Književne novine

DANA

Nastavak sa 1. strane n zma, koji su pripremili Desanka Milošević, Boško Babić, Đurić, Svetozar Rađojčić, Dušanka na Han, Sreten Petković, Mara Harisijadis, Miodrag Jovanović, R»dmi Vasić, Zagorka Marinković, Zora ković, Hristina Lisičić i Vera Ristić, Pojavu ove publikacije, čije će izdavanje svakako biti nastavljeno, tre ba pozdraviti kao vređan doprinos

nauci i istoriji srpske umetnosti.

TREBA UČITI I LOGIKU I ČINJENICE

ževnog lista „Polja“ oglasio se neki

božnjoj polemici sa Pređrasgom Palavestrom i mjegovim člankom koji

vola“ objavljen u „Književnim movinama“ brani teze koje su se već

„Dela“ i nekim drugim listovima,

· Prvo, M. E. tvrđi da je „Sıvremejj nik“ bio antiteza časopisu „Delo“, Bj. Što znači da je „Delo“ Status quo w nekadašnjoj našoj knji ževnosti, a „Savremenik“ „mnastojao da u tu situaciju unese mešto movo,

H. Ali M. E. tvrdi da je „Savremenik“ doživeo poraz jer je počeo objavljivati neke pisce koji su ranije

trasnosti M. MB. ne viđi da to može da znači i da svakako i znači da su ti pisci uvideli da im je idejno-estetička platforma „Savremenika“ bliža. Svako bi u tome video trijumf „Savremenika“, ali M. E. ipak fako ne misli. Po „logici“ tog istog M. E. izlazilo bi da bi „Savremenik“ potpuno krahirao onog trenutka kada bi svi saradnici „Dela“ počeli da sarađuju samo uw „Savremeniku“, a svoj stari časopis ostavili bey priloga. Baš logično!

Drugo, M. M. tvrđi da su se esle~

· kazala plodna, đok su suprotne ideje u čitavoj (podvukao M. E.) grupi oko „Savremenika“ doživele poraz... Po:|| gledajmo malo. činjenice, uzimajući

Mihailo IF. ı i „Lelejske gore“ postao prvi dobitnik Njegoševe nagrade i dobitnik · „Nolitove“ nagrađe, sve više se prevođi u svetu, a objavljena su mu kod nas i izabrana dela. Branko Ćopić neumorno stvara nova dela, najnoviji njegov roman „Osma o fanziva“ dobio je vrlo laskave kri tike, a već dva buta su mu objavljena sabrana dela (na Rijeci i u Beogradu). Erih Koš takođe sivara u punom zamahu, postao je dobit=

pripoveđaka „Prvo lice jednine“, objavio je zapaženu knjigu eseja, '. čime je proširio svoj stvaralački nijapozan, a njegov „Veliki Mak“

nih zemalja od Sjedinjenih Američkih Država do Sovjetskog Saveza. Velibor Gligorić doživljuje da mu knjiga eseja „Srpski realisti“ ima .mnoga nova izdanja, a objavljuje nove knjige („U vihoru“, „Portre= fi“) i. štampa mekadđašnje spise („Društvena hronika“), S dru-

pađani i gotovo progonjeni, mada je opšte poznato da su oni oduvek zauzimali visoke funkcije u našem kulturnom i javnom životu. Sve

ne može poreći!

Nije onda čudo što se M.,K. u svojoj „polemici“ buni protiv saveta da se činjenicama treba učiti od malena. Uprkos tome, M. E. mora da uči i činjenice i logiku +da bi mogao dobro da polemiše.

Nastavak ma 12. strani

Još jedan iz škole

Pismo uredni:tvu

Vojislav J. |

Ranković, Bojana Radojković, Vere

la Mihailović, Dinko Davidov, Pavle ~

Živadinović-Davidović, Dsjan Meda- |

U 88-88. BROJU novosadskog KnjiM. E. (Miroslav MBgerić?) da wu to- ·

je pod naslovom „Ko je tražio đa- |

mogle naći u poslednjim brojevima | zastupslo . | kritičko. O tome se možemo složi- |

sarađivali u „Delu“. U svojoj pris- |

tička načela zastupana.u „Delu“ po~ ·

j u obzir samo. stvaralaštvo.nekih ne-. | kadašnjih urednika „Savremenika“. | alič je za drugu. verziju.

nik Oktobarske nagrađe za knjigu |

preveden je i štampan u nizu stra- |

rasute .

ge strane, M. E. tvrdi da su pisci . oko „Dela“ nekada bili oštro na= .

| su to činjenice i sve se to nikako .

ic SU{AAJM (Makin. i, KAR i aa:

AL U ŠTAMPE Siroti Amati

Božidar BOŽOVIĆ

NIJE NIŠTA novo đa se novine pišu ne samo Dperom (tojest, pisaćom mašinom), nego i makazama. Stara je šala na račun novinara da su im makaze i lepak najvažniji alat, Ima to i svoju etičku

stranu, a ima i drugu, praktičnu. Oni malo više ·

posvećeni u tajne ovog zanata znaju da su, na primer, članci mnogih dopisnika iz inostranstva inspirisani, ili zasnovani, a u ponekim slučajevima i sazdani na člancima i drugom materijalu iz štampe one zemlje iz koie taj dopisnik izveštava. Imao sam prilike da čujem zlurade komentare kako dopisnik iz tuđe zemlje (dopisnik uopšte, ili dopisnik taj i taj) nema baš ništa da radi, osim da izjutra pročita sva, veća izdanja pa da, manje-više makazama, slrpi svoi izveštaji za tai dam“. Naravno da to nije tačno i da većina inostranih dopisnika tako niti hoće niti može da rađi. Tačno je da je bilo i takvih slučajeva, izuzetaka, kukolja u pro= fesiji, ali se oni nisu mogli da pretvore u pravilo. A. tačno je i to da novinar koji svoj list, radio ili televizijsku stanicu izveštava o svemu šta se de= šava u nekoj zemlji mora da se posluži, kao prvim sredstvom za sopstveno informisanje, radio i te levizijskim vestima i pisanjem listova, emlje. iz koje izveštava. Jer on sam ne može da zameni armiju agencijskih i ostalih novinara koji, svaki iz jedne uže oblasti, dobijaju i pribavljaju novo= sti. Uostalom, šta misli o nekom problemv, do= maćem ili međunarodnom, „Tajms“, „Pravda“ ili „Politika“ samo po sebi već je vest,

Druga je stvar kađa se iz nekog inostranog lista „pretoči“, makar i delimično, tekst i potpiše kao svoj. To je stvar profesionalne etike, jer je krađa duhovnih. vrednosti isto što i svaka druga krađa. Samo što to nije patent dopisnika iz inostranstva, nego se češće dešava u samim ređakcijama. Tak= vim slučajevima obično nije lako ući u trag, ali je bilo poslednjih godina i slučajeva neverovatno neveštih i naivnih krađa. Jednom je, povodom smrti jedne u svetu vrlo poznate ličnosti, u jednom listu izišao briljantan nekrolog potpisan inicija= lima saradnika tog našeg lista. Od reči do reči bio je to članak ma koji sam, kasnije, naišao u jednom dosta poznatom američkom časopisu (gde je bio nepotpisan!). Stavio sam do znanja io re= dakciji i dobio neuverljivo objašnjenje da su inicijali slučajno štampani pod člankom, jer ih je ovaj novinar stavio na otkucani tekst iz redakcijskih razloga, da bi se znalo da je to on dao kao ma terijal, a ne neko drugi (valjda radi merenja „Uu= činka“), Nije mi dato objašnjenje kako to da se uopšte u našem listu pojavi integralan članak iz jednog stranog izdanja, a da se ne pomene odakle je uzet, bez obzira na inicijale prevodioca, Bilo je još ovakvih slučajeva; jedan ugledan naš list do= neo je uvodni članak na prvoj strani u kome je, bez obzira na pun potpis našeg novinara, jedna trećina bila doslovni tekst napisa jednog poznatog francuskog autora a da ni jednom reči nije spomenuto ni da su to citati, a kamoli čiji: uostalom ovaj tekst, pisan u vezi sa prilikama. u Francuskoj, bio je primenjen na našu situaciju.

Redakcije listova se vrlo energično, u sopstve= nom interesu, bore protiv ovakvih slučajeva, tač= nije ovakvih novinara, ali nisu spremne da ih i javno dezavuišu. To spada u poslovičnu alergiju redakcija, ne samo naših, na svaki demanti ili bilo koje drugo priznanie sopstvenih slabosti.

Postoji, međutim, jedna oblast gđe se svesno zalazi u tuđ zabran. Neki listovi otvoreno i izri-

čito preštampavaju tekstove iz strane šžtambpe, što je, naravno, u ređu ako ostavimo po strani kriterijume, MKritičnost, kod odabiranja preštampanih tekstova. Beogradski „NIN“ verovatno jedan deo svog tiraža duguje činjenici da otprilike polo= vinu broja posvećuje izboru tekstova iz drugih

listova. Tu, naravno, nema mesta načelnom pri ·

govoru, Nema možda ni u nekim drugim slučajevima kad se očigledno tekstovi preštampavaju iako se izvor ne označi. Ali ima mesta prigovorima kad ovakav materijal zaluta, opet bez oznake izvora, iz rubrike koja očigledno sadrži samo strani materijal u ređovne rubrike.

Posebno je pitanje ko i kako bira, priprema i ođobrava za štampu ovaj sitniji, cubok-materijal. Ti se zaista može naći svašta. Da naveđem samo jedan primer (doduše ne najsvežiji) iz jednog od naših vodećih listova. Tamo se jednog dana našla beleška od dvadesetak ili nešto više redova o građu Kremoni, čija ·je istorija mnogim nitima vezana za muzku. Ali je u ioi belešci bilo toliko pogrešaka.i. besmisliea. koliko ih uopšte može stati

na tako 89 prostora. Bilo je i pogrešnih godina,

"imena (Ponkijeli je poštao Pončijeli, Klaudio Monteverđi Olaudio i sl), a od svega je

bilo najlepše to što se dobar deo članka bavi .

porođicom Amafi Lute Makers. Porodica Amati, što je dovoljno poznato, zaista je postojala, ali joj one druge dve reči prezimena ne pripadaju; njih je izmislio nepismeni prevodilac (nepismen dvostruko — i u pogledu muzičkog znanja, i u pogledu znanja engleskog jezika s kojeg je, oči= gledno, prevodio) koji nije znao da engleske reči lute maker (u množini lute makers) nisu italijansko lično ime nego da znače graditelj muzičkih instrumenata. Sasvim je očigledno da je ovu belešku u redakciju doneo neki član anonimne, i javnosti kao fenomen nepoznate, armije koja svim mogućim redakcijama listova i časopisa nudi ovakav makferijal, takozvane zanimljivosti, anegdote, crtice, šale i drugi sitan espap te vrste. Ima među ovim ljudima i ozbiljnog sveta, ima starijih novinara koji se, u penzii, zanimaju (a i pomalo privređuju) time što prebiraju iz strane štampe materijal ove vrste. Ali ima i onih koji Su „prevodioci“ sa više jezika, „univerzalci“, i koji imaju uvek pune torbe krpeža i otpadaka iz stranih listova (dogodi se da jedan od tih snab-= devača naše štampe proda nekoj redakciji odjednom i po pet stotina ovakvih beležaka!).

Svaka redakcija ima svoju praksu sa materija= lom ovakvo pribavlienim, ali se u mnogima dešava đa na kraju to niko pažljivo ne pročita, posle prvog, prethodnog, probira. Tako se i dogodi da čitalac, ako nešto zna o materiji koja je po sredi, razrogači oči, zatim slegne ramenima, i učvrsti mašljenje da novine pišu svašta a novinari ne znaju ništa. Nije, verovaino, tragična burgija sa Amatijem, ali je takvih burgija puno — n ljudi kojima je to prvi podatak iz neke oblasti još više,

Nije bilo reči o onoj bitnijoj strani ovog prepisivačkog posla u našoj štampi, o tome koliko se kritički bira materiial po suštini, i koliko se dozvoljava da se.naša publika napaja netačnim, nastranim i drugim nepodobnim mathterijalom, koliko se insistira na nekim temama kao što je seks, i tome slično. To je tema za sebe, koja će doći na red, Ali ni Amati nije tako beznačajan kao što može izgledati.

Branka Miljkovića

ŽIVOT OKO NAS

(40 17(fed

Liubiša MANOJLOVIĆ

Titovi sagovornici

KROZ NOVOGODIŠNJI mamurluk i naša luđovanja probijao se jedan „nađasve trezan i vrlo pametan razgovor. Sagovornici su bili: predsednik Tito i naučni radnici Rajko Tomović, Dušan Strujić, Vladimir Klavs, Marijan Zamibeli i Zvonko Damja= nović.

Ono najbitnije što se iz Titovog dijaloga sa naučnicima može izvući Jeste da mi nećemo đaleko doterafi ako u jednom našem životnom pitaniu i dalje budemo radili kao dosad. To jest ako, u oblasti privređivanja, nauka buđe udarala u klin, a poli= tika suviše često u ploču.

Iznoeseni su ubedljivi primeri iz kojih se vidi đa se mi kao zemlina neđovoljno koristimo blagom savremene nauke. Čak — na svoju ogromnu štetu, po strašno skupu cenu (stanđardi) — nauci teramo neku vrstu inata. To sve zbog tamnih nacionali> razvijanjem socijalističke Jugoslavije nego stičkih strategija koje kao đa ne računaju sa đdđaliim sa razbijanjem i socijalizma i Jugoslavije. U razgovoru nije baš tako rečeno. To je, donekle, moje (zaoštreno i zaoštravajuće) tumačenje stvari, ali nm osmovu činjenica uzetih iz samog razgovora.

Čoveka stvarno zaprepasti kad sazna đa, umesto jednog, imomo tri, pa i četiri sistema železničke signalizacije. Pa tek šta se događa s elektronskim računarima! Pošto je mjihova izrađa „basnoslovno skupa (Amerikamce jeđan računar staje 200 milijarđi dinara), u Evropi su se spojile gotovo sve kompamije koje proizvođe ovakve Yačunanre, Kompanije koje su same rađile propale su. A mi pra= vimo jeđam račumar u Beograđu, jeđan u Zagrebu, jeđan u Ljubljanl, Imamo šesnnest tranzitnih tele= EE centrala — više nego cela Francuska. TI tako

alje. ;

Mi ne možemo biti proti? nauke (po teoriji, sam socijalizam je najsavremenija naučna reč o ljudskom društvu). Zato nikom od onih koji nauku stavljaju pod noge svojih wsholokalnih interesa ne pada ni na um đa se protivu nje izjašnjava. Jeđan od naučnika (Z. Damjanović) ispričao je 'Titu kako se to rađi:

— Sazove se stotinu stručnjaka, Da se kaže: drugovi, slobodno vi iznesite svoje mišljenje, da se vidi kako nauka misli, pa će se posle dati politička ocena. I pošto svi kažu šta misle, jave se dva-tri čoveka koji misle kao omaj koji je sazvao sastanak. Oni ulaze u komisiju koja pravi elaborat, pa se posle dobije izveštaj da je održana konferencjja sa sto stručnjaka, đa je posle napravljen elaborat, da je urađemo ovo ili ono, U stvari, u komisiju ulaze često slabi naučnici i komunisti slabe savesti; traže se oni koji će stručnom terminologijom i argumentima potvrditi ono što je već unapred mislio neki rukovodilac. On može da bude fin čovek i istaknut

· rukovođilac, ali on hoće da mu nauka potvrdi ono

što on misli,

U razgovoru se čulo i nešto veoma ohrabru= juće, ij /

— Što se mas tiče — izjavio je u ime jugoslovenskih naučnika R. Tomović — mi smo iz svih republika spremni da jedđinstveno- sarađuiemo, ali nam to onemogućuju vanekonomski faktori koji se mešaju.

Sa punim razumevanjem, pređsednik Tito je naglasio da se mora voditi borba protivu političkih tendencija koje ometaju naš razvitak. a

Nauka i politika, đakle, ne smeju ratovati jedna s drugom. Ali đa bi kakav »fin čovek« ređe imao priliku da nauci nabacuje uzđu, i naučnici treba da se probijaju u prve, redove politike, da sami postanu istaknuti politički ljudi, Ako treba, da ih guramo na takva mesta. To bi sigurno bio naibolji način da se nauka i politika slože, dđa ne idđu u raskorak. U isti mah, to je za nag i najjeftiniji način.

Prst na čelo

Čitam zašto su 6983 člana Saveza komunista u Hrvatskoj vratila člansku „knjižicu. Oni iznose stvarne ili izmišljene „razloge. Između ostalog i ovakav: »Ne želim biti u organizaciji zajedno s po jeđincima koji nisu dostojni člana Saveza komu nista«. >

Taj razlog može da deluje i ubedljivo. Druga je stvar đa li je on i prihvatljiv, da li čovek sa tim razlozima freba da iziđe iz Saveza komunista. Ta= kav čovek baš treba da ostane. Ali činienica je da

on ode, a oni drugi ostadoše. Među njima i »koji.

nisu dostojni«,

Uloga mrtvih

NOVINAR BANE PETROVIĆ ukazao je generalnom direktoru Kkrznarske industrije u Inđiji na nezgodnu pojedinost: krznarska industrija jedan svoj nov proizvod (nov proizvođ — nova cena) re= klamira sa slikom manekena koji je — siromah čovek — umro pre tri godine.

Da nešto lepo o sebi dokažu, mnogi se pozivaju na mrtve svedoke. Ali očigledno stvar ni tada nije sasvim sigurna. Jer nađe se, eto, i mrtav svedo koji neće da — laže.

Onako, uzgred

ŠTA, VEĆ 1966!? Ala omatiore ovo čovečanstvo, čiji smo i mi đeo. Omatore, a pamet ne steče,

Miljković: „Posle ovog sna ja ne znam kuda sad“ \Wukađinović: „Viđesmo sunce al šta sad i kuda“ Miljković: „Pustite me da koračam prema sebi kao prema svome cilju“ Vukađinović: „Y ko čovek koji se budi i koji se tek

VILA,

Truže Wxwredđniče, Mo jedne knjige koja mam može poslužiti kao primer neodgovornog rađa izvesnih recenzenata i njinovog neznanja koje šteti čitaocima i literaturi. Knijiga „Prvi delirijum“ Aleka Vukađinovića („Progres“, Novi Sad, 1965, „pesnika intelektualnih pretenzija“. Wako su ga neki nazvali, ne donosi nam ništa origi» malo. On nema moći da u potrazi za smislom nekog svog poetskog sveta završi početni stav, On se Dpotpuno gubi u poetski izvornim osbvarenjima B. Milj\ovića, Iz mjegove poezije on uzima reč po reč, stih po stih, zamenjujući prve reči poslednjima a poslednje stavljajući u sređinu, želeći ilme da zaturi trag Od prve pesme, koja počinje rečju „vatro“, pa sve do poslednje koja se završava gotovo istovetnim Milj. koyičevim stihom „Mrv pomešana sa svetlošću hoće li sutra znati“, ova knjiga je u potpunosti jedan zbjr

2

poznatih reči Miljkovićevih, Čak i naslovi pojeđinih pesama istovetni su sa Miljkovićevim: „Pohvale“, „Poreklo nađe“, „Pohvala vatri“, a glase: „Tužne pohvale“ „Ruho Nađe“, „Pohvala Mrivima“, „Pohvala Zorić, itd. itd.

No, kakvo osveženje donosi ova knjiga najbolje kazuju ovi primeri: Miljković: „Tragom pjanog juga 1 iščezlog leta

požuri opevaj pre praznika svet“

Vukadinović: „Tragom tvoga praha pokisao je svet“ Miljković: „Reci mi nešto šla je šuma“ Vukadinović: „Šta to beše šuma“č Miljković: „Pomeša se more 1! oglasi rikom“ Vukadinović: „I ko oni koji čuše riku mora“ Miljković: „Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati” Vukadinović. „Pomeščaće se sunce i niko neće znati“ Miljković: „Jedna strašna Dolest po meni će se znati“

wukadinović: „Ova prejaka svetlost DO kome će se s zvati“ Miljković: „Kađ mastilo sazre u krv, svi će znati“ wWukađinović: „Krv pomešana sa svetlošću hoće li i sutra znati“ Miljković: „Izgovorena reči za svetove pale“ \ukađinović: „Želeći ljubav i svetove pale“ Miljković: „Kađ oslepim sve pojave vođe kuda vode“ \wukadinović: „Svi putevi putuju al malo koji vođe“ Miliković: „Kad letim ı ne mičem se ko čovek koji i spava“ Vu}jcađinović: „1 ko čovek koji se budi i koji se tek rođio“

Miijković: „Ko grana koja se izđužuje u uzaludan šum“

Vukađinović „Poslednji miris izvi se'u šum“ Miljković: „O sve što prođe večnost jedna biva“ “Vukadinović; „Sve što je prošlo za sebe traje“

u sivari putuješ prema sebi“. Miljković: „To je bila šuma koja je pojela nebo“ i Vukađinović. „To je šuma koja ponire i krišom razapinje sjaj“ Miljković: „Suma iz koje kad izađoh viđeh . da nisam izašao da su me zveri pojele” Vukadđinović: „Ovde će prvi pui da te zveri pojedu i putevi da ii se polome“ Miljković: „Lepi moj đane s dušom elegije“ Vukadinović: „Teški moj đanse od sjaja ! nervoze” Ovo je samo mali broj primera iz Vukadinovićeve prepisivaćke prakse, ali dovoljan da se konstatuje „originalnost“ njegovopB kazivanja 1 uoči činjenica da razgovori o sve intenzivnijem prepislvanju stihova

imaju i sve cčevidnije povode. Lazar RADOVANOVIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE