Književne novine
Nastavak sa 7. strane
vremenog češkog pozorišta, koji su u svom pozorištu izmcau dva Ssvelska rafa, pa i posie drugog, godinama svake večeri prikazivali svoj aktucini i quhoviti program. Trebalo je stalno pisati ncve tekstove i oni su to činili s neve=rovainom plcanošću i invencijom., Samo izmedu 1999. i 1945. godine, dok su bili u emigraciji u Sjedinjenim Američkim Državama i igrali svoje uloge kako ma českom tako i na engleskom jeziku, na pozorišnoj sceni i na radiju, napisali su pet „swotina pesama o aktuelnim temama! U tome se još jednom zapaža vrednost konkyretizma kao jedne od bitnih crta keškog nacionalnog karakiera, a Verihova proslava predstavljala je ne samo jedan od trijumfa ovog duha nego i podsticaj za njegovo nastavljanje, naročiio u oblasti pozorišne umetnosti,
Ako bi se, međutim, sudilo po predstavama koje sam video u Pragu, češko pozorište, izgleda, ne nastavlja samo bogatu fradicionalnu liniju SVOgB Dpozorišla nego traži i nove izraze, I to istovremeno u više pravaca. U jednom smezu razvija se, na primer, „Crno pozorište“, koje daje utisak nećeg nestvavnog, magičnog i fantastičnog. S druge strane, u „Laterni magika“ neguje se jedna kompleksna umetnost, .u koju su upleteni iilm, pozorište, balet i muzika, odnosno snimljeno i stvarno, realno i fantastično. 'U ovom „pozorištu“, koje se tako može nazvati samo uslovno, ono što se zbiva na sceni deo je filma koji se odvija u jsti mah kad i baletska ili pantomimska tačka pred filmskim platncm.
Umetnost „Laterne magike“ jeste jedan nov pokušaj da se tehnika stavi u službu umetničke vizije sveta i da se tako stvori jedna nova forma sintetičke umetnosti. U ovoj vrsti real nost i njeno prikazivanje se mešaju, pokazujući kako se predstavljanje života i sam život mogu do te mere prožimati da jedno Iižini deo drugoga. Ima nečeg fascinirajućeg u mogućnosti da jedna ličnost „siđe“ s platna na scenu da bi se malo kasnije ponovo „popela“ na platno. Realizacija ove mogućnosti može da zabavi običnog gledaoca, a umetnika i estetičara nužno podstiče na razmišljanje o smislu, svrsi i granicama umetnosti. Cesi su ovu atrakciju stvorili kao iznenađenje za Svetsku izložbu u Briselu i ona je odmah izazvala veliko interesovanje i dobila mnoge pohvale širom sveta.
Rekli su mi da je „Laterna magika“ stvorena po ideji jednog od najboljih čehoslovačkih pozorišnih reditelja Alfreda Radokay;y pa sam poželeo da vidim neku njegovu režiju i video sam predstavu „igre ljubavi i smrti“ od Romena Rolana, koju je on wežirao u Kamernom pozorištu. Inscenacija je bila izvrsna. Radok je narod postavio na samu scenu, kao neprekidno prisutni hor koji toxom predstave reaguje na svaki gest i svaku reč protagonista, a time je dao jednu novu dimenziju komadu. Ali iznenadia me je činjenica da je ovaj komad pretvoren u neku vrstu operete ili, talžnije, u komad s pevanjem. U tu svrhu Pavel Kopta je napisao reči, a Zdenje. Liška komponovao muziku za pesme. tako je Rolanovo „pozorište, revolucije“ ·dobilo: nešto od Brehiovog shvatanja pozorišta kao otuđenja od realnog prikazivanja koje se postiže i pomoću muzike i pevanja.
U predstavi komada „Iz života insekata“ od Jozefa i Karela Čapeka ova tendehcija ka muzičkom pozorišnom izrazu mogla se još jasnije zapaziti. U komad, koji je režirao Miroslav Mahacek, opet su ubačene pesme Pavela Kopte, a muziku je izvodio Orkestar za igru čehoslovačkog radija, koji se povremeno dizao do nivoa scene dok su glumci izvodili svoje pevačke „numere“. Ova fantastična satira braće Ćapek bez stwoge dramaturške celovitosti, usmerena protiv površnog shvatanja ljubavi, besmislene zudnje za bogacenjem i militarizma, postala je, na taj način, raskošno prikazana revija s dobro izvedenim scenskim efektima i zabavnim melodijama sa satiriukom sadržinom. I to se sve događalo na najreprezentativnijoj sceni u Pragu, u DOSLO pozorištu. —
Najzad, u Pozorištu čehoslovačke armije gledao sam dramatizaciju romana „Rat s daždevnjacima“ od Karela Capeka. Roman je dramatizovao mlađi ceški dramski pisac Pavel Kohout (rođen 1928. gcdine), produžujući zbivanja romana, koji je Capek napisao kao kritiku kapitalističkih, tehnokratskih i fašističkih težnji za vladanjem svetom, do dana današnjeg, do opasne irke za naoružanjem atomskim oružjem i njene besmislenosti, Onaj deo koji je Kohout dodao ima aktuelnu satiričku oštrinu, ali ponekad ostaje na nivou poyršnog humora. Reditelj Jarcslav Dudek obilno je koristio muziku, izvodeći na scenu pojedine glumce kao pevače, dci: je tokom čitave predstave nastupao hor „reportera“, dajući komentare onome što se na sceni zbiva il. Uz to, veliki deo fantastičnog zbivanja, koji se nije mogao prikazati tradicionalnim pozorišnim sredstvima, bio je prethodmo snimljen kao film i, s merom i ukusom, projiciran tokom predstave na ogromno okruglo platno u pozadini scene, Tako je u ovom komadu najpotpunije došla do izražaja težnja ka sintetižznom pozorištu i utvrdila me u uverenju da češki pozorišni ljudi sistematski nastoje da pozorišni izraz prošire muzičkim, pevačkim i filmskim izrazom. /
Lako je „pretpostaviti da se ovaj način Dpozorišnog izražavanja sviđa većini gledalaca. Nisam mogao da delim njihovo zadovoljstvo, ali neosporno je da, bez obzira na umetničku vrednost ovih eksperimenata, oni pokazuju kako je živa težnja češkog pozorišta da traži nove forIme izražavanja u vreme kada zabavna muzika i film sve više privlače publiku. Ne verujem da je samo tim uslovljena velika poseta pozorištu, ali za mene ovo traženje novih iznažajnih formi, mada ne izgleda da će pozorišnoj umetnosti doneti nešto trajnije i vrednije, svedoči o negaciji akademskog shvatanja pozorišta i može da deluje i na pozorišne radnike iz drugih zemalja kao podsticaj da s više smelosti pristupaju scenskoj realizaciji dramskih dela.
Dragan M. Jeremić
KADA AUTOR dovrši svoje delo, on još nije učinio sve što je potrebno da bi ono što je imao da kaže zaista bilo i saopšteno jednom većem. broju ljudi. Po odavno ukorenjenoj praksi, to prvo saopštavanje najčešće uzima vid objavljivanja. Doduše, ova praksa se u no= vije vreme donekle menja, blagodareći naglom razvoju i pojačanoj ulozi novih sredstava saopštavanja — radija i televizije. Ipak se može reći da. je i danas kao osnovni oblik ostalo objavljivanje u formi Knjige.
Međutim, retki su pisci koji sami, bez ičiJe pomoći ulaze u komplikovani i rizični poduhvat “objavljivanja ı sopstvenih dela. Po pravilu to čini drugo fizičko ili pravno lice, koje može nositi različite nazive, ali koje. se podvesti pod zajednički „pojam izdavača. Odnosi · između izdavača i autora regulišu se obično ugovorom posebne vrste, koji se naziva izdavačkim ugovorom. |Kada je reč o tom ugovoru, bilo bi pre svega potrebno dati njegovu što prec:zniju definiciju. AJji ni pravna. teorija ni zakonodavstvo u raznim 7rpljamia nisu u “tom. pogledu. jednodušni. Pa
može
broju definicija. Ukratko, moglo bi se reći da izdavačkim ugovorom autor, odnosno nosilac autorskog prava, prenosi na izdavača pravo objavljivanja Književnog ili umetničkog dela pod određenim uslovima, dok se izdavač istovremeno obavezuje da delo za svoj račun umnoži i da se stara o njegovom rasturanju. Jedan od bitnih uslova za postojanje ove vrste ugovora je, dakle, da izdavač umnožava delo za svoj račun i da se stara o njegovom rasturanju. Prema ovoj đdueliniciji, ne može se u pravom smislu· govoriti o izdavačkom ugovoru u slučajevima kada izdavač objavljuje delo za tuđ račun (npr. za račun autora), niti onda kada se on ne stara o rasturanju dela.}|
Ako bacimo pogled na daleku prošlost, videćemo da je izdavačko pravo istorijski starije od autorskog. Uzroke za takav razvoj, koji je u protivrečnosli sa našim današnjim shva~
tanjima, nalazimo upravo u istoriji izdavačke delatnosti. Naime, prvobitno su se ugovori između autora i knjižara odnosno izdavača
sastojali uglavnom u prodaji rukopisa za unapred utvrđenu sumu novca, pri čemu se autor za uvek lišavao svoga dela. Ne treba uz to zaboraviti da je, prema idejama koje su u srednjem veku vladale u pravnom saobraćaju, otkupom rukopisa štampar, odnosno izdavač, dobijao ne samo materijalno pravo svojine na njemu, već je istovremeno sticao i ono što mi danas nazivamo autorskim pravom — ij. pravo korišćenja tog dela ma u kom vidu.
Tek 1709. godine javlja se u Engleskoj, prvi zakon o autorskom pravu, kojim se autorima priznaje pravo da umnožavaju svoja dela. Isto tako, u jednoj francuskoj odluci od 1777. godine kaže se da autori uživaju neograničena ovlašćenja, odnosno da imaju pravo da štampaju dela za svoj sopstveni račun. To je početak jednog dugog razvojnog perioda, u toku kosa su književnici i umetnici postepeno osva-– jali sve jače zakonske pozicije, iako ne podjednakom brzinom i sa istim uspehom u svima zemljama.
Polazeći od pretpostavke da je autor po pravilu slabija strana (a ta pretpostavka možda leži i u samom korenu autorskog prava UOpšte), u izvesnom broju zemalja država je intervenisala da bi tu slabiju stranu zaštitila od eksploatacije. Tako je u Nemačkoj, Italiji. Francuskoj i drugim zemljama došlo do donošenja posebnih, ponekad vrlo detaljnih propisa o izdavačkom ugovoru,
cizira neka manje ili više sporna pitanja iz oblasti odnosa između autora i izdavača. 'Time se, u duhu opštih građanskopravnih principa, doprinosilo jednoobraznijem regulisanju tih odnosa, što svakako ima za posledicu ja-
·Čanje pravne sigurnosti
5 različitim fopmulacijamay postoje · lemelti . Koji :gae:javljaju».u . VećeBui:,
kojima je zako- · nođavac u datom frenutku nastojao da pre-.
i smanjenje broja sudskih sporova.
U novije doba, u zemljama sa socijalisičkim dru štvenim uređenjem, učinjen je jedan nov korak u ovom smislu. Iako se, naime, u principu polazi od toga da. u takvom društvenom uređenju ne može biti nikakvih oblika eksploatacije, država je ne samo donosila detalinije propise u ovoj oblasti, već je i propisivala tipske obrasce izdavačkih ugovora. Ova naizgled nelogična pojava. može se objasniti jednom opštom ten.dencijom prilično krutog regulisanja odnosa, koji se sledstveno tome na izvestan način uni~-
S OBZIROM NA AKTURWLNOST PITANJA ODNOSA IZMEĐU AUTORA
I IZDAVAČA, U OVOM I JOŠ NEKOLIKO ČLANAKA. „yu SLEDEĆIM
RATKO TZLOŽENA PRO BLBEMATIKA IZDAVAČKIH UGOVORA
formišu. Pri tome se, naravno, imaju prvenstveno u vidu opšti društveni interesi, a posebno interesi prosvete i kulture.
U našoj zemlji, ni stari Zakon o zaštiti autorskog prava iz 1946. godine, ni novi Zakon o autorskom pravu iz 1957. godine ne sadrže bliže propise o izdavačkom ugovoru. Donošena su, međutim, tzv. opšta uputstva o autorskim honorarima, koja- su — pored visine honorara za pojedine kategorije autorskih dela sadržavala i izvesna opšta pravila koja se imaju primenjivati na izdavačke ugovore. Poslednja fakva uputstva doneta su 1952. godine, i bila su na snazi sve do 1961. godine, kada je doneta sadanja Uredba o autorskim honorarima za objavljivanje književnih, naučnih, stručnih i muzičkih dela.
*
/
POLAZBĆI OD PRETPOSTAVKE DA ol AUTOR SLABIJA STRANA, U IZVESNOM BROJU ZEMALJA DRŽAVA JE INTERVENISALA DA BI TU BLATU, STRANU } ZAŠTITILA OD EKSPLOATACIJE
UGOVOR IZMEĐU AUTORA ! IZDAVAČA
| Pomenutom uredbom predviđeno je da savezi autora i udruženja izdavačkih preduzeća mogu sporazumno ukhvrđivati „osnovna načela o načinu određivanja i visini autorskih honorara za objavljivanje autorskih dela, o tiražu za pojedine vrste dela, o načinu i roku isplaćivanja autorskih honorara“, kao i o drugim okolnostima potrebnim za regulisanje \odnosa između autora i izdavača. Očekivalo se da će se na ovaj način — tj. neposrednim sporazumevanjem zainteresoŽanih organ zacija, a ne intervencijom države — doći do nekih opštih principa ili uzansa, što bi svakako unelo više stabilnosti u ove odnose. Pored toga, na taj način bi se autorima pružila jedna čvrsta zajedn čka platforma za odbranu njihovih interesa, koji su-u datim uslovima potpuno slobodnog ugovaranja u izvesnoj meri ugrožehi, jer je druga. strana ne samo ekonomski jača i poslovno iskusnija, već ' MWod izvesnih kategBorija dela uživa i faktički monopolski položaj. .
S obzirom na takvu s:tuaciju, prilikom diskusija. o eventualnim izmenama koje bi trebalo izvršiti u. današnjem Zakonu o autorskom pravu,” ižneto je i gledište da bi bilo celishodno da se u ovaj zakon unese izvestan broj odredaba o osnovnim principima za sklapanje izdavačkih i drugih autorskih ugovora. Time se, naravno, ne bi rešavalo ni rešilo pitanje visine autorskih honorara (koje je ponekad isuviše u centru pažnje, tako da se zanemaruju ostali bitni elementi), već, bi se samo na jedan bolji, potpuniji i autoritativniji način . (zakonom a ne uredbom) prečistili osnovni pojmovi o uzajamnim · „pravima i obavezama autora i izdavača.
Još je rano za bilo kakve prognoze o tome kako će — i da li će — zakonođavac regulisati materiju izdavačkih ugovora u okviru Zakona o autorskom pravu. Ali je upravo sada firenutak da se ovom pitanju posveti sva moguća pažnja, ukoliko se želi ne samo da moralni i materijalni interesi autcra budu što bolje zaštićeni, već i da se stvori jedan sistem pravnih: normi koji bi nojbolje odgovarao našim uslovima.
Mihailo N. Stojanović
„DRUGA STRANA“ UŽIVA MONOPOLSKI POLOŽAJ
KNJIŽEVNE NOVINE