore u svrhu naučne argumentacije, ili bar postizanja polemičkih poenti. Njih ćemo se kasnije još jednom dotaći; sada treba najpre da se osvrnemo na poreklo i implikacije ovog slikovitog poređenja.
Nije potrebno ići daleko u iraženju intelektualne klime u kojoj je ovakva jedna biološka metafora mogla da razvije punu snagu: druga polovina XIX veka, tog stoleća koje je otkrilo vremensku dimenziju stvari i postavilo opšti Primetićeš me wu zalutaloj gomili princip evolutivnosti, pružala je upravo fakvu jer biću: duhovnu pozadinu. Metaforička slika jezika kao bos
iza mjega vreme onemoćalo pada.
Ono se sa zaboravom, samo Ww meni bor ta lepa Yeč još celim svetom vlada malik južnoj vatri malik severmoj 20? nalik zapadmom wetru iznad, greda
U tvom imenu, su svi moji DrYostoTi
život koji je prošao i život sada
još tvoje ime w mojim, ušima, gori
i obasjava me ko mesečina mlada.
u našoj slici preostaje — naime, ivrđenja da je jezik Živ. Ako lo znai da je on aktivan i dinamičan, da je proces u stalnom mebhjaju, i ništa više od toga, onda nikakvom protestu nema mesta; · ali implikacije koje metafora sadrži gotovo da ne dozvoljavaju takvo fiuma-– čenje (one bi bile srećno izbegnute kađ bi se "umesto „živ organizam“ reklo „sistemi koji se menja“; ovo drugo nije metafora ali je mnogo i zdravija etiketa). Čak i ako prihvatimo da se u mneobaveznoj popularnoj upotrebi najčešće i ne misli više od ovog, da bi bilo apsurdno očekivati od običnog čoveka da bude svestan tih implikacija onako kako smo ih mi ovde ski.cirali, i da je doslovno tumačenje stilskih figura poduhvat u najmanju ruku problematičan — još uvek vredi ukazati na sve što ovakva jedna na izgled vešta metafora 'podrazumeva, naročito kad joj u svrhu avgumentacije pribegavaju ljudi koji pišu o stvarima jezika: neobavezna upotreba lu prestaje, i svako ima prava da bolje zazmotri pozadinu takvog jednog „argumenta“, Tako slabost dogmatičžne ortografije nije u tome što bi jezik bio živ organizam „u večnom postojanju“, Skerliću se ovakvo slikovito
Očekuj me Zimski slog nepoznata | Jpože, opet zima. Belo ime.
Mećava, u slogu. Sever i, duši. Zaleđeme zvezde i hladne ime. Vatra snega koja se ruši.
Bože, opet zima. Belo ime.
e krivi što si mebo
i što je između weba pene i mene protekla nepoznata Yeka, Zakazaću ti sastamak ispod wgašeme reklame i sa džepovima punim, vekova daripaću ti ptice. Znaš: Ja ne mam Togo o bticama ali znam, gde one Sleću.
Reči od leda su w sluhu. Izgovoremi slogovi žvone. Myzmu, se glasovi u vazduhu i vukom, mogu da se sklone. Reči od leda su u sluhu.
Svet se pretvara wu kristale. Zaustavljaju se ptice od stakla. Zaleđene vatre se pale.
Vreme je belog tihog pakla.
cgani ži | ; bez čela Svet se pretvara u Kristale. izražavanje još i ne mora zameriti. Ali mnogo O! U) : ... : “ 5 O ROOLJNL TOO svetu svakako je znatno Sdv 08: juče 3; je ozbiljniji slučaj kada se danas, pod varlji- _ Tija; #1 OB, M: VT OPIC OA VDO A i sav Od slogova. % vim okriljem iste komolne metafore, dijahronj-
dan čovek da je prvi put shvati sasvim doslovno, i da na njoj izgradi celu jednu teoriju o Životu i razvoju jezika. Taj čovek bio je August ' · prži Šlajher, profesor univerziteta u Jeni, istaknuti, a mi ćemo se igrati indoevropeista i jedan od vodećih “lingvista svog dugo, dugo... : doba. U nizu studija koje je napisao po objavljivanju Darvinovog kapitalnog dela, a posebno u raspravi „Darvinova teorija i nauka o jeziku“, objavljenoj u Vajmaru 1863, on je :Ž+
Očekuj me Nepoznata sa igrom vate u aorti ali pazi; ta igra prži
čna dimenzija jezika brka sa sinhroničnim presekom koji služi proučavanju načina na koji sistem funkcioniše u nekom datom trenutku. Statički matemalički modeli već po prirodi stvari mogu da daju samo uprošćenu sliku tog funkcionisanja, ali njihova ograničenja nemaju veze sa semantičkim promenama u istorijskoj perspektivi,
Pesma
U tebi je strašwo, pesmo.
Ti čuvaš glasove davno um?lih. I bednmih sebara i plemića Ylih. I kada odemo wu tebi jesmo.
Pitanja
a li je to što valja modrice moći,
što vaskopava zenicu prljavoj piljarici,
što krije 207,
u kosi žeme,
šta li je to:
što me ma suhce pemje?
: Ljubavnici dobri pod byregom, leže : ali u, tebi još su im, sveže usne. Jedno drevbno veče u vazduhu se gusne i stara mesečima brepliće svoje mheže.
predstavio jezik kao biološki organizam u pravom smislu re, koji ima svoje periode uspona, punog procvata i kasnijeg postepenog raspadanja. Po SŠlajheru, taj organizam doživeo je svoj razvoj još u preistorijsko vreme, a sve što je o ljudskim jezicima zabelezila istorija predstavlja zbir svedočanstava O njegovoj atrofiji. Od istog autora. potiče i genealoški model jezičke
Rođen u vreme biološkog naturalizma i evolucionizma, pođ čijim je snažnim uticajem štajala lingvistika tog doba, biološki model jezika i danas još vaskrsava “u mefafori koju smo ispitivali. Danas, u vreme jedne pretežno autonomne i vanredno razvijene nauke o jezikUu, oni koji se tom metaforom ozbiljno služe morali bi da primete da su se u njenim nedrima spasle potbunog zaborava neke neobične lingvističke ideje prošlog veka. !
5
Daj mam snagu pesme, svetli ca?e, Čućemo veči koje će da izgovore
oni koji se još: u, mladim, ženama bore. Milost za roba i blagost <a gospođa?e.
aaa aaa
KINJIŽEVNB NOVINE