Književne novine

CVITAN

BOR

M:

Principijelni ili lični obračuni

TAKO JE TEMA ove ankete najznačajniji „knjiMŠevni događaj 1965 g.“ biti ću toliko ližan da ustvrđim kako je za mene najznačajniji „knjižševni događaj 1965 g.“ baš to što o njemu ne moram pisati, ako ne želim. Nema načina gledavja i pisanja koji smije prisiliti pisca na nešto čemu se od samog početka ne upućuje njegova stvaralačka priroda. Tako npr. birokratizirana svijest koja vlada jednim dijelom naše kulturne štampe sve želi da postavi „principijelno“ i kao đavo tamjana boji se „ličnog obračuna“. Zašto je pojam „ličnog“ postao tako mrzak, volio bih postaviti pitanje onima koji u kritici društva i kulture neprestano skreću „zabTudiele“ borce s ličnih „stramputica“ na jedđ'no ispravne — ali tako dosadne — staze „brincipijelnosti“. Ne želimo ličnog vrijeđanja — kažu oni, hoćemo borbu principijelnih stavova — i mi zbilja dobijamo tu famoznu „borbu“, borbu s Vjetrenjačama, lov na vještice, zaglupljujući srcdnjovjekovni skolast'čki disput, u kojem nema više liudi i stvari nego samo principa, principa, {1 principa. Nije bitna ličnost koja je pogriješila, nego princip koji ju je na to naveo — princip je naših „principa“ (ovu zadnju riječ treba uzeti u smislu genitiva plurala latinske riječi „princeps“ — prvak). Na taj nain oni se oslobađaju čovjeka, autonomije njegove volje i odgovornosti, na taj način oni eliminiraju čovjeka prije nego što su se uopšte počeli baviti njegovim problemima. Nije to bitno, bilmo je nešto drugo, kažu oni, jer ne vjeruju u ono što vide, što ie očevidno, što se može ver'ficirati s pet zdravih ljudskih čula. I tako se ovi principijelni borci protiv metafizike pretvaraju u naicrnje metafizičare. Oni vječno slute nešto izvan stvari, oni uvijek znaju gdje se začela neka nova koncepcija kulturne politike, oni su jedini sposobni da otkriju. odakle vjetar puše — oni u bilo kojoj diskusiji, vodila se ona o položaju knjige u društvu ili o dotiranju kulture, traže nešto što stoji iza pojava, iza fizičkog svijeta, dakle i po etimološkom izvođu — metafiziku. Praksa, ličnost, djelo — za njih ne postoje, nego samo i jedimo ono što stoji „iza“ njih. . Jedan od uzroka takvom gleđanju je osiećaj nemoći pred rješavanjem stvarnih problema i pokušaj kamuflaže te nemoći izmišljanjem nečeg tobož „bitnijeg“, dakle stvaranim izmišlienih problema. Drugi uzrok je u posebnom gledanju ns čovjeka. Za njih on nije važan nego problematika koju predstavlja. I uzaludno je govoriti da čovjek nije ilustracija neke već postojeće Troblematike, nego je problematika ilustracija Kovjeka — to ovi teologizirani mislioci ne mogu vidjeti. Za njih je čovjek, za njih je umjetnik Jvijek slika i prilika nekog boga alias principa, TI tako se sjena teologijske antropologije vuče wa ovim uzor-marksistima. Jeđam časopis, kultuma ustanova, novine, film, likovna manifestacija „vadio — ili TV emisija ne postoje po njihovom mišljenju zato da daju satisfakciju, da ustanu u obranu pogaženih prava ili sudbime nekog čovjeka. Ne, one treba da služe bogu. A tog boga, nazivali ga oni sofistički kulturnom politikom ili općčim društvenim ciljevima, čitaoci nepogrešivo prepoznaju. I ne kupuju ono u čemu se on pojavljuje.

. Naravno, u zatrovanoj svijesti naših metafiziMara razlog tog pomanikanja interesa našeg čovjeka. za kulturne proizvođe, đobiva opet metafizička određenja. Jer iskonski teologizirani strah od ljudskog jači je od povierenja u ono što viđe naše oči, osjećaj i razum. I tako naše vrijeme prolazi u znaku čudnog parađoksa'* upravo briga za kulturu postaje često antikulturna, jer je sncitkulturno sve ono što kao svoju prvu i jedinu brigu nema — čovjeka.

|

Dalibor Cvitan

· Zetva . romana

1Z OVOGODIŠNJE slovenačke književne žetve ođabiremo šest romana, koje povezuju kvalitet i kritičko razmatranje savremenosti. To su „Sveti Pavle“ (Sveti Pavel) Pavla Ziđara, „Ni bog, ni životinja“ (Ne bog, ne živa) „Kajetana Koviča, „Svici“ (Sveflice) Leopolda Suhodolčana, „Oštrač“ (Brusač\ Smiljana Rozmana, „Put ne vodi u dolinu“ (Pot ne peljie v dolina) Tgnaca Kopriveca i „L.iubav“ (T,iubezen\ Banka MHofmana. Tako i u poeziji („Zvezđde“ Gregora Strniše, „Nebo za žedne oči“ Franceta YFilipiča i

8

I4RII PONS

| o književnoj

FRANCE FILIPIĆ

VUK. KRNJEVIC

„Lirika vremena“ i „Lirska prostirka“ Jožeta Šmita) i u esejistici („Trvan Cankar“ Dušana Pirjaveca) ima dela koja su izazvala pažnju,

- ipak šest pobrojanih Knjiga predstavljaju takvo

svojevrsno svedočahstvo o savremenom čoveku koji traži svoj but i svoj lik u godinama najvećih društvenih promena — đa treba pažljivo oslušnuti njihovu Kkrvitičku reč.

To je teška i nevesela literatura, puna bola i neizvesnosti, ljudske muke i moralnih sumnji, to je ogleđalo u kome se odražava tako teskobma slika jednog vremena đa se uza sve te tamne boje romansijerskog đokumenfta moramo Uupitati đa možda ta sveđočanstva nisu iskrivljen dokumenat, đa nam možda pisci ne zamagljuju pogled na današnje doba i jesu li sve te teturave kreature zaista naši liudi, ljudi ovog socijalističkog sveta što nastaie, ljudi za Koje se tako uporno i silovito bori revolucija? Odgovor na to pitanje je, đakako, pozitivan, iako tu čovek ima mnogo opmrađa i razloga za dvoum]ljenje. Možđa je kroz sve akcenat osetniji na orošlosti koia se rasoađa i na otuđivaniu ođ bivših životnih normi nemo na dinamici nastaiania i

Oostvnrivaninp Wvalihetmiših edmosn i omtbimict}iče

kih komcepoija, ali se nekako osećamo sasvim u srcu i iezeru bitke za čoveka i protiv miega.

Osim Igsmaca Kopriveca svi naveđeni romanopisci su mlađi ljudi, ljudi koji su začuđenim očima ličnosti koie nastaju doživliavali kraj rata i sa svom mlađalačkom neobuzđanošću se bacili u vrtlog pDrvih bosleratnih godđina s tako čislom komcepciiom idđealnogz pufa u budućnost,

To su liuđi koil nemaiu dovolino prošlosti u.

sebi da bi uz niena iskustva blaže i trezveniie prosuđivali današnie vreme. neo su postavili oštre:i nemilosrđne norme dyuštvene odđgevornosti. To su livdi koii su u Đosleratnim pođina=> ma. tako mlmđi i iđenln!, zaovali u mlim silovitih i WPelmih meswlmladđa mpžšee noveoc dwwšiva što se rađalo, koii su mnebvoiemo puta bili đuĐolmn Yemieni Wı Yıllarimna Wewtsmlme sivevnmosti 1 ponekađ su morpli mod fako eškim olWolnostima ssmsavafi svoi životni omtimizam, đa su se iporoenili u svoiewreme osefliwe mavavi, To su Jiuđi koli su sami sebe toTiko invesftirali u ovih

dvbđeset" poslerafnih wodinma. oliko svog" lindskogv bopafetva. da” st sebi sad ujsvnioi mmet-

nosti posšfavili samo jeđan cilj: autentičnost.

Svih šest womana otvara mebroiena pitanja moralne i efičke wwitetde, Odoenvanri niet ovek „kao ma dlanu“ i ima mnogo životne skepose 1 neenžXišćemih swmmšii, Čimi mi se da sz unrnvo to odlike ih šest kmiiga. ta živa anmgažovanost za istfimu tu čoveku, ta borba protiv lažmosti i iskrivliemosti. koia se odvažava i u fome što su wisci i sebi postavili oštre i „mnmemilosrđne norme društvene odgovomosti u tražemju odgovora. Svih šest romana otkviva širek bĐeizaž wmef= ničlkog mačina izražavania od intimmnmo Wamernme viziie biranog intelektualnog meditiranja, Dreko eksnerimentžalnih tekstova s naglašenim nmađrTealističieim elememfima, sve do kritičkog rea= lizma. Kovičev „Ni bog. ni životinia“ nas izne= nađuje gotovo romanski okretnim intelektual= nim načinom izražavanja sloja inteligencije ko> ji se upušta u :razmrsivanje ontoloških proble= ma. Prava njegova suprotnost je „Sveti Pavleć Pavla Zidara, brutalne svedočanstvo iz seoskog miljea prvih posleratnih gođina s mešavinom realističkog, ali i delimično snažno ekspresioni= stički obojenog govora. Koviču je s intelektualne strane sličan Hofman, Ziđaru se na svoj način približava Koprivec, a negđe na sredini među njima stoje Leopold Suhodđolčan i Smiljan Roz= man u opisivanju najrazličitijih društvenih slo> jeva u rasponu od intelektualaca i tehničke in= teligencije đo običnog manuelnog radnika. Ko= privec, Rozman i Suhodđolčan pišu majsublimiraniju prozu bez značajnih liyskih primesa, dok se Koviču, Žiđaru i Hofmanu, i pored njihovog iznenađujućeg bDbripoveđačkog dara, lirika' ne> prestano pokrijumčaruje u prozu, ponekad je

kvari, a ponekađ puni novim Kvalitetima.

Slika slovenačkog društveno-kritičkog ·ro> mena s godinom izlaška 1965. svakako je simpatična i puna obećanja.

France PFilipič

Ironični roman

GODINA. 1965. je godina romana. Ona nije

godina romana samo po kvantitativnoj đomina=

ciji romana nego jie, prvenstveho, gođina romana

oo činiemici đa je naš roman nedvosmisleno

nbogačen novim vrijednnsftima. Naime, reman

je proširio svoje zone dejstva, đa fako kažem Z |

sifuaciji

9162

VLATKO PAVLETIĆ DRAŠKO REDEP

i mi smo ove gođine dobili romaneskne zahvate kakve do sada nismo imali. : ala Može se slobodno konstatovati da je jedna vrsta romana, nazvao bih je uslovno ironični roman, već samim djelima potvrđena u našoj literaturi. » IE Zanimljivo je da su, na SVOJ način, pisci iz različitih naših generacija skoro istovremeno u struji tendencije ironično ga romana. Roman Ranka Marinkovića „Kiklop“, roman Ttadomira Konstantinovića „Ahasver“ i roman Danila Kiša „Bašta, pepeo“ nisu samo reprezentanti gemeracijski nego su, svaki za sebe primjeri uspona našega romana u protekloj godini. Sve tri ove knjige predstavljaju vrhunce u različitim pristupima ironičnom romanu. Marinkovićeva ironija oplemenjena je saučešćem, Konstantinovićeya ironija temelji se na relativizmu, a Kišova ironija je samoobračun sa sentimentom. Novi put našega romana nije samo trasiran. On: je već izgrađen.

Vuk Krnjević

U prvom planu — proza

NAKON NIZA GODINA koje su nam obično ostajale u sjećanju po đobrim žetvama stihova počeli smo priželjkivati obrat u korist — pro= ze. I kad se u jednom trenutku učinilo da je na= ša suvremena literatura napokon skupila do=voljno odvažnosti da s nekonvencionalne strane priđe razrješenju nekih aktualnih moralnih dilema, kađ smo povjerovali đa je (Banđićevo) „Vrijeme romana“ definitivno izvojevalo za pro= zaike pravo da se najneposrcdnije približe da= našnjici, nastupio je zamor (ili je to bio pre> đah?), a možda i trenutna jalovost zbog pre velikog: tereta odgovornosti. Umjesto da tada

·dramatičari iskoriste dobru priliku -i specifičnu

sugestivnost kazališnog međija pa da na pozornicu dovedu ljuđe u odiielima kakva i mi no= simo, oni su nasjeli u Evropi već, dđemodiranoj antikomaniji, smatrajući valjđa jedinom šan= som da nešto kažu — da to. zapravo ne kažu, nego simbolično-alegorijski sugeriraju, prepuštajući antičkim mitovima da — umjesto njih fraže vezu sa zdosađenim pledalištem. Nisu sve drame u toj maniri bile loše. naprotiv; loše je, međutim, što su gotovo sve bolie drame vlatile danak alegoriji, ne dosežući viši poetski stupanj u imaginativnom projiciranju suvremenih problema u daleku, mitološku (a ne poviiesnu!) prošlost. Neki su to smatrali formalizmnm: bio je to prije — konformizam, manie ili više ra> zumliiv u situacijama koje su znale biti i dramatične, što ne znači — povoljne za procvat istinski suvremene drame.

S mnogo manje razloga nego dramatičari, i mnogi su romansijeri uzmakli s poprišta sklanjajući ranjivu i izazovno razbarušenu gla> vu u neuznemiravane zatvorene prostore ekspe= rimentalnih laboratorija ili — što dalje, to češće — u svoju prozno-praznu varijantu alegoričnosti i simboličnosti, oslanjajući se čas na Kafku, čas na Bibliju, čas na naše zaiedničke pretke — stare Slavene! Neću reći da ođ svega toga ništa neće ostati: čak i đa me ostane baš mnogo diela, ostat će nekoliko prekalienih pisa> ca, koji su đobro izučili zanmatf.stekli znatna isRkustva, u međuvremenu se izgrađili kao lično= sti, 1 to je ohai femeli na kojem počiva naša ži= va vjieta u đobru budućnost suvremene jugosla=venske proze.

Nije predviđeno đovolino brostora za ovu prigođu, đa bih razvio tezu potkrijepljenu čislom imena od imaginativnog Mirka Kovača do elemenftarmog Joze T,aušića, Zato ču se ukratko osvrmuti na ono što se u proteklom periodu izrazito nametnulo u prvi plam.

Kao član žirija za „Vjesnikovu“ nagradu pnnovit ću svoje uvjerenje, đaje Petar Šegeđin opravdano proglašen autorom kniige godine. ier niegove proze u kniizi „ORPBJ O MAT.OJT BAŠTI“ svoiom kvalitetom i tematikom zavrećhiju našu trainu pažniu. Smireniji i stilski određeniil nego u nekim prefhndnim većim nyvoza= ma, Šegedin je u nainoviioj svojoi novelističkoi fazi ostvnvio originalni fip muedđitaftivmih proza, u koima se i misao događa i ravviia prema zakonimn fabuwlirania. Ismoviedno MWanzivanie i monološko raztačunavanie ga vlnetitim protivnriečnostima Šegeđin uzdiže do dramatske uzbuđliivosti,

Migaoni profil iednog dilela mmše infelektualne nvanćarđe ocrtava već meRkoliko godina. ugfenino i me uviiek = iednnkim usmiehom, također Oskar Davičo. U romnnestnoi serlji o robliipškom žŽivofh Wamonnietn gr stavim iugoslavenekim Waysmnfimn Taviča ie iznia mno= Eo nemnerednih vlnetifih dnimanvn, nli u ramnnu

TA YT mamnse dnlmei Ma iyrežajn } enevim OV~

dašmin i đamnšnin pnfrebn da ce qtnliinionm nma= pokon ne samo anatemiče nego i anatomi>

\ se egzakino razobliči u čilavom, ai a aa proces da bismo na taj način bili ne samo bogatiji za iskustvo. o negativnim aspektima staljinizma, nego i spremniji za' bor« bu protiv svega šio ga bilo kađa i bilo gdja može uvjetovati ili povampiriti. · O 1

Vrijeme juri, prostora je malo, nova godina. već najavljuje nova djela — ne preostaje drugo nego da zabilježim u radnom motesu još neki naslov hojem se moram vrafiti, naknadno, i opžirnije. Na knjigu koju ne poželimo vročitati još jeđanput, nismo — kaže stara mudrost trebali ni trošiti vrijeme. “BAŠTA PEPEO“ ođ Danila Kiša naći.će se i ubuduće, od Vremena do vremena U istim, ofprijiš · boznatim rukama, jer K'šove melodđiozne i slikovite ro renice, natopliene egzistencijalnom tugom i pjesnički prodornom mnostalgijom, neće Yaz~, nijeti vjetar, poput hladnog pepela, nego će u toku vremena dobijati na vrijednosti. NE

Novi roman Antuna Šoljana očijenjen je u kritici uglavnom nepovolino i uisvnom — nebravedno, jer taj „KRATKI IZLET” uvistinu je Šoljanov uzlet (s malim zaletom. dodđuže), u svakom pogledu. Ako ima nešto isFonstruirano, a ima, može se. i mora se i tlo reći, ali kk a> kva ie to maistorska konstrukcija! „MrpiMni izlet“ je camlusovski kristalna prozna struktura, koia ne gubi nego dobiva n boTGđeniu sa svim prozema što su ih ostvarili visci poslijerefne generacije. rođeni tr:desefih godina ovog stoljeća, pripadnici tzv. „generacije hladnog rata“.

Što se tiče Marinkovićevog „KTKT,O» PA“, kritika ga je već. bez oklijevanja, prosla+ sila „Mnijževnim dđogađaiem“, i bilo bi sasvim pĐrompnšeno ukratko i na kraju. na kraju članka i na kražu godine. govoriti o đielu koje če ioš dugo vremema ostati u fokusu pažnje i — tema

mnogih napisa. Vlatko Pavletić

CMI

Glasam za Danijela

1965. GODINA nije bila, kako se na svim stltra• nama uporno tvrdi, samo gođina romana, nega je, takođe, bila' i godina Kritike, U toku te nervozne i užurbane književne godine nije samo niz prevashodno mladih autora obiavio svoje rompne (Šćepanović, Kiš, Kovač, Šoljan, Pekić, Stojšin, Vojvodić, Tešić), nego su i mnogi naši aktivni kritičari stigli na tapet dana naslovima svojih eseja, knjiga Kritika, felitona' i studđiia (Jeremić, Leovac, Palavestra, Lađan, Džadžić. Bandić, Šoljan). O romanima se, naravno, pisalo, i pisaće se i od ovog decembarskog da= na, neupoređivo više nego o knjigama Kritike. To je tako i tako će i ostati, i moie nemirenje s tom činjenicom očevidno je zaludno i nekonTWrretno. Ova gođina izmiče. ta već je jzmpkla iza nas. i nemn ni vremena ni dobre volie da umamjuje svoje aplauze, koriguie svoie :·presude, A valialo bi da se, upravo dok još ona traje, ista. skrene pažnja na fenomene našeg pesništva koji su, takođe, premda u skromnjiiem volumenu. naišli na tekuću traku naše kniiževnosti. odmah bili ootisnuti bužniiom, za širi čifalački krug atraktivniiom rehWlamnm. nedovolino primećeni i. u odnosu na Wkmiiee Writike, ioš ne= đovolinije komentarisani. Ne rađi se semo o to» me da su ove godine, između ostalih, Imjige pesama štammali Veliko Petrović, Tađiianović,

. JFfamasiie Mladenović, Mihalić, Bećković, Tahmi-

ščić, Slaviček. Krnjević Todorovićeva, nego se pre sveča rađi o tome đa su uWnravo oni obiavili naslove o koima ima šta đa se kaže. Ovai ankefni prostor odveć je vrofkvustovgski omefđten, odveć reftrmeoektivmo nkeentovan, da bi u njegovom opsegu moglo i trebnlo govoriti o nfrihutima sadošmie faze pamznmufih ve<«nika. Međutim. niie malem i nmiie medovonlinn da se, tu merni naslova, među žfolizim ·međoumicama, ooređeli za iedđan tom. za iefnos nesnikn, đa mu, evo. baš sađn oda pripmanie Woie. bez rumnše zaelužemo,. niie sficlo ili. iz bilo RWoiih razloga, nije mnemn da stekme u 19065. godini. . Taj tom bredstavlja zapravo tanku, sveđenu svesku pesama u prozi Danijela Dragoievića „Svjetiljka i spavač“ (Naprijed, 1965), treču po ređu iz pera mlađog a izvrsnog hrvatskog besnika. U toj svesci mediteranska lirika Dragojevićeva, ona kojom su bile ispunjene njegove knjige „Korniača i drugi predjeli“ (1961) i „U ftvom stvarnom bijelu“ (1964), naiedđnom postaje opervažena tamnom meizvesnošću noći. Bliska opsesiji Matićeve lirike prostora, uzđržana i u svojoj stegnutoj paleti postavliena u jeđan predeo u kome se osjeća njegovo odsustvo, ova lirika postaie eksfatična jedino

· u frenutku kađ dovikuje svom dmigom glasu

kako nepoznato je svuđa i kako nemn

tajne. Niena simbolika mora. trave i južnog sunea. đanas je aobngaćena novim, bitnn svežim otkrićima. Ta vrata koja pesnika, sađ i svakad, prate Do ovoi Dlanefi. tai nijhov veliki muk zapnmčen Zzanavek: leto sa svojim velikim Dbokrefima: Nafaša koia se pubi u visokoi travi, taj otvoren nrozor kro» koji ulaze pređieli koje nisam vidlo. koiima nisam hođao i koii smieštaju se po stvarima. ispnuniavajiu prosto? i za tren učine tišinu kao na sređini mora, — sve je to amhfiienfirano u novu knilem Ova gojevičevu Ran fremnufnh zrelo, bogatog {alenmfa. Drapnievićev pnamteizam insnirisnn je jiednom inžninčkom čežninm za predelimn koji se Đresiinvajn o spam drevnmnm Walon, a kom poziciia f'h niegovih neqamn m mroli ima meku ponnenu i posnm zau»damost knia je svoilma i pesme u prozi Duwbravka Horvntića, Ni feriiplni izlet. ni daleka konfinentmlna čežnia, Dragojevićeva anolnciin fog: nemišfng, iužbnog mora savim le iedinstvennm u mpqa. Nipde toliko nrostora. koil se otvaraju, nieđe foliko vidika koji aj na sve strane, bezmerni u svom bogatstvu. Kan što se. ne ođ juče. za Brankn Milikovićn Wamže jedmmetnvno' TBranto, fako će se, možđn fehk od amtra, za sordiniran! svef mesni« Štvp Dmmniteln Tvagpniecićn gagnriti da je, iedmaefavmn., Tanš:alavp, Ve?!m Gdn „ve& demona. nn lea ju godine Woin ioš frnie, mnHieimirnm fai Hremu-= fak. dnbymn nnmteći da ie Deniie1 pnfer icdne nd hainemenitijih osfvarenosti pesništva u ovom jezite,

TRežšenn posve kratko i Jamo: gla*šam za Danijela. Draško Ređep

KNJIŽEVNE NOVINE