Književne novine

Božidar MILIDRAGOVIĆ

Golet

Uavala si ramena uzornoj Jalovosti Menjajući glas, pečal preda mnom, Plićaci vedire s talogom vatre i 5Ve Sto je vreme hanelo !ebi u prćiju., Sam tdem. Ne pomalja se hoga stranca Ni ruka težaka, Ni šena matrunjena samoćorm Samoćom koja se dugo bistri. | Život je tako stishut i Foni se prema'gemlji. Pa i ta zemija, tvrda i za plod prejaka Za koju se zaklanjam uzimajući je ti usta, Istura tanku travu. Seme izgnano ma dugu

a AN MAyR-/ML i | godlin Hoće li se vratiti ziratnim mestima.

Goleti, s visokog počinka prva ustaje 2040. Naša svojstva se mešaju, oboje tmir&Po.

Sekira

'Kovina, strast nesputane Yuke

Davši joj oblik stvaralac je fapušta

JI nevino okreće lice. Ha

Čini se đa je iskovana ođ žlezđa mimje Kaljena fa jeziku grmljavine. Pođiše se

J spušta se ti zatišje između dva plečata glasa. Venac planina nagrdi, . Mr. ii O Čar Sjajna i umešna u povaljivenju jela,

Ništa je ne kiti

Ni znoj dobrog časa

'Ni neprikosnovenost smaknuća,

Jezik koji je obliže, podao je

1! izvan zamaha njenog čina.

Ugovor o ćutanju

Da li će biti vremena da se tđaljimi

od svega što sam Tekad, izdalekd

da vidim dom u kome sam izgon, učio,

Jer evo vremena imam da zaćutlim, \ u čašu kad sam svoj neđdostojni potiv tqvpšio i digao ga do reči vešte i opasne. 52 Dobro bi bilo da težak vetar prilegne

i priduši sve što sam rekao: Dobro bi bilo da zima nakon ovog priznanja'buđe duga

i dubokog snega buna. Da se odmorim dobro bi mi došla starost duga i prazna.

I famo gde moje lice zavisi ođ đrugih

neka me zastupa ovaj ugovor o ćutahju,

Omorina

Zoro bez odmorišta, sekiro koja sa dižeš Ndd tupošću dana što više nije današnji, ; Vodo koja si išla kyoz mlađu zemlju, vođo Ti koja šteče svoje bregove, učini ~ . Da se vrati pitkost ovim plitkim zdelama

I da zatišje previše. ne kuša plođove,

Ilova

Nisi mogla da obrasteš Ni vetrom da se odeneš.

Ništa cvetno u tebi, sve zatrto, A živo je i što tuđi život oduzima.

Bila si teška na mojim ustima Svu noč j Spominhjem zvezđu da ne zanoćin S tobom, pribežište otkriveto.

Nisi mogla đa umreš Primajući mrtve,

Crvena vodica

Izjalovila se munja. Samo sveliošt pos. Nad tankom zemljom, koja ne preskače piod, Prati lemeš, a tvydi podržava busen,

Ne vidi se vođa za kojom idem,

Tu su kuće. Put. Žene bez zaamenja, Znaci na razboku jesu li izbleđeli, pitan. Tražio bih da pijem, suvoća me štiže Duboko u godini. Gavrah skorojević

Muti nebo pred zimu. Nijedno lice

U sebi da se osvrne i Stane,

A mišljah heko me čeka. Sve iđe, kaže, Hitro, siromašno, živo, utvrđujući. .. Prevaru u očima težu od prevare .tu ,SyCM,

Samo reč stoji u utvrđenoj granici.

) ZOOM "Oba NK, Do jj ROVI bij 3

:, a a

__DIOC KNJ

Pavle Kovačević

ı ı sarkazma natrag

· »Vidici«, Beograd 1967. U ŠIROKOM 'SPRKTRU aforističke reči, koja je u maš poslednjih godina u vidnoj ekspanziji, bilo da je reč o bamalnostima i običnim vicevima ili o duboko mueditativHimr satiričnim aforizmlima, rad Pavla Kovačevića po svo .joj kreativnoj snazi zauzima veoma značajno: mesto, Sa-

&

Ki

He 8

rađujući u studentskom listu beogradškog- Univerziteta, ~

u siStudemtuv, Kovačević je stasao u vrsnog satiričara, majstora. alorizma, alorističke veči, veči” svakidašnje ji nenametljive ali duboko sugestivne, On se i dostojanstveno i hrabro suočava sa stalnim, manje više neminovnim slabostima šveta, mnoge slabosti koje vuku natrag. Osnovna preokupacija u njegovom stvaralaštvu je apsurd, Apsurd kao 'stalan pratilac života, kao stalna komponenia na relaciji htenja i ostvarenja, na „welaciji međuljudskih kontakata, Osnovna pokretačka snaga su bunt i gnev što sve nije onako kako bi.moglo i trebalo da bude, što sve nije bolje, Pod svetlošću Kovačevićevih aforizama, medalje naše sva kidašnjiče. postaju rentgenski prozračne i gube od svog fetiša onoliko koliko. su im konture i obrisi uočljiviji, Koliko je studiozno i. pregalački prišao, poslu, satirića-

ra Pokaruje i sama činjenica da je sa 168 aforizama koji

su ušli u knjigu, Kovačević skrenuo nesvakidašnju pažnju

n& sebč. Jako. piše isključivo za »Student+ njegovi aforj-.

'vmi prodii na stranice mnogih listova širom zemlje, a njegovu knjigu, koja je bukvalno razgrabljena, Kritika je prihvatila vanrćđno toplo i pohvalno.

|. U Zahvaljujući svojoj sadržini, i svojim nesumnjivim i.

osveđočenim vrednostima · knjiga »Do sarkazma i natrag očekuje svoje drugo izdanje.

Pero Zubac ) BN rantologva” nuova _-

»Tribina mladih«, Novi Sad 1967.

AKO JE DOSKORA već sama pomisao na, parodiju u. našoj sredini mogla izazvati zabrinutost i bojazan da jc”'

Vinavčrova baština ostala bez doslednih nasštavljača, pojava dveju knjiga, nedavno, potpuno je izmenila situaciju. Pored »Savremenih parodija Aleka Marjana, o kojima ie već bilo reči u ovoj rubrici, pred nama se nalazi i uku-

sno opremljena »Pantologya nuova« Pere Zubca; obe konji- ·

ge pojavile su se u kratkom intervalu i tako iznenađa obogatile ovu specifičnu literarnu vrstu.

Parodije savremenih srpskih pesnika, sabrane u ovoj knjizi, nemaju pretenzija da se »obračunavajue sa nekom od: postojećih antologija. Zubac je pesnike koje parođira odabirao svojim ključem, tako da su se na stanicama njegove vPantologye« našla i neka imena koja, inače, ne. bi imala mnogo šanse da se nađu u odđabranom. društvu. Autor je posebno bio popustljiv prema pojedinim mlađimi pesnicima, ali parođirao ih je s ljubavlju i žarom, te ma taj način, bar donekle, opravdao njihovo nošenje. Uostalom popun antologičara i pantologičari mogu imati svoaje miljenike, pesnike koje radije parodiraju od drugih. Ni Pero Zubac nije izuzetak od ovakve prakse; ukoliko bi smo tražili precizna merila po kojima su se neka imena našla u ovom izboru, najverovatnije da bismo ostali bez odšovora,

Parodičarski postupak nije još dovoljno prečišćem, mestimično naginje fravestiji i od originalne pesme samo se, pojedinina izmenama gradi parodija. Na taj način autor je uspevao da šačuva spoljašnje odlike parodirane bor

NIBPIRJEVRIDJENJE" KNJIGE John Knowler

. The Singin Lizard -

Farrar, Straus end Giroux, New Vork 1967.

MLADI emgleski romansijer ĐDžeon Nouler (Johm Knowler) objavio je dosad dva romana. Prvi, »Zamkae (»The Trap:), objavljen 1964, godine, privukao je pažnju Kritičara zbog Noulerove veštine u stvaranju atmosfere, njegovog »kontrolisanog i lucidnog stilac, sposobnosti zapažanja, suptilnosti u prikazivanju osetljivih Jjudskih odnosa, I drugi njegov roman, »The Singing Lizarde (sKanarinka koja peva«), ima sve odlike prvog; ovim delom Nouler se predstavlja kao zreo, zanimljiv i originalan pišac koga s pravom ubrajaju među majistaknutije engleske prozaiste mlade generacije,

Kao winmoge knjige o ljubavi, i Noulerov roman ie uznemir&no, grožničavo sećanje, pokušaj «da se talasima uspomeng rekreira jedna neuspela ljubav me bi li se ma tej način saznalo zbog čega su dva ljudska bića morala da se raiđu woseći ıı sebi svako svoj bol. »Roditi se, znači početi umirati. Počnimo početkom kraja«, kaže junak ovog vomana, student prava Nik, dok među uspoko• javajućim zidinama malog gradića na francuskom jugu, uspostavlja dodir sa prošlošću i oživljava vremc koje je prošlo, pitajući se đa li. će Svoj odnos sa Džen bolje ra• zumeti sada dok ga se priseća, nego što ga je shvatao onds kad su bili zajedno. .

Veza između Nika i Džem, atraktivne i dobroćudne devojke koja studira pevanje ali mu socijalno i intelektualne mije ravna, počinje kao sasvim obična ljubavna istorija — obiljem sitnih nežnosti koje se, vremenom, pretvaraju u snažnu, opsesivnu strast, Niku je trebalo mnogo vremena đa privoli Džen da mu se poda, a kad se io dogođilo njihova ljubav se pretvorila u seksualnu pustolovinu punu zamki i iznenađenja, u koju su obojc ušli ber iskustva i ša beskrajnom radoznalošću. Nakon neko. liko meseci došlo je do veridbe. Upoznaju se i njihove porodice, i taj susret otkriva u kojoj mleri zaljubljeni pripadeju različitim svetovima. No ta okolnost ne bi bila prepreka njihovoj ljubavi da Nika sve snažnije ne počinje da uznemiruje Dženin brat Ted, čiji su odnosi sa šestrom, po Nikovom. mišljenju, sumnjivo prisni, Ovo Nikovo zapažanje postepeno se pretvara u histeričnu opsesiju, i svaka pomisao na Teda i njegov odnos sa Džem izaziva u.njemu mešavinu osećanja mržnje, straha, prezira, gađenja i nemira, Postepeno mu i sama pomisao na brak postaje neizdržljiva i, nakon jednog sukoba sa Tedom, raskida veridbu, odlazi u Francusku i, koristeći »spokoj nu plemenitost+ starog gradića, piše istoriju svoje ljubavi,

„Nik je imteligentan i osećajan mladić, nemilosrdno iskren, pomalo nesiguran u sebe i zbog toga sklon donekle meuobičajenom humoru, Njegova priča se neprestano Kre«

koji: idući brzo napred . gubi iz viđa ·

Dušan JAGLIKIN"

Xa -ezije, ali pravi duh parodije, jedna celovita izvrnuta' slika

i naličje parođiranc pesme, u takvim slučajevima izostaje. Zato se na prvi pogled uspelijim čine Parođije pesnika

7, čija je misao prividno jasnija, bliža čitaocu, koje ne fr | bas naporom otkrivati (Slobodan Marković, Izet Saraj-

lić). Ali najbolje trenutke ZŽubčeve »Pantologye« nalazimo ipak. u parodijama stihova Slavka Vukosavljevića, Vasku

„Pope, „Svetislava Mandića, Ivana V. Lalića i još „nekih | pesnika, gde je odnos originala ı parodije raznovrsniji. U uspela rešenja možemo ubrojit i ·autorove komentar,

kao i predgovor u kome Zubac odgovara na pitanje čemu pantologije.

"lako donekle hendikepiran tim što dolazi neposredno iza starijeg i iskusnijeg kolege Marjana, Pero Zubac sć, idući dosledno Vinaverovim stopama, predstavio parodičar od nerva, i na ovom području od njega 56 mogu ožekivati novi vezultati i oštvarenja. Ivan ŠšOP

·Mubera Pašić

Poslednji predeo

»Svjetlost«, Sarajevo 1967.

MOŽDA. MUBERA PAŠIĆ poseduje veće bogatstvo doživljaja od onog koje uspeva da izrazi, Jer ono što nalazimo u njenoj Knjizi stihova »Poslednji predeoz ni u kom slučaju ne može da nas zadovolji i pored sve dobronmamernosti sa' kojom smo prišli ovoj zbirci pesama, pokušavajući da iz nje izvučemo ono što je uspelo, ono što jč dobro, Na žalost, malo je uspelih stihova, a još mlnje dobrih pesama u ovom poetskom prvencu Mubere Pašić. Ono Što najviše zbunjuje i .obeshrabruje to je činjenica da je Mubera Pašić, svesno ili nesvesno, do te mere uči nila nejasnom svoju misao, da je. zaista teško sagledati bilo kakav određeni, precizniji smisao njenih stihova. Samim. tim, njene intencije i poruke oštale su Van naših domašaja, u nekim pustim, maglovitim predelima njenog poetskog sveta.,A šta je to što je delovalo na ovu poeziju da ona postanc tako konfuzna i haotična, što. ju je zaputilo u sasvim nepregledne i neražmrsive poetske lavirinte, lišavajući je, kako smo već rekli, mogućnosti da dopre do nas svojim eventualnim porukama — zaista je teško utvrditi? Da li Mubera Pašić i nije imala šta da nam poruči,

pa je Svesno zamaglila svoj poetski izraz, ili je,

| naprosto, u Pitanju nedostatak onog nužnog talenta koji

omogućava pesniku da uobliči i iskaže svoju misao —~

će između pastoralne atmosfere starog grada u kojem dolazi do saznanja da jc »nemir znak novog Žživotać i niza konkretnih događaja iz bliske prošlosti koji se odigravaju u realistički oživljenom ambijentu savremene Engleske. Jezgroviti narativni elementi priče prepliću se sa živim i ubedljivim dijalozima, a wjih smenjuju poetski opisi predela čiji spokoj još snažnije ističe onu nervoznu, Yazornu uznemirenost, koja je Nika i dovela u tu Uuspo• menama opterećenu samoću.

Nouler izvanredno suptilno razotkriva najđublju intimu jedne ljubavne priče, naročito onda kada se ljubav Pretvara u mwehaniku seksa i kad Nik i Džen postaju »kopije ljudskih bića, jedva uopšte humana«. »Nisi želeo da je izmeniš, ali si želeo da bude drukčija nego što je, kaže Niku jedna prijateljica. Nik ove reči prihvata kao istinu, jer je duboko u njemu prisutno uverenje da nema pro mene, da ni bekstvo među drevne zidinc ništa ne može da reši uprkos njihovoj lepoti, jer je lepota bekstvo kao i poezija,

Uprkos tome što je sukob između ličnosti u ovoj knjizi zasnovan na jednom čudnom i dosta neuobičajenoni trouglu, Noulerov roman ima Sve odljke izrezito mođeme ljubavne povesti, u kojoj nćurotični nemir i nepoverenič dejštvuju kao destruktivne sile u ljudskim odnosima, Noulerova knjiga puna ic nedorečenosti i dvosmislenosti, Sam Nik ne uspeva da do kraja reši svoju zagonetku. Njegov voman Sc završava movim pitanjem, ma koje se mora odgovoriti ma mekom drugom mestu. Čitaocu se, takođe, wu de razna rešenja i od njega samog najviše zavisi za koju će sc mogućnost opredeliti. Dušan PUVAČIĆ

Brana CRNČEVIĆ

ri “jedan tvist.

Stvari su stvarima.

.w

ITLS

| Pesnik koji bi me ubio i svoju poslednju pesmu napisao mojom krvlju u svakom slučaju nije Jesenjin.

* ~

istina takođe ima svoje žrtve. kod w“

Ipak je za jednu igru reči potrebno više sluha nego za

prestale da služe čoveku, sad čovek služi

ww

Dajte mi sredstvo, cilj ću naći sam.

opet Je teško. konstatovati? Ali, pomavljamć, ono što mam je prezentirala nije dovoljno da naš ispuni jednim dub. ljim doživljajem, i da nema pesama »Svečanostic, >Parti. ja vuku i, donekle, pesme »Patetična pesma, Ova zbirka bi malo čime mogla da opravda swoje postojanje. Wisdimir V. PREDIĆ

Verkor | | Iizopačene živoftinje

»Tugoslavija«, Beograd 1967. · Preveo • • i • * a:

Radivoje Konstantinović ČESTO JEDNA FANTASTIČNA PRETPOSTAVKA umetnuta u realam ·poređak stvari omogućava neočekivamu, izme. njenu viziju objektivno postojećeg, ukazavši na nove, do. tada neslućenć, uglove posmatranja, čak i ako ona, samu po sebi, izgleda potbuno besmislena. Ovakav, možda paradoksalan, sticaj Okolnosti, ako i nć može d& posluži kao siguran putokaz novim istinama, ono bar mopžc da dovede u pitanje izvesne vrednosti, čija sć rčlativnost u. kazuje tek u movom svetlu jednog pomoćno, premda imaginarnog, faktora. Satiričari su, često, skloni da se Hosluže ovim metodom, koji bi še mogao nazvati meto. dom radne fikcije, kada žele da iznenadnim, efektni potezom ogole maličja odveđenih društvom afirmisanih i na izgled pozitivnih pojava ili stanja: ovaj mćtod je upotrebio i Verkor u svom romanu »Izopačene životinjć da bi postavio niž užbudljivih pitanja današnjoj etici, filžefiji, nauci, pravu, gotovo celokupnoj duhovnoj nadgrad. nji društva koje je sebi dozvolilo da dostigne prilično wvisok kulturni nivo, a da prethodno ne raščisti sa nekim esencijalnim problemima,

Verkorova fikcija je pronalazak s»antropopitekaz, beo.

čuga koji nedostajeć u procesu evolucije kakav mi po znajemo, prelaznog oblika između majmuna i čoveka, bića koje u toj meri poseduje osobine obe ove vrste da'ni antropolozi ne mogu da ođređe precizno kojoj od njih dve ono, u stvari, pripada. Za nauku, u krajnjoj liniji, te' i nije relevantno, ono je, upravo, ono što jeste, prelazni oblik, ali mnogobrojne dileme koje tim povodom isksa. vaju ističu ogromne praznine u ljudskom znanju i siste. mu mišljenja. Sveštenik se pita da li treba da krsti ta bića, pred pravnicima se pojavljuje problem da li ubištvo pntropopiteka predstavlja Krivično delo, australijski indu. strijalci žele da ih upotrebe kao besplatnu radnu snagu, a njihovi konkurenti iz Engleške tvrde da bi to bio novi oblik ropstva, rasisti, opet, u nerešivosti ovoga problema, viđe priliku da se zapitaju da li su pripadnici »obojenih: rasa; zatim, ljudi. Ovi, na izgled, apsurdni problemi, i po· red toga što su postavljeni uz pomoć jedne imaginatne vrednosti, ne samo da su indikativni za zamke formalnt logike koje često sputavaju čovekov um, već, prevashodno, ukazuju na duboko realnu, i ozbiljnu, permanentnu krizu humanošti savremene civilizacije, na njemu sumornu etičku neđefinisanost. Komisija koja pošle dugotrajne diskusije donosi, sa naučnog stanovišta, sumnjiv zaključak da su antropopiteci, ipak, ljudi, čini to, u krajnjoj liniji,

·stoga,: što je. heophodno , zaštiti englesku tekstilnu indu.

striju od australijske konkurenćije. Ni sam čovck, dakle, me može da 'buđe siguran da mu jednog đana neće biti oduzeto pravo đa se tako naziva, ako to bude u interesu meke vodeće društvene grupaćije; i najsvetije, društvom proklamovane istine, mogu se dovesti pod sumnju, jeptje moguće da su one šamo pragmatička rešenja, „ia AVNMAL.J Ova zastrašujuća „Verkorova satira jašno ukazuje 'a senku koja lebdi nad ljudskim društvom: pošto sč um i moral često stavljaju u službu materijalnih intereša omih majmoćnijih, inđuštrijalaca i političara, to i sud o istifhi, pa i onoj elementarnoj, može da postane njihov monopcl. Vlastimir PETKOVIĆ

Vojo Teric: »GRAD«, »Prosvetas, Beograd 1967, str. 464, Josif Flavije: »TUDEJSKI RAT:«, »Prosveta«, Beograd 1967; preveo Dušan Glumac, str, 564, Marko Vranješević: »ĆUJEM VOJSKU-:,

Beograđ, 1967, str. 48.

Aleksandar Tvardovski: »VASILII TJORKIN:, >Prosvetac, Beograd 19%7, prevod i pošovor Pumniše Perovića, str. 200.

Dragan Žigić: sZATOČENIK. SVETLOSTI:, književni “klub »Đuro Salaje, Beograd 1968, str, 45.

Milan Stojanović: »PRED LICEM VATRE«:, književni klub v„Đuro Salaj, Beograd 19%8, str, 48.

Mihajlo Simonović: » TRI ĆUTANJA U SUTONU-:, književni klub »Đuro Salajv, str, 48, 1968,

Dimitrija Dimo Jovanović: „VEČERA DRUGOG DANA, »Obod« Cetinje, 197. str, 72.

Veseliko Vidović: »ŽEĐi, Ogranak grupe »Tin, Split 1967, str, 60, Vojislav Živković: »POMERANIJADA:, »Braničevo:, . Poža-

revac 1967, str, 248.

Miloslav Stojadinović: »NEDAc, izdanje autora, Beograd

1968, str, 64.

izdanje #utora,

AV -“ KNJIŽBVNE NOVINE