Književne novine

OSKAR HERMAN

Salon Muzeja savremene umetnosti

MEĐU ONIM UMETNICIMA Moji su odigrali pionirsku ulogu u stvaranju hrvatskog mođernog slikarstva, u užem smislu, i jugoslovenskog, u širem, malazi se i Oskar Herman.

Ne utapajući se u već ustaljene tokove koji su uveliko proticali kroz minhenske umetničke arterije kada su se u njemu mašli početkom našeg veka, Račić, Kraljević, Becić i Herman. Tražili su sveže izvore težeći movim likovnim mogućnostima. Poznati po specifičnom stilu koji eu negovali u to vreme, spomenuti majstori bili su označeni kao slikari „hrvatske škole“. Iz tog minhenskog kruga takozvane „hrvatske škole“ živi i aktivno radi danas, kako je poznato, još samo Oskar Herman, jedan od majstarijih jugocslovemskih slikara. Prva mjegova samostalna. izložba u Beogradu, razumljivo, pobuđuje Dosebno interesovanje čitave MRulturne javnosti.

Uz nekoliko slika nastalih. u najranijem i međuratnom periodu, Hermam je izložio uglavmom ulja naslikana za poslednjih deset godina. U · Hermanovoj majstarijoj slici izloženoj u Beogradu, u „Devojčici“ (iz 1907), ogledaju se uticaji Velaskeza, štaviše, neposrednjije analogije nalazimo sa infantkinjama velikog Španca. Za upućenog ova. činjenica, bez obzira iz kog ?žakursa bila posmatrana, sigurmo ne predstavlja ignemađenje. Dalji put, međutim, odvodi Hermana u druge sfere: mjega obuzimaju izvesna vomantičarska raspoloženja koja znatnije naglašavaju ulogu teme čiji je siže literarne prove= nijencije („San“, iz 1911. i „Nagovaranje“ iz 1921). Širinu poteza, prodorno zvučanje složenog kolorističkog registra, sočnu pikturalnost, slobodno' realistično shvatanje — karakteristično za „Devojčicu“ — zamenjuje prilično sentimentalno meditiranje pretežno narativnog prosedea, uprkos rafinovanom „postupku sprovedenom usklađenim pastelnim tohovima i brižno negovanom fakturom.

Novu Hermanovu fazu uočavamo na slici „Studija žene“ (iz 1980); na ovom portretu ekspresionistički zvuk je već oslobođen i sklonost ka bitnom — plastičkom i psihološkom — dobija već određeno znalenje. Unutarnja temperatura autora raste i na specifičan način se stvaralački projektuje: namazi su slobodni i pastozni, forma postaje sintetična, kolorit se intenzivira i, uopšte, vizija Hermanova stiče emotivniju dimenziju. Njegovo dalje opredeljenje kretaće se u takvom pravcu — ekspresionizam postaje traino umetnikovo utočište. Pejzaži, aktovi kao i pejzaži sa figurama, saiinjeni u poslednjem razdobliu Hoermanovog stvaralaštva, dosledno nastavljaju njegovu ekspresionističku vokaciju bremenitu, sada, punom zrelošću, plastičkom i misaoncm. Povodeći se za željom da se nešto neposrednije dedimu umetlnikove stvaralačke niti, rekao bih da se, i pored toga što u njegovim poznim slikoma nalazimo uprošćene forme, izvesnu deformaciju oblika, blieštav, čist kolorit, nepoštovanje Jokalnog kolorita, jedam likovno ostvnpem simbolizam psihološkog dejstva (u stvari pred jiydnim smo ekspresionističkim fummženiem sveta) — Hermanova emocija, makoliko napeta. ipak me izliva eksplozivno, njegovi su naboji ponošin suzdržani. Hermanov slikapski trelman nikad se no poistovećuje, na Dprimer. sm Trookoškinjim furioznim postupkom ili drasiimim noldeevskim šokovima — svaka frenezija je daleka ovom slikaru. Struktura njesovog senzibiliteta u suštini je lirske brivrele, Hermannv poeiski subieklivizam i kroz čitavn eksm»esjonisličku fazu obelodanjuje se kao fakav. Tspunjene čežnjiom, na svoistven način okrenufe ljwdskonj uspmlienosti i napuštenim predelima, Hetmanove slike nastale su kao plod sethog unufnvnmieg razmišlianja O liudskoj sudbini. o zlasmećnicima ji izgnbljenima. Danas, u vreme.svo veće automafizaciie, kada osečanic čevekovog otuđenia sve više obuzima svet. podteksf Oskara Hemmana. transnonovan, boz raniteg senfimentp!nog pntosa, dobija na snazi i aktuelnosti. Delaimn {ieme da je takvo Herwrisnovo slikarstvo jež jedan prilog mišljeniu da eksproešioniznpm spada m one umeiničke iztaze, nfvorene slilisfike i bez usko određene oestetike, knji ne zaslarevaju, narpvno ako, se stvarna i shvati kpo subjektivno doživljavanje života i sveta s jedne sf"ane, i adekvatno ljknvno iransmonovanje, s druge sirane; kao lično uzbuđenje,.. *

VEĐPA SORETIĆ Galeyjja Doma JNA

Bez neke veće Wretenzije da naruši Dprivodni ambijent. Soretić vojvođanske pejzaže slika gotovo w njihovom obiektivističkom izgledu. On ih. zaista, ne gleda očima pedanta sklonog detalikanju — 3vavnice, pokrivene blastovima sena ili kukuvuzima iznad kojih se prostire nebo. šačiniene su basloznim polezima, jednim širim postupkem koj, međutim, kod Sorefića nastaje prvensiveno kao pofreba da se viđemo iasmo fiksipp. a ne kao sredsivo da se Ono slobodniice plastički sugeriše. Svedeno na nekoliko lokalnih fonova — umbra, oker, plavo — znalački ukombponovanih u celinu, Soretićevo slikarstvo ispoljava {Takve vrednosti koje služe ioš uvek jednom ukusu baziranom na konvencionalnim pretpostavkama,

Vladimir Rozić

inostrane [0

KNJIGA JE — kažu neki, i ne samo ovđe u Italiji, — najprije proizvod wu čiju izradu treba uložiti novac, ali, onda, knjiga mora taj novac i vratiti, i to, po mogućnosti, sa što većim dobitkom i što prije.

Ono „po mogućnosti“ se može zamijeniti i zahtjevom „svakako“, pa ako obavimo tu supstituciju evo nas odmah u proizvodnji „klasika za svakoga“.

Nedavno je jedan italijanski Mkritičar žestoko i opravdano napao čitavu tu izdavačku industriju fakozvanih „klasika u kioscima“ ili „klasika za svakoga“.

O čemu je riječ? i

Prikazat ćemo problem slijedđeći Kkritičarevo izlaganje.

Užurbani ljudi velikih gradova ne zaustavljaju se više pred kioscima samo da bi kupili novine ili cigarete. Među desecima knjiga višebojnih korica, „khrimića“, „seksića“, „seksokrimića“ ili „krimoseksića“ rialaze se i kao klasici reklamiraju (u časnom i dostojnom društvu Džejmsa Bonda i kompanije), i najveća djela i imena svjetske književnosti. Dakako, ne može biti ni govora da bi „Braća Karamazovi“. ili slično koje djelo moglo pristupiti u to društvo t svome pravom liku: integralno i autentično; moćna komercijalna mašina velikih izdavačaizdajica samljela ih je, travestirala i amputirala na svojoj Prokrustovoj postelji, pa ih takve nudi uz primamljivu cijenu jednoga ilustriranoga tjednika. Međutim, amputacija je brižljivo prostudirana: izbačeno je u prvome ređu ono što bi dosađivalo modernom gutaču, a zadržano sve

Ta

Klasici za svakog

ono što je uzbudljivo i akciono, I tako, zajedno sa zločincima, detektivima i kol-gerlama nude se i Dostojevski, Tolstoj, Man, Gogoli, Bernanos, Moravija, Verga, Pitandelo, Hemingvej i ostali. ;

Na takvo „djelo“ naleti prolaznik u žutbi. Kupuje ga u prvome redu zbog „slavnoga imena“, s njime u džepu uskače u tramvaj ili autobus, i tu, u gužvi,.i nemiru, u masi ljudi koja žuri u tvornicu, uređ ili školu, počinje njegova „lektira“, njegovo „upoznavanje“ s velikim djelom. i imenom. Čitanje se prekida, pa. naslavlja, pa prekida i tako dalje. Tko bi još mislio na koncentraciju, na djelo, na književni jezik! Čitanje se dalje nastavlja u kratkim pauzama fokom radnoga vremena i završava ili prekida na kraju dana tako da se umorne. oči same sklope nad bilo kojom. stranicom jadne Knjige. Međutim, te „pocket“, „tascabili“ klasike . ne traže. samo poluobrazovani ljudi, kupuju. ih marljivo i oni učenici.i studenti koji na taj način dolaze do „sadržaja“ velikih djela 5 puno manje muke i utrošenoga vremena, ste

Kako izgleda jedna serija. ili „collana“ takvih djela?. Mondadori je do sada objavio pedesetak takvih knjiga pod.nazivom .„Oscar“, To bi trebalo da bude, po nazivu, zaista „collana“, vrijiedna ogrlica, međutim, to je zapravo hr-

pa svega i „svačega, a svako je djelo travestirano i prokrustirano. Ta „collana“, kao i sve.

takve, nije rađena ni po kakvom kriteriju, a

najmanje „wzbiljnom književno-umjetničkom. To je hrpa u kojoj svatko, na brzinu, ili prebiTući i prevrćući može naći ono što će ga privući.

| TRAJNE VIZIJE |

Radovan MIDOVIĆ

Međutim, ograđuje se talijanski kritičar, negativan stav prema takvoj pojavi nikako ne uključuje i negativan stav prema želji prosječnoga suvremenoga. čovjeka da sazna Što više. Ali, potrebno je više Mriterija u izboru pisaca i djela, i, konačno, potrebno je više poštovanja pre= ma izvornom tekstu.

Ta pojava, koja, bar za sada, ne jenjava, upozorava na' vrlo ozbiljne opasnosti koje prijete samim piscima danas a još više u budućnosti; naime, prema „standardu“ onih djela koja u takvom „izdanju“ imaju najbolju prođu, to jest donose najviše para izdavačima i piscima moglo bi se desiti da ti isti izdavači počnu favorizirati izdavanje a time i pisanje takvih knjiga, diktirajući, više ili manje, ne samo tehnički oblik knjige nego i broj stranica pa i sam sadržaj! Nije bezazlena činjenica. da su se do sada Wnjiževna djela tiskala u, recimo, par tisuća primjeraka, pa·je autor, pogotovu mladi i još više liričar, bio' presrećan ako se prodala polovina naklade, a s druge strane da se ta „džepna izdanja“: tiskaju · i, stvarno prodaju (unovčavaju) u nakladama koje prelaze dvije pa čak i iri stotine tisuća primjeraka! .

Opasnost, dakle, zaista, postoji. No, kako bi se trebalo protiv nje boriti i naći joj zamjenu, teško je u ovom času reći.

Možda bi se trebalo stojički iješiti konstatlacijom da je to „mođa“, jedan od oblika „modo“ u Ovoj našoj civilizaciji, pa da će, kao svaka „moda“, jednom i proći, ali bez nostalgičnih žaTjenja. Svakako.

Pavle ZORIĆ

„Jevanm Grčić IMilemKXo Kao pripoveciaČč

SUDBINA JOVANA GRČIĆA MILENKA umnogome je tipična za naš romantizam. Ovaj pesnik, koji je umro u dvadeset đevetoj godini od tuberkuloze, pevao je o otadžbini i ženi ni bolje ni gore od prosečnih pesnika svoga doba. Napisao je, međutim, nekoliko lepih lirskih pesama nađahnut prirodom; on je i ostao u istoriji naše književnosti kao zanimljiv slikar-evokator seoskih pejzaža i almosfera. Mosto koje zauzima Jovan Grčić Milenko u našoj literaturi skromno je; a i za njega se izborio feško i kasno. Za života nije bio mnogo poznat ni cenjen. Obiavljivao je stihove bo uglednim časopisima. ali kada je štampao zbirku, ti isti časnpisi doneli su negativne ocene O njegovom rađu, I Grčič je zaćutao. Taj nastavliač Brankove tradđicije nije poznavao ni slavu ni odobravanje, Romantizam je imao snažnije Ppređstavnike koji su se nalazili u prvom ređu i koii su njegov duh izražavali sa više snage: Đuru Jakšića, Zmaja, Lazu Kostića. Po strani od glavnih tokova romantike stajao je Grčić, stišan, zaliubljen u prirođu. melanholičan, pun odvratnosti za jake i khupne reči, mađa se DOnekad i on njima opijao pod uticajem slavnih pesnika savremenika.

Ovaj pesnik koji je, čini se, za svagda oslao u oblastima drugorazrednog stvaralaštva, koji se Wretao sporednim stazama, kao bripovedač nije dugo vremena privlačio nikakvu pažnju. Njegova jedina velika pripovetka „Sremska ruža“, napisana 1868. godine, ostala je đugo ne-

zapažena. Ali s vremenom počelo se uviđati đa.

ie pripovedač Grčić možda zanimljiviji i jači od pesnika Grčića, Istina, pokušaji rehabilitovanja Grčića pripovedača bili su i još su relki, iako su sasvim razumljivi i opravđani. Milan Kašanin, autor jednog izvanrednog ogleda o Jovanu Grčiću Milenku, još davno je ukazao na vrednost „Sremske ruže“, „Kao prozni pisac, Grčić je ostao najmanje poznat i cenjen. kaže Kašanin. Ni hjegovi savremenici ni naši pret-

hodnici nisu u njemu zapazili prvoklasnog pri-

povedača i jednog od začetnjka naše novije pri- ·

povetke“. U fematskom i formalnom pogledu,

Grčić je unekoliko preteča naših čuvenih reali- ·

stičkih pripovedača Stevana Sremca, Milovana Glišića i Petra Kočića, smatra Milan Kašanin. 1 književni kritičar Boško Novaković pridružuje se nastojanju Kašaninovom za ponovnim 1 druk-

čijim ispitivanjem književnog dela Grčića Milenka. U svojoj dugačkoj prozi, koja nikad nije bila dovršena, Grčić je ispoljio' mnoge osobine svog pesničkog dara: šmisao za slikanje prirode, živo' osećanje za ritmičko uobličavanje rečenica. Na mahove, njegova proza odiše jakom čežnjivošću, setom, idiličnošću romantičarskos porekla, koja je bpoticala iz opštih, zajedničkih raspoloženja pisaca šezdesetih i seđamdesetih godina prošlog veka. Ima dosta i opštih mesta u „Sremskoj ruži“, veštačkih, pseudolirskih ide alizacija u duhu vremena, neprirodnog patetičnog tona. Ali ispod tih teatyalnih maski romantičarskih epigona, koji pišu gromko i svečano o osveti Kosova, o devojačkoj lepoti punoj smernosti i nevinosti, ispod te deklamatorske frazeologije nalazio se i krio jedan drukčiji pisac, zagledan ne u istorijske fikcije. već u stvarnost, sklon ne retorici, već ironiji. Takav Jovan Grčić Milenko je zanimljiv i onda kad se posmatra iz današnjeg ugla. i

On upoređo sa Jakovom Ighjatovičem, YOmansijerom većeg falenia i jačeg zamaha, udara temelje našoj realističkoj pripoveci. Dok je visoko mesto Ignjatovićevo davno uočeno i konačno utvrđeno, Grčić neopravdano ftavori u njegovoj senci, najčešće zaobilažen i, sem Kašaninovog esoja, nikad tačno analiziran i OcCOnjen. U jeku romantike Grčić počinje da neguje jedan osoben, antiromahtičarski prozni stil, opisuje ljude i prilike trezveno, detaljno, sa svežinom koja iznenađuje. O narodnom životu govorilo se i pre njega, kao što se mnogo i bučno govorilo i dok je on pisao „Sremsku ružu“, ali Često se pod izrazom narod i narodni život podrazumevalo nešto što nije bilo u vezi sa određenom slvarnošću. Grčić, međutim, neposredno slika život po sremskim selima šezdesctih godina devetnaestog stoleća. Njegove ličnosti su žive, reljefno date, nijhov govor je prirodan, One se kreću pred nama ne u nekoj izmišljenoj bozi, bez velikih gestova, bez melođrama=– tičnosti, kao kod romantičarskih pisaca, Reči koje izgovaraju su obične, u dijalektu, sočne. svakidašnje. Predeli su opisani jednostavno i sa lirskim tonom, ali bez uobičajenih slika, Iz Grčićeve prinnvetke „Sremska ruža“, naročito iz njenog opšimog uvodnog dela, izbija izvesna svežjna i originalnost. Oseća'se prisustvo stvar-

nog života, zahvaćenog u pojedinostiima i odlomcima, ali snažno i slikovito oživlienog. Karakteristični uvodni deo zove se „U gostionici kod poluzvezde na imendanm šantsvog torbata“. "aj realistički tekst za koji Milan Kašanin kaže egzaltirano i sa izvesnim preterivanjem da znači datum u razvitku naše novije proze, Zrači životnom neposrednošću, on obiluje TaznOr vrsnošću likova i izvanrednom duhovitošću. Tu fabule gotovo i nema. Za vreme jedne večernje zimske sedeljke u krčmi, jedan stari torbar za“ bavlja veselo društvo svojim. pričama, dosetkama i izmišljotinama. Pisac ne razvija nikar kvu priču po unapred utvrđenom planu: težište je stavljeno na dijalog, na slikanje tipova, na stvaranje atmosfere, Pričanje teče živo, pu no boje. U košmaru jedne zimske večeri, kada čamotinja pritiskuje. a alkohol i šaljive aneFdote predstavljaju jedinu utehu, Grčićevi.junaci razgovaraju na stranicama njegove brože, sugestivno, sočno, čas grubo čas nežno, o najbanalnijim stvarima svakidašnjice, ili pak o izmaštanim doživljajima. Ono što je najvažnije u toj pripoveci, to je utisak istinskog života, predstavljenog pomoću realističkog zapažanja njegovih karakterističnih detalja. Piščev ton je prožet ironijom i humorom. I on još više poja” čava utisak istinitosti zbivanja. ; „Jovan Grčić Milenko, pesnik intimnih: in” spiracija i lirski slikar sremskih predela, do? lazi: do punog izraza i u pripoveci „Sremska ruža“. U njoj nalazimo dosta lepih opisa DUnava, zimske monotonije i pustoši, kao i jć“ dnu snažnu scenu oživljavanja prohujalog sve? ta detinjstva. Piščev stil je razigran, pun kolo» rita, metaforničan, lirski inioniran, ili krajnje sarkastičan. „Večernji vetar, čitamo u „Srem“ skoj ruži“, zahuktao se sa Dunava, baš kao đa se zatociljao na ledu mu“. Za trgovce, koji ina” če ne vole da govore o suncu „sunce. je svaka dobra mušterija koja ih zvečećim zracima raZ”

greva“. :

Ovakav način pisanja unosio je dah nečeg novog u našu Wnjiževnost šezdesetih i sedam” desetih godina prošloga veka. Ne treba prece“ njivati vrednost i značaj' „Sremske. ruže“, ali valja ipak naglasiti da je ona karakteristična kao jedna od prvih realističkih pripovedaka U srpskoj književnosti,

)

KNJIŽEVNE NOVINE

i