Književne novine
Nastavak &a 1. strane
pisaca tekstova, sebi posvećuje više redova nego Desnici (ako je uop= šte reč o Slamnigu a ne o nekom drugom piscu tekstova) ne govori sve. Ili bar ne govori o činjenici da je neko, na osnovu broja redova, veći ili msnji pisac, više ili manje značajan. .
NEKULTURNOS
NAJVEĆA I NAJLEPŠA beogradska javna dvorana, jer mora i treba, služi u najraznovrsnije svrhe. Od kongresa, preko festivala, do koncerata ozbiljne muzike, raznih manje serioznih priređaba, do bioskopskih predstava. To je, naravno, Wu redu. Nije, međutim, dobro kad se dogode stvari kao prilikom koncerta Pdlharmonije sa Jehudi Menjuhinom. Iz razumljivih razloga, zbog ogromnog interesovanja, ovaj koncert, iz serije abonentskih u organizaciji Beogradske filharmonije, prebačem je dz dvorane Kolarčevog narodnog univerziteta u ovu, dvostruko veću, dvoranu (pri čemu nije sasvim jasno šta se sve zbilo sa viškom ulaznica). Kad je, međutim, trebalo doči na koncert, pokazalo se da je za to potrebno imati kondiciju redovnih posetilaca bokserskih mečeva: preko dve hiljade posetilaca „proccđeno“ je kroz dvoja jednokrilna vrata uža od metra. Strađale su noge i slabine, a mnekoliko onih u ođmaklim godinama nije še povratilo mi do kraja Menjuhinovog koncerta. Uostalom, ne koliko desetina vlasnika skupo plačenih ulaznica, od kojih miko nije zakasnio, nije moglo da uđe u dvoranu na vreme, jer nije imao ko da im primi kapute u gardđerobi, ili za kapute nije bilo brojeva (ovo se događalo i za vreme neđavnog filmskog festivala)! Qvakvo vođenje Velike dvorane Doma sincikata, bez obzira na njen program, nema mnogo veze ni sa takozvanom elementarmom 7Fkulturom. KRITERIJI POVREMENI [ MESTIMIČNI
OVIH DANA u 'Sarajevu 86, kao i svake godine, održava Festival malih scena, redovna smotra malih i eksperimentalnih pozorišnih scenai pozorišta. Na tom estivalu učestvuje se po pozivu. To je, đo sada, značilo, praktički, da su pozivana sva hamerna i eksperimentalna pozorišta od mekog značaja i kvaliteta, i, na isti mačin, male scene većih pozorišnih kuća. Uz svu raznovrsnost koja je na takvom festivalu neizbežna — i pored toga, zanimljiva i korisna — to je značilo smotru svePFa onoga što se u toku jedne godine uradilo mimo onog uštaljenog, mimo ređovne rebertoarske politike Kklasičnog mozorišta, koje ima šire obaveze prema našem i stranom klasičnom repertoaru i Uustaljene, ponekad pomalo birokratizovane načine rada.
Ovogođišnji festival izgleda zanimljiv. Ali ima jedan nedostatak koji se teško može opravdati, To je. činjenica da poziv nije upućen beogradskom Narodnom pozorištu. A ovo pozonište, čija mala scena ni u proteklih godinu dana nije bila bez reperioaža, na tom istom festivalu jednom je i đominiralo, odnevši, ako nag pamćenje ne vara, šest nagrada. |
LEŠIĆ SE VRAĆA KUĆI
SA ZADOVOLJSTVOM smo sazmali da je i ove godine direktor Pestivala malih scena u Sarajevu izvesi Josip Lešić, U ovoj činjenici ne bi bilo ništa čudno, i bored toga što u svetu jugoslovenske drame ovo ime mnogo znači, da isto lice mije i jedan od direktora u filmskom pređuzeću „Bosna film“, doneđavno i jedini pozorišni Kkritičar sarhjevskog lista „Oslobođe-. nje“, kao i vršilac nekoliko veoma važnih društveno-komunalnih fun=kcija, među koje svakako spada i korigovanje i pisanje originalnih scenarija za domaće i koprođukcione filmove, |
·'Sudeći po njepovoj svestramoj angažovanosti, ovaj dramski pisac scemarista, jmwitičar, | rukovodilac, savetnik etc., koji je do pre dve gođine živeo u Novom Sadu, stigao je u Sarajevo da izvuče iz škripca, teatar, film, pozorišnu kritiku i još neke druge wWporednije umetnosti.
Čudnom igrom slučaja u istom periodu Sarajevo je napustilo · više mlađih režisera, slikara, scenarista i novinara. Oni su, izgleda, mogli mirmo otići iz svoga grada, jer će univerzalni Lešić sasvim dobro O-
bavljati Ssvojih nekoliko ARG:
SSOOMVNAM
100707/}}}}11|
{My} INT JET |
07 U || IVOR | UDA i UI
GO 777
7 777IMUNNM
777 |; ZDAAGA Vile 1777 [7/WRS{}\}}}}f/
74 Varoazai7 ŠTAMPE
Sla i kako rešavali
Božidar BOŽOVIĆ
NIJE PRVI PUT da večernja štampa na sebe preuzima zadatke za koje n:je opremljena. Iako je o tome već bilo reči u javnosti, u njoj se i dalje povremeno javlja misionarska '·potroba da menja ovaj svet, pa se tako prihvata i vrlo delikatnih pitanja na vrlo nedelikatan način. Poslednji i vrlo rečit pr:mer u času kad su pisani ovi redovi još je u toku. Jedan od dva beogradska večernja lista zabrinuo se za našu savremenu literaturu, i to za njenu najmlađu „granu — domaću televizijsku dramu. Da bi je, mladu i nejaku, još dok je kao mlado drvo koje na vreme valja savijati, izlečio od svih zala i bolesti, objavio je najpre iz pera svog saradnika „načelan“ članak, a potom započeo anketa” na datim (i prema tome nepogrešivim)
premisama.. Tako su počeli da se ređaju naslovi, · masni i crni'i"krupni: „Moda, ili nešto đrugo — te' levizijska dramska literatura nalazi se jednim sVO=
jim delom na čudnim i opasnim putevima“; „Otkud bespuće i beznadežnost?“; „Da drug ne poštane — nedrug“ (sic); „Svet ostaje na talentovan:ma“; „Ne zatvarati oči pred vedrinom!“ Kako se vidi, autor ove ankete dozvoljava sebi, kroj seriju upadljivih i eksplicitnih, sugestivnih naslova da jednim potezom zbr:še idejnu orijentaciju čitave jedne grupe pretežno mladih pisaca, da ih denuncira javnosti, sve određa, kao pesimiste i defetiste, mračnjake kojima je naše društvo, sa svojim idealima, strano. | Ovđe je jasno da je krajnje vreme da se odustane od metođa ždanovljevsko-makartističkih; čak su i ti metodi napadali određenog pojedinca, njegovo delo i postupke, a nisu postupali kao ova anketa koja u jednu vreću trpa, među idejno i društveno štetne pojave, sve, ili „dobar deo“, mlađih televizijskih pisaca. Na stranu to što ne posfo= je televizijski pisci, i što je vrednost literarnih ostvarenja na feleviziji samo deo i odraz opštih vrednosti i strujanja u našoj književnosti danas. Ne vredi mnogo polemisati sa besm'slenošću ova= kvih teza i neodrživošću ovakvog istupanja u javnosti, jer je teško svesti se na ovaj nivo simbplifikovanja, uopštavanja i ne-ferpleja, ali je potrebno oštro protestovati što se tako postupa. Jer tekst o kome je reč, i sama anketa, kod nek:h su izazvali revolt i zgražanje (kako li bi se kod ovog mladića proveli Dostojevski, I{afka, Sartr, Šolo-
hov, Kami, Andrić i Marinković ?— pitao me je
VINJEYTE IZRADIO MILO DIMITRIJEVIĆ
jedan poznanik), ali su ih mnogi drugi, koji nemaju vremena ni predznanja da o tome. ozbiljno promisle, mogli primiti i verovatno primili kao suštu istinu. Teško mlađim p:scima čija se dela izvode na televiziji! Jer u tekstu uvodnog komeniara, šta li je, stoje, u zaključku, i sleđeće, mohn= struozne, formulacije: „Ako je reč o modi, proći će kao i svaka moda, A ako nije...“ Time se ovaj tekst završava!
Sreća je u nesreći što se među anketiran:ma našlo i ljudi koji se nisu uplašili, pa niti duvaju.u isti rog sa tezama ankete, niti se bojažljivo brane. 'Po su upravo dva mlađa i talentovana pisca (obojlca su se na televiziji svojim delima pojavili samo po jednom), Aleksaridar Popović i Pilip Daviđ. Prvi kaže, pored ostalog, odgovarajući na nesu-” isla pitanja koja su mu“ postavljena: „Jedno de+>* 1o mora da ima i estetsku i idđejnu vrednost... Korak unapred mogu da učine samo talentovani autori koji se svakako interesuju i za savremen ži= vot kome i sami pripadaju. Iskrenom umetniku ne dolikuje da šarlatanski koketuje sa društvom bacajući mu u oči prašinu angažovanosti, aktuelnosti i komunikativnosti“. A. Filip David, među ostalim, takođe vrlo razumno kaže: „Pošto je reč o mlađim autorima, sasvim je moguće da ta dramska dela nisu bez nedostataka. Međutim, u čitavoj ovoj diskusiji deplasirana je pozic:ja sa kojom se naš:m tekstovima prilazi, to jest, jesu li oni optimistički ili pesimistički, U ime nekakvog optimizma, tog tako iskušanog puritanskog oružja, često su u bližoj ili daljoj prošlosti, kako nas istorija uči, bilo na istoku bilo na zapadu, pokretane razne hajke... Ne priznajem ni pesimizam ni optimizam. Ako delo poseduje određeni umetnički kvalitet, ohda uopšte nije važno pripada li prvoj ili drugoj vrsti. Ako se govori o slabostima. doma-– ćih TV drama, a slabosti može svakako biti, tom razgovoru treba pr:ći konkretno i dobronamerno. Zašto uopštavati? Niko nije pomenuo nijedno ime, nijedan prime.“
Upravo tako! Bilo bi bolje da i ovaj list (i drugi), neguje stručnu i dobronamernu (i oštru) televizijsku kritiku, ukazujući na ono što je vredno i bezvredno u pojedinoj televizijskoj drami, umesto što ovako frontalno, i aferaški, proskribuje „dobar deo“ jednog vrlo uticajnog, i relativno uspešnog, savremenog literarnog stvaralaštva. Naravno, io ne može da čini autor ove ankete i njenog uvodnog komentara, jer za to treba imati izvesna znanja.
A večernhja, masovna štampa bi bila od veće koristi kad bi umesto ovakvih pogromaških ispađa i dizanja prašine, čime samo zbunjuje i dezinformiše, nastojala da inform:še i podiže ukus, što,
· suđeći po nekim nedavnim kritikama, čini i ma-
nje nego ranije. IAN
Zanimljivo je, 1 ne bez izvesne veze sa ovim gore, koliko je u suštini blagonaklono naša štamba pisala u vezi sa ponovnom aferom „Vasović. Ukratko, jeđan, po opštem mišljenju vrstan fudđbaler u najboljim godinama za ovaj sport, potresao je, preko stubaca štampe, našu javnost(!) izjavom da napušta sport kome se posvetio (prošle godine je bio proglašen sportistom godine). Razlog: principijelna neslaganja sa upravom svog kluba (a član je te uprave) koja je na banketu posle važne pobede obećala igračima premiju od po milion starih dinara, a isplatila samo po seđam stotina, hiljada. U pitanje održavanja obećanja i u načine njihovog davanja za kafanskim stolom, da ne ulazimo; u mogućnost jednog kluba da, pošto dobro zaradi na ulaznicama, isplati samo kao
takođe ne upuštamo. D ko može treba i da zarađi. Ali ipak, da se zapila-
mo kakav je to moral, kluba i pojeđinaca, ne po misliti na one koji u ruđn'ku, rađeći pošteno, ni za godinu ne zarađe koliko iznoši ova šporha premija. I, najzad, da se zapilamo' čemu toliki naslovi, i onaj ton roditeliskog, đobročuđnog karanja, koji su 8e prokrali u dobar deo nap'sa o ovom slučaju? Malo više osećanja mere ne bi ni ovde škodilo.
premiju za jednu utakmicu „jedanaest ili blizu : osam miliona (dok je drugi klub istog sportskog J OON, društva posle osvajanja evropskog šampionata, i \ m baš zbog tog fakmičenja, ostao dužan do guše Da , 5 se po zemlji skupljaju dobrovoljni priloz:) da se 4 4
a Se složimo i sa time da /%
ŽIVOT OKO NAS
(ain liju
Ljubiša MANOJLOVIĆ
Pravo vreme
ZBOG AFBERB svog bivšeg direktora Mate PFranjiča, tuzlansko preduzeće „Remont-montaža“, koje zapošliava šest stolina radnika, zamalo da se razmontira. Skoro da mu ne ostane ni kamen na kamenu, šraf na šrafu.
— Bilo je to teško vreme — kaže jedan poslovođa „Remont-montaže“. — To je bila nekakva vrsta kulta ličnosti...
Na kult lično:tti, sa svim pojedinostima koje se počrazumevaju, prvi put je ukazano tek kad ja jedna ličnost umrla.
Sad se o kultu ličnosti. doduše manjeg značaja, daje izjava tek pošto je ližnost smeštena iza brave.
Da se govorilo o kultu ličnosti još dok je ličnost živa, to joj ne bi pomoglo kao lek od smrti, jer svi smo smrtni. Ali pomoglo bi da ličnost umre sa manje štetnih dela. Da tu živog Staljina, pre no što je bilo kasno, povukli za brkove, ko zna kolike bi to valjalo. Čak i njemu. Možda ne bi bio posle izbačen iz mauzoleja.
I u ovom drugom, fuzlanskom — i svakom njemu sličnom — slučaju ličnošt bi se, pri blagovremenoj borbi protiv njenog kulta, možđa trgla, ne bi posrnula ili bar ny bi uspela da počini mnogc zla. Spasla bi se sama ličnost, sasvim ili delimično. Ovako ličnost plati, dođuše pošto se na= jela i napila. Ali plate i oni koji su pustili široko polje za njen kult, a koji, međutim, nisu ni kusnuli ni srknuli.
O kultu ličnosti, u stvari, ne vređi mnogo 86Vo posle; više vređi đa govorimo pre plaćanja ceha,
Čovek koji se borio za novu Jugoslaviju
ZAHVALJUJUĆI „Politikinom“ dopisniku iz Titograda Bošku Pušonjiću znamo, elo, čak i za jednu ovahvu našu suavrememu priču:
U najleopšem delu Titograđa, preko Moračć, otkriven je prošle godine impozantan spomenik Jovanu Tomaševiću, osnivau Komunističke partije u Crnoj Gori. Danas malo ko može znati čiji je to spomenik. Krupna slova su već odavno odvaljena. Do pre dva meseca stajala su još dva početna slova OU Jo tako da su stranci pitali: „Ko je taj
žo?“
Sekundara radi
i U JEDNOM: stolarukom preduzeću u Vršcu, kađ ~
je kolektiv zaslužnom:orađniku u znak priznanja kupio sat, direktor je radniku dao svoj stari, a za sebe „zabunom“ zadržao nov.
Stari sat poticao je iz ko zna kakve tamne prošvosti i nije svome vlasniku pokazivao tačno vreme. Novi sat je procizniji. Na njemu direktor može odmah videti čas, minut i sekund. Naročitsogxund kad freba da pruži ruku kolektivu u zna gvoga odlaska, takozvanog oproštaja.
Navala nečastivih
DNE 25. MARTA u sali beogradskog Doma sindikate davao se film „Sablasti iz Saragoze“. I u „Partizanu“ bile „Sablasti“. U „Beogradu“ i „Zvezdi“ francuski „Demoni“. U „Šumadiji“ američko „Njihelo strave“, U Domu kulture na Senjaku „Fantom“...
Beograđanin je rešio đa ostane kođ kuće, da gleda televiziju. Na repertoaru je bio englesk) film „Gluvo doba noći“,
Osveženje
NA IZBORNOJ konferenciji osnovne organizacije Saveza komunista šumsko-industrij:kog preduzeća „Rusovac“ u Bihaću za sekretara organizacije izabraše jednu drugaricu inženjera za koju se posle ispostavilo da i nije član Saveza.
Sad se u „Risovcu“ hvataju za glavu.
Zašlo? Pa drugaricu su izabrali za sekretara zato što su ubeđeni da je ona dobar komunista. Tu ne bi trebalo da bude problema. Živela druga= rica novi sekretar!
Pitanje se obično postavlja, i ja sam ga ko zna koliko puta u takvom vidu čuo:
~ Zašto onaj uopšte ima crvenu partijsku knjižicu? 4
Sreća je ako pitanje počne da se postavlja i obmuto'.
— Zašto je ovaj nema?!
Prolećni zapis
PAROLA DANA je, dakle: Sa reči na đelda. Parola koja ne vredi ništa bez neposredne akcije. Parola kojoj treba „posvećivati sve, samo ne
konferenciju.
Parola koja može bez reči,
Proleće je, draga.
Draga, krajnje je vreme da pređemo sa reči ba dela.
_
KNJIŽBVNE NOVINE