Književne novine

'SecBya Stevi

PSUČEŽNJA ZA SSAVRSENSTVO

ili jedna mogućnost kritike

Miloš 1. BANDIČ

KNJIŽEVNA KRITIKA je ćežnja za savršenstvom. U neku ruku, to je nevidljiva, neizvesna borba sa demonom dobra, sa anđelom zla; to je dubuo, nemo, Čisto ocajanje koje ide u susret samom sebi đa bi se spoznalo i utešilo. Šta, 'dakle, književna kritika može da bude nego ta usredsređena, naoružama smernost i poniznost, to poništavanje same sebe, svoje prividne moći da bi se stiglo do nekog dalekog cilja koji bismo mogli nazvati harmonijom, spokojnim ću.tanjem, vedri:nom, ljudskošću koja je najzad našla sebe.

Čežnja za savršenstvom u Kmnjiževnoj kritici*) postaje tako izvor i zbir beskrajnih i gotovo nepreglednih teškoća. One se pojavljuju u "ktitičarevom suočavanju sa dva podjednako složena, podjednako velika i neuhvatžljiva femoimena: u suočavanju sa literaturom, umetnošču, i sa prostranom ljudskom stvarnošću. On ih Mraži, on dh vidi uvek zajedno, u merazdvojnom

jedinstvu, i to što od njih hoće, što od njih želi.

i zahteva je savršenstvo, sluinja savršenstva, |

mogućnost savršenstva. Taj zahtev kritičarev izgleda donkihoiski i apsurdan. Ali upravo ta nestvarnost i neostvarljivost zahteva daje Kkri· ftičarevom poduhvatu smisao i perspektivu: 2z2a_hfteD za savršenstvom on voljno menja u čežnju „za savršenstvom; ne želeći da bude diktator i pandur literature, ni pedagoški posrednik, mi eklamer robe sa književne tržnice, Kkr'tiaru ne preostaje ništa drugo mego da beži, da iščezava pređ semim sobom u Wtrasmom mna-

stojanju' da strpljivim · naporom dopre do 'svog cilja i dđa se s njim izjednači: toHko ličan u težnji, on postaje nadlian u

ostvarenju, u svom delu. Tako počinje i večito traje njegova borba sa nemogućim, u tome je uzbudljiva. i privlačna apsurdnost i demomstvo njegovog posla·i poziva, tu, pred morem dvosmislenih i razdirućih pitanja i besmislenih ili nedovoljnih odgovora, maste i plodi se njegovo očajanje, pretvarajući se u bol, u prkos, u nostalgiju. To nije očajanje suznog sentimenta i lirske. mekoće, već čvrsto, bezglasno očajanje požrtvovanja i samožrtvovanja, ono koje hoće da se prevaziđe u ostvarivanju nekog teškog i sudbonosnog zađatka, u drhtavoj, bolnoj čežnji za. savršenstvom. | U čemu je napokon to savršenstvo? Ono je — jedča se usuđujemo da na to pitanje odgovorimo —O slućena prisna stvarnost sveta Uušklađenog sa Gđubokim želiama i potrebama čoveka. To je grozničava fikcija koia čovečanstvo drži budnim tu iskonskom stremlienju -da se ta fikcija, ta utopija realizuje. Unutar top stremljenja je gola, surova, ljudska stvarnost. svet MT kome nesreća još uvek ima nadmoć nad liubavliu i srećom: mesklađ, patnia i smrt, večita ugrožemost čovekova, mržnja, zlo i nasilie, strah i briga. oskudica i bolest, krupne. i sitne ljudske pakosti, netrpeliivost, n»dostatak ĐOVeTenja i uzajamnog saosećania, tako česta, tako porka ođsufnost prjjiateliske ruke u trenutku kad, je ona najpotrebniia. Velika kniiževnost, poeziia/ i filosofija je velika i znamenita po tome što ie otvoreno ukazujući na tu i takvu tragičnu, ljudsku sudbinu podržavala čovekov namnr, hrabrost i nađu da to stanie prevlađa, Što god je pri tom ofvorenija, jstinitiia, nemilosrđnija — utoliko je to veći đuhovni podstrek čoveWu da istraie u otporu neljudskim silama: u njenom dostojanstvenom, gorđori očnaioniu i bolu ie istovremeno oštra negacija paslvnih, sentimentalnih tugovanki nzđ čovekovim morazom |

j / dnom

%) Ovaj tekst pročitan je na međunaro \

sastanku posvećenom . marksističkoj književnoj kritici, održanom 10—11. II 1965. u Pragu.

KNJIŽBDBVNE NOVINE

poziv da se uprkos tom porazu ne zaboravi čovečnost, časnije vreme i ljudskije, pravednije društvo. To je taj put velike književnosti kroz tamu i maglu istorijskih i inđiviđualnih Kriza i tragedija ka tom tako varljivom idealu savršenstva kao punog ljudskog ovaploćenja, Put kome kraj još nije moguće sagleđati,

Sa svoje, strane i na svoj način Mnjiževna kritika takođe osluškuje čovekov krik, vapaj i nađu, stvarajući svoju projekciju ljudske egzistencije i sudbine, prateći i ocrtavajući liniju humaniteta, komenfarišući tako često i brutealno izneveravanje čovečnog u našem vremenu kao i u svim minulim vremenima i iskazujuči svoju vernost nesalomljivosti i slobođaystyu stvaralačkog ljudskog duha. Ali njena „iskušenja i teškoće se, prirodno, tu ne završavaju: one u ponovo počinju — u nastojanju da se sagleda i Kritički podrobno ispita kako je ideal savršenstva humanih Jjudskih ciljeva imaginativnmo, umetnički osmišljen i ostvaren u savršenstvu. pesničkog izraza i jezika, kako pesničko delo zrači u svojoj istorijskoj uslovlienosti i umu trašnjoj nesvodljivosti, u svome očiglednom zhačenju i u spletu varijabilnih dubinskih značenja. Mnjiževna Kritika je, dakle, u svome

KUDIKAMO VEĆA ISKUŠENJA OČEKUJU KNJIŽEVNU KRITIKU U REALIZACIJI NJENIH VLASTITIH CILJEVA I ZADATAKA; OMA SE PREMA NJIMA ORREĆE SA SVOM. MOGUĆNOM SKROMNOŠĆU 1ı SA PUNOM „MORALNOM „ODGOVORNOŠĆU, STALNO SVESNA NJIHOVE TEŽINE 1 SLOŽENOSTI. „JER SAMO ONO ŠTO 3W TEŠKO" ODUŠEVLJAVA PLEMENITE PRIRODE. MA ŠTA JEDNO POKOLENJE OD ' DRUGOGA MOGLO DA NAUČI, NIJEDNO POKOLENJE NE MOŽE DA NAUČI OD DRUGOGA ONO ŠTO JE STVARNO ČOVEČNO“, : i

a — | —————— suštinskom, najvišem smislu rastrežnjavajuće,. deziluzivno podsećanje čoveka na njega samog, kakav se oh projektuje u kompleksnoj #šferi poetske vizije.

Da bi se u tom opsegu ostvarila, potrebna joj je puna duhovna i tvoračka slobođa. No ta sloboda ne može književnoj kritici niođakle doči niti joj je iko može dati ili pokloniti: nju ona mora đa stvori sama za sebe, u sebi, kao školika b'ser. Ne dakle agresijom, kočopernom ratobornošću, pokušajem da se glavom razbijaju zidovi — može li išta, i šta, krhka ljudska reč protiv sile i prinuđe? —, već maksimalnom! duhovnom usredsređenošću u kojoj se spajaju osnovni, najbitniji elementi Kritike: osetljivost i preciznost kritčke aparature, odmerena ali nepopustljiva kritičnost prema pesničkom delu i sve-, mu onom što ga je uslovilo i analitičko, prodorno rasvetliavanie i razumevanje tog: dela. Takvim. pristupom i tumačenjem literature kritičar ostva– ruje i svoju opšteljudsku, opštekniiževnu, i užu, speoijalističku funkciju: razmišljajući o Deš-, ničkom delu kao odblesku sveta, i o svetu, o ljudskoj stvarnosti kao bezdanu i žarištu patnje i nade— on raščlaniuje, uvećava. proširuje i spoznaje unutrašnju dinsmiku, protivrečnosti i vređnost ljudskog mostojanja, Književni kritičar brani Včistotu života i umetnosti u ime duhovnosti i slobode. On pri tom može i treba da se prihvati svih sređstava da bi svoju akociju, da bi svoju čežnju i misao učinio ljudskom, delotvormom, stvaralačkom. TIstinsks knjiPBevna kritika nikad nije opravđavala i me opravđava đuhovni haos i anarhiju, ali još manie ima potrebe da zastupa ili opravdava sfrahovladu Jemfih princina, kodeksa, pravila, filosofema. Kritika religije, veli Kar! Marks u jeđ-

VT. ~.

SMRĆU mojom umro je i moj svijet U prazne oči mrak se pravedni naseli

Zbog mojih zaustavljenih rukvw ; .1 kamen, sam kao da nije od kameno, ·

Opet se stanak sastao u Podvisokim,

Žit

Lete te laste na, Lasto»o plavo

Opet se uw mekim, očima svijetlošt zanavjek gasi » “e: Oi U nekim, mekim, tek počinju do plamte snovi NEK 4 Pa preko broma breko zabrana preko grobnog kamemn | 4 SER Ze

Preko kostiju što sve jače svjetle u tami

Gorom, i Golom, kićemi svatovi

ONO

nom bĐoznatom svom stavu, jeste pretpostavka svake kritike: kritika predrasuda, dogmi i šablona koji okivaju i sputavaju slobodan Yražvoj i rast umetnosti i ljudskog života — tako bismo mogli da parafraziramo Marksa — jeste pretpostavka svake književne Mritike, pa i one koja ' je prvenstveno intultivna indiviđualnas

tvoračka reakcija estetički orijentisane svesti na

duhovne, etičke, moralne, umetničke vrednosti ili nevređnosti u ljudskom društvu i životu i u pesničkom delu. Punoća i totalnost književne kritike je u mjenoj autonomnosti i nemirenju sa bilo kakvom. đuhovnom tofalitarnošću i automatizmom. Jedino sa tom i takvom slobodom izbora u samoostvarivanju može književna Kritika da ravnopravno suđeluje i đaje svoj doprinos progresivnim “društveno-političkim, „naučnim i umetničkim težnjama našeg đoba. Jedino na taj način ona može đoista đa buđe marksistička. Pod marksističkom Kritikom, maravno, ne podrazumevamo zbir izanđalih „sociološko-mpolitičkih fraza, već. oshovnu dominantu marksizma ++ težnju za menjanjem sveta i za čovekovom slobođom, što, primenjeno na literaturu, znači raznovrsnost i širinu rasuđivanja o njoj. Pri tom se marksistićka kritika ne mora po svaku cenu da ulkršta & eklektičkim,. s leva i desna napa> birčenim idejama, već da gradi i produbljuje svoj vlastiti svet, da još više razvija | univerzalizuje . svoju dijalektiku koja se — kažimo ta zajedno sa · Marksom — „ničim ne da tutori+ sati... jer je u svojoi suštini kritička i revolucionama“. Takva Kritika može da: se bavi čisto književnim i opštehumanističkim, metafizičkim stvarima i da istođobno — Pč/kao. što je to ma primer slučaj sa današniom češkom i slovačkom Kribikom — bude društveno angažovana, barometar socijalnih stania i sttemliemia Roko se ukazuju pesmičkom oku i Mritfičkom duhu. Ta značajna omiHentaejia u stvarmosti sađašnjeg trenutka važan je oredđuslov i nolazište za svestraniie razmattenie čovekove dwbovne i živoi=

ne situaciie. Nnibitniie je da MWeritika. wnrlos •

svemu, sačnva jnteres „za Mmitevme i lindeke stvari uopšte, neposredđdnnsi, svežinu. relativi-

zam i meoaosolufnosi mišlienin 1 pzakliiiganja,

'freha, sa Čuveni ToHFHkova lnii. se lne teva đevojke ili useđelice na sve·oko sebe mršte i linte, UuVPeRk mrzovoljno zabmmvfi za svmMiie prehe i vrime sem »a svoie. Trehs se takođe čwvat urniformisanog. horskop mišliemia u kriMel. “”no Što jeđan čovek nmamefliivo i wmovnn tvrđi me moran uvele bifi iebjmae: wıı oma tele što plasno tvrđi više miih frebs odmnh mimmin+i,

TBrodijkamn veća T{elwičemin mMeTavjii Tmiiževnu kritiku u realizaolji njenih vlastitih oiljeva {i za

UT OT OI

Svatovska

Smvrću, mojom, umro. je i moj svijet ali svijet svijeta, neće da se Yvaseli Sad kYoz sudbinske tišime bijeli trak sjećamja probija oklop tmine Kroz čudno okno tog prozora vodi se meko movo duboko oko

Pa vidim na obzorju kako,se iz mičeg podiže opet zora

Eno žuto podne do svog srća zrije eno veče truda ma, trudna Yamena Mojom, smrću umro je i svijet ali on meće da stame

Pod nebom, visokim, pod nebom, plavim, i! mekim, kao svila

A ja bez ruku a ja:bez roka a ja bez oka a ja bez krila | + , 7

Pa opet mi se ma sred, tog bola bijela, vila, smile, · Pa

Pa opet se želja, vrela opet se ko ljuta guja pod grlo savila,

Mojom smrću wmro. je i svijet ali mi šrce smrti nije prazo i jalovo kad požute kad sazru žita zažele đa ih žanju žene YT

ž26& hrabrene bojne za hrabre vojne za mlad, žemike i za žedmne pute ”

Provo od Lašve travničke pa preko ftravumjske Lastve T.f ; :

Samo ptice kamme ove ptice amo sve Kroz buzavice Cuvaju vječno čuvaju vjermo Yukavice od, mahovine Smrću mojom, umro je i moj svijet ali cuijetja svijeta svugdje i sad, imu

Na krilima dima wa, kolima. sunca kroz sunčano, bilja, + klija i cvjeta.

Među obalama negdje otamčale vođe šume moleći za kišu,

Megdje kroz listja, sma snene se šume wu kolu mjišiL

Kroz šum Phasne mjesečine opet sad, mekog u nedohođ, vođe

Još sužnji vw tonkoj nadi dišu dok hlačdme osa wa, bose im, woge bađa,

Trožeći trkom, sebe u svom, gradvw, meko je opet ostao bez svog jedinog grad Mrtav som, vrveiav oli sa smrću, mojom, nije umro i svijef

Mak PAabARINa DIZDAR

“Y Te

_ –

dataka; ona se prema nima okreće sa svom mogućom skromnošću i sa Đunom moralnor

odgovornošću, „stalno svesna niihove težine i složenosti. „Jer samo ono što je teško odušev» ljava plemenile prirode. Ma šta jedno pokolenje od drugoga moglo da mauči, nijedno pokolenje me može da nauči od drugoga ono što je stvarno čovečno“. Sudeći po tim rečima Sorena Kier» kegaarda, i književni kritičar je večiti počet-

nik, onaj ko neprestano rizikuje: on mora sam _

za sebe da formuliše svoju poetiku, Writerijuime 1 metođologiju i đa razmiče gpramice i bezgra ničnost stoaTrno čovečmog uw liudskoj, u memjič koi čežnji za savršenstvom. Takva RKvitika je nedoktrinarna intelektualna disciplina, supbilni roman intelekta, amalćam umetnosti i filcsofskog mišlienja. Zašto baš takva? Stoga, čimi se, jer na tai način ima naimanje jzgleđa da postane neutralni, pasivni kniiževnoistorijski dokument a najviše mogučnosti da ostane „živa, aktuelna 1 da, u naisremiljlem slučaiu, buđe či tana kao što se čita velika poezija ili proza. Takva kritika se najefiknsnije suprotstavlja im» presionističko – Žurmalističkoj površnosti i fraz zevstvu i celomuđrenoj bipavosti i mvopnvnosti fakozvanme mnaučme, akađemske Kritike. Ta Vi» tama, samosvoinn. kreativna Writika, koiu ovde želimo bar đelimično đa predstavimo onako ksTlo je zamišliamo danas, — jer sutra možemo, misliti o nioi đrukčiie, — podđiedmako se dobre nalazi u praćeni dnevne. „tekuće“ knilževnonz šti, u neapođiktičkom teoretskom. formulisanjil svoidh iskmstavn i i razmatranju Rklas'čnjh bešz ničkih dela minulih vremena. Jer Kmiževna istorila za niu milje ništa drugo nego ona smmgs kritički usmerema nn veliku i živu umetničku reč orošlosti i trađiojie,

Životvornost fe aktivne,- stvaralačke Mritike je u mjenoj đuhovno1 g#ipkosti i} knainini ne> dogmatičnosti. Želeći slobođu i zasnivaiuči se na neposređnom, „slobodnom, nebogobnjaznnm, pristupu umelnosti ona kao jednu od svojih bitnih dužnosti viđi u tome da prođužuje i intenzivira zračenje duhovne kom đelu. Ona je protiv apsolutizacije kniiževnih veličina i uzora, žanrova, pokreta. metnđa. stilova, pa i protiv apsolutizacije realizma i đrugih izama, rađozala i otvorena prema svakoj novoj ideji, poetskom zvuku, nijansi. pripravma, na duhovnu pustolovinu, iznenađenja i zagonetke poetske reči i promenljivog, nesnokoijmog ljudskog života. Ko su stegonmoše te kritike? Imas

ih više. Pomenimo samo neke: u jugosltovenskol,

knijževnosti to je impulsivni A. G. Matoš, u češkoj — neizmemi PF. X. Šaida, u američkoj — H. L. Mencken. Njihov temperament spojen sa strasnom bestrasnošću mišljenia i stila nmeđavno preminulog T. S. Kliota dao bi. možda, najiđealniieg kritičnra, najilđealniju kritiku. Refko i teško malazeći svoie ođelotvorenje snvi“ šenstva, i sama fa Teritika le retka i utoliko dragocenija i meophodniia. Otuđa niena nostalgiia, nien smisao i naklonost nrema fragičnomi. niena žudmja za be«krajem. niem otpor prema, božanstfvii, mnmeifnutom autoritehu, duhovno] čamotinji i sivilu. prema svemu što se suprot: stavlia dđosfoianstvu čoveln i dostoianstvg imefnosti. Tai obnor, tni odlumi. smermi orkos, W smireni plodni revolt je u krvi 1 srži te kyitike. i

Knilževni kritičari nisu đosađ imnli sreću da tuđu foliko slavlieni s'mboli i znamenia bonorbč za livdsku veličinu kao Što su to BM neki isfalmuti svetski pesnici. No zbog toga ipak nečemo jađikovati. Ali nećemo oropustiti da makar tapomenemo da su i kritičari, po svom daru i Đoslaniu, prvenstveno sveteli ljuđi, ier je ceo kulturni svet nilhova otadđžbina: i đa mi i omi. u raznim zemliama i vremenima, umeli đa se bore za owrava i slobođu duha i da su i oni znali da se žrtvuju. Izmučenn, bleda senka Žoilosova, čoveka koga su, prema drevnoj grčkoj legenđi. sugrađani razapeli zato što se usudio da kritikuje Homera, ulazi u avu dvoranu i seđa tu negde između mas.

slobode u pesnič-