Književne novine
KNJIŽEVNE · NOVINE
„Miškusija diskusija diskusija diskusija diskusija diskusija diskusija diskusija diskusija diskusija diskusija diskusija diskusija diskusija diskusija diskusija diskusija
ORUŽJE –
'
ŠTO SE PRVI javljam za reč za ovim Okruglim stolom u Beogradu, to je samo zato da bih usmerio razgovor — a voleo bih dn on postane recipročan, ravnopravan i zajednički — prema situaciji koja je, ako se ne varam, zajedn'čka, u većoj ili manjoj meri, za sve ovde prisutne i zastupljene književnosti: prema okončanju kulturne autarhije.(...)
Tivropska zajednica pisaca je već pre dve godine imala u programu razmenu gledišta između urednika evropskih književnih časopisa, a ja sam odmah predložio Beograd kao najzgodnije mesto za dijalog :zmeđu Istoka i Zapada. Danas, i pored otpora i predostrožnosti taj dijalog svi žele ili pokušavaju da ostvare; međutim, u vreme kađa je pokojni G. B. Anđoleti pripremao i stvarao COMYPS, rascep i?među dva bloka je postao dramatičan, „hladni 'rat“ gotovo pretvorio u „vreli“, dok su nerazumevanje i netrpelj'vost čak i za nas postali kao „pravilo igre“. Anđoleti, sa verom i DOštenjem nenaoružanog čoveka, odlučio je jednog dana da treba popraviti situaciju — bar među kulturnim rađnicima — i, đok su političari sve više okretali jeđan drugome leđa, on je izjav1jvao i tvrdio da intelektualci moraju poći jedan drugome u susret, pogledati se u oči i ragovarati na svaki način, jer i pored ideoloških, verskih, socijalnih, političkih, a naroročito estetskih i kultumih razlika i razilašenja, pisac mora imati i uvek ima „zajednički jezik“, jezik poezije. Neko je rekao da je Anđoleti utopista i romantičar, a mnogi su ne bez pakost tvrdili da je to bio njegov „politički manevar“. Međutim, Anđoleti nikađa nije bio manevrista, oporfunista, a još manje „koristen idiot“; u politiku se, kao i mnogi književnici, nile n' royumeo nili je to želeo: a najmanje je bio spreman da postane oruđe bilo jedne bilo druge strane. Verovao je u mo ralno jedinstvo kulture; i kao visoko kultuYan čovek shvatio je da današnji svet preživliava kapitalne preobražaje. Anđoleti je bio svestan da pisac ne može i nikada nije mogao da ostnme pasvan u ođdmosu na ove stvnmme preobražaje, koji potencijalno predstavljaju socijalne, ekonomske i političke preobraža?je, i đa je za ostvarivanje njihovih moralnih i kulturnih modifikacija potrebno sjediniti — :li bar upoznati — različita i protivrečna iskus'tva, bez predrasuda, i zajedno tražiti dokaze istine, da bi se zajedno prevaz'šle zajedničke i . azaiamne greške, (...)
' Predložio sam, ili još bolje sugerisao, razmenu gledišta, spontanu a ne isforsiranu i obaveznu, jzmeđu redakcija časopisa koje su se sastale u Beogradu.
Ali zašto ovo treba činiti i u koj'm okvirima, odnosno u kojim granicama?
O VJEKOSLAVU Majeru prvi put sam čuo u aan,ma BiluilcıjJSR1UM. JwcRauwo isvovicIHcnOo kad i za Antuna Branka Simića. Majerove pesme o starim zagrebalkim kinima, o pinskoj laterni na Gr.cu, o Matosu, čitao mi je nag:as jedan sad već nepovraino daleki prijateij, ali ja i sad dobro vidim rasvetu koja se eno još mozda i sad, nadnosi nad pyreue.e Mayjerovog pesnislva. Hasveta je fo nostalgicna, nespokoy,na, gotovo dečacka, uznemirena i doprocuuna. "ıOonovi Su meki, ZlOD.VOsti nema ni od kuda, nikao. Sve Je razliveno u akvaire.nom, mekom ovaiu koji trepDa sacuvati, koji nikom ne treba predati, koji je jedini, uspravni, veciti trenutak topie intime. Jedan i uvek samo jedan jedini predeo proviruje iz tog pesnisiva ko,e 56, vazda, pokionički klanja wiatošu i njegovom stinu. "Mo Je dopro znani predeo Grika koji snatri t krugu plinske laterne, ali i u uznemirenim si\uacijama svog barda, svog Matoša, kao neprevazideno uzbuđenje. Kao ničim uprljana reiikvija koju su donele miade godine i nepresušni zanos dečaštva.
| Skandirajući i sad te stihove o jeseni ili pak o Miatosu koji je izgubio stih po stih po shijegu, dosećajući se' kako su verovatno moiaii da odzvanjaju u sluhu onog davnog boemskog vremena, kad je bilo toliko negovanog nenaja prema sebi, a istovremeno i toliko frubagurske, naivne, isforsirane usredsređenosti na jedan predmet ljubavi ili zavićajnog tla, ja Majera i sad vidim kao poslednjeg „gričkog“ pesnika, kome ni znaci na= voda ne smeuaju da ostane autentičan u svom koloritu i blagoj ponesenosti svoje rečilosti. Blizak Vizneru, ali takođe i nekolikim pesnicima najmlađe generacije, ovaj gotovo nepoznati autor je čitavu svoju starinsku i UZzdržanu melanholiju pretočio u, diskretan Uuzdap nad ovim svetom koji je zaboravan i · prolazan, ali i nad vlastitom sudbinom koja je romanii;no umela da bude ostvarivana po uzoru na stare pesnike i svuda uvažavane potukače. Sve što je govorio o nagoveštaju, sve što je lirski zagrcnuto i pokašto već neuporedivo neprihvatljivo kazivalo o onim Bavim kišama, o brezama i kanarincima, O "tihoj, skrušenoj idili kad otac i sin koračaju 'roz šumu, sve se to na stranicama Majeovog pesništva javlja kao početak jednog bolnog. rastanku bliskog irenutka od koga ı se pobeći ne može.
2%
phi „Glavnt ' 8 lpnlatović Momo Kapor
RLIst Izlaz) svake druge subote . POledini primerah 30 dinara Goadišn jiš ska 7. Redakcija Prancuška 1, Telefoni; 627 286 (iedakcija)
;
ĐANKARLO VIGORELI U RAZGOVORU SA TANASIJEM MLADENOVIĆEM
Prvo bih želeo da odđređim okvire, a posle i same razloge, nedvosmisleno, smatrajući da eventualno iznošenje ili čak programacije nekih oblika slobodne dobrovoljine saradnje i savetovanja mogu bti zasnovani jedino na apsolutnoj autonomiji svakog časopisa i na punom pravu svakog urednika. (...)
Odredivši okvire, razloge razmene gledišta između urednika književnh časopisa ireba po mom mišljenju tražiti u sadašnjoj kulturnoj i izdavačkoj situaciji. Odbacivši sve autarhijske ostatke, moramo imati u vidu mogućnost da u želji da se spasemo od kulturnog nacionalzma možemo pasti u suproinu grešku, u improvizovan i neođređen internacionalizarn, koji se poduđara sa. onim snobovskim. kosmopolitizmom koji je, čini mi se, fpetalam cilj nekih današnjih površnih avangardnih struja.
Tema avangarđe — Roja je između ostalog na dnevnom ređu sledećeg kongresa COMES-a — može se obuhvatiti, ili bar dodirnuti, u toku naših diskusija, što se naročito odnosi na one časopise koji je pokreću; ja ću samo naglasiti da 'ako u osnovnim principima avangarde nalazimo ne samo implicitnu univerzalnost u-
metnosti, već i eksplicitan internacionalizam, tipičan za revolucionarne ideje, đanas ipak pr sustvujemo bezuslovnoj upotrebi avangardnih „cifara“ i eksperimentalno „slemga“, koji pretendđuju da budu internacionalni samo zato što ne otkrivaju i nemaju nikakav koren, da ne kažem nacionalan, već uopšte, domaći. Današnja suv šna avangarda izgleda internacionalna, dok je u stvari semo bez oftanžbine, A zar niie apsurdno izvoziti je i podražavati je kada je izrazito vezana za ovu ili onu zemlju, kao što je slučaj sa američkim pop artom? Osim toga, univerzalnost se lako brka sa anonimnošću. Poezija, umetnost, i Književnost stvarno dostižu univerzalnost (a na praktičnom planu bolji prijem i prevodljivost), ukoliko ne odbace rodne matrice i one osnovne, korenske vred= nosti, koje je Gramši nazivao „nacionalno-populamim“. (...)
Danas je polje rada književnih časopisa suženo zbog drugh oblika dinamičniie konkurencije: radija, televizije, reklamnih aparata i instrumenata. Ne kažem da ova nova sređstva mogu da zamene ili potisnu časopis, već da mu se suprotstavljaju, ograničavaju ga, obezo-
REČ GENERALNOG SEKRETARA COMEBSA NA SASTANKU ' M UREDNIKA EVROPSKIH KNJIŽEVNIH ČASOPISA U BEOGRADU pr
ružavajiu, iako ponekad pružaju ruku đa bi ga možda ohrabrila i podržala, ali sa držanjem lekara koji daje kiseonik.
Ja ne že!m da predložim đa se onemoguće
Đankarlo ova nova sredstva koja, dobro umpotrebljeha, i sama redstav] kulturi Hi VIGORBLI stva. |P ) avljaju osnovna na sred
Masovna kultura je društvena obaveza, koju treba ostvariti poštujući potrebe masa, ali još više poštujući samu prirođu kulture: širenje kulture u masnma može postati atentat na GYušišvoO, omeranija knin pa degredira vwmesto da ga uzd'gne. Srednja kultura može da podigne nivo pojedinca i društva: ali polukultura ga stožava. ona je čtefn'ia oi menmnnja, jer neznanje je bar odsustvo jde*a, dok buržoaska polukultura, svedena na luksuz i trgovinu, predstavlja iskvarene i štetne pseudđoiđeje. TI izdavačka delainost preti đa pređe na taj nesiguran teren. U današnjem svefu, nstalnm, jako ostaje verna svolim zađacima i kulturnoj misiji, ona ne može i ne treba da izb=smme mogućnost da bostane industrija, izbennvniuči ipak da „inđustrifalisira“ pisca (neki se ma žalost sami inđustriip?iziraiu); moderna izđavačka delatnost ne može a da ne tretira „knji“ gu“ kao „produkt“, naročito danas kada je ij kni'ma roba sa tržičtem u vidnnm morati nod-> staknuta onom „kulturnom politikom" koju, manje ili više, svaka država odđređuie. podetiče i Wledi, uz pomoč koju j”davnčkoj delaimosti pružaju novine, radio, televizija, i (plačena) reklama. (...) ,
Gđe je i kakva je uloga časopisa u ovim uslov ma? ~ | :
Njihova primarna uloga je u irizi. Časopis je sve do juče ofkrivao talenat, podsticao njegovo opredeliivanje, i najčešće uspevao đa ga predstavi izdavaču. Ova njegova posrednička funkcija, osim slučajnih i retkih izuzetaka, sa» da je u opađaniu, a u nekim zemlipmn groetnvo na putu iščezavanja. Ipak, ova funkcija časopisa irebalo bi ponovo da se afirmiše, upravo Zbog sadašnje kulturne i izdavačke situacije: *ato štn se kultura nmasovinva i čestn mostnin Tezlična i neodređena, ako ne i otuđena, neophodno je da časopisi, pojeđinnčno ili novezano, nastave slobodno svoju kulturnu delatnost, svoju kritičku delatnost. (,..)
Ukoliko v'še sva ostala kulturna sredstva napreduju ka polukulturi, gurajući na iedma vrata neznanje koje je izašlo na druga, književni časopis, ako ponovo stelme veru ti ,78datke koji se sada onmemogućevajiu, omtnie mnždna jeđino sredetvn koie pođetiče Kkultoru ne uništavaitći jie, koje može da je uslyyi mremese, podstolne. Još ću reći i Ovo: knmitževni čaeenis je iedino 'Sređstvn koje 'm defnm-ivge ireba da pređe'' pravu kulturnu ofanzivu. Iz= vinite što suviše oštro završavam svoie irlaganje, i to u vojničxom smiru: ali đa bi se život doveo do pođudaYvnnsti sa mirom. možda je potrebno identifikovati kulturu s jednim ratom Moji nije neđostojan čoveka: s ratom ideja, ratom čije je oružje kritika, a pobeđsn slebnđa,
(Prevela Mirjana DRNDARSKI-JOVANOVIĆ)
rednik Pređrag Palavestra Setret:
advovornji uređnik Tanasije Mlađenović U Dragan Kolindžila Velimir Lukić Slavko Mihalić Aleksan
LL JI U DI I
Grič, poezija, Vjekoslav Majer
Nezaborav za male stvari, za tople trenutke onoga što se zove konvencionalna stvarnost svakodnevna, u Majerovom stihu pokašto je zazvučao skroz i skroz autentično i etiketa epigonskog pesnika pala je sama od sebe, nepotrebna, surova. Takav Maier ima mesta u antologijskim tomovima, ali i u našem vlastitom nezaboravu, sad i svakad. A „Dnevnik maloga Perice“ kome je svoje prostore štedro ustupio dragoceni, antologijski trenutak Šegedinove „Hrvatske proze“, između ostalih Majerovih ostvarenja, stoji kao primer jednog načina kazivanja koji je svojoj sopstvenoj prizemnosti žrtvovao i velike feme i bučnu metaforiku izraza, a sav se predao toploj, u malim varijacijama i velikim brigama malog dana realizovanoj zbilji jednog života koji je toliko to. Život rumeno zakrvavljen, periferijski, urbani. Više i od „Života puža“, više i od „Dnevnika Očenašeka“, taj Per'čin dnevnik vodi roditeljsku brigu, ali i jednu surovu, prema svetu naisuroviju brigu o onome što se zove dan, blago opervažen humorom i neorealističkim nano> sima svoje vlastite uobrazilje. Pamćenje kao dragoceno iskustvo, insistiranje nad detaljima koji, ko zna za čiji račun, docnije poštaju mnogostruko znača;jni i mnogostruko potrebni celini, sve se to javlja kao autentičan dokumenat stanja i prilika u onom Majerovom
GODINE
ar ređaukcije: Bopđan A. Popović „TehnmićRoO umetnička
dar Petrov. Pređrag Protić, Dušan Puvačić Izet Sarajlić Ja pretplata fm dinara polvgodišnja 300 dinara Za inostranstvo dvostruko 1 626 020 (komercijalno odeljenje i administracija).
VJEKOSLAV MAJER
gradu pod Gričem, gradu bez koga on nije nikako, ali s kojim diše nostalgično i bolno, u tihom jecanju, skrušen i senzibilan.
Znam da je danas 65. rođendan tog istog
· Majera koji je o Griču tepao sa nevinim
uzbuđenjem, a o njegovoj zbilji ispisivao svoj dugi, još ni slučajno nezavršeni feljton. Znam da bi đanas na njegovu adresu valjalo uputiti male reči o poverenju o davnom, još gimnazijskom čitanju, o tihom trajanju koje je takođe život, impulsivan, bogat, presudan. Znam da bi mu danas, negde u prolazu, skromno, bez patetike, valjalo pružiti ruku i obnoviti u sećaniu melodične stihove o iulipanima, o svetiljkama koje nisu utrnule, i koje ostaju: „Tu sam laterna plinska, već starinska“. Ali znam i da je taj isti Majer na stranicama ove literature trajao kao večiti, neisceljeni ljubavnik onog istog starog Griča koji je otkrovenje, koji je poetska, blistava asocijacija, zavodljiva, uvek sveža. Stoga neka ovi redovi budu poklonjeni gradu
koji je Majer, u mom sluhu među prvima,
proslavio kao oazu sna, trenutak briljanine vizije. Ovo je i jedan jubilej trajanja Griča u mom sluhu, u mom duhu. e ! \ Novi Sad, 26. april 1965.
Draško Ređep
oprema Dragomir Dimitrilević Pavle Stefanović Dragoslav List Izđdale Movinshko 'zdavačko preduzeće „Mnjiževne novine“ Beograd FrancuRukopisi se ne vraćaju. Tekući raćun broj 101 113-1-208. Štampa „Glas“, Beograđ Vlajkovićeva &
Dragutin VUJANOVIĆ
| JANORI
ve mislim: gde je, gde je oma šuma što život čuva u, svežini tih,
i da li do mje sada ima druma
više mo za dubok, radostam stih?
- Mislim, a tišima se smrkava. Zvezđe se mute kao tajna: kuda? Izgorela je ta šuma plava,
a ni glasa me čujem miotkuđa.
Ni ptica nebom, da zalomi krilo Samo vetar šapuće mi kao uhođa: Zaboravi već ma sve Što je bilo. I kao da se plaši drhti svetla voda.
ari
II
bi više meću pevati. Jer kad mesta glasa onđa mađa srce probudi u zoru,
đa zadrži svet, život u DOonoTU
da bi svaka stvar živela i mogla da stasa.
Ja više neću pevati. Kad se ispuniše sve doline posrtomjem, i plačem
i pesma bi sramno pogubljena mačem, na potop se Zemlji mrkoj zaveriše kiše,
Sad i najniži propasti svoju sleđe,
a prostor postaje u dubini tup.
Što su mam, bliže zvezde više bleđe. O samo izvor svetlosti još mije glup!
Ja više neću pevati, o neću! Nestade mi daha, a lako mije biti tajna svemirske harmonije i zvuk made u pospanom drveću. r
| RRGZGJGČJ(OCIJI RZ ——z—=z=creJıı.
Božiđar Božoviđ Dragoljub volk
Ređakctoni odbor Stojanović Sip Kogtn Timotijević ! Petar