Književne novine

AUGUSTIN STIPČEVIĆ, kao pripovedač, nastavlja onu tradiciju hrvatske pripovedačke proze koja predstavlja jednu kombinaciju kla· sime realističke proze, pomalo socijalno Ooriientisane, i onog vida realističke literature, ko: ja je u sebe primila mnoga iskustva moderne literature i moderne psihologije koja su nastala onda kada je kritički realizam već davno predstavljao samo jednu u nizu činjenica u istoriji književnosti. Taj vid realističke literature ja: vio se u hrvatskoj književnosti u deceniji pred rat. Takva literatura obnovila je mnoge Kkorisne tradicije, a svakako adio rezultat cele Stipčevićeve generacije bila je obnova hrvatske pripovetke. Zbirka pripovedaka »Čovjek bez imena« predstavlja u stvari izbor iz Stipčevićevog pripovedačkog opusa. Iako pet pripovedaka nisu, ma koliko bile karakteristične, dovoljne da se sagleda u potpunosti fizionomija jednog ipripovedača, ipak se i ma osnovu tih PDpripove: daka mogu uočiti neke od Stipčevićevih pozi: tivnih, i, razume se, negativnih osobima. ' . Stipčević je okrenut uglavnom ljudima koji žive u nesporazumu sa svetom ili ljudima koji žive u nesporazumu sa moralnim normama koje trenutno svetom vladaju, Čovek koji će po sebe nepovoljnu situaciju pokrenuti u svoju korist kao da je majuspešniji i najizrazittji Stipčevićev literami junak. U tom smislu svakako je najkarakterističnija pripovetka »Mladić koji je otkrio Ameriku«. Ono što je najmanje bitno u celoj priči jeste njena fabula — ljubav siromašnog studenta iz provincije sa gazdaricom koja mu je iznajmila stan. Ali, kroz tu običnu priču Stipčević daje prilično precizne amalize hohštaplerove psihologije, puštajući moralno ravnodušnog mladića da sam mpriča svoju isto' riju. To pričanje ima svoi određeni dramski tok, ima neki detalj na kome se kulminacija radnje završava i posle koga mastaju potpuno normalni, po junaka mepovoljni, raspleti. Uopšte, Stipčević naročito voli one situacije u kojima pripovetka može da dobije svoj dramski rasplet i u kome će glavni aktemi ostati poraženi na otvorenoj sceni. Ponekad, kao u priči

»Zid bez prozora«, Stipčević otkriva sam tok tog dramskog preloma; drugi put kao u već pominjanoj priči »Mladić koji je otkrio Ameriku« on tu dramatiku otkriva kroz naknadno pripovedanje glavnog junaka. Ali awek u suštini to je Jedan određeni dramski postupak i svaka pripovetka Augustina Stipčevića, reč je, razume se, O pričama koje su u Ovoj kmjizi, ima dramski efektan završetak.

Pa ipak, tom dramskom. završetku uprkos, pripovetke Augustina Stipčevića više su pripovetke atmosfere nego pripovetke akcije. | onda kada izbledi iz sećanja fabula priča, ostaje, utisak o jednom određenom ambijentu i onaj zapamćeni ambijenat deluje meuporedivo ubed· ljivije na čitaoca nego sama mpriča. Stipčević priča mirno, neuzbuđeno, ali ume da vrlo vešto niže karakteristične i bitne pojedinosti, da pplete svoju priču i da stvara svoj svet. Stipčević bi, uslovno rečeno, uprkos realistički čvrstoj fabuli mogao da se nazove pripovedačem digresija i realističkih pojedinosti. Ali, to nisu de taljni i precizni opisi ambijenta kao što to sre· ćemo u klasičnoj realističkoj literaturi, to je više niz utisaka, sitnih i mpronicljivih opaski

Tradicionalisti pripovedanje

Augustin Stipčević: | »COVJEK BEZ IMENA« »Matica srpska«, Novi Sad 1967. | |

koje stvaraju i otkrivaju jedan određeni svet,

Čovek je sukobljen sa svetom, ali svet sa kojim se čovek sukobljava mnogo ređe mpredstavlja pojedinac no što ga predstavlja upravo taj splet upečatljivih životnih okolnosti. U Stipčevićevim pričama oni drugi, oni koji misu junak priče, češće se javljaju kao skup nego kao pojedinci, U tom skupu svaki pojedinac ima svoju precizno ocrtanu fizionomiju; pa ipak toj oortanoj fizionomiji uprkos, Stipčević ma čita oca deluje otkrivanjem nečega što bi se moglo nazvati fizionomijom grupe. Stipčević Život posmatra kao veliku pozornicu koju ispunjavaju ne samo glavni junaci drame nego i čitav niz simih rekvizita bez kojih bi ta pozornica bila oskudna i ljudi potpuno lišeni ne samo svoga tla pod nogama, mego i svog dramskog značaja. Poput pozorišnih reditelja stare škole, koji su brižljivo vodili računa o tome da mijedno me· sto na pozornici ne ostane meispumjeno, da nijedan tren ne bude vreme u kome se ništa mć događa, Stipčević stalno ispunjava i popunjava scenu svoga sveta želeći da Joj da određenu realističku plastičmost.

] on doista uspeva u tome, Stipčevićeva reč

uvek može da dočara određenu atmosferu i da stvori potreban ambijent za čovekovu dramu, najpogodnije mešto za čovekov sukob sa sSvetom. U Stipčevićevom pričanju, ma koliko bilo prividno ravnodušno, ima mečeg surovo istinoljubivog kao što ·to postoji, naravna stvar ne mislim da povlačim mikakve paralele, u priča-

| ma naturalističkih pripovedača iz prošlog veka.

Ali, sve to: smešteno u određeni svet, osenčeno i obojeno određenim bojama, me deluje tako oporo kao što deluje kod maturalista devetnaestog veka ili kod pisaca socijalme literature pred drugi svetski rat. Stipčević samo zlo u svetu posmatra kao neku vrstu konstante, kao deo normalnog stanja sveta. Ako je zlo u svetu normalna stvar čemu onda, kao da hoće da sc upita Stipčević, očekivati da ljudi u tome svetu budu dobri. Njegova prividna moralna ravno: dušnost u suštini je posledica mjegovog moralističkog opredeljenja. New.ovolino moralni ljudi su mposledica jednog moralno mnesavršenog sveta, Zbog toga me treba grditi posledicu mego tražiti uzrok. Velikodušno mpraštajuci moralnim iprestupnicima, kukavicama koje su pobegle pred životom. ljudima koji su se povukli ma' slepi kolosek, Stipčević me prašta okolnostima koje su ih takvim učinile gotovo ništa, Tu tome je vrednost njegove, ne samo literarnc nego i, etičke poruke.

U tom smislu pripovetke Augustina Stipćevića su a duboko socijalne. Nije reč o sukobu pojedinac-društvo, niti je reč'o negiranju određenih društvenih vrednosti i afirmaciji nekih drugih. Ljudski mesporazumi su za Stipčevića između ostalog, i socijalna činjenica. On otškriva mesporazume, otkriva ljude u tim nesporazumima i ostavlja ih same dn i> nesporazume razreše. Ćitaocu ostaje da dc: lja dalje, da postavlja sebi pitanja i da na njih daje, ili jzbegava, odgovore. Stipčević nam je samo ispličao priče koje mogu da nas inspirišu da vazmišljamo o različitim stvarima.

Predrag Protić

U ODNOSU na prvu svesku stihova (»Voleti«, 1960), nova knjiga pesama Mirjane Stefanović. se dvostruko yvazlikuje: sa jedne strance ona označava ogroman napredak u artističkom savlađivanju poetske materije; sa druge strane gledano — ona predstavlja složeniju građi koju više, saobrazno njenom značenju i sadiržini, ne karakteriše jedinstven doživljajni ton. Dok je profil plakete »Voleti« determinisan, u formalnom pogledu, neprestanim variranjem jedne konfuzne poetske fraze, vezane za pojedinačno i konkretno gradivo (gimnazijalci, košarka, ulica, vaterpolo...), zbirku »Proleće na Terazijama« određuje graciozniji pesnički govor koji se javlja kao adekvatan refleks predmetne osnove; ovde to nisu više periferne Životne pojave već neki težišni problemi čovekove ličnosti čija se individualna svojstva gube u sferi inventivno koncipirane apstrakcije. Prvi pouzdan zaključak do kojeg dolazimo preko mnoštva utisaka jeste da je poetski svet pesnikinje Stefanović u svojoj osnovi teško poremećen. Jedva da su u nekoliko navrata prezentirane neke opipljive situacije: kojima je, slutimo, u kontekstu knjige kao celine nxamenicna funkcija ilustracije koja bi imala činjenički, do pojedinosti, da nas uveri u stva nost toga sveta, u mjegovu sadržinu i strukturu. U tom smislu, daleko više od ostalih, istiće se pesma »Ribo ne rastači« —

.. „ugasla je vatra truli krovna građa

kraj izvora sestra kopilence rađa

sama će ga bacit u dubinc vira

dok vetar u zurle \ijenog Srca "svira

brat mi vojnik izbo nožem komandira

Danica sad zvezda mač trga iz kora

probija mi srce padam podno bora

o trešnju pred kućom veša mi sc majka

čujem lavež pucnje stiže vučja bajka...

U obrnutim slučajevima, kada nam materijalni svet nije direktno prezentiran, mi Sc Sa JI upoznajemo ma jedan izrazito posredan način. Upoznajemo, naime, pesnikinjin osecajni registar i njeznu svcst o tom Ššvetu; svet na

· kim posledicama

Mirjana Stefanović: p O e t S k a

»PROLEĆE NA TERAZIJAMA« »Prosveta«, Beograd 1967.

tai način kao da gubi od svoje materijalnosti. To se naročito odnosi na drugi deo knjige (ciklus »Krte reči«) gde je intimni strah od haotičnog sveta, od »burne orgije«, nadvladao ı potisnuo bezazlene dečje maštarije koje kod Mirjane Stefanović, mada sasvim neočekivano, takođe nalazimo.

Strah od sveta je, u stvari, strah od smrti. Smrt i nije ništa drugo do neminovan i tragičan obračun sa svetom. Svet je beskrajan a čovek slab; to su znali i osećali pesnici svih vremena i meridijana pa i naša pesnikinja. Zanimljivo je u ovom slučaju, međutim, nešto drugo — kako njeno biće reaguje na izvesnost vremena budućeg, u kakvom se odnosu nalazi prema toj oporoj neminovnosti i njenim opa-

Aromu beživotne i ganuiljive sladunjavost:, koja „je vrlo česta karakteristika ženskog pesništva, u »Proleću. na Terazijama« ne možemo: osetiti; u tom smislu nalazimo racionalne intervencije već i u prvoj zbirci (kod koje se, uzgred rečeno, oseća jak Popin uticaj, — nDp!., »Mi« , »Večiti događaj« i dr). U novoj knizi je taj postupak poetskog kazivanja još jače Yrazvijen i na taj način doveden do krajnjih mogućnosti jednog mirmog i objektivnog. prikazivanja pesničke realnosti. U stvari, Mirjani Stefanović realizacija takvog metoda polazi za rukom iz jednog drugog razloga: biće pesnikinje nikada nije imancntno biću pesme, to Jest — pesnikinja svoju ličnost ne identifikuje S: svojom pesmom već, uspostavljajući između sebe i svoga pevanja određenu distancu, pri bavlja sebi prividnu moć objektivnog percipiranja, Otuda imamo čestu pojavu da Dpesniki-

progresija

njina vizija u osnovi poremećenog ili u suštini nedograđenog, sveta izvanredno uzbuđuje čitaoca, no sama pesnikinja, pri tom, ostaje — po strani od »umornog bića sveta« — hladno nezainteresovana. Takvi su slučajevi, da' se pozovemo samo na dva primera, kada slika morbidno lice života (»Zemlja drhti«) -—

odajama punim izbljuvane hrane

irče žene bludne u krike nadute

grupa tihih pasa sladi natenane

prve žrtve — mrtvi polažu adute,

ili kada prikazuje nadrealno intoniranu situaciju, likovno teško zamislivu (»Raznesena tela«) — :

oćupano mcso uvija sc prži

u, sterilnoj vatri koju zemlja zrači

o koncu slonhMljena palata se drži

iznad glavc dcce koju muče vrači,

Takve su, pored ostalih, pesme »Izgubljenje«, »Granice«, »Ustavljenje«, »Meso zlatousto«, »Gore zvezde zrače ludilo po planu«i dr, U formalnom „pogledu, sve se one odlikuju stilskom ujednačenošđu, metaforićkom mazuđenošću, gracioznošću i elegancijom -dučićevski intoniranog dvanaesterca. Ovim poslednjini se naročito izdvaja »Savski madrigal«, vanredno uspela pesma, koja Dučiću duguje i nešto više od pukih spoljašnjih obeležja, +

Zac

Ovo bi bila prva, značajmija, struja pevanja Mirjanc Stefanović, koja je predstavljena Jjedva polovinom pesama najnovije zbirke. Drigi krak njene poezije (veći deo ciklusa »Čika-

•

lice«) jeste specifičan spoj najnovijih dostignuća, POEN O ogleda i njene dečje poezije (»Vlatko Pidžula«, 1962). Rezultat je ovog meinventivnog eksperimenta drugorazredna poezija koja, motivski i strukturalno, počiva na nekoliko vidljivih paroksizama. Tako. su neke ozbiljne teme obrađene na način dečje poezije, na primer, »Preci«, »Pesma majci«, »Čikalica«, »Pesma ocu« i dr. Imaginarni heroj MirJane Stefanović priziva smrt (gde si smrti gde si smrti/hodi meni amo«) na isti način kao što je nekada mali Zmajev junak hteo da nadmudri leptira (»leptiriću, šareniću/hodi meni amo...«). U obrnutom postupku nalazimo nekoliko izrazito dečjih pesama, ali namenjenih odraslima (»Proleće«, »Pesma majke, »Zvekarija«). Najzad, nalazimo (i nemamo objašnjenja za to) i nekoliko pravih dečjih pesama. Pesma »Cvet« iz najnovije zbirke se po svom. osnovnom raspoloženju ničim ne razlikuje od pesme »Mali cvet« iz knjige za decu »Vlatko Pidžula«. — Druga struja u novoj poeziji Mirjane Stefanović nastala je kao dalek refleks nekih delova starije srpske, umetničke i građanske, poezije; stvar je u tome, međutim, da nas celokupna inovacija već požnatih sredstava podseća na neku sumnjivu pozlatu — dobili smo poeziju po težini tanušnu, a po značenju naivnu.

Po svom poetskom senzibilitetu Mirjana Stefanović je najbliža dečjem pesništvu. Nad njenom inventivno koncipiranom knjigom priča i pesama za decu »Vlatko Pidžula« (uključujući i prozu »Odlomci izmišlienog dnevnika«, 1961) stoji, možda, tek desetak pesama iz najnovije zbirke koje smo označili kao njezin prvi krak. Čak nismo sigurni da i one ne bi izgubile od svoga sjaja kada bi prošle kroz podrobniju analizu i strožiju kritiku. — Mirjana Stefanović nikako da nađe originalan izraz i autentičan metod; ona svoje biće podešava prema kalupima sa strane, a to je mučna i dvostruko nezahvalna uloga.

Slobodan Kalezić

SUOČAVANJE SA IZBOROM iz dosadašnjeg, veoma obimnog, kritičarskog: opusa Radojice Tautovića podrazumeva pitanje u kojoj je meri čitalac ove knjige spreman da je —.,slažući se sa kritičarom ili ne u osnovnim stavovima — prihvati kao izraz »mapksističkog pogleda na svet«. U stvari, namerno upotrebljavam ovu danas u mnogo čemu demodiranu formulaciju — pre svega zato što sc, na jednoj strani, mnogi vidovi našeg današnjeg misaonog „orkestriranja nalaze samo u formalno-logičkoj vezi sa marksističkim naučnim instrumentarijem koji je, inače, doživeo svoja odstupanja od uniformne unisonosti u društvenoj primeni, I što se, na drugoj strani, mnoge interpretacije OVOZ našeg trenutka, “uglavnom pravolinijske, pomodno distanciraju od misaonih napora KOJI se pozivaju na marksističku misao, ju se od nje kao od apologije »zlih 'volšebr socrealizma, ždanovštine, ekonomizmi tod pavlovske izrazodraz shematičnosti, implicira jući u sve to misao O iscrpljenosti ma šizma u sistemu mogućnosti vrednovamja Uu SOCiOlogiji, estetici itd. ..

Utoliko više imponuju napori koji se u OSnovnom stavu odriču ekletičke neodređenosti, afirmišući svoje tokove u filozofskoj misli Marksa, što, bitno, označava odnos prema 5sUštinama životnosti, dakle, prema građemju otpora svakoj crno-beloj uprošćenosti, pa, PpIcma tome, i u odnosu na uprošćenosti u csteli čkim saznanjima i tumačenjima umetničkog dela i čina. Raa ka

Razrađujući razloge zbog kojih »marksistička koncepcija umctnosti i lepoga sposobna jc da savremenu kritiku opremi jednim odgovarajućim upotrebliivim muerilom« i u svome odnosu prema piscima u knjigama pokušavajući da dokaže ovaj svoj mislilački i kritičarski credo — Radojica Tautović je ostvarivao knjipu »Čin« kao čin i kao traganje za butevima objektivizacije i konkretizacije kritičarskog merila. U ovom smislu — podrazumevajući |edno sasvim relativno Wreterivanje — moglo bi da sekaže da je Radojica Tautovic, pisao VIŠĆ O svome osnovnom problemu, traganju žza.,iŽi-

KNJIŽEVNE NOVINE

»ČIN«

votnošću, nego o. piscu »kao iakvom« i delu »kao takvom«. Još tačnije, pišući o kmjigama i piscima, njega jc u prvom redu zanimao odnos korelacije pojedinačnog i opšteg baš kao i u slučaju kađa piše o Krležinom »Areteju«: »Svojim individualitetom, likovi ove Krležine drame oličavaju totalitet ljudske stvarnosu: oni u sebi organski sjedinjuju ono što je u toj stvarnosti čovečno i nečovečno, sociološko i »antrogolofikoyi prolazi i trajno. Kao što je i normalno, najvišu meru Toga ljudskog. tolaliteta postiže ličnost protagonista drame: samog Areteja. Na taj način, većina dotičnih likova

. dobija jednu određenu životnost, koja re-

zimira ostale bitne kvalitete dela: istinitost i lepotu, ubedljivost i delotvornost...s. Isto Ovakav pristup primećuje se u Tautovića kada uspeva da »pročita« pravi smisao jedne konstrukcije iracionalizma: »U Davičovim stihovima ira-

· cdionalnost je očito posredovana intelektom, i,

na taj način, na oko paradoksalno, ali u stvari sasvim logično, intelektualizam se ovde pojavljuje kao roditeli, hranitelj, ili, ako se hoće, vinovnik iracionalizma.« i

U stvari — Čini se da pažliivom čitaocu 'ove knjige neće promaći uočavanje tri komponente

U tokovima svoga filozofskog

Radojica Tautović:

creda

»Veselin Masleša«, Saraievo 1967.

i koje, bitmo, obeležavaju Tautovićevo. delo, Pr vo — pred nama se nalazi.kritičar, samo to, kritičar u prvoj i poslednjoj instamci, obave šteni, vanredno cruditivni čitalac koji problem, pisca i njegove knjige propušta kroz sito svoje potovo rentgenološke moći za konkretizacijom, dakle, moći za uopštavanjem i za ocrtavanjem pojmovnc i estetičke životnosti. Baš ovaj, kriti" čar, kao neumoljivo osuđen na posao koji racli. — u tokovima vremena ovako sebe "ostvaruje kao tumača pisaca i dela ali i kao čitaoca Sstvarnih značenja i humanističko-gnoseoloških Ko. renova umetničkog dela, dela kao viđa anticipi ranog Života i, istovremeno, segmenta života. Drugo — Tautovićevoj kritici imanentan je napor da ona deluje kao amtiopsenarski čin, dakle, kao tok analize pojavnog i suštinskog, kao simultanost digresija koje, često, samo za tremutak, mogu da začude i da zbunć, da se učine, nezgrapnim, da bi u svojoj posledici značile prodiranje »do kosti« i gdc estetički elementi, zaista misu Jedini. Jer amtiopsenarstvu služi sociolopšja podjednako kao i literatura, ekono-, mija kao i filozofija, saznanje iz Kkvanine me" hanike, marksizma. ili istorije.

Najzad — rekao bih — Tautović je u našim vremenima u kojima se ne može da omalovaži prisutnost automenadžerskog: smisla pisca, svoOJe stvaralačko prisustvo tvrdo i mukotrpno iz· nudio u najboljem smislu ovc reči; to znači, dalje, da se on namefnuo celovitošću svoga kritičarskog: creda i sistematikonm jedne unutrašnje razrade osnova svoga estetičkog vjeruju,

Naviknuti na trenutne, ishitrene, kulturno-društveno neefikasne zaključke, navikmuti na krasnorečivost koja jc samoj sebi cilj i koja jedva da može da preživi trenutak svoga objavljivanja — jedva da ćemo moći da primetimo da je Tautovićeva kritika i dopadljiva kao štivo. Naime, njegova kritika deluje, ponekad, kao konstrukcija intelektualca ali ne kao inlelektualna konstrukcija, a nikada kao praznoslovlje i zbog toga je ona dopadljiva kao viši jedam red kritičarskog prosuđivamja u kome se pored tokova jednog kohereninog razuma kao prisutni osećaju i tokovi razmišlianja Rože Garodija, Lukaća, Lefebra, Hansa Majera, Eynsta Fišera i svih onih koji su mislilačku sintezu u vrememu mogli da marksistički opred-

'mete i primene u prosuđivanju književnog dela.

Možda baš zato, i pre svega zato, ovu Kmjiwu-čin smatram pravovremenim objavljenjem jednog kritičarskog prisustva koje seže dosta lalje od mnogih umutrašnjih napuklina naših

stalno relativizirajućih: sistema ~-amti-v OSti. ( u upravnoj sP | ovome — ukoliko kritiSuđivanie u nas ikada po-

žko i društveno "pr. možda više koherenino

stane, kao evem nego što je to đanas "kao zasnovano na „marksističkoj misli, ba onoliko koliko je to u Francuskoj, utoliko će sć više polvrđivati i prisustvo ovog kritičara u svome pravom istetičkom, klasnom i KN značenju, Značenju koje nije jedino određeno plitkom intempretacijom zakona ponude i potražnje i svih površno-

sti apologije ogolelog ekonomizma i. vidova njegovih amtikulturmmih dcjstava. iy POTS Branko Hčić

3