Književne novine

: Božidar TIMOTIJTEVIĆ

Tajna večera udvoje

PRVI DAN LJUBAVI

POLJU sunce od neba se odmora:

zelemo žito, avgust ma, vidiku, i duga kosa od zlata. Vetar pobegao od svoje kuće za reči se stara ka mebu otvorivši vYata.

Prođite vi zaljubljeni, oprošteno sve je,

tamo na horizontu maši prijatelji mebo vučaju Smeh i vino, cveće wu važi s vazduhom se 9 žito se talasa: reči ljubavi u, promenljibom, kr

Bele lađe obzorjem putuju, sveže usme gimnazije: tišina wu tvom bolu vlada. Vetar u krošnji gnezdo mirisno ije, zmaj sunca napušta zemlju, noć blaga pada.

GRAD

AMO je grad kao buket koji vene,

ispušta isparenja i posleđnju žaY, soeezđe gore i do mas doleće njihova čađ, Đada ma postelju, na stolmjak i po ramenu.

Noša lica po sobama su bledela. zagleđona vw, slike koje će doći s veče?Yi; krumilo se srce i Dtice preletale grad,

% JjJatima, vw, Ćutnji i \, bolesti.

| Bez vazduha i bez ljubavi. Dolazi moć

sa Yđom, u očima i lažnom, vozlatom, Tvoja ruka se otvarala i u njoj videh malu svetlost sličnu maloj aveti,

VEČERA

EBČERALI smo ćuteći, pili 9ifO,

još wvek w daljini padao je ga, \ onda smo se đigli od stola, bospant, bez lakunoć, bez dobrojutro, bez dobardan.

Legli smo w hladnu bostelju a, mesec nije izgrevao još. Na istoku možda je svitalo ali u našoj sobi još uvek bube večernje

sletale su ma vaznu, ma blahtu + u mašu lobanju.

Taj truli mir kao podnevmi spavač

u travi. Bez misli i bez kostura.

Samo tišinom, samo wmorom ogrmuto telo ı duša što se poput magle rastura. ,

ČOVEK NA BELOM KONJU

U NOĆI mladđop meseca, ukraj DTOZOTO,

gorela je sveća uz tamno srce detinje. Uploašene oči kristalne ljubavi videle su u, žilmom, polju belog konja što je hitao.

Dok su vwlati šuštale Đod kopitom, noćnom ona mije imala reči da ga zove, da stame, samo otvorena usta, i dah čudesan i blag Yvasprhwuo se s prozora i pao dole W rosu.

A om je odlazio po mesečevom zraku ka obrisu

samo vtice moćme ma ramena, mu sleteše; —

0 (Ć [1

| heka muzika zemlje, neki tamni glasovi

joviše se u tremu kad kroz vrata neba mestade. SADA PUTUJE TAMO

ADA putuje tomo gde su zvezde čiste, jezdi i miriše, ćuti mu sYyce plavo, ·

da P zna da je soba tamna, i da diše

bela ljubljena koža na kojoj beše mu glava?

Usamljeni čovek sred meba više mije brižam, ne boli ga čelo što s praga samo dim se vidi, otvde, gde ostaše njegove usne, gasne sunce bivše wu, praznom, zagrljaju, u, suvom cvetu MW 9G2i.

Još uvek on putuje tamo gde su zvezde čiste,

poslednje Yeči što mu na Yvame paše već se zlate.

Na zemlju dolazi zora, dok po mjenom telu niče mlada šuma i zelenilo raste.

DOZIVANJE

U NAŠOJ kući vetri gozbu spremuoajuWw, kroz hodmik čuje se dalek odjek zvoma, i gole šume silaze da Yučaju u hladu našeg umota, tu gde je i onGq

% belo wvijena i gde u pbročelju

sedi sad i ćuti. Starice je služe:

da UV želi vino iP zvezdu W veselju al ona je umorna: jede samo Yuže.

Nad njom su male bptičjie katedrale, twmesto nje lete kroz davne snove: bleda carica ljubavi neprestale

nekog hladnog moćas i mestvaYnog zove,

OKNJAVA je bila uzela sve glasove, naročito pojačana baš onoga trenutka, kada su kola sa mtrvima zastala kod prve kapije,

i svima je bilo jasno šta se to desilo; đok su žene pojurile, onamo, i zastale kao skamenjene, u grču i u bolu, i ostale, neme i izbezumljene, da sačekaju, šta će dalje biti, iako su sada već svi znali šta je bilo i šta mora biti, i da je ovo samo puka formalnost, što su mrtvog Milutina Nadđovića dovezli na kolima kođ svojih, samo da ga poslednji put pozdđrave, da ga mrtvog i neosetljivog dodirnu i da ga isprate, u suzama i u nemoći, bilo šta drugo da učine, bilo kako da mu pomognu.

Dve su sestre bile potrčale do kola, i presamitile se preko mrtvog brata, sluiniom nekom baš preko njega, jer ga još nisu bili otkri.i, a ma kolima je bio još i komanđant Stojan Vujanovski: on na jugu a Milutin Nađović na severu sveta, odlutali, đaleki: oni više nisu ni u šta gle» dali, i niko u njih više nije mogao da veruje, niti da se njima ponosi, niti da im buđe do kolena; oni, dva oficira, samo što je Milutinovo telo bilo s đesne strane komanđdantove, i još više slomljeno i mrtvo, jer su ga kuršumi izrešetali u početku boja. Sada, dok su kola ulazila u dvorište Nadovića, mirno i kao u ođuzetosti pospa=> no, mladi oficir, mrtvi Nađović, ležao je na leđima, i baš ovih trenutaka je, kada su ulazili u dvorište, i dok su i konji koji su vozili kola bili posve mirni i umorni i nisu ni Yzali, niti udarali kopitama kada su zastali, — njegova. Milutimova glava, išla je na sever, prema Pasjači, tako je bio okrenut, i kada su kola zaokrenuli ka sredini dvorišta, i zaustavili ih ispred stare kuće Nadovića, Milutinovo telo bilo je opet bliže severu. bio je posve udesno.

Konje je vodio star vojnik, bez kape, i plakao.

Rukom mu, nem i bez itrzaja na licu, Jakov Nadović dađe znak, da zaustavi. Onda je Jakov prišao blizu, prekrstio se, kao da na slavama čita očenaš i blagosilia nekoga i nešto, i lagano, desnom rukom, povukao umrljane krvlju i već nimalo bele čaršave, što su ih na kola stavili i prekrili mrtve oficire još u Kosančiću, i još kađa su bili u Dubovu., neka starica iz porodice Čerkeza, bila je donela još dva bela čaršava, da pokrije Milutin ı Nađovića, Lukinog sina i Jakovijevog unuka. Bili su to sada 'krvavi čaršavi, i _" Jakov ih lagano podizaše, kao da se plašio đa me povređi koje od dva liudska bića, što su ležala na kolima. svaki za sebe bivši svet, svaki za sebe veliki život, još juče, još sinoć, a sađa pretvoreni ni u šta, odbačeni, zauvek, izgubili bitku, unakaženi i prebegli u ništavilo,

Jakov Nadović približi se Milutinovoj glavi, i poljubi je, u čelo, a onda se malo povuče, žene ga odbaciše, kad iznenada zagraktaše i padoče po leševima; đok je na Milutinovom licu bđio neki osmeh, na prvi pogled olistav i lep, ali kada se malo duže gledao bio je i jeziv i odbojnn i surov u nekom čudnom i zlokobnom sjaju i iskrivljenosti. Jakov viknu na žene, pozva sinove, i odgurnuše ih, i onda uze leš, bivšeg oficira i komesara Milutina Nadovića, kao đa malo đete uzima u ruke, i ponese ga u kuću. O O u —1

Rade MILOŠEVIĆ PLAVA KOŠULJA

uvek mi se čini

moja košulja od, moći

đa im zakrpljena nesta

to je mesto movih sazvežđa

to je mesto ljudi

na, mojoj košulji

ako se ptice hranr

pocepaće je

kljunovima

izbošće me

moja plava košulja

od moći

čini mi se

svake moći postaje

za zakrpu veća ža mesto movih sažzbeža za mesto movih ljuđi za mesto ptica

postaje veća,

_______ ____ ----- ———–- _—_— | — — ——

KNJIŽEVNE NOVINE

EFIRIČAA PBECNI.BBEŽ EZ BNIHHH NIOMWTBMNI ZA

Radoslav VOJVODIĆ

Sađa su videli oficirsku dolamu umrljanu krvlju, i pokiđanu ispod gornjeg levog džepa, i videli još ili shvatili, đa to nije od jednog kuršuma, i đa je sve to, taj oganj, bio planun u predelu srca, kao da je to bio sunuo mitraljeski rafal, i tako prekinuo mlađi život, naglo, zaustavljen, ognjem. i poništen, .polomljen na pola, ubiien, mrtav, tuđ. ~ .

Stari vojnik, koji je plakao, možda još od tremutka kađa su pošli iz Kosančića, jutros u zoru, okrenuo je konje i pošao naviše. dvorištem, ka glavnoj kapiji, koja je vodila na drum i u Pustu Reku, tamo gde je bio i dom komanđanta Stojana Vujanovskog; ali neko povika, dajte ljudima rakije, neka se okrepe, i starac ponovo zaustavi konje. Brisao je suze rukavom, i snebivao se, dok je pio iz flaše, dugo i više puta. Onda je ponovo poveo konje na drum,

U kućama Nadđovića orila se ona teška puna muška glasovita fugovanka, sazđana jaucima, kletvama i molitvama. Činilo se, kao da više niko nije mogao bilo kome da pomogne. Razlegao se bio taj jauk, kao da je iz hiljadu grla, mučan i užasan, i bezgraničan.

Bilo je prošlo samo nekoliko časova, a sveta je bilo sve više, i sa mnogih strana. Dok su se okupljali ispred kuće Luke Nadovića, malo naniže, kađa se pođe đrumom niz Goli Breg, videli su Zlatiju, kako je dolazila ođozdđo, kao iz voćnjaka, u pratnji nekog vojnika ili oficira, jednog od onih koji su đanas. jutros još, bili ispred vojske. koja je otišla dalje, niz Pustu Reku.

Neće biti đobro, rekao je neko, i bio pottčao ka kući, gde su bili stavili mrtvo telo u beli sandđuk od jelove gore sa Gajtana, i već ga ukivali, a posle raskovali, kako je tražila majka. Luka Nađović nije se još uvek pojavljivao, iako su svi očekivali, da će, po običaju, banuti odnekud, pijan, i iznenada. Bio je pošao u Niš, pre nekoliko dana, a narod·je pričao, da su ga vidoli u jučerašnje predvečerje, sa četnicima, koji su na dobrim ugojenim konjima jahali uz dobrička Dpolja, i nosili, pompezno i zaviorene. kraljevske zastave jedne već na umoru i izgubljene kraljevi: ne: i onda se zaustavili u Kosančiću, da prenoće, pre nego nastave put za Pustu Reku i Jablanicu, da ih pokore i urazume, i da zulum zavedu. DoJlazili su s đruge strane i s druge obale Morave, i nisu poznavali ove krajeve, pa u tu priču, kako je i Luka Nadović viđen sa njima malo ko je verovao, Zlatiju su mnoge oči počele da prate već u onom trenutku, kada je bila stala ispred štale, gde su bili konji, i onda je neko od Nadovića, neka žen., glasno zajaukala: Evo je došla i Zlatija, ona zmija učiteljova, da ga isprati! Ona ga je i uklela, ona ga je omađijala! Zlatiia je u u pratnji visokog oficira, sada su ga već bolje viđeli, ušla u kuću, poklonila se. bleda više nego ikad ranije. ali bez ikakvog snebivania, čak kao da se ponosila nečim, ne zbunjuća već gordđda i otresita, i onda je pošla ka kovčegu, koji su bile okružile žene.

Onda se to desilo: jedna sestra Milutina Nadovića, povikala je, Ti si ga, zmijo, uklela i omađijala, idi nam iz kuće! Žene su počele da viču i Zlatija se našla osamljena, ali nije reagovala, bilo je nešto smireno u njoj i odlužno, kao da je bila rešila, đa im sve oprosti. da gvakome sve oprosti, samo da ga vidi još jedanput, i da ga mrtvog poljubi.

Oficir je još uvek stajao uz nju. Onda su ga bili prepoznali, to je sa Belog Kamena, Milutinov drug sa studija, on .je ostao sa jednim đelom vojske, tu, na Golom Bregu, dok sahrosne još jednog junaka revolucije. Žena je neka bila pošla ka

Zlatiji, ali oficir je odgurnu ustranu, a onda je

SU VOZI:

majka Milutinova jaukala: Idi zmijo iz Kuće, idi otrovnice! Ali se tada pojavio iz druge sobe stari Jakov Nadović, i prišao Zlatiji, uzeo je za ruku, i poveo do kovčega,

Razmaknite se, žene, viknuo je, i napravite joj mesto. On je i njoj pripadao, isto kao i nama. Ona je bila njegova.

'Tadđa je Zlatija bila pala, i pokleknu!a, i dugo tako ostala. Onđa je i nju Jakov podigao, i ponovo su ukivali sanđuk. Zlatija nije imala vremena da poljubi svoga izabranika, samo ga je rukama dodirivala po licu, i nos mu milovala, dok su joj se usne lagano razvlačile i činilo se, da mu nešto tepa, i da se ponaša kao doete.

Kuknjava se bila malo stišala, jer se činilc kao da svi očekuju, kako će se nešto strašno dogoditi: neko zlo ili bilo šta drugo, što će iznenaditi svet, i svakoga.

Možda ga je tvoj otac ubio, reče joj jedna od sestara. I on je bio sinoć sa bradonjama u Kosančiću, pa je pobegao. Ali Zlatija ništa nije naglas govorila, dok su žene bile ponovo počele da jauču na glas, iz svega glasa, i da kunu i napadaju svakoga. Oficir je stajao u uglu, kraj prozora, i gledao gore, na Pasjaču, u mutan oblačan decembnrski dan. Bilo je hladno, i njemu se činilo, da neće izdržati, da i ove noći, treće po redu, ne spava. Nije imao više ni reči ni bilo čega u sebi. Činilo mu se odjednom, kao da ga više ništa ne boli. Bio je primetio nekog čoveka, kako se šunja dole, po voćnjaku, i kao da traži nekoga ili nešto skriva. Nije poznao čoveka. Hteo je da kaže vojnicima, ali ćutao je, jer je. primetio kako Zlatija sve više razvlači usne, kao da peva. Bio je zaprepašćen: ona je zbilja pevušila, tiho i melanholično, ali to drugi nisu primećivali; sada su sve žene vikale na glas i lelckale.

Kovčeg su podigli i poneli iz kuće, Onda je neko rekao, čujete li, ljudi: ona peva, onaj đavo, ona kurva, ona rospija, ona veštica! A ona je pevala o belim okićenim dvorima, i o veselju, ono majka sina ženi, pa se veseli. Tađa su žene pojurile k njoj, i zagraktale: veštice pogana, prokletinjo, zmijo zlosutnice! Oficir je viknuo, prvi put su ga čuli, iznenada, i jako.

U trenutnoj tišini, samo se Zlatija čula: doveli joj đul nevestu, đulom miriše!

Ljudi, ljudi, vikao je neko i hvatao se za glavu, i opet se stvori vika i galama, gde više niko nije slušao nikoga. U toj pomami i očajanju i besu i ludilu uzalud je stari Jakov Nadović dozivao nekoga i pretio, i psovao boga i đavola, i onda udario nekoga, Zlatija se bila utišala, i

RUKA

METI su prozori one kuće

s jezerom, što čini davnu daljinu, zaćutala su vrata + sad jedino

suvi vetar leta wmwutra, moćiba.

I tojno wuodi jedmu belu ruku, tu ruku koja se me otima,

i šta li radi sa mjom onamo, šta u to doba, nesvesnog mraka?

Kako se ponaša njena mežnost

x» dnu praznih, soba, s paučimom Ssatnv, zar nije mašla mačim, da izađe

i da se opet jezerom, okupa?

NOĆNI LEPTIR

ILJURNA moć s glavom od, zvezdane pomnrčime puna je velikih leptira, waših dušmana; s prstenom mo, telu, među mjima je majlepša žemG s kojom se igraju iz obesti i iz dosade.

Titraju letilice od praha levo-desno,

nikad, nemaju pravu nameru mi svoj iskreni ut. gomilaju se ma beloj goloj ženi u toj tami

š niti plaču, niti su srećni u svojoj slučajnoj istimi.

A kada zora poprska brostor, kad tama splašne. š oni iščile u vaseljeni meznano Kud i posustali, samo izmvuučemo telo s prstenom ostaće ma, suncu,

| bez vođe š snage, očekujući da mobi dođe mak.

eee aaa piri year arene ramena reze rar Ir reni ranu

sve gledala čudno i u zanosu, i onad, videlo se da je to tražila, potrčala za onima što su sanduk stavljali na kola. Tada su je žene ponovo nap&le, i počele da rastržu. Oficir je pucao uvis nekoliko puta. Nije pomoglo, niko više nije na puenje obraćao pažnju.

) Udaviše je, svinje pogane, uđaviše je! Plakala je neka žena, rođaka Zlatijina, a Zlatija se nije videla u gomili crnila i muke i ženskih nogu i ruku i kosa, raspuštenih i crnih i dugačkih. Opet. je oficir pucao, ali ni sada nije pomoglo, dok se nije i on umešao, i počeo đa se gura među ženama. A žene su, kao odušak sebi i 9Đolu u nekoj obesti i ludilu, Vrištale, grakt”l-. udđarale, i padale. Iznenada, stari Nnđdović iz'đe odnekud iz vajata, sa tojagom, i poče da udara sve s ređa, i da psuje i da kune, onako muški i očajno, i uzalud! |

Tada su se oni sa strane okrenuli i ustukmuli: iz voćnjaka, odozdo, kao nešto sa neba đa je palo, ulete Zekan, sada posve umrljam svačim:, i krvlju, prljav, dok je njištao i jurio b»somučno ka kolima, gde su se poplašiln dva druga konja, upresnuta, i Zekan je pogazio neke žeme, dok ga nije, u skoku , razbarušen i gotovn ižbezumljen, oficir, uhvalio za pokidane uzdđe, i pokušao da smiri.

Žene se, u cijuku.j kao.gavedđene, razbežaše na sve strane. Ponovo su videli polugolu Zlatiju., pomalo modru i zakrvavljenu, i sa izgrebanim” licem i nogama. Sve ustuknu, ka“ ona, kao u bunilu, ustade, i kao dna je pokušavala dn uzjaši Zekana, koji se propinjao, i glavom bio beli mrtvački sanđuk od jelove Sore sa Gajtan planine. Oficir, ipak, malo umiri konja, i pomože Zlatiji, đa ga uzjaši. Ali se konj opet razdžilita i pokida, i jurnu dole naniže, ka voćnjaku i potoku, i šumama. U trku je preskočio zid pored štale i projurio, i oficir je opet video lice nekog čoveka, kako se skriva, iza štnmle, Ljudi, žene i deca vikali su na glas i plakali i bili ošamućeni i nesposobni bilo šta da kažu ili bilo šta da DO>» kušaju i učine, ili da izmisle, ili dna vide bilo kakvu mogućnost da nešto ostvare, i da se smire. Tađa Je stari Jakov Nadović ponovo stunio ma scenu, ponovo je žene posve odgurao od kola i naredio, da snmo muškarci i vojnici iđu iza kola sa mrtvim Milutinom Nađovićem, a da se Žene drže pozadi, i podaleko. Šta se učini, šta se sve ovo učini, ljudi moji! Ništa se nije učinile! Sve je moralo tako da bude, kad mu nema oca ni da ga sahrani, i kad mu je onn rospija, i krvi i mozak ispila! I omađiiala ga, i povela na gubilište! Ona je i onog konja uklela. i zaludila! Ona je najgora veštica, i najopasnija u Pustoj Reci.

Svi su sađa govorili i bili srhireniji i mnnje su plakali i svi su imali, naravno svako svoje, objašnjenja za događaje, nemile i užasne, što sU se maločas bili umešali u ovu tužnu svečanost. Ali povorka je sada polazila, nevesela i ogrom» na, kao zavedena nečim, kao rulja koja je mogla pre nekoliko trenutaka svašta da učini, i kao gomila koja može đa buđe smerna i nežna i tiha i opet luda i opasna i krvava. Niko nije mogao bilo kome da pomogne ili šta da učini, ako se ta gomila pokrene, ako nešto u njioi, anonimno al! zajedničko. nešto iz podsvesti ali i iz nasleđa, izbije u prvi plan, i zaveđe svakoga, i zaveđe i svest i ljude i događaje.

Ponovo je sađa moralo da se vodi računa O ređu i onom drugom, kako sahraniti junaka, i kako mu odati počast. To je sad bilo važno samo za one koji će nastaviti živof,

TUUSTRACIJA HRAMNLILA TIKVEŠE