Književne novine

LIRIKA UJ IPTRIE/V/OJDUJ

TU FU

TU PU (712—77. god. n. e.) je živeo u periodu dinastije Tan, koja vlada od 618. do 906. godine n. e, To je vreme kada se u Kini ra-

zvijaju feudalni odnosi i stvara,

posle dugih gođina meteža i' ratova,

centralizovana država. Taj period istovremeno predstavlja i zlatno đoba klasične kineske literature, doba velikih pesnika Kine kao što su Li Tai Po, Tu Fu, Van Vej i drugi. Tu Fu je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga doba i odličan poznavalac literature svoje zemlje. Od 741. g. živi u prestonici (Loajanu i Čananu), uzaluđ pokušavajući da nađe zaposlenje u državnoj službi, Ceo život je proveo u siromaštvu i nespokojstvu. Da bi obezbeđio nasušni hleb za porodđicu bio je prinuđen da na dvorovima bogatih činovnika zabavlja goste stihovima, Međutim, nikad nije uspeo da za sebe i svoju porodicu obezbedi ni najelementarnije uslove za život.

Njegov najmlađi sin umire od gladi, umire "0 g. Skoro svi njegovi stihovi imaju autobiograT-

od paralize i

ski karakter, Ali njegova subjektivn,

a on oboleva od tuberkuloze, zatim

a transpozicija sveta i vremena Ver-

no odražava sociološku i etičku strukturu kineskog feuđalnog društva i misli i osećanja ugnjetenih. Tu Fu je najveći socijalni pesnik kineske klasične literature. Nasuprot svom velikom zemljaku 1 ličnom prijateliu Li Tai Pou, pesniku nepomućene radosti i lepote, Tu Fu je pesnik mnespokojstva i bola. Česti motivi u njegovoj poeziji su ratovi, pustošenja, porazi, izgubljenost u vremenu i glad, što predstavlja realistički odraz vremena u kome je živeo, vremena feudalnih ratova, buna i nemira, koji su značili početak propasti dinastije Tan.

Plač zbog poraza na jezeru Čentao

p ošt! SU junaci u, zimu snmežnu ma podvig uzaludmi.

Kvo mjihova postade voda jezerska ,

i jezero Čentao se odemu u crvemo.

Na mebu dalekom luta izmaglica plava. Odavno već je mir

ma bojnom polju,

tu gde je mekad četrdeset hiljada kineskih vojnika poginulo.

I osvajači

već su otišli,

belim, snegom, opravši strele krvave, posrćući od pijamki i bluda,

i varvaYske pesme pevajući.

A ogorčeni žitelji DYestomice ma Sever gledaju

i plaču:

Oni su spremmi

dam, i moć da se mole

za pohod osvetnički pohod državmi.

(756. g.)

Dođe gost...

D OPE GOST sa obala dalekog moa,

Bisere mi donese morskih mimlfa suze.

Otkrih ma, njima znakove mejasne,

Uzalud pokušavah da ih odgonmetnem.

Bisere stavih

wu kutiju bambusovu da ih, sačuvam

za mporezmika.

Biseri se

u. kapi krvi pYetvoniše, i sa mnom opet ostadoše nemir i siromaštvo.

(769. g.)

Selo Cjancun

RI ZALASKU Sumce svojim, zlatnim, sjajem plavi ravmicu potocima zraka.

Svome se domu vraćam kao stramac:

susreće me žagor vrabaca i pogledi čudni mojih zemljaka.

Kao da me veco neke tajne skriva: čude se što me posle bura i nemira i krvavih ratova opet ide Živa.

Suseđi se kupe u kYrug, iza zida,

neprestano šapću

i sude.

Mrak je sve gušći i ja sveću palim da bi cele moći gledao te ljude.

(767 g.)

Tuga

AŠTO TAKO brzo opada lišće? Hteo bih da proleće duže potraje.

Žal za Yadošću i tugom proletjom sa mladošću mojom lagano mestaje.

Da se boli zaborave potrebno je pijan biti, da se kažu osećamja stihovi su potrebni.

Mene bi shvatio Tao Cjan*) ko druga, al wu istom, vremenu

mismo ođemi. (761. g.)

Beli konj

S A SEVERA dojunio, Strelom, sedlo probodeno.

Tuga za. palim u boju, Šta se zna o ubijenom?

Možda, sa njim je, u, boju, vojskovođa poginuo...

Smvt sad luta , putevima, —

Još -će mnogo biti suza u očima. (770. g.) Preveo: Branko Vuković

*) Tao Cjan ili Tao Jan — Min (365. — 372 g. n. e,), veliki kineski pesnik.

PIŠU: GORDANA MAJSTOROVIĆ, NIKOLA TRAJ-

KOVIĆ,

JULKA ĐORĐEVIĆ

HLAPEC, OLIVERA

PANIĆ I ALEKSANDAR POFOVIĆ

u _A—A_ČJ—„_ ezK=Xmunu u —__ HHH A)

FORUM

U odbranu dijalektalne književnosti

U ČLANKU „Regionalizam i dijalektalna Književnost“, Objavljenom u dvobroju časopisa „Forum“ za maj i juni mesec, Marin Praničević ukazuje na čestu pojavu mešanja pojma dijalektalne poezije sa regionalnom i nesporazume koji iz ovoga proističu. Franičević se u prvom redu zalaže za određivanje preciznije terminologije koja bi isklju čila brkanje ova dva pojma. Naime, često se događa da Se celokupna dijalektalna poezija svrsta u regionalnu i da tako dobije obeležje lokalnog, folklornog značaja koji ona u mnogim ostvarenjima, naročito hrvatskih Kknjiževnika, daleko prevazilazi. Na taj način dijalekat, koji ne mora da bude usko vezan za Određenu regiju, nosi eliketu regionalizma i obrnuio, regionalna književnost koja nije pisana u dijalektu, tretira se kao dijalektalna. Mešanje poj ma regionalnog sa pojmom dijalektalnog dovelo bi, po T'raničeviću, u pitanje veoma visoku vrednost nekih pešničkih ostvarenja na dijalektima. Balade Petrice Kerempuha Miroslava MKrleže pisane na kajkavskom narečju, zahvataju celu hrvatsku prošlost i daleko prelaze okvire brvatske književnosti, čak i jugoslovenske. Po jednom stro go formalističkom sudu one bi morale da imaju samo lokalni značaj. U tom slučaju njima bi se i kao vrhunskom pesničkom ostvarenju oduzelo pravo na veći značaj od folklornog. Isto bi se dogodilo | sa piscima koji su se Samo tematski vezali u svojim delima za, određeni kraj. Po ovakvom kriterijumu i An-

LES LETTRES FRANCAISES

Zola danas

„AKO JE POSTOJAO neki pisac o kome 5C diskutovalo i postavljalo pitanje da li je genije ili uopšte pisac, to je nesumnjivo bio Zolać“ — tako počinje pod gornjim naslovom Svoj članak Iber JEO. — Ali, to je Samo znak da Zola ni.danas nije prestao da bude slavan i mnogo čitan pisac, A osim toga, Zola je učinio još nešto: on je uVeo književnost u svakodnevni život. Pisao je romane u istom trenutku u kome se i sam događaj romana zbivao.

Tpak, sad povođom 65 8Odina od njegove smrti, pisac ovog članka pita se da nije došlo vreme da se Zola ponovo objavi u jednom izdanju ne toliko kritičkom, koliko praktičnom i pogodnom za najširu čitalačldu publiku. Svaki „pošten čovek“ danaŠnjice trebalo bi da ima u svojoj biblioteci jednog! „kom pletnog“ Zolu. Gak predlaže i ime za takvu biblioteku velikih francuskih pisaca „Krug dragocenih knjiga“. Ta bi biblioteka obuhvatala romane iz Zoline mladosti, zatim celokupne „Rugon-Makare“ zajedno sa novelama, najzad njegove članke i veliku studiju o njemu. Razume 5čČ da bi tu trebalo dati i izbor njegovih pisama, koja su karakteristična za njegovu ličnost i njegove poglede na svet i savremenike.

Što se tiče samih tekstova, morali bi se ponovo pregledati i uporediti sa originalnim Zolinim izdanjima, jer se ponavljanjem izdanja nakupi lo mnogo grešaka, koje često menjaju smisao čitavih pasusa. A koliko je do sada bilo objavljeno primeraka ŽZolinih romana, najviše govori podatak, da je samo u jednom masovnom izdanju njegovih „Rugon-Makara“ iz 1923. godine dva i po miliona primeraka bilo odštampano i prodato.

Ovo novo izdanje ne bi trealo biti „univerzitetsko“, već za šire mase, praćeno Sstudijama, u kojima bi se govor']o o „Zoli danas“, odnosno O

drić, Šegedin, Marinković i Kaleb uvrstili bi se u reg onalne. pisce, Analogno tome Amerikanci Koldvel, Fokner ili Belou morali bi se Ssmatrati regionalnim piscima. Fra ničević se izjašnjava protiv ovako uskih formalističkih kriterijuma: „... regionalni nisu oni pisci koji se vezuju za određeni kraj, nego oni koji iz bilo kojih razloga ne mogu da ga umetnički osmisle i učine interesamitnim za drwuge; oni koji svoju regioaalnu problematiku ne uspevaju povezati s općenacionalnom pa n je 8 općeljudskom.“ (podvukla G. M.)

Čak ni grupa pisaca Hrvatske moderne, koja se dvadesetih godina mazivala regionalističkom po “sopstvenom »predeljenju (LJ. Wiesner, N Polić, F. Galović, V. Gobarić) aije jasno precizirala pojam Te gionalizma. Književnost na re gionalnim jezicima nije sama po sebi regionalna kao što ni poezija na dijalektima ne može da ima isključivo regionalni značaj. Kako objasniti svet ski značaj provansalske poezije koja je pisana na dijalek tu? „Regionalan je, dakle, samo jezik, ali književnost nije regionalna, iako je unutar nje bilo regionalnih pisaca“.

Dijalektalna poezija vraćala se, po PFraničeviću, govoOTnom jeziku, njegovim OSVeženjima, a cvetala je uvek U vreme socijalnih pokreta. Hrvatski pesnici su pevali na di jalektu ne zbog nemoći da izi du iz regionalne uskogrudosti, nego, naprotiv, u težnji da sadržajno i izražajno OsVetle svoju poeziju i da je približe čoveku kome su Se Obraćali: „Po tome je naša dijalektalna poezija više avangardna nego regionalna“, zaključuje u ovom interesantnom prilogu časopisa „Forum“ Marin PFraničević.' (G. M.)

svakom pojedinom delu kako ono danas izgleda i kako ga danas treba razumeti.

Uz ovaj članak pisac citira i jedno Zolino pismo, u kome

"Zola govori o Hipolitu "enu.

Zanimljivo je šta Zola kaže: „Vi mi pominjete Tena! A ja sam se nadao da će on moći ia nas razume i da nas podr ži. Ali, o tome nema ni. govora: kad piše Ten o savremenim vomansijerima, on se spušta na kolena pred Maloom i ne pozdravlja čak ni PFlobera, bar ne javno. Ten je vrlo veliki duh, ali naprsao iz straha od Komune, i sada kad hoće da analizira savremeni svet, on unapred počinje da se lrese od straha“. (N. T.)

aaraemueR Roana raunara u LITERARNI NOVINY _uzzrgupwuumuuuIAIe uuu uan nuo

Diskusije o prozi

„UZ ZAKLJUČAK DISKUSIJB O PROZI“ je naslov teksta dr Milana Jungmana, glavnog urednika ovoga praškog lista, objavljenog u 29. OVOgodišnjem broju. Svoja objašnjavanja Jungman započinje konstatacijom da ne taji da je posle neslavnih iskustava iz prošlosti bilo malo Vvolje za razgovore, jer bi Veoma riskantan korak bio borba protiv starih koncepcija koje su postale neka vrsta opšteprimljenog mišljenja. Minulih gođina čitaoci su se SUOčavali sa takvim diskusijama i na njihovom kraju uvek su pobeđivali „elementi dobra i optimizma“. Kada je stupila u život mlađa generacija iZgledalo je da književna javnost prati njihov razvoj, ali io se pokazalo netačnim. Za javne izjave pisaca mlade generacije bili su zainteresovani samo mlađi kritičari i ispo stavilo se da se stanje mlade kritike smatra značajnijim i ozbiljnijim problemom od situacije u savremenoj prozi. Možda je tome uverenju dopri neo i članak Jana Lopatke ko ji je izjavio da je, osim nekoliko retkih izuzetaka, mlada proza bez vrednosti. Jungman ne deli Lopatkino mišljenje i pita se šta je uzrok tim nepovoljnim komentarima? On pretpostavlja, ne želeći da se njegovo mišljenje shvati kao sud, da je u pitanju kriza vred nosti koja je zahvatila celu

IZLOG

ČASOPISA

književnost. Pedesetih godina

· gotovo svaka knjiga bila. je

pozdravljena kao vredno prozno ostvarenje i čitaoci su bili uvereni da su u pitanju dela trajne književne vrednosti. Proza se držala realističkih metoda i sve je bilo jasno i objašnjivo. Šezdesetih godina situacija se izmenila. TTraženje novog smisla života i nove perspektive iz kojih će se posmatrati svet rušili su stara uverenja. Gomilali su se nesporazumi. Nije više bilo preglednosti. Nestala je stabil'nost kriterijuma. Jedna pored druge javljaju se knjige različitih literarnih koncepcija. Sa tim stanjem ne mogu da se pomire ljudi koji 5u smatrali stanje 50-tih godina normalnim literarnim stanjem. Sada smo, po Jungmanovomi mišljenju, svedoci procesa koji treba da raščisti atmosferu i da stvori zdravije uslove za evoluciju proze. Tstovremeno, danas nema nekih zgcentara koji bi formirali trajne vrednosti. Uloga kritike se izmenila i književnost je bez nekog većeg utcaja na duhove. Uspeh doživljavaju dela izvan prozne književnosti i knji ževne kritike, iz oblasti filozo lije, sociologije i istorije.

Pa ipak, ističe na kraju Jungman, ta diskusija je do-

nela jedan, iako mali, uspeh;

potvrdila je ono što je već nekoliko godina činjenica, a to je da kritika ne izvršava dužnost koja joj pripada. Razumljivo je da se mlađa generacija kritičara bezobzirno opredeljuje za reviziju vrednosti, da je stroga u analizama savremene proze i da je sklona obaranju starih idola. Ali, potrebno je da se kritika čuva ekstrema, raznih jednostranosti i predrasuda isto tako opasnih kao što su i one

protiv kojih se bori. (J. Đ.H.)

KINOISKUSTVO

Kako doći do dobrog filma U JULSKOM BROJU ovog

sovjetskog časopisa objavljen.

je napis „Kako uzeti od filma ono što je najbolje“ u kome se govori o distribuciji, filmovima i publici.

Redakcija ovog časopisa sva kodnevno dobija veliki broj pisama u kojima se ljubitelji filma negativno izražavaju 9 propagandi namenjenoj filmu i ogorčeno konstatuju da je sistem distribucije neprijatelj ski naklonjen publici. Često se događa da kvalitetni, u sve tu i Sovjetskom Savezu priznati, filmovi veoma brzo iščezavaju sa filmskih ekrana da bi ustupili mesto uvoznim besmislenim i lošim filmovima. Mnogi čitaoci iz udaljenih krajeva SSSR-a se žale da je teško doći do kopije novih filmova i da se često ne zna da li će jedan film biti prikazan ili ne.

Postavlja se pitanje kakva su prava i mogućnosti filmskih radnika zaposlenih u distribuciji. Da li oni mogu da preuzmu inicijativu i da li poseduju organizatorske sposobnosti ili delaju stihijski i automatski. Povodom ovih pitanja ovaj časopis je organizovao „okrugli sto“ kome su prisustvovali poznati filmski radnici. Konstatovan je nedostatak kulturne reklame, izvesna nezainteresovanost da se film objasni publici pre nego što ga ona vidi. Javlja se i još jedan problem — šva~– ki film ima određeni rok prikazivanja i događa se da dobri filmovi, baš zbog tog Oograničenja, silaze s repertoara iako interesovanje publike i dalje postoji. Razlog leži u isuviše malom broju kopija koje su nedovoljne da podmire potrebe velike mreže bioskopa širom SSSR-a. Zbog to ga je skoro stalna praksa da se jedan film skida sa reperto ara u jednom građu da bi stigao da se prikaže u drugom. Tako su mnogi gledaoci lišeni mogućnosti da v'de dobar film pa željni zabave često gledaiu sve ono što im se servira i što nema većih vrednosti.

Kako učiniti da dobar {film dođe do više gledalaca i Uu dostojnoj reprezentaciji? Sasvim je jasno da dosadašnii sistem distribucije ne pruža

mogućnosti da se od filma uzme ono što je najbolje, U diskusiji je predloženo da bi bilo poželjno klasificirati bioskope po filmskim žanrovima. Neophodno je učiniti pro pagandu šlo Rkvalitetnijom i efikasnijom. Povećati broi ko pija filmova i planirati di. stribuciju. Naročito je važno da produkcija i distribucija budu u dogovoru i uzajamnoj vezi. (O. P.)

D:HHem>KEK_K——__Ia——IO CHRIST UND WELT

Šuma listova U DVADESET DEVETGM BROJU ovih nedeljnih Hbvik na, a pod gornjim naslovom, Voligang Hepker (Wolfgang Hopker) kaže da je štampa najređe objekt, ali skoro uvek i bez izuzetka subjekt kritike. Ona piše o svakom i o svačem, ali jedva ikad o sebi samoj. Pa ipak, onaj ko jedino u štampi, to jest u novi. nama, traži obaveštenja o štampi, ima odnedavno na raspolaganju nekoliko publika. cija, koje pomažu uvidu i selekciji. Zbirka „Nemačka štampa posle 1945.“ (Deutshe Presse seit 1945) iz pera pet. naest autora najpre ostavlja utisak sasvim šarenog kaleidoskopa, koji se zatim ipak sastavlja u sliku celine, Struč njaci od zanata opisuju tu jedno poglavlje savremene istorije, počev od politike koju su saveznici Sprovodili u vezi sa štampom, pa do procesa koncentracije, koji rapid no zahvata današnje novinarstvo. Ova zbirka daje odgovore na neka pitanja o tome ko „pravi“ danas štampu u Nemačkoj i da li na javno mnenje utiču država ili vlada, ili možda još više savezi interesa, privatne grupe moćnika, Opšte prihvaćeno mišljenje da su novine, nasuprot drugim sredstvima komunikadija, u povlačenju, opovrgava jedna i inače korisna stručna»knjiga, koja pod naslovom „Ma-

sovni mediji, tajne Mođe“ (Massenmedien, die geheimen „iFdhrer) „obaveštava. „čitapeg o „štampi, filmu, radiju i telBi-

zZiji. Ovaj brižljivo na poglav-

lja podeljeni i od katoličkih publicista osporavani svezak želi da bude nešto više od same projekcije. On hoće — a to je pohvale vredna pedagoška namera, veli Hepker stručnim znanjem da Yposreduje u pretpostavci ka pravom ophođenju s muasovnim medijima. Drukčije rečeno: masovni mediji mogu da budu zavodnici — ako jh ne prozremo, ali mogu biti vođe ako se njima pravilno koristimo. 'Pomoću ponajviše teško pri stupačnog materijala Fišer opisuje istorijski razvoj i današnji lik trinaest listova koji imaju „međunarodni značaj. Pred činjenicom navale masovne štampe utešno je da za kriterij rangiranja jednog lista među „svetske listove“ nije odlučujući tiraž. Jedan od najuticajnijih listova eviopskog ranga, Neue }ŽZurcher Zeitung, sa 82000 primeraka dnevno dostiže fliraž jednog nemačkog provincijskog lista, Za kvalitet nije uslov kvantitet. Više kao stručna literatura — ali za pasioniranog čitaoca, veli Hepker, ipak korisna smatraju se dve zbirke ČčasOpisa „Publicistika“ ( Publizist:k). Svaka posebno opremljena kao svečano izdanje pO“ vodom osamdesetog rođendana Žurnaliste Bdgara ŠtemRubazta (Stern-Rubarth), odnosno devedesetog rođendana

stručnjaka za nauku 0 n0vinarstvu Ola Grota (Oto Groth), u njima se obiljem

pojedinačnih priloga osvetljavaju daleki i aktualni aspek" ti novinarstva.

Prava, ili čak i pbvlastice, — završava Hepker — u de mokratiji su još nepromenje” no zasnovana na obavezamš. I tako Šnajderovo istraž.Va” nje dopire do najaktuelniješ pitanja: da li i koliko na pri vilegiju slobode štampe im&d pravo jedna ni za kakvu iy govornost nevezana, a S5am0 na senzac:ju, skandal i afere pohlepna, komercijalna štam“ pa? (A. P.)

ZNJIŽBVNE NOVINE