Književne novine
| Pesnička istina
06 KNJKA
i . Nastavak sa 3, strane
ispisivanje ovih redova i za doricanje jedno; mišljenja o razlozima predsmrtne Doiska od: 'sutnosti Čedomira Minderovića, nezavisno od mjegovih stvaralačkih napora i nemira.
Šta donosi ova zbirka? Da li samo pesme, nove a do sada ne i znane, osim nekoliko njih koje su bile rasute u listovima i. časopisima? "Upravo mi se čini. da donosi dokaze poslednjih :'predsmrtnih Minderovićevih napora da se, fenomenološki otvoreno, neposredno u fakturi, gotovo poelsko-reporterski a ljudski moralno zgusnuto, osvajaju i osvoje novi prostori lepote, dobrote i smisla, novi elementi ljudskosti. TI da reminiscencija bude, istovremeno, i prisutna sudbina, i san i ostvarenje stalno produženih obogaćivanja kontinuiteta ljudskog, da obećanja ljudskog jesu zaveštanja oproštaja — od "koga, da li samo od Jovana Popovića ili od samog sebe, negde već na »Internoj A« ili od sanjara i komuniste Tome Havane? i __ Ako je poema »Oproštaj sa Tomom Havamomx«, u ovo) knjizi nesumnjivo i najbolja pesma, a jedna od onih koja služi na čast i celom Minđerovićevom opusu — iština je i to da jć ispevana i kao ljudski patetična celina rekvijema ČOVBKU a samim tim i bitno socijalno determinisan protest protiv širita, tupoglavosti, "ažne dobrotvornosti, hipokrizije, zatvoremosti ·kao belega otuđenja, I zato je, jasno, pesma ova :i himna »...životu na najopasnijoj ivici..« i stalnoj mladosti prkosa, nemirenja, očaja, buntov„ništva.. To je himna samoj pesmi ı buntovništvu na svim paralelama i meridijanima osvajamja ljudskosti, upravo u smislu toga -— kako ka.že Marko Ristić — da biti pesnik, »uprkos svemu«, 10, izvesno, znači tući neprestano Svoju malu ili veliku bitku, ali uvek bitku, da se politikansko-tehnološko volšebništvo, antipoctsko, zakukuljeno kao.separatni aranžman i intriga „obesnaže — »uprkos svemu« — osvajanjem novih prostora Života, iracionalnošću ı konkretnošću pesničke akcije u vremenu.
Zahuktolno, u grču, u mekom čudesnom prču u kome ic govor zagrcnut, ı gde su inverzije formalno-logički utvrđenih i blagoslovenih kanona vidovi odbrane života i poezije i ljudskosti u grču doživljajnosti i ljudske smelosti, u poetskoj i moralnoj pamfletistici — iskazuje sć ova Minderovićeva zbirka kao dramatična lirska kantilena pesnika koji je sa sobom nosio svoju transcendentalnu istinu a njoj vernost, iskazivao kao doslednost svojoj moralnosti.
Ne znam, možda baš zato, i sasvim samo zato — na međama nade, očaja, laži i ljigave neuhvatljivosti obmanc, čudesni mi se sjaj poeiske doslcdnosti ukazuje kao odbrana jćdnog jedinop mogućeg stvaralačkog: creda pred kojim čovek-pesnik. sebe ne izneverava jer bi, izneveravajuići sebe, igneveravao, uslov svoga postojanja, negirajući time i smisao stvaranja u vremehu. Na ovo me opominje zbirka »Ogrlica za Najlu« poslednja .knjiga pesnika Ćedomira Minderovića, vojnika poezije i ljudskosti koji je od »Uske ulice« do ratnog dnevnika i pesama pisanim u Indiji i do knjige koja je sada pred nama, govotio u ime toga da'sč čovečnost potvrđuje i ostvaruje u ime neizneveravanja sebe i u ime artikonformizma. Pa, iako je to, često, u slerama dnevnog prakticizma puka metalizika svih »poruka”bratstva«, to ove porukć nipošto še :ddd
Branko Peić Poezija kao tužbalica
"jedan vid socijalno angažovane poezije), ili s pogrešnim pretpostavkama postavljen zahtev:
„Tražim riječ koja može da oslobodi slobodu riječ koja može sa suncem da se bije
ri|eč kao kamen samu u nebeskom svodu riječ punu tiranije i demokratije
Tražim riječ koju ne mogu da udave dok je mlate zžviiezdđe kao crnća 'riječ koja ima sunce Mjesto glave 'riječ koja Ima vrijeme mjesto srca
. (»Tražim riječ«)
“Treći ciklus Banjevićeve knjige, jedanaest »S0neta.o visokoj s|enci«, novori u prilog uverenju -da je ovaj pesnik, bar što se postupka tiče, na :dobrom butu da to postigne. Sve, ili gotovo sve, Što je na razne načine izricao u prethodnim pcsmafna, čije jc strofe mogućno bo volji rasporedđivati i kombinovati sa drugim pesma_na pa da sc ne osčti da je neko jedinstvo Poremećeno (izuzeci su, na primer, pesinč »Pas« :i »Zviježdec«), prilično. efektno je u tim sonetima sažeto. Primera radi, evo jednog dosta zanirnljivog: Biti il ne biti pitanie je sad
Ne pušti na sebe jalovi ravnici
Na glavu mi se lomi šuplji grad
ubacuju me konju u zobnicu
U čelu mi se luda sunca tuku svwušta se webo da mi lik razara _ Vuče što režiš zvijezdu na jauku crni se cvilet iz menc otvara
Bieži ođ mene Ofelijo vilo Viđiš Ji za nas nema utočišta · Prolijeće me gavranovo krilo
primiču nam se mišja boravišta _Ne rodi nikog Ofelijo vilo id za spomen na mene uzmi ovo ništa
Čemu sve što je prethodilo? -— nikomc višc nije siasnmo kada pročita ove sonete, Jer, njima jc gOT1OVO postipnuta ona mcra sugestivnosti 1 Onaj
stepen koncentraciic bez „kojih je dobra pocčwzija nezamisliva. Banjević, očevidno ic, možc
svoje postojeće kvalitete da upotrebi i u dru_eoih kontekstu i rasporedu, on sigurno može "da ovlada sobom i materijalom koji nosi, On će umoti da racionalizuje svoje emocije. Tih nekoliko soneta i pesama iz prethodnih ciklusa,
'iztzetna snaa u kreirani fantastičnih prizora 'i upečalljivih slika i prilično visok stepen za' natskog majstorsf.va mogu da budu razlog vere
*u OVOZ pesnika, e Bogdan A. Popović
BRANE
4
|
|
|
|
diskvalifikujc na razipu svake udo | bne a samim m i. antipočciske pomir|]jivošti...
|
| |
1953-1956. razvio živu delatnost u skici,
Ivan Raos”
Vjiečno žalosni smjeh
„Matica. hrvatska“, Zagreb 1965. ·
U ROMANU čisto biografskog karaktera slika Ivan Raos, svakako jeđan od najblođnijih savremenih bpisaca u Hrvatskoj, vlastito djetinjstvo, dječaštvo i mladost, sve do godina rata, U prvom romanu ove trilogije, inače najuspjelijem, „Vječno nasmejano nebo“, sa mnogo humora i smisla za kolorit sredine, Rao5s nam dočarava štimung seljačkog djetinjstva koje se kreće od radosti do žalosti, od igre do prvih spoznaja svijeta. U sjećanju ostaje to „vječno nasmijano nebo“ djetinjstva u kome caruje dobroćudna šala, radost života, milost sudbine. Čitko, jednostavno, jedro, Ra-
· os je ispisao stranice natopljene suzama smjeha „smje-
hom zdravlja. Već u drugom romanu, Glavno Lice, inače sam pripovjedač, kazuje nam đane svog đakovahja u Splitskom sjemeništu gdje se spremao za popa i sve one peripetije koje prate mlađa čovjeka na školama, da bi, nakon odsštranjenja iz bogoslovije, prolutao nekoliko gođina pe splitskom podzemlju, što je sadržaj trećeg i žavršnog dijela trilogije --— „Smijeh izgubljenih djevojaka“. Čitava jedna „mladost naslikana je u g#ođimama predđrathć Jugošlavije &VĆ đo ulaska okupatora u našu zemlju. Jedna stravična scena nagovještava okupacijski metež: razuzdane bananalije sbplitskih prostitutki koje proslavljaju dolazak osvajača nađajući se pazaru i procvjetavanju svop zanata! Scena žaišta frapantna i dostojna fiwala ove obimne trilogije čija je brVa i najvažnija karakteristika: Životna uvjerljivost, životvornost. Upućujući čitaoća, nuftkajući ga đa uzme đjelo u ruke, veđ je ukratko pobrojati ođlike ove lektire: snažan humor, koji se maročito ražmahao u prvoj Mkmjiži, žatim dugo bavljenje problemima seksa i uopšte ljubavi, problemima koji neminovno muče mlađe 'ljuđe, te zanimljivost i zabavnost teksta kao cjeline, Naime, Raos umije da pripovijeda slično kao naši stari Yrea-
listi, kao što to umiju danas recimo, Ćopić ili Sijarić, autoru je stalo da što iskrenije i autentičnije, meposrednije saopšti istinu svoga života, da slikajući vlastite traume i more naslika i ambijemt u kome še kretao, ljuđe sa kojima je živeo i koje je sretao,
' tako da utisak punoće izvire ne samo iz mnoštva de-
talja i lica nego i iž spretnog i vještog kazivanja lične i opšte istorije, sudbine svoje i tuđe. U drugom dijelu romama, u trećem jače, osjeća se piščeva namjera đa svjedoči o društvu i vremenu, zapravo da Kritički sudi socijalnim mnelagodama stare Jugoslavije, ali ta socijalna kritika ovdje nije preglašena ona se ponekad diže i prostire đo kritike Života uopšte, do kritike nekih njemu imanentnih nelagoda. Pitanja smrti, erosa, bolesti — nisu li to vječna pitanja ljudskog života? Držeći se ponekad doslovno forme autobiografske ispovijesti, Raos je istovrsno „pisao nešto kao pikarski, roman u kome ima mnogo akcije ali i gole opservacije života, sređinć, ljuđi i mjihova života, Da je ostao samo na bilješkarenju privatnog karaktera, Raos ne bi uspio da mapiše Književno djelo, no njemu je pošlo za rukom da svoja iskustva osmisli, đa ih literarno uzdigne do nekih trajnijih iština, đo istina poezije. i
Ražumije se, to je globalan utisak, pozitivan u svakom slučaju, jer nakom ovog djela Raoš će s pravom zauzeti istaknuto mjesto na tablici vrijednosti jugoslovenskih savremenih pisaca, ali trilogija „Vje-
čno žalosni smijeh“ nije i bez svojih međostataka od'
kojih je najbitniji, čini se, ipak ovaj: hroničarenje. prizemljivanje i zauzđavanje mašte koja oštaje tje-
skobno zaerobljena i prikovana za blatnu zemlju i”
kad to nije nmajnužnije. Pisac je miješao, inače ošlobođen svih konvehcija izraza i forme, što je dobro, romah — akcije sa hronikom, što nije đobro, Fonekac | povremeno je, kažemo, bio zauzlan i sapet činjenicama sopstvenog života tako da nije mogao da vidi dalje i đublje, što je morao, Pa i poređ svih tih, i povremeno ozbiljnijih medđostataka, RMaosova trilogija znači događaj za našu literaturu, djelo koje je unijelo osvježenje i rehabilitovalo princip životvorenosti kao još kako važam kriterijum umjetničkog djela.
Risto TRIFKOVIĆ
\
Salvador Dali
Autobiogreznfiijzn
„Vuk Karadžić“, Beograd 1965; prevod Branka Petrović
ČESTO SMO u toliko meri dokoni da nam od dosade trnu zubi. Da bismo prekratili jalovo nedeljno popodne (nema ni utakmice ni TV prenosa hokeja) dosađu, kao špricerom, presecamo ilustrovanim nedeljnikom Koji sažeto premosi senzacije iz svetske štampe i naduva-– va domaće umetničko-sportske tračeve.
Pošto jlustrovane revije nisu u mogućhosti da utole našu glad za senzacionalnim zbivanjima u umet-
„ničkom. svet, eto izđavača koji nas. SBasava i koji
nam. omogućuje” dase upoznamo sa sažčtom {ili pro-
branom) žitija iz Đ samog Daf{japosk:: MR Oe NIA M. ION
Dalijeve brkove smo upoznali još davno, Videli smo i boneku reprodukciju njegovih slika, a šad nam se pruža prilika da saznamo đa je Salvador Dali II (Prvi je bio njegov brat koji je umro još pre rođemja Dalija IT) od svojih prvih dana — misli se na dane provedene u utrobi majke — bio stvorehje izuzetno
po svemtn. Ćudno da ne konstatuje đa se rodio u kOšuljici i đa je odmah posle rođenja zatražio da promeni veš (pošto mu je boemsška prljavština ođvratna) i zamolio da mu donesu novine da pogleda da Ti je štampa primetila njegov dolazak na ovaj tako običan svet, itd.
Probirač po Dalijevim kazivanjima o sebi samom (pomalo i o njegovoj Žehni Galiy) nakupio je 75 stramica teksta koji je Već obišao sve nedeljnike i šarene štrane dnevnika to nam se nmuđi za 13 ND, naravno pod etiketom literature i uz pokušaje đokazivanja Dalijevog izrazitog književnog talenta, a ri 5mo navikli da to kupujemo za 1 ND ili čak i za 60 novih para dimafskih pa uz fo još da dobijemo dva do tri polupornografske sličice — divne li hrane za promašene intelektualće zaražene đosađom u ovom sSslepom ćrevu sveta (Balkan je za intelektualce provincija i Čafnotinja — o gde su svetlosti Evrope. blesak Pariza!).
Pomalo zbunjuje izđavačeva.ideja da ovu „knjigu
objavi u ediciji sa Marksom, Kjerkegorom, gonesko0 om, Miloševićem i izborom iz Biblije — ali 1 pod ne-.
besku kapu je svašta stalo pa se nekom tvorcu me
prebacuje ekstravagancija, . Pogovor Mira Glavurtića, informativan i pisan sa pognavanjem i ljubavlju, kazuje ponešto što o Dalijevom slikarstvu već nismo morali znali. . · Aleksandar BADNJAREVIC
·pis
Seren Kierkegor
Osvrt. na moje delo
„Vuk Karadžić“, Beograd 1966; prevela Jelena Matić
KJERGBGOR objašnjavajući sebe, nastoji đa se prikaže cem hrišćaninom u jednom određenom smiš8lu rečl, jer, se ono što prožima njegovo delo može nazvati hrik.. ćanskom ideologijom lišenom dogme i crkvenog uče. nja. Ono se „odnosi na hrišćanstvo, na problem hr.
' ćanskog bostojmmJa, s namerama da neposredno ii
pbosređno izazove polemiku protivu te ogromne il. zije koja se naziva hrišćanskim svetom, ill protivu tvrdnje da su svi stanovnici jedne zemlje, takvi ka. kvi su, hrišćani“. |I
Ovaj „skrušeni melanholik“, u nađi da će uspeti u onom čemu, teži, govori o sebi kao o čoveku kome je dano đa misli i da pati đa bi došao đo istine koja je u njegovom životu bila jedina njegova „beskrajna briga“. Pozivajući na samopregor kojim še do nje · dolazi, i polčinjavajući mu se, Kjerkegor misli na estetsko koje je u isto vreme i religiozno u delu ı koje je put ili sredstvo koje treba iskoristiti u delo. vanju na svet. U poniženju Vidi način da se pristupi onom kome se želi pomoći, Religiozno Pisac ne stiče stareći; prava religioznost je po Kjerkegoru ona koja· prožima i delo mlađog bišsca, A „primorati. nekog čoveka: da buđe pažljiv (učenik-slušač) 1 da sudi, takav je u stvari zakon istinskog strađanja",
Beleškama uz svoje đćlo Kjerkegor daje lični auto. biografski tom. Zalažući se za sticanje književne re. putacije „u masi“, on viđi sebe kao Onog koji je ge. šlo u sujeti i nađmenosti i nastavlja: literat je onaj koji svetu ne treba đa pruži samo svoje đelo, već ı sebe kao ličnost, kao čoveka. Sa druge strane, sVe. stan je važnošti svog đela.
Aktivnost Serena Kjerkegora od. ı Se na planu” negiranja oficijelnog hrišćanstva, ovog kakvo je u tumačenjima hrišćanske crkve. Pošavši od Šlajer. mahera i njegovog tvrđemja da je Sveto pismo samo mauzolej iz koga je duh, kome je ovaj posvećen, iščezao, Kjerkegor se trudi da vrati veru, kako bismo rekli, na izvesne početne pozicije, đa joj bPpriđa Ona svojštva koja je imala pre nego što je bostala javna službena dogma. Ličan, ogorčen i Često sam0ozadovoljam u svom individualizmu, on će nazvati grehom | zabluđama verovanje koje propoveda i za koje se za. laže hrišćanstvo masa. Svakako da Kjerkegor i greši kađa kaže da je hrišćanstvo, uprkoš nastojanjima po. litičara ma ovom planu, jedimo u mogućnosti đa 0%. tvari Jednakost ljuđi jer su samo u onom što ih bro. žima kao hrišćamski đuh ljudi jednaki. Po njemu Zato religiozno osećanje predstavlja ono što je istinski ljuđsko. No religiožznost sć ostvaruje u ljudskom Individuumu, a ne u ljuđskoj opštosti, i čoveku je naloženo, njegovom prirođom, da sebe čini hrišćaninom kao samovanspitač jer Kjerkegor izjednačuje prirođu religioznog čoveka Sa prirodom čoveka po sebi,
Tumačeći čoveka apstrahovano, izdvojenog iz sre. · s.
dinć, jstorije i podneblja, u njegovom mučeništvu !
- ladi za dstinom, Kjerkegor .svakako. da svojim Ge_|
lom, pa i napisima."sadržanim"m ovoj.knjizi osvrta, ukazuje na jeđam put ali u romantičnom buntu inđividualizma i neđovoljan buđući đa je lišen onih sređstava koja bi ga određila bliže, realnije i Dbotpunije.
Aleksanđar RISTOVIĆ
PODA AJ PAJAJIPAJ VAJARA JAAA VENA AVA VE VA VV a a ao vo da o db a ba bbaba baba bab bi babi
BIJE IBIDIRNIS IKONIJIOJR G. Troepol'skij
V kamvyvšah „Sovetskij pisatel“, Moskva 1964.
GAVRIL NIKOLAJEVIĆC TROJEPOLJSKI pripada Oonom naraštaju sovjetskih pisaca koji je u Yazđobiju vrsti između književnosti i žumjalistike: zajedno sa V. Ovečkinom, A. KMalininom, V. 'Temdrjakovom, S. Zaliginhom. M. Žestjovom i drugima, on je znatno doprineo razvitku savremene sovjetske prože, naročito u oblasti seoske tematike. I mjegova najnovija „knjiga srodna je skici zbog prirodnosti kazivanja, angažovanosti, i aktuelnosti. Ali nasuprot dokumentarnosti skice, OVde se, pored snažne moći zapažanja, ispoljava i piščeva bogata uobrazilja, njegov tanan smisao za lirsko, njegov zreo umetnički dar. ·
„U ševarima“ je svojevrstan lovčev dnevnik, u kojem priroda” predstavlja ne samo raskošan okvir ?aznovrsne radnje nego jedinstvenu sredinu u kojoj se odigrava to mnoštvo samostalnih a ipak međusobno povezanih događaja. Na toj osnovi izatkani su likovi, u njoj se oni dodiruju i prepliću, i njihove sudbine i zbivanja u kojima omi učestvuju — njom su prožete. Štaviše, upravo priroda omogućuje da se otkrije pritajena suština ljudska, čovekove tadosti 1 patnje. njegova ništavnost ili veličina. Priroda u Trojepoljskog ne iscrpljuje se u opisima, izrazima Oosećanja u dodiru sa njo!, razmišljanjima o njoj ili razmišljanjima koja ona podstiče, To je čitav svet za sebe, jeđar i čist, složen i prisan. Bilo da je u pitanju letimičha opaška O tistiku ili paucima, bilo đa ie reč o zanosnoj svadbemoj igri čaplji, predstava
koja čini osobitu, urnetnički meobičho upađljivu ce
linu — SsVugđe se opaža brisustvo ustreptaloš ŽžiVota, kolanje vrelih neprešušnih tokova. Čovek u toj Bšrćdini nije moćni vladalac Sveta, kome še sve botčinjava, nego veliki dobri prijatelj i poklonik svog iskohskog boravišta.
Čovekovo ponašanje u pritodi razlikujće se od UObičajenog. Ono nije drukčije, ali je izrazitije. Ćestitost i dobronamermost povezuju čoveka sa blagonaklonom prirodom, a odurnost odbija pravedna bpripoda-osvetnica, fe 56 u jedinstvu sa njom ili u tazlučenosti od nje ispoljava čovekov moral. U odnosu prema lovu i prirodi očituju sć svi likovi u knjizi i
e izdvajaju u dve grube; skupBihu omih koji u
jasno 8
sebi osećaju čvrstu vezu sa okolinom, zemljem i navodom i žive punim, stvaralačkim životom. uvek spremni da saznaju novo i dožive neponalo: |!
skupinu onih koji, prazni i beg korena a samouve-
nemi, neprestano i svugde žele da se nametnu, da poučavaju, mesposobni da uživaju ma u čemu, da saznaju bilo šta, Dok prvi u lovu ispoljavaju svoju vitalnost i žaintefesovahost za sve Oko Bebe, drugima bezošećajnost i hedostatak mašte smetaju da se prilagođe prirodi, i u naštojanju đa še suprotstave njenim mudrim zakonima — dospevaju u nevolju. Priroda, đakle, otkriva čovekova unutrašnja svojstva; ali ih i mehja: ofta krepi i pročišćuje.
Odnos prema prirodi je, međutim, samo naročito upadljiv vid izražavanja ličnosti. Kritičar O. Cajikovskaja umesno naglašava socijalnost osećanja 'Trojepoljskog prema prirodi. Upravo čovekovo društveno ponašanje i nalazi se u središtu njegove pažnje, Tako se masuprot sluganskom i Štetočihškom Peremetovljevu liku, ističe istrajnost 1 čvrstina prekaljenog borca Čumaka, čije su rćči istovremeno bolne i ponosne: „Pa, ne mogu ja, đavo da ga mosi, đa ne mi. slim! (...) Modu da ne govorim o tome... Već odavno ne govorim, ali da mislim... da mislim — izvinite! misliću zato što... ne fRogu da, ne mislim...“,
Razmišljanje, pokašto setno, ali uvek u osnovi dobro i plodno, drugo je važno obeležje ovog dela. „Nigde čovek nije tako jednostavan i iskren kao u slobodnoj prirodi“, veli pripoveđač i sam se ispoveda, već vremenit a živahan, svestah sveopšte prolažnosti, koju sve više oseća, ali i stalnog obnavljanja života, koje sve jasnije boima.
Posebno značajna odlika knjige je izuzetna rado- ·
znalost, svojstvena kako pripovedaču, tako i #ećini likova, No dok je ona samo jedna ita ostalih lica, starom Zaharu Makariču ona je smisao bostojanja. Neodoljiva privlačnost ovog Jika | potiče iz njegove bezgranične osekljivosti, svewmtrame budnosti prema
Brana ĆRNČEVIĆ
III UJE}
svemu što se događa unaokolo, ma koliko se beznačajno činilo, nekakva upitnost i Stalna želja da odgoneta. . |
U karakterizaciji se i inače ogleđa pripovedačka izvrsnost ''ojepoliskog. Iako epizodni učesnici ne tako složenih zbivanja, tek naznačeni a ne 1 razra“ đeni, svi likovi su veoma ubedljivi. Citaocu je teško da se opređeli za vedrinu Vasilija Kuzmiča, punu života, i duha, ili 'za zgrčenu tragičnu junačku pojavu Mićke Smelje, za Čumaka ili Zaharija Makariča. Dok znatan broj savremenih sovjetskih proznih bisaca ne pridaje toliko. značaj načinu govora svojih junaka, koliko sadržini njihovih iskaza, Trojepoliski je brižljivo izgradio osobem jezik svakog pojedinačnog lika, koristeći se tim postupkom Mao sredstvom kataktetizacije, čime je obmovio najbolje trađicije Klasične ruske književnosti.'
Naoko jednostavna, radnja o kojoj Trojepoljski
. pripoveđa prikazana je raznovrsno i otelovijuje UunU-
trašnju nabetost zbivanja, Kompozicija je unekoliko podređena khjiževnoj vrsti, te se celina sastoji Od mnoštva epizoda, međusobno povezanih ili tematski ili likovima. Svaka epizođa je u izvesnoj meri s5am0” stalna, što oj daje posebnu draž: ali jeđihstvenim izlagahjem u prvom licu, sušretima likova i njih0-. vim lčešćem u istini događajima sve se One spajaju u čvrsto tkivo.
Ta sjeđiMjenost svih pojedinosti, Žživopisnost ,48“ mih ćpižzođda, pogotovo ome dramatične 6 bivšem 10 bijašu Mićki Šmuelji. punoća likova, kao i djezgrovi“ tost izraza, liričnošt i zaljubljenost u pritodu čine ovu Knjigu lepom i dragom. i :
Jovan JANICIJEVIĆ
Vidim rađanje čoveka, prvi je silazio sa drveta a ostali su uzalud vikali: majmune!
Kad se tiranin pehje iznad zemlje on prvo mora da savlada silu zemljine težnje. |
Srećni ljudi su manje očekivali od života. ~ | |
Pesimista se uvek plaši da će ga optimista u životnom
zanosu Dpoješti.
Pčele su krive za slatki
»
život: one proizvode med.
\
RNJIŽEVNE NOVINE