Književne novine

Povodom stogodišnjice rođenja

\

poezije

RAZMATRANJE osnovnih obeležja Jejtsove poezije mogli bismo početi jednom njegovom kratkom pesmom, jednim pesnižkim krokijem velikog pesnika. Sama činjenica odsustva niza detalja daje oštrije obrise glavnim potezima. Jejtsovog pesničkog postupka:

POLITIKA

U naše vreme, čovekova sudbina pokazuje ; svoje značenje u političkim „terminima“, Tomas Man

Kako mogu, ja, kada je ta devojka tu, Svoju pažnju da usmerim,

Na vimskwu, il ma, rusku

IH ma špansku, politika?

A ipak. evo svetskog čoveka koji zna . O čemu govori,

I emo političara,

Koji je čitao + mislioy

· I možda, je ono što Kažu istiito Za rat i strah, u pogledu tom,

AL oh, da mi je biti, opet mlad.

I držati je u, naručju svomi

/

Pesma je, mesumnjivo, na brvi pogled „laka“, izuzetno razgovetha i za Jejtsov način govora. Ali ono što je složeno i značajno, jeste postighuta suptilmost tona, slivanje različitih rukavaca u osnovni emocionalni tok. Na ovako malom pesničkom prostoru to je ostvareno uglavnom zahvaljujući Jejtsovom korišćenju nekim osnovnim formalnim obeležjima pesničkog jezika, i jednom direktnom mešanju krajnjeg pesničkog ja sa impersonalnom emocijom pesme. Pre svega, Jejts se maksimalno koristi stihom kao samostalnom jedimicom smisla i efekiom koji se postiže proširenjem tog smisla u rečenici. Kraj pesme dobija smagu poente jer reč istimito, u stihu I možda je omo što kažu, istinito, deluje kao apsoluino određenje: istinito je ono što kažu da se sudbina modernog čoveka suštinski može manifestovati jedino kroz polikičke probleme našeg vremena; u sledećem stihu znaćenje političke istine se sužava i specifikuje, a u poslednja dva stiha reč istinito dobija novi kvalitet jedne druge, egzistencijalne istine. isti je slučaj sa svetskim, čovekom (čovekom. koji je mnogo proputovao, engl. travelled, man) i političarem. Suptilna i tek. delimična imonija je postignuta time što ne očekujemo da se poznavanje sveta iscrpljuje trezvenom rečju o jednoj temi, niti s. uloga „čitanjem i mišljenjem“, Što se tiče „po= ”" Yitike“ i „poliličara“. Jejts dobar deo efekta po= stiže i time Sto!sam terrin: isti mah u starom smislu vešiine vođenja Života i u modemom smislu rešavanja državnih problema. Ali osim ovakvog stvaranja tenzije smisla između wtiha.i stiha, stiha i rečenice, osim korišćenja rimom koja na kraju pesme objedinjuje dva različita logička reda, i osim formalizovane strukture cele pesme ( tri kvatrena sa po jednim dugim i iri kratka stiha, i prvi kvatren kao pitanje, a druga dva kao odgovor u jednom dahu) — Jejts se služi i jednim drugim retoničkim sredstvom. Svojoj sopstvenoj ličnosti u' pesmi, onom očiglednom i od početka prisutnom ja pesme, Jejts naizmenično daje različita obeležja i služi se kao formalnim obeležjem izraza, U početku, ta ličnost podrazumeva vedru, sentimentalnu i trenutnu emociju: pogled na neku devojku, tu negde, na ulici. Na kraju, svojom funkcijom logičke poente tu istu emo ciju pesnikov uzdah stavlja u šini kontekst istine, osvetljava je kao težnju bića a ne samo kao trenutni impuls. Retorički menjajući položaj svoje ličnosti u pesmi, Jejts u prvom stihu daje rečima „kada je ta devojka tu“ vremensko određenje, smisao prisustva, a na kraju te iste reči se pretvaraju u logičku premisu. Na taj način, posredstvom različitih aspekata ličnosti stvorena je impersonalna emocija pesme.

Ovakav Jejtsov postupak, korišćemje tako reći potencijalnom energijom pojedinih elemenata pesničkog govora ima izrazit retorički karakter, Naravno, ne po tome što „ulepšava govor nizom figura nego zato što sa retorikom deli osmovnu usmeremosft na . slušaoca, racuna sa mjegovim načinom primanja reči. Formalni

> političareva

hiika“ uzima U

status pojedinih elemenata Jejtsove poezije objašnjava Jeanostavnost njenog „materijala“. Na izgled paradoksalno, takav retorički postupak omogućava Jejtsu jzuzetnu emocionalnu usredsreaenost, manipulisanje složenim crocio= nalnim tokovima pomoću jednostavne metafore, pomocu tona kojim je stih izgovoren pre nego složenim određivanjem značenja koje ima na umu. &S jedne strane, taj retonički karakter se nesumnjivo ogleda u Jejtsovom istovremenom korišćenju razuličibih siraia jezičke ekspresivnosti.. U tom pogleau verovatno je jedinstven početak njegovog čuvenog Plovljenjqa ka Vizantiji, koji glasi: Ovo nije zemlja za stare ljude. U

ovoj rečenici deluju bar tri distinktivna obeležja

jezicke ekspresivnosti: metašora, ton i odnos prema onom što je već rečeno, odnos prema na-– slovu. Metafora starosti suptimo kvalifikuje bri= rodu negacije, ton pomirijive konstatacije nosi karakter razumevanja za io što se negira, a odmos prema naslovu irnplicira unutarnji pokret kao sankciju ove negacije: stih je već sam početak. plovidbe i prvo usmeravanje pramca. Ali važno je uočiti da je pesnižki efekat bostignut kombinacijom nekolikih elemenata koji su dobili formalni status sredstva dzražavanja, a ne njihovom nezavisnom. složenošću. Stvarajući retoričku tenziju između tona kojim su reči izrečene i njihovog neposrednog i metaforičkog smisla Jejts ume da dovede u vezu dve golovo polarme emocionalne siere: Stihovi iz pesme U sećanje na, majora Roberta Gregorija,

Sada kada smo sč gotovo smesti u svojoj

kući

Imenovaću prijdtelje koji me mogu da veče-

Yaju s nama osnovnom ritualnom karakteru pesme, rTilu= alu sećanja na mrive kao jednom od osnov= nih izvora humaniteta, daju i lepotu i dimenziju jedne svakodnevne, „domace“ radnje. Oni zapravo spajaju karakter rituala kao usredsređivanja na osnovni „smisao egzistencije sa karakterom rituala kao radnje koja se ponavlja u svakodnevnim okolnostima života. Zbog toga i odzvanjaju u isti mah priprostim i svečanim tonom onog molitvenog „hljeb nas nasušni...“ u kojem, naravno, nije reč samo o veknama,

S druge strane, Jejtsov retorički prosede se ne može odvojiti od specifične formalme uloge koju qobija pesničko ja u njegovoj poeziji. Punkcija tog ja najočiglednije se manifestuje u tome što gotovo svaki pub kada se pojavi ono

' grana temu pesme u novom pravcu. "ema, je

dans

četnim stihovima često namerno

'jače izbila u novim dimenzijama. Kao što su u pesmi, Politika prva dva stiha takve prirode, u pesmi Među đacima cela prva strofa ima tu funkciju. Pesma počinje stihom i

Seta{n kroz dugu učionicu postavljajući pis

OSNOVNA ____ P?beležji TOT TJEJTSOVE

ps | pravcu, da "bi "Kasnije još 2.

tanja: 2

skicira školsku atmosferu m kojoj deca uče da budu, wredma wu svemu. Na nmajbolj. mo. derni načim. U čČudu pomešanom, sa. div;jenjem. deca zure u Šezdesetogodw„šnjeg masmejanog Janog radmika. Druga svrota predstavlja nagli zaokret, učionica se pretvara u scenu meditacije o Jejtsovoj Beatriči, o Mod Gon. Ton se menja, i umesto blagog i trezvenog konstatovanja prve strofe odjednom jedan šekspurovski uzavreo ritam počinje da se sliva, niz stih Sanjam, o jednom telu, poput Ledinog. A. ja pesme, koje se u svom elementarmom jezičkom obliku lične zamenice karakteristicno pojavljuje samo u poletnim stihovima jedne i druge strofe (u prevodu je to prvo lice: „šetam“, „sanjam“) sjedinjuje dve različite atmosfere, iscrtava drugu na pozadini prve, Štaviše, u kontekstu cele pesme tema se pretvara u meditaciju o lepoti kao jedinstvu strasti i duhovnog svetla, Umešani su Platon i Aristotel, meditacija se uzdiže do razmatranja nadličnog statusa i ličnog izvora lepote, i pri kraju pesme Jejts na tom nivou ponovo. sjedinjuje dva prvobitna toka stihom 1] kaluđerice š majke obožavaju slike. A. onda. silovito nastavlja o tom sukobu između trenutaka svesti o madličnoj prirodi istine i čovekove egzistencijalne vezanosti. za sebe i za zemlju:

;

KMJIŽBVNE NOVINMB

|V, B, JESTB I| RVOJOJ BOBL ZA RAD |

#

vV. B. JEJTS

O prisustb,

Koja strast, pobožnost ili ljubav 2na,

'T koje svu mebeska slava predstavlja —

O sobom, rođeni izrugivači čovekovog podu hvata.

Ali ma samom Rraju, perspektiva iz kojeg j# govori još jednom je promenjena. Umesto odmeravanja realnog idealnim, umesto one slike čovekovih poduhvata koju vidimo iz perspektive vrhunskih Prisustova, rađa se jedna nova, kaftarzom omogućena afirmacija čovekovog .por

·ložaja, Duhovna svetlost biva odmerena egzi-

OTESK,

a: Sade ai} GG „fb

Nikola | KOLJEVIĆ

esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej

· stencijom, „radom“ i „plesom“; lepota se vraća i stapa s onim što. je rađa. Cela strofa glasi: | |

· Rad sveta ili pleše iz onog stamja, · : U kojem, telo mije. smoždeno. da, ugodi duši, · Ni lepota Yrođema iz sopstvenog očajamja., Ni muhnog. oka mudrost iz ponoćnog ulja. O 'kestenw, duboko ukorenjen, cvetaču, _ Jesi li list, cvet ili trup? \ ) O telo zanjihano u muziku. O sjaju kresa, Kako da vazaznamo plesača od, plesa?

Distonciranjem ođ aveti čiste lepote, one koja je rođena iz sopstvenog očajanja jer ne može da nađe ni izvor ni potvrdu izvan sebe — Jejts ı isti mah pesnički potvrđuje poeziju kao čim, kao jedinstvo Mina i rezultata, ličnog učešća i impersšonalne emocije, plesača i plesa,

Ako se za trenutak vratimo početku ovce

| pesme, videćemo da je Jejtsovo retoričko menja-

nje perspektive iz koje govori, njegovo naizmenično glumljenje različitih uloga u pesmi, višestruko delovalo. U isti mah, teško bi bilo zamisliti situacije koje bi direktnije i jednostavnije uvodile u osnovni emocionalni tok. pesme nego što to čimi prva scena u učionici, kao simbol dečji polpunog predavanja impulsu la znanju kao duhovnoj svetlosti, i druga šcena evokacije Mod Gon kao simbola ičulnosti, personalnosti ljudskog senzibiliteta ne samo po tome što je telesan i dolazi iz tela nego i zato šio svet tumači sobom, daje mu svoje mačenje, Eovori o beznačajnom događaju. Koji je promenio neki detimji dam, u tragediju. Time Jejts postiže ne samo emocionalnu direkinost nego i pesničku preciznost emocije već na samom bpočelku.

Eljotovski rečeno, Jejts u našem vremenu menja smisao postojeće lirske konvencije, „modifikuje uvođenjem novog (uistinu novog) umetničkog dela“, A to mu je omogućilo još jedan, dublji vid tradioionalnosti: verovanje u zajednički i postojeći smisao simbola. ljudske cgzistencije, i poverenje u pesnički nagovcštaj Kao osnovno lirsko sredstvo kojim se emocije mogu pretvoriti u pesmu. Jer pesnik kao čovćK, tradicionalnim vezama vezan za ljude oko sebe, sa pravom očekuje da ga razumemo iako samo pesma — kao samostalni artifez u jeziku, masilno izdvojen od pesnika i čitaoca — samo bodrazumeva, Verovatno je, govoreći-o Jejitsu 1940. godine na prvu godišnjicu „pesnikove smiri, Plhot zbog žih kvaliteta smatrao za potrebno dn revidira svoju kategoriju imperšonalnosbi. Ali nesumnjivo je da ti kvaliteti đaju duboko značenje Eliotovim rečima izrečenim seđam godima ranije, koje kvalifikuju Jejtsovu poeziju ĐOnovljenim superlativima kao „dobar deo najlepše poezije na engleskom jeziku, najjasnije, najjednostavnije, najdirektnije“.

o Joevan ANGELUS

= moderna esej e 5, FAN TASTI KA |. esej esei

POJAM FANTASTIČNOG prošao je kroz interesantnu mevoluoiju u književnosti: kroz sve dublje traženje realisti:ke metode u konstruisanju vizije, drugog, boljeg i savršenijeg seveia, Pantastično je u stvaralačkom maštanju vazda predstavljalo bekstvo unapred, u budućnost. .Ostvarivanje fantastičnog u lMmjiževnosti odvijalo se u širokom registru literarnih formi, od bajke, preko fantastične pripovetke, do naučno-fantastičnog „romana. Svaka od ovih formi mosila je određeni svaka. bila u funkciji nove vizije sveta.

U toj bogatoj razuđenosti fantastičnog u li= teraturi od drevnih vremena do danas, fantastika nam je bila prvo dostupna u bajci kao. M arobno koje se suproistavlja. stvarnom. svetu, ne uništavajući njegovu skladnost. Tom. obliku fantastičnog mi ne možemo pridati atribute savremeno sWhvaćenog pojma fantastike koja ne samo da u stvamom svetu narušava. skladnost, već u njemu vrši i potpuni rascep. Hrabrost čovekova, moćna je pred zlim čudovištem iz bajke, ali je nemoćna pred blagonaklonom aveti izsveta fantastike, jer ta avet dolazi s one strane smrti. Otuda se sa fantastikom. naseljava u čoveka i svet nepoznata panika i novi nered. Postale kasnije od bajki, posle naučnih. pojmova o luzročnosti i posledicama pojava, fantastične pripovesti se završavaju nekim strašnim događajem koji prouzrokuje smrt, nestanak ili prokletštvo heroja. Čudo je u fantastičnoj priči tajanstveno i jezovito, jer je odafle prognano i zabranjeno, dok je u bajci čudo, naprotiv, sasvim obično.

Prava fantastika potiče od stravične, bliske i neizbežne promene stanja života u stanje smrti i zato je već rečeno da „Famtastično nije opovrgnut Već sablažnjen razum“ — razum sablažnjen nad tom istom promemom stanja života u stanje smrti, Elementi čudesnog i fan> tastičnog pokoravaju se nekoj skrivenoj nužnosti koja unapred može približno da određi njihove realističke pobude, misli Rože Kejoa. „Sınvakom datom vremenu odgovara određeni. broj čuda i tipova zamišljenih čuda — u vidu obrazaca neostvarenih želja na nivou odgovarajuče kulture, Stvarnost sledećeg perioda menja fantastične zamisli čim se poftvrđe bojazni i ostvare potrebe prethodne epohe“.

Svaka epoha zato je imala i svoj oblik fanftasbike, svoja čuda i tipove zamišljenih čud=, #sansponovanih u umetničkom doživljaju svetm> Međutim, prvi put u našem veku, sucčena sa oblicima simašnog, razomog i infernalnog tu

samom, ŽiVOtU, fanjastika je ustuknula pred naj

~

kvalitet fantastike,

\

letom neverovatnog, alogičnog i irealmog u samoj stvarnosti i počela da se zatvara u sebe — da živi u samoj sebi. Ona je vremenom prestala da. bude oblikovanje štrašnog, što je bila kod jednoga Goje, Hofmana, Poa ili Velsa, prestaje da bumtovno alirmiše Život i demonski stvara &vet, jer se taj isti svet, kroz monstrume rata idruštve, nu bedu, naselio takvim demonijama koje pre> vazilaze fantastiku na umetničkom vrelu. Tako fantastika prerasta u grotesku kao strukturalno majpumiji izraz ironije mođemog duha — grotesku koja se, po rečima Mičela, brani čuvstvorn čuđenja i otuđivanja. :

. Budući neprijateljski raspoložena prema ob= jektu, oslobođena patoša u srećno mađenoj sintezi jezivog i komičnog, groteska najbolje izražava modernu ideju sveta, najviše odgovara tragikomižnom duhu modemog čoveka, I još nešto, Čini se da duh groteske ponajbolje odra-. žava, duh relativizma naše epohe. Tamarin u u svojoj „Teoriji groteske“ primećuje da „groteska ima u sebi tragične i komične komponente, i isti se siže pod naizmeničnim aspektom prikazuje sad tragičnim, sad komičnim i oboje u isto vreme, pa zato groteska nije samo Yclativna, nego često izražava relativizam“.

Cesto se pojava grotesknog u umetnosti i knji ževnosti napose, tumači kao znak opšte ili lične krize koja se javlja u umetničkim pravcima orijentisanim ka podsvesnom i u prelomnim društvenim period:ma u kojima su političke promene praćene i promenom načina mišljenja. Otuda se i smatra da groteska doživljava svoj najveći uspon i domet u trenucima „poljuljane vere u bogove s jedne strane, i još nepotvrđene afit= macije čoveka i humanitarnih vredmosti s druge strane“, U nd

_U svakom slučaju mi smo danas neumoljivo suočeni sa činjenicom da groteska sve više gubi ono gogoljevsko, duboko osećamje mere za stvarnost i sve više izrasta kao fina igra duha, kao moderni vid, pripovedačkog larpurlartizma. Njena sabirična žaoka, njena alegorična poruka, njen nasušni podtekst, sve više je u znaku ponornih, podzemnih tokova — lu carsbvu jedne mutne i tmaste simbolike, od koje na površinu samo pokatšto vrcne koja sjajha varnica, kadra da u magnovenju osvetli svet. Pripovedački vje- · ruju đa se kroz grobeskno domogne neslućmih dubina onog našeg složenog sveta, vrlo često ostaje do kraja neostvaren u svom rezultafu, ma koliko piščeve pobude bile plemenite i čovekoljubive. Nameravani kreativni efekat u pripoveđača. groteski deformiše se i dobija nežcljene odjeke. Pudući oslobođena svake makar i

Nastavak na 7. strani

OBA VA S 0