Književne novine

Dragutin | VUJANOVIĆ ~

UGASEN PTIČII LET

SAD JE u srcu, kao u prostoru, naglo trenutak jedam, koji zrakom, minu i sjeđinjuje se na bydđu sa maglom. Sad smo tu mi, i čekamo tmimnu

da sbeđočimo vw, njoj protio made

i stiđdimo se izreći istinu.

Sad, je tu ugašen, ptičji let,

možđa je tu prisutna i smrt

i leluja se ko dim, bayrikade.

Sad, je tu vreme, hitro kao hrt,

al duša daje proštoYru pokret.

Huđ, može sad i taj mračni vrt?

I om je tu žaboravljem svet,

hišama i vetrovima Yazd?t.

Vreme se otvara I

N AILAZE doba olovom trewuci,

vreme se ofvaya ko bolnička vvata, nailaze doba olovni tremuci

i onaj koga mesvestica hvata O

ZVIDNICA je provela nekoliko dana. u prj-

premama. To je bio rok predviđen za

PRE rad i njeno usavršavanje i on nije smeo biti produžen, pogotovu ne onda kada je pojavom jednog ne tako oblačnog dana Viočlo da se pomisli da je kišni period pri kraju. U rano jutro, u samo praskozorje, došlo je na rubovima horizonta do lakog svetlucanja; zatim su se pojavile senke, pa posle OJ isto Ono svetlucanje; dok konačno nije došlo do ponovnog zatamnjenja i nastavljanja jednoličnog dobovanja kišnih kapi iz ovi nekoliko poslednjih nedelja. No, svejedno, to je već bilo dovoljno da se primi i prizna kao znak da i kiša nije nešto što večito traje, da i njoj može brzo doći kraj kao i svemu ostalome. Tako bi se u ovoni slučaju dogodilo da se izgubi prednost vremenskih prilika koje su se uvek pokazivale kao vrlo povoljne za jednu izvidnicu. Šum kiše znatno ublažava, ako ne i uklanja, sve ostalc šumovce. Kiša potire tragove, zamagliuje vidik očima za koje treba ostati neprimećen. Osim toga, za osetljivi njuh isto tako nepovoljno deluje kiša — vlaga prouzrokovana kišnim kapima uvlači sc u nozdrve, puni ih zaostalim mirisom ozona, onemogućuje nepogrešivo primanje nekog drugog mirisa. Kišno vreme je idealno vreme za svaku vrstu poduhvata koji bi se mogao nazVP samo jednim imenom: Izviđanje na zemlji. Bojazan da se vremenske prilike ne promene, da kiša ne stane ili se njene kapi ne prorede, dovela jc daklc izvidnike i sve one ljude kojima je bilo stavljeno u dužnost da iz pozadine vrukovode najvažnijim etapama izviđanja, u položaj da nešto pre predviđenog vremen:i

Završć sa vežbdrea i da/jedf(ob jutra, vrlo ano, -. pomalo i iznenadno, daju znak za početak po-

duhvata.

1 tako su izvidnici krenuli.

Prvi deo puta, onaj do takozvanog polaznog položaja, mogla su ŠBR izvidnika da pređu u poluuspravnom, pa čak i u uspravnom. stavu. Hodali su mimo, ne ni previše brzo, ali ni sasvim sporo; išli su otprilike onim hodom kojim poštari raznosc poštu, učenici odlaze u školu (domaćice na pijac itd.). Nisu razgovarali, a nisu ni imali šta Jedan drugom da kažu, O onomc što je bilo u vezi sa poduhvatom rečeno jc već dosta tokom napornih vežbi. Sada su koraćali. Svaki sc uhvatio za svoju misao. Možda ćak nisu ni osećali vodu — kiša je i dalje neprestano lila, odeća potpuno promočema nije više predstavljala nikakav zaklon za licla TU vikla da kisnu i da ih tuče vetar. Koračali su jedan pored drugog. Klatarali su se lagano u hodu, njihali, To njihanje dolazilo je od sSVvOjevrsne opuštenosti u telu koja nastaic kada čovek želi da postigne duhovnu usredsrećdcnost, da bolie ovlada sobom i predmctima oko scbe.,. To je ujedno i opuštanje ncrava, kao priprema za mjihovu potpunu uposlenost u trenucima koji dolaze a o kojima se ne zna Inogo. Hodali su bez reči, bez uzajamnog dodirivanja, prepušteni za neko vreme svaki sebi. Prolazili su između potkresanih stabala, izmeču humki zemljišta za koje su znali da predstavljaju krovove prostorija ukopanih duboko. pod zemljom. Kao da su čuli glasove koji su dopirali iz zemljc, prigušenc, opominjuće, jednom rečju slabašne glasove. JIšli su po kiši. U rano jutro kada se još nije javio dan, kada jc prevladavao mrak koji je čak svakim časom postajao SVC pušći pred novim navalama tamnih masa kišnih oblaka. IL tako, hodajući sad i poluuspravno, svaki sam sa sobom, dospeli su na polazni položaj. To je bilo na nekih stotinu koračaji ispred glavnog opkopa u jednom od dva trouglasta sistema zaklona. Na polaznom položaju cučnuli su — svaki je izabrao po jedan grm za sebe. Tu su malo ćekali, jer to Je bilo dogovoreno, kroz predpripremne vežbe bilo je više puta ponovljeno jedno takvo čečkanje u poluklečećem ili čučećem stavu iza jednog grma ili iza kakve humke. Za sada, za ovo čućanje bilo je predviđeno vreme čekanja. Najviše pet minuta, tako ic bilo rečeno. I zaista, posle nepunih pet minuta, prišao im je starešina koji jc bio neposredno zadužen za izvršenje OVO boduhvata. To je bio prilično visok, krupan čovek. — Zdravo, — rekao im je kratko,

— Zdravo, — odgovorili su mu polušapatom, klimnuli su mu glavom.

—- Jeste li upamtili pravac, — Dilao ih je. Šctkao |c malo oko njih, zagledan nekuda naVISC. — Jesmo, odgovorili su mu.

— Puzaćcte cclo vreme puta.

— Tako jc.

— Do vriače u blizini glavnog rova.

— Tačno. :

— Tu za neko vrečmc završavate sa PDuzanjem. — Sve nam jc poznato, nijc potrebno pono-

vo o tome... — rekoše obojica i jedan od njih zevnu umorno. Klonulim pokretom pegradio je rukom usta, Trcsao je malo glavom. Drugi, ı on se strese, Hladna, zakasnela kiša u prve zimske danc, rano jutro i mrak tog ranog iutra učinili su svoje: ljudi izvidnici, a i onaj trć-

KNJIŽEVNE NOVINE

“

„ske .

i preko nj! yt DV VSdOGRO0N OD SAP gd Sve dotle kretanje je ličilo na svako drugo

od, jutaynjeg zraka, još drži u, YuCi ugavak. noći od krvi i blata.

A ne 200, šta će s danom, koži krade. Bay da je zvey'pa da ima dah, al mema, mi to za prisustvo made,

. bar drvo đa je da 2goyi u prah,

bar đavo da je, sevamje iz pakla,

pa do, znaš u, čijoj je vlasti mora

u, veku ovom, metala i stakla, Šš hladmom, bez topline ljudskog Yazgovoa.

Svet se pretvara u plašljiue semi bez dostojanstva, svako čuva žulj, i život moćan, čine besmislemim; oni što tonu duboko u mulj. Mi Od vremema ostala je tek grimasa, ne prepoznaje se trag ma, vazvejam. Ja mišljah: ljudi... ali to je masa koja me wme blagoslovit dam.

Tesne su, odaje gde pravi čovek, diše, uzdrhtale su vYline ko žvezde

pa izgubljenost sada, dušom, gnezde

i vedra jutra i vetrovi i kiše, a

0 ——~

PORE ZTOA

i kao pređ ognjem, koji šumu, pali svi su u mwkloj moći uzdyhtali.

III

Kađ boga ama, a za mjega dyže beskućnike, pse i zelen, movac,

i mdsle da će tako stići brže

u meki predeo gde je mrtav lovac i gde blagošću život meri suVe.

O severni vetre mo?a, čista strasti, fi probudiš okean i uzuvitlaš buru, al nad talasima već nemaš vlasti dok se.me umoe. Tu svetlu uru, koja wu, tvojim, dubinama mre,

ja čekam, i u čekanju me mrvi saznanje da će svet sebe pokrasti i biti mračni bezdam, svoje kri

ıı koji će i moja pesma basti.

Dah si samom sebi

UM TI grize vetay. Do čega, je stalo toj duši koju besmisao veže? Poslednja je wra kad je vreme stalo i sve sbyšemo gde bYestaju, jeze.

PRIČA „MKNJIŽEVNIH NOVINA“

ći, starešina, osetiše se slabim pred prvim. pravim napadimxa stuđi i pred neizvesnošću O kojoj do sada čini se da nisu znali dovoljno. Pošli su ka protivniku oko pola četiri ujutro. Onako pokisli, mokri, prilepili su se Uz baričasto, vodnjikavo i blatnjavo tlo koje više to gotovo da i nije bilo. Vukli su se po vodi i blatu. Šum gustih i krupnih kišnih kapi odzvanjao im je neposredno pored ušiju, pa im se na mahove činilo da im one, kapi kiše, uporne i nasrtljive, neizbežne, dobuju po samim bubnim opnama. A uši su im bile osctljive, morale su biti takve, jer je možda i od njihove osetljivosti zavisio krajnji uspeh poduhvata. Odmicali su. Nalazili su se još uvek u trouglastom sistemu opkopa, tako reći na svojoj zemlji, ali su se kretali vrlo oprezno, puzili su. Tako su uskoro stigli do širokih rovova u kojima su se, pretežno po zemunicama, nalazili njihovi drugovi. Prišli su, i dalje puzeći, rovovima, pronašli na jednom mestu prebačene da-

o njih, ·

kretanje, oba čoveka prisećala su se mnogobrojnih svojih dotadašnjih kretanja, naročito onih iz mirnodopskih vremena kada se o njima jedva nešto znalo, jer to i nije bilo potrebno nazvati kretanjima u smislu ovladavanja prostorom i tajnama i pretnjama nepoznatog prostora, već naproslo kretanjima zarad obične promeme mesta i ničeg drugog. Sada, napuštanjem svojih opkopa, obrevši se odjednom na spoljnoj strani utvrđenja, koja su ipak nudila kakvu takvu zaštitu, osećanje pokrivenosti, ušuškanosti, oba čoveka osetiše da je pred njima iedan sasvim nov način kretanja, novo raspoloženje koje prati ova dotad za njih još nepoznata igra, pomicanja, napred utvrdo i ncprobojno, kao protiv otpora zida recimo. Našli su se u stvari u praznini, u prostoru koji im sc mogao učiniti beskrajno velikim jer je i njegova pretnia bila nesamerljiva. i nedosežna. Tu, u tom hladnom, tom velikom, nmepoznatom DTrostoru čak i ne svoje već tuđi, takođe dotada nepoznate ·tišme,: sasvim zaboraviše i na kišu celom dužinom tela na zemlji i dahtali i činilo i na vodu i blato pod sobom. Ležali su opruženi im se da im dahtanje odzvanja u prctećoj tišini velikog prostora kakav još nisu upoznali. Bio je to prostor đalekog putovanja, tako isto i dugog pulovanja, koje traje za jedno liudsko trajanje, sve dok se ne pogase zamišliena svetla zamišljenog liudskog dana. Ležali su jedan pored drugoga i dodirivali se ležeći, ali nisu OSCćali te dodire. To su bili nevešti pokušaji kojih jedva da su bili svesni a koji su trebalo da im pribave ohrabrenje i utehu. I krenuli su. dalje, vukli su svoja mokra, drhtava i blatnjava tela po nečemu što nije bilo ni čvrsto ni meko, ni kopno ni voda kroz koju se propada sve dok traje promicanje i ona, voda. Vukli su se po toj čudnoj mešavini mraka, vlage, blata, znoja i straha ususret možda ovakvom iednom blatnjavom i mračnom završetku. Možda su, od bezbroj završetaka izabrali ovaj. Nisu znali di su još rođenjem izumeli za sebe završetak i on im sada pokazuje svoje pravo lice, Sve što su u ovom mraku i ovoj tišini prostora osećali kao neposredni, gotovo opipljivi znak spolinjeg sveta, to ie bilo dahtanje koje im je odzvanialo u ušima i koje je utoliko bilo čudnije ukoliko je, ono jedino, delovalo prosto, kao nešto Što je poznato i svoje. Stepnutih zuba i čvrsto sklopljenih očnih kapaka vukli su se pomoću laktova. Zabadali ih u amalgam čvrstog i mekog 1 nepostojećeg ila, potezali njima, propadali na njima kao na neupotrebljivim krilima kroz Vazduh, ali i pomicali pomoću njih zasad još Wevažni i neupotrebljivi ostatak svoga tela. Noge im razbacane i nestale u mraku. utrnule i obamrle od vlage i studi, i nejasnih ali ni u kom slučaju vcselih predviđanja. Trup sa takvim nogama, ili bolie: bez njih, nogu, i on kao nepostojeći, a i njega je trebalo vući, gotovo uvek u uverenju da pri svakom trzaju, pom1icanju napred, ostaje nešto u blatu, što je više nemoguće naći. što postaje izgubljeno, ostavljeno nepovratu, kiši, noći... i

Odmicali su kroz vodu i nevidljivo. Na rubovima horizonta javliala su se prva svetlucanja. Vrlo uskoro mogli su uz neznatno naprćzanje vida da otkriju, katkad i samo maslućujući u tami ioš tamniju senku grudobrana. U mraku trudili su se da održavaju pravac, Dpribijali su se još čvršće jedan uz dvugoga. Često

0(98/\\\

reko. ivice Širokog? opkopa, 'prepuzali su.

su na domaku cilja zastajkivali, sačekujući svOju uznemirenu misao. Sada su bili u svoj snazi onog raspoloženja, onog osećanja meophodnog za opstanak i dalje trajanje bilo koje vrste, a to je raspoloženje i osećanje nazvano prostom rečju briga. Grudobran se već video, štrćao je iz mraka kao tamna mrlja u tami. Nastavljali su svoje do sada uglavnom dobro primenjeno puzanje. Odbacujući se napred, zabacivali su povremeno nadlaktice u stranu i pipali šakama i prstima oko sebe·po vodi i blatu. Tražili su početak udubljenja, prvu meravninu tla, bezazlenu kosinu koja ı drugoj nekoj prilici jedva da bi nešto za njih značila. U prošlosti, na izletima, ili običnim šetnjama pod vedrim nebom, nagledali su se svakako raznih vrtača 1 najverovatnije da mnoge:·od njih pri tom iedva da su i primećivali. Zar su mogli tada pomisliti da je vrtača, jednostavnim jezikom rečeno, pro-

Radomir SMILJANIĆ

„stor..u. prostoru,.drugi svet, onaj koji se bezž-

i neograđenog pronitog trenucima za koje se ne zna šta mogu doneti. Jedna obična rupa, ali u kojoj ne odzvanja ničije dahtanje, niti dobuju kapi kiše kao da odskaču o samu bubnu opnu uha. I najzad, vrtača je etapa, korak dalje ka završetku opasnog putovanja. ili barem: bezbednost za kojih petnaest do dvadeset minuta, najvažniji i najpotrebniji predah. Napipali su u mraku neravninu tia, osetili su pod rukom početak bezazlene kosine ı započeli su spuštanje njome. Silaženje na dno vrtače trajalo je duže no što su mogli da predvide. Kao da su gubili dah, kao da je nestajalo i kiše i blata, kao da su tonuli u zimskc postelje soba ispunjenih mirisom dumje ili tako nečega. Zatrpavali su se toplim perinama na Sa mom dnu vrfače, u vodi koja to više i nije moYala biti. Lako su savladali prvi napad sna, pobedili su želju da se i sami stope sa mrakom. Zatim je jedan krenuo uz kosinu vrtače. Ubrzo je već bio na domaku podnožia glavnog grudobrana. Nestao je u mraku za oko i za Tnisao drugog izvidnika koji se takođe uspuzao uz kosinu vrtače, ali je ostao većim delom svoga tela u njoj. Napolje, u prostor pretnje, isturio je samo dco svoga lica. Ostatak je zadržao za sebe.

Prvi izvidnik se dokopao podnožja grudobrana dosta lako i brzo, i ne časeći mnogo nastavio je puzanje u 'kome se zbilja bio izveštio. On možda tada nije mnogo razmišljao — Pri: bližavao se samoj ivici zaklona zaboravljajući na opasnost koja se besumnje nadvila nad n|im. Pokreti prilikom puzanja bili su mu prilično ujednačeni i moglo se već pomisliti da je samo pitanje vremena kada će se on nadviti nad ivicu rova i zaviriti u nepoznato. Međutim, on ič odjednom prestao da odmiče dalje, neko vremc, onako ležeći u blatu, klatarao se u mestu, čak malo i uzmicao unazad. Dok nije i sasvim stao, Drugi izvidnik u mraku nije baš bio sasvim načisto šta se dešava sa njegovim drugom,isam SC sve više istezao i izvlačio iz vrtače u namćerl da je napusti. A kada se izvukao iz nje, započeo je s laganim puzanjem nazad, u pravcu logora. Takav je bio dogovor, Trebalo je da om, kao jedan od dva člana izvidnice, predstavlja osnov Za započinjanje novog izviđačkog poduhvata za slučaj da ovaj preduzeti ne Uuspe. TI šta se dogodilo? Taj dvugi izvidnik sc vracao — puzio je lagano ali sigurno, puzeći osećao |]

bedno pritajio izvan veliko: stora punog preinji, bre:

| .

što mržnja žeže i što je voljemo.

U dubinama, gde još ima beYe,

sve je lomljeno i nedolomljemo,

sve je konačno, i mMšta bez mee,

· Dah si samom sebi, možda, steni,

sluh sopstbenom, glasu, ili ptici.

II strah se \, tebi iz greha koremi · je: prazninu, me Žmaš mi svojoj prilici.

"A. kad. te vyeme vrati gde si bio shvatiće i zvezde pomućčeni sjaj: život se samo u životu skrio i gaseći se postaje beskraj.

Zvezda nad mudrim kamenom ~

G DE JE sad, mladost, gde životu memir? Kud odlazi senka koja se me vraća?

I šta se zbiva vw, duši dok svemir skuplja se u sebe ko ljudska nmeđaća?,

Pra

O me stidi se što si sasvim, sam

i što ne ležiš pod tuđim imenom! To možđa bdi za tebe taj hram

i ova zvezda mad, mwudrim, kamenom,

JU UH J— TT qa

laku utrnulost nogu i dela tela od. struka naniže. Bio je mrak i drugi izvidnik nije dakle mogao videti šta se zbivalo sa prvim izvidnikom. x da je mogao da pronikne pogledom kroz tamu i obuhvati onu šiluetu koja mu Je za ovih posleđnjih. četiri-pet dana zajedničkih pripremnih vežbi i razgovora postala tako. bliska, dodirmuti pogledom uvek malo setan izraz 1OB lica, tog zapravo odraza SVO lica u licu, video bi najpre OVO: nepomično telo ~— nikakvog kretanja, nikakvog znaka, udovi ukočeni 1 beživotn1. Jedna šaka zgrčena, zahvatila pregršt blata. Deo lica ukopan u ilo. Noge opružene, dve prilično duge brazdc i ništa drugo.

Postepeno se razdanjivalo. Izviđanje se bližilo kraju. Rukovodilac izviđačke službe čekao je, bio je na oprezi, Znao je da će banuti. jedan od izvidnika, doneće mu vesti, Sa njim ı nece moći dugo da razgovara, ali onoliko koliko budu jedan drugome rekli biće dovoljno. Čak možda i samo pokret rukom pridošlice koga ic sa sve većim mestrplienjem , čekao, možda čak i izraz lica, oboreni ili izravni pogled, ili... — Već i to bi bilo dovoljno. Bez reči, bez velikih opisa, samo znak, jedan znak o onome što se zbilo. I ništa više. ; O ua

Starešina koji je bio rukovodilac izviđačke službe je čekao i mislio na onc dane koje je proveo sa iom dvojicom mladića od kojih mu je svaki ponaosob postao nekako naročito blizak. Onako kako se ljudi zbliže na zajedničkom poslu, naročito kada zajednički strepc za taj posao, nadaju se ili čak i raduju srećnom ishodu poduhvata. za koji su uložili svoj trpki trud.

Bilo se gotovo sasvim razdanilo kada je rukovodilac izviđačke službe dao znak iz jednog manjeg zaklona.~- nagoreli, panj — izvidniku koji se pojavio da mu priđe ı da kaže ono što je imao. 1 ovaji je samo delimično rekao o onome što je doživeo, rekao je onoliko koliko ic

umeo da kaže: Da, izviđanje je teklo uglavnom kako je predviđeno i on Se, Što SC tiče njega samoga i vratio. Drugi izvidnik, međutim, ostao je da leži negde na sredini grudobrana, glavnog protivnikovog zaklona i to će se moći videti čim nastupi pravo razdanjivanje. On Je ostao tamo mepokretan. :.

TI vrlo uskoro, njih dvojica — izvidnik koji se vratio i njegov pretpostavljeni — gledali su preko brisanog prostora, onog istog koji su zaiedno sa vođom ı mrakom postepcno savladavali izvidnici odani preko mere svome pozivu. Sada je jedan od njih, u društvu čoveka koji je bio duša svih obavljenih pripremnih vežbi, mogao da gleda u taj prostor i da pokazuje svakome ko je to hteo da vidi telo njegovog bivšeg druga, nepokretno i izazivački istureno na polovini puta od podnožja grudobrana do ivice zaklona protivnika sa suprotne strane puste Jedine. Gl1cdali su ono što se videlo; i ćutali su, a i da su hteli da razgovaraju, malo da bi taj razgovor imao neku svrhu, nekakav svoj stvarniji sadržaj. Povremeno, gledajući tako, zaboravili bi se, pa bi se muvali uzajamno laktovima. u slabine, u rebra, u stomak, i sve tako, i šaputali bi jedan. drugome nerazumljive reči mokrim i od hladnoće beskrvnim usnama. i pitaj boga šta su još činili. Posle nekih pola sata stajanja na Kiši, udaljili su se od tog mesta, šetali su se neko vreme i dalje ćuteći po logoru. Hodđali su pognuto, morali su to, u poslednjih nekoliko meseci sve više su še navikavali na takav hod.

Drugi član izvidnicc ostao ic da leži na svoOmc mestu ı dalje nepokretan. Izgledalo je da će or. tako ležati satima, i tako Je zbilja i bilo. Proveo je u ležanju cco jedan dan. Nastupila je zatim noć, a sledećeg dana on je opet ležao na istom mestu. Prošao je i taj ceo dan i ponovo je nastupila noć. T da li će on večno tako ležati — pitali su se mnogi, ne krijući svoje čuđenje i pomalo i svoj strah. I još su se ponešto pitali, svaki jedva znajući šta zapravo pita, kada jc nastupio novi naredni dan a taj čovek se više nije mogao videti na svom mestu kako leži, Više se on nigde nije mogao videti.

Već u to vreme započele su pripremc za odašiljanjc novc izvidnice.

(Odlomak iz romana)

ILUSTRACIJA HALILA TIKVEŠE