Književne novine

esej esej esej esej esej esej esej esej

Istina nimalo nije skromna, kao što to nije mi svetlost.

j Karl Maks

ANAS VEĆ i vrapci po krovovi

a avemenoj krizi svih vrednosti, va pt no i praznoglavo ćeretanje toliko je dobužalo, da misaonog čoveka stavlja pred dilemu: ili umuknuti — ili najzad shvatiti o čemu je zapravo reč. I, ukoliko se ne pređaje rezigniranom ćufanju, čovek shvata da se istina o rečenoj krizi mora osloniti ma saznanje i priznanje o krizi same istine. Neuralgično pitanje ili čvorište čitave estetičke problematike sastoji se danas, takođe, u problemu umetničke istine; čak i sama zagonetka lepote javlja se

u funkciji ovog središnjeg savremenog pro

blema. O

U istini počinjemo nazirati najopštiju i najosnovniju ljudsku vrednost, budući da se sve vrednosti obrazuju u dimenziji svesti, a najspecifičniju vrednost svesti čimi baš istina. Jer, ako se stvarnost idemtifikuje sa bićem, vrednost kao takva — kao dijalektička antiteza stvarnosti — mora se definisati svešću. Da li gljiva vređi kao predmet ishrame, to zavisi od toga da li znamo da je ona otrovna ili neotrovna. Naravno, svaku vrednost defimiše ne samo saznanje nego i delovanje, pošto je ono prvo neophodan sačinilac ovoga drugoga: saznanje ustanovljuje potencijalnu vrednost koja se, onda, realizuje delanjem. Na svaki način, lepota egzistira u zavisnosti od istine, to jest od bitne tekovine i vrednosti samahja: ružna istima ostaje istina, dok lažna lepota nije lepota. Odsustvo istine devalorizuje svaku drugu vrednosf, ali manjak ostalih vrednosti nije u stanju da obezvredi istinu. Štaviše, istini je podređena i sama korist, koju pragmatizam i utilitarizam guraju ha vrh skale vrednosti. Da li neko sazna nie o svetu može da nam buđe korisno, fo zavisi :od tačnosti našega samosaznanja, odnosno — od egzakfnog saznanja naših vlastifih potreba: ako ne raspolažemo istinom o tim potrebama, mi nismo u mogućnosti da iskoristimo naše znanje o stvarima, niti pak da ga ocenimo kao korisno ili štetno. Uhilitarizam izbacuje istinu na vrata, ali ona mu se zato uvlači u kuću kroz prozor.

Doduše, zakliučci samosaznanja mogu se sukobiti ea pojedinim rezultatima saznamja o svetu, -—- za koje se može zaključiti da su nam štetni u datim uslovima, — ali je pri tom jasno da se čitav sukob ipak odigrava u okviru ljudskoga saznanja kao pokretne celine. Na ta' mačin. prateći frag savremene Krize ljudskih vrednosti, neizbežno dospevamo upravo do ove celine, dakle — do žarišta u kome se rasplamsava kriza istine kao takve,

Ž.

Ovu radikalnu Krizu potpaljuju iskre koje vrcaju, pre svega, iz sudara raznih istina. Taj sudar ogleda se, na primer, i naročito, u tome što T,. S. Eliot i drugi autori vaskrsavaju staYu doktrinu o „dvojnoj istimi“; pri fom, sa veoma sumnjivim pravom. neki od njih pozivaju se na postojanje različitih, ali ekvivalentnih naučnih „teorija, kao što su teorije o talasnoj i korpuskularnoi strukturi svetlosti. Nasuprot tome, ista pojava našla je Kritički odraz u delima pojedinih marksista, recimo u spisima Antonija Gramšiia, koji je konstatovao da „čovek iz mase“ ima „dve teorijske svesti“, naime — da se on na delu drži jedne savremene istine, dok na rečima ispoveđa izvesnu dvrugu i drugačiju istimu, nasleđenu i nametnutu od prošlosti. Ocrtani sudar odigraVa se između raznih planova svesti i saznanja, najčešće između nauke i religije, — ali, takođe, i na svmkom od ovih planova ponaosob,

Sifuacijiu istine dramatizuje — do tačke kri7e — ne samo taj sudar, nego i kolizija istime sa raznim drugim vrednostima, pogotovu sa imperativima koristi ili dobra. Ovu koliziju nastoji da ozakoni, između ostalih, i poznati 7apadnonemački esejist Hang Egon Holtuzen, naklonjen religioznoj varijanti egzistencijalizma, U svojoj knjizi „Das Schone und das Wahre" (Minhen. 1958. godine), on đokazuje meku Vrstu razvoda između estetske i mne-estetske istine, zapravo principijelnu nesamerljivost is-

mali esej

_ —— —-— -_—–—) _--————

Meksandar RISTOVIĆ

ONE POZICIJE koje su do sada zauzimale harmohija i večnost oblika iščezavaju ustupajući mesto trajnosti u fragmentarnom. Život fragmenta ispunjava prostor koji je u ranijim epohama bio jedino posed snaga koje su bile predstavljene velikim zamahom, rušilačkim i sVesjedinjujućim u isti mah, sa delotvornim bprintipima, sa njima kao izrazom elementarnosti. Hshil je mogao da ima iza sebe kao „kamen temeljac“ nacionalni grčki mit kao bazu sa koje je otpočinjao svoje „kružno sanjarenje“, UpraVo jer je ovaj prožimao svakodnevicu Grka kao forma njihovih odnosa, kao n=ka vrsta uopštene Teligioznosti. Drugi neko mogao je da ispuni TUZ i da dramatičnost stvaranja, kao jedinbD dramsko u stvoremom, iscrpi u porodičnoj dramatici sa daleko većim iskustvom, no koje se hije ticalo samo spoljašnjih faktora, na Pptrimer: jezika, scenografije, stila. Bio je to isto tako zaleđeni mit, plasiran spolja, čija je elemehtarnost implicitna svrsishodnijim shemama šbsoluinog postupka. Mogao ie to da bude Ib"m, Rable ili Igo; njihova se imena u ovim Mdrednicama mogu zamenjivati a da pri tom | govore. Sarkazam Šoovih postulata, rab OVske groteske, liričnost starog kova upotrebjena sa drugojačijim ciljevima, pa otuda i noVa, njegov — na kraju — shematizam, tako SVojstven Wasnijoj engleskoj reprodukciji Šekšbira, još uvek ima za svojim leđima nešto Osavremenjenu anitologiju, ša bogovima . bez Mobičajenog oreola, ali sa bogovima čija patnja ma društvenu pombpu, patetičnost i lokalnu so-

KNJIŽEVNE NOVINE

aRMDIh

ERITAS

— ISTINA O ISTINI —

tine i lepote: „Ne-estetičko pitanje istine piše on tamo — ima drugi smisao nego ono estetičko, i oba pitanja ne mogu se polarizova=ti u jednoj istoj logičkoj ravni“.

Umesto da reše krizu koja je ovde u pitanju, ovakva shvatanja u stvari je još potpunije dramalizuju, pojačavajući je do klimaksa; Jer, ona razvijaju izvesnu filozofsku neistinu o problemu umetničke i naučne istine, Ona su podjednako neistinita uprkos svom, račva-

Radojica TAUTOVIĆ

nju u dijametralno oprečne smerove: intelektualizam — ·3«voluntarizam, estetizam — uthilitarizam, pluralizam — 3 Htotalitarizam, i tako redom... u beskraj. Ništa manje neistinit nije ni filozofski „neutralizam“, koji se leluja između ovih mpolarizovanih shvatanja, uobražavajući da se time uzdiže iznad njih. Izgleda da jedan vid „neutralističkog“ stava u pitanju umetničke istie nalazimo u „modernoj“ koncepciji ume{fnosti kao stvarnosti, upravo kao „ko-realiteta“. Prema ovoj koncepciji, umetnost je neka samosvojna stvar nost, pa je stoga deplasirano pitati da li je ona istinita ili lažna, odnosno — da li adekvatno ili neadekvatno odslikava objektivnu stvarnost: ako je nešto — samo po sebi — stvar, ono ne može biti i slika «tvari. Drugim rečima, umetničko delo nije ni istinito ni neistinito, pošto je — realno kao sam atom, planina ili zvezda.

Povrh svega, da bi dramatični zaplet bio komplikovaniji i kritičniji, neistinite misli infiltriraju se u istinite koncepcije, isto onako kao što se nesvodljivi primat istine nameće utilitarizmu koji je rad da istinu podredi zahtevima koristi. Takvoj infiltraciji nije mogla da odoli ni kritička, umnogome adekvatna koncepcija jednoga Gramšija, koji je podrovao temelj ove koncepcije, kvalifikujući potvrdu objektivne realnosti kao „metafiziku ili padanje u neku formu misticizma“! Nešto suptilnijoj, ali zato i aktuelnijoj infiltraciji slične vrste podlegla je i misao poljskoga marksiste Adama Šafa, koji je sedište i područje istine zatvorio u granice pojma, u granice nauke i filozofije, dopuštajući na taj način indiferentnost ili neufralnost umetničkog stvaranja u pogledu istine. Na stranicama svoga dela „Neki problemi marksističke teorije istine“ (Beograd, 1960. godime), Šaf je tvrdio: „Vrednovanje pomoću prideva „istinit“ i „neistinit“ ostavljamo, dakle, iskliučivo za intelektualnu oblast, ne negirajući pri tom niukoliko da odnos odražavanja... postoji ne samo u intelektualnoj, već isto tako i u drugim oblastima“, Ovakva filozofska polovičnost (odraz, ali ne i istina) ogoljuje bok marksističke feorije prema oštrici estetičkog dualizma i pluralizma, koji zakonu istime osporavaju jedinstveno značenie i univerzalno važenje. Uostalom, i sam Šaf uviđa da se njegova teza ne da bez natege uklopiti u marksističku teoriju istine: on konstatuje da su „klasici marksizma i pojmove i pred-

i OTJAJSI

MA FRAGMIENTU

cijalnu svrsishodnost, On je taji koji zameće kavgu sa protektorima bacajući kao kakav vitez „bez straha i mane“ rukavicu u lice onom društvu koje se moglo u tom času trzati od grčeva, ali za koga je taj izazov mogao da bude, isto tako, i neka vrsta zabave, zadovoljstva i oslobađanja od sopstvene unutarnje napregnutosti. Nemir nije dolazio odovud, od te — reklo bi se — šarlatanske revolucionarnosti, jer je pozorište već gubilo ili bilo sasvim izgubilo svoj prostor u kome su bogovi vodili reč i određivali sudbine poigravajući se sa onima koji su bili ostavljeni njihovoj milosti, no koje se ipak trebalo domoći kroz poniznost i aiilosrđe. Nije drama bila to što ıh je izbacilo na ulice dok je žuborio glas biznismena sa vatrenom · ogrlicom, nije ih, kanda, ona ni pomakla iz udobnih fotelja, niti im je zamaglila stakleni ziđ domova. kroz koji su vekovima posmatrali svoj vrt sa puzavicama : vodđoskokom. Bilo je, postojalo je i događalo se nešto drugo što je izvuklo jastučiće ispod fustih tela, što je đunulo u svećice rođendanskih kolača. Možda u teatru Gorkog treba tražiti faj poslednji oblik koji je govorio u ime Nekog umesto da govori u ime Nečeg i gde su pozicije forme imale svoj odgovarajući oblik u društvu, svoju organizovanu masu ne gledalaca no proizvođača sledališta.

Ako je Homer idealni pesnik — koji se sa podjednakom veštizom upuštao DD razgovore sa bogovima kao i sa smrtnicims, koji su čak i u njegovom vremenu bili daleko manje religiozni

SMA

e

esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej

stave fakođe kvalifikovali kao istinite ili neistinite“, Sledstveno, teorija Adama Šafa ne bi se mogla bez ograđe primiti kao markSROAU već, možda, pre kao „neomarksisti-

a“. ;

Za uzvrat, Šaf tiačno zapaža da teorija istine zauzima centralni položaj u čitavom sistemu filozofije, budući da sačinjava tra= verzu koja vezuje ontologiju i gnoseologiju kao glavme stubove-nosače toga sistema.

3.

Stvarno, problem istine i nije ništa drugo do problem odnosa saznanja prema biću, Shodno marksističkoi koncepciji koja, i u toj tački, dijalektički produžuje klasičnu misao, taj odnos je odnos adekvacije; govoreći nešto drukčije, to je odnos pokretne, veće ili manje podudarnosti saznanja sa bićem. Nasuprot ovom „klasičnom“ „gledištu „adekvacije, „modema“ filozofija traži načelo i merilo istine u nekoj unufarnjoj koherenciji (neprotivrečnoj povezanosti) samoga saznanja. U svakom slučaju, marksizam dijalektički reafirmiše klasičnu „aristotelsku“ definiciju istine: adaequatio rei et intellectus. Neophodno je podvući dijalektički karakter ove reafirmacije.

Takav karakter dao joj je već i sam Hegel,

'koji je klasičnu definiciju istine prodđubio i

dopunio uslovom da stvar ima da bude saglasna sa samom sobom, kao što je i naša istinita misao saglasna sa njom. Ovu presudnu dopunu Hegel je formulisao na sledeći način: „Ako je istina, u subjektivnom smisu, podudaranje predstave sa predmetom, onda je istinito u objektivnom smislu podđudaranje stvari sa samom sobom“. Očevidno, navedena formulacija odlučno potencira objektivnost i dinamičnost istine.

podložne neminovnoj „profamaciji“ ili kritici. Otudđa, ako ljudska misao ostane na bilo kom od ovih odmorišta, njena istina se izvitope” ruje najpre u samoobmanu, a onda i u obmanu. Na svoj način, to kobno izvitoperavanje je uočio i Tomas Man, koji, u „Ispovestima varalice Feliksa Krula“, beleži dijalektički paradoks da „preterano istinite“ reči postaju „zbog toga upola istinite, neistinite zapravo“. Antonio Gramši rezolutno tvrdi da čak i naučne istine mogu uleteti u zamku istoga paradoksa: po njemu, svaka naučna teza izokreće se u mit, što znači — u neistinu, ako se

„forsira“ (kako to on kaže).

· Ako saznanje obuhvata suštinu istie, kazivanje joj omogućuje egzistenciju: uopšte uzev, ćutanje ubija istinu, bar isto onoliko koliko je ubija i prazna, lJažljiva glagoljivost. „Štaviše, „prećutna istima je, možda, još pogubnija od izričite neistine. Bilo kako bilo, problem kazivanja istine čini most između problematike saznanja i problematike đelovanja, s obzirom na funkciju jezika kao bitnog instrumenfa saradmje među ljudima. Otuda, uostalom, i ono karakteristično kolebanje i protivrečje u tretiranju same reči, koja se čas bagateliše kao jalova, vazdušasta ap= strakcija, a čas se sankcioniše kao počeina akcija, kao proklijali čim, često i kao zločin, Međutim, baš na „mostu“ reči, opšti problem istine biva specifikovan u pitanje umetničke istine, ukoliko umetnost znači jedno Dosebno i više đelanje, šaržirano određenim saznanjem.

4

Ako kazivanje obrazuje most između saznanja i delovanja, delanje bi sa svoje strane predstavljalo organsku dijalektičku sintezu saznanja: ono bi oblikovalo i pre=

bića i

RAKO SAGLEDATI ISTINU?

Naime, naša predstava o datom predmetu postaje neistinita ne samo zbog svoje sopstvene promene, zbog promene subjekta saznanja, recimo — zbog njegove zainteresovanosti, neukostii ili lažljivosti, — već u prvom redu zbog promene samoga predmeta: usled autodimamike objekta, njegov oblik egzistencije biva nepodudaram sa njegovom suštinom, a sađašnje stanje — nepodudamo sa onim prošlim. Tako i naša, nekad istinita, ustaljena predstava Dostaje neistinita, što znači — neadekvatna u odnosu na pokretni i preinačeni predmet, Prema tome, istina i laž su bar isto toliko stvar objektivne nužnosti, koliko i stvar naše subjektivne volje i svesti: ponekad, čovek mora bluditi, čak i kad najiskrenije, najsnažnije hoće istinu.

Hegelovo shvatanje, međutim, krcato je dubokim implikacijama i dalekosežnim „konzekvencijama, Na prvom mestu, ono implikuje postavku da istina prebiva ne toliko u pojedinim gotovim rezultatima saznanja, koliko u celokupnom, otvorenom procesu saznavanja. Pojedine istine nisu ništa drugo do prolazna odmorišta na večnom putu jedinstvene, cele, neiscrpne Istine. I, baš zato što je samo ova poslednja u određenom smislu sveta, sve one druge su bez ikakvog izuzetka profane, to jest

nego što se to uobičajilo misliti —, ako je SOfokle Antigonino staranje za nepokopanog brata zaklonio formom njenih tobože religioznih aspiracija, da bi pokazao kako se ni sestrinska ljubav ne sme javno izreći ako to nije po volji tirana, ako je taj isti tiranin u stanju da kazni u ime ne božanske no smrtne pravde a da bude kažnjen od bogova koji štite ne svoje zakone no one koji su među ljudima delaoci ljubavi, onda dolazimo do zaključaka koji se odnose na formu koliko i na sadržaj, shvatamo kako celovitost dela proističe iz njegovog punomoćja da govori u ime nekog koji je određen i svojim vremenom i onim što je apsolutno svojstvo čoveka. MEksterijerizacija i introvertiranost problema, to dvojstvo iz kojeg se rađa celina ideja i celina oblika omogućava delu onu okremutost drugima koja mu je u bilo kom vremenu i te kako potrebna. Držači ovog plamena, oni vojnici slavlja, a koruraojirani, ineđutim, govorili su za druge kao za sebe u vremenima koja su tražila individualitete i stvarala individualnosti pothranjujući mit o izuzetnosti, dajući primat imaginaciji. No kako da

shvatimo da se suštinska individualnost: indi-

vidualizam dela koje postaje ipak samo sebi cilj, javlja danas kada se merila ujednačavaju, kađa se pojam ljudskih, pa, prema tome, i umetničkih vrednosti izjednačava sa pojmom kolektivnog? Ne dovodi li to u pitanje umetnika kao čoveka, biće koje treba opravdati i čiju društvenu svrsishodnost izneti na viđelo uvek sumnjajući u opravdanost njegovog rada? Nije li sa Bodlerom počela ona „fama“ o prokletstvu, inkopatibilnosti i nestalnoj poefskoj sudbini, da dosegne danas u jednom delu, i to nezanemarljivom, sav jad, galimatijas usamljeništva, egzistentne patnje, putujućih mora u slikama Beketa i Joneska. Evo radnika čije se rezonovanje ne razlikuje ođ rezonovanja Ppripadnika „srednje“ i „više“ klase. Ovo ujednmačavanje muenfaliteta, ovo združivanje sasvim nespojivo u prošlosti, delimično i čini da pe snik izgubi tle pod nogama, da sam sebi na-

obličavalo biće po modelu (adekvatnog i dinamičnog) saznanja. Padajući pod odredbu takve sinteze, složeni umetnički fenomen ne bi se podavao ni „gnoseološkoj“ ni „ontološkoj“ koncepciji umetnosti. U stvari, on bi izmicao jednostranoj analizi, koja ga ređukuje bilo na čistu kontemplativnu „istinu“, lišenu svih atributa bića, bilo na čistu materijalnu „stvarnost“, ili stvar, lišenu svakog koeficijenta saznanja. Umetničko stvaranje nije mišta drugo do ledno specifično ostvarenje istine, koje se obavlja na taj način što umetnik svoju adekvatnu emotivnu predstavu projicira u materijalno biće: u reč, ton, boju, telesni pokret... Upravo takva projekcija i jeste ona akcija u kojoj se usredsređuje najintimnija suština i sva „tajna“ umefnosti. Zato, ako ne opredme=ćuje i ne obuhvata nikakvu adekvatnu predstavu, to jest istinu, umetnička tyorevina nije nikakva umetnička vrednosi, nego jedna bezvredna stvar: obojeno platno. S druge strane, ako i sadrži izvesnu istinitu predstavu, ali ako je ne otelotvoruje na priklađan način u odgovarajućoj materiji, umetnička · „tvorevina opet ne poseđuje posebnu umetničku vrednost, već u najbolju ruku samo neku opštu saznajnu vrednost. Telo umetnosti kao „estetskn realnost“ postaje leš, ukoliko gubi svoju dušu: istinu.

makne omču oko vrata. Apstrahovana painja ne odjekuje, nije rezonanina, niko je ne prepoznaje i pretvara se u svoju suprotnost humor. Nismo više u stanju da vidimo svoje lice u ovom ogledalu lišenom vazduha, boje i živog prostora. Jeđan čistač ulica, jedan perač prostora, student ili potucalo, kac i jedan akademik, toliko nekada simbolizovani u spoljnim efektima, mogli bi isto tako da budu: poštar, službenik nekog nadleštva ili sportista. Ovo ukazivanje na jedinstvo prirode u čoveku, na zajedničku postelju, utrobu ili kraj, umesto da nas sjedinjava kroz delo još jednom, i sada jasnije nego ikad, razjedinjava nas.

Pesnik fragmentarmnog, fragmentaran svojim načelima — pesnik je današnjeg sveta koji mu daje pravo da govori, ail ga i ne sluša. On pribegava nekoj vrsti iluzionizma — njegov svet, tako neodređen psihološkim relacijama, budući da jedva pripada kojoj soc-grupi, budućnosti ili prošlosti — dobija konkretne, ipak, prostore. Tako nastaje Foknerova Jokmapatofa, taj spoljni omotač kojim bi pesnik ne samo da prikrije fragmentamost već da tu fragmentar– nost i ukine. No šavovi nasilnih spojeva uočljivi su i toliko izrazitiji ukoliko je trud pesnikov marljiviji i strasniji. Pisac izbegava da prizna da je lišen onih svojstava koja su u pesnika ranijih epoha bila podrazumevana. Umesto da usredsredi svoju „znatiželju“ na imaginarmo koje nesvesno već i ovaploćuje u delu, koje mu pruža duboka sociološka rascepkanost njegovog vrenena, pesnik „preza od onog što opaža kao fragment poredeći se sa prethodnicima i pribegava upravo tom očijukanju sa prošlošću, uzimajući na sebe trud koji nije ni malen ni beznačajan, ali suženog je dometa i usporenog dejstva, Tako nastaje iluzija iluzije,

neka vrsta naknadnog rada, prisiljavanje na

nesiguran i sumnjiv sastanak sa vVvečnošću. Fragmenti su tu jedine Mwrilate ptilice, no čiji

šum krila ipak ima moć da zagluhne uho, da ispuni prostor,