Književne novine

KOTNKA

MONOGRAFIJA Viktora Novaka »Vuk i Hrvati« pruža više nego što to njen naslov nagoveštava. U njoj su široko obuhvaćene političke, kulturne i književnx prilike kod Hrvata. od druge polovine XVIII veka, pa gotovo sve do naših dana, i to u svima manifestacijama koje su ma i u najmanjoj vezi s Vukovim Žživo“om, delima, idejama i uticajem. Pisac se naročito pažljivo zadržao na delanju onih hrvatskih kulturnih i književnih radnika koji su bili prethodnici Vukova reformatorskog Ppoduhvata za usvajanje narodnog. jezika i uprošćenog pravopisa, u skupljanju i izdavanju ·narodnih umotvorina i u pogledima na jezičko i etničko jedinstvo naših naroda — posebno na Andriji Kačiću Miošiću, kome je bilo »potpuno jasno i uverljivo prisno saznanje etničkog, jezičkog prostranstva našeg naroda, bez obzira pod kojim se tuđinskim skiptrom nalaZio«, i zagrebačkom biskupu Maksimilijanu Vrhovcu, koji je, sa svojim saradnicima, bio umnogome preteča ilirizma, pripremivši u Hrvatskoj t»•ren za prihvatanje Vukovih ideja.

Vukov život i rad su, kako je to ubedljivo prikazano u monografiji, bili nerazdvojno vezani sa Hrva'ima. Od svoje najranije mladosti, pa do poslednjih dana života, Vuk se sretao sa hrvatskim književnim i naučnim dostignućima, a među Hrvatima nalazio privržene prijatelje, sledbenike i pomagače. Na mnogobrojnim putovanjima po hrvatskim krajevima mjega su »i laici kao i crkveni ljudi katolici, franjevci i Žžupnici, obožavali i prihvatali kao svoga, majrođenijzg«. Među tim njegovim prijateljima Novak se najviše zadržao'na Ignjatu Brliću, gramatičaru amateru, koji je bio jedan od Vukovih najodanijih pomagača, pa je u tom dahu odgajio i svog sina Andriju, koji·se kasnije, školovaniji od oca, upustio u ljute. okršaje sa protivnicima Vukovih ideja u Hrvatskoj, i na Imbru Ignjatijeviću Tkalcu, koji je .do kraja života ostao veran Vuku i njegovim idejama. Pisac je osobito pažljivo pratio razgaranje ilirskog pokreta u Hrvatskoj, posebno se zadržavaiući na ličnim vezama Vuka sa istaknutim ilircima i ma uticaju koji ie na niih izvršio, a osobito na Franu Kurelcu, Viekoslavu Babukiću i Matu Topaloviću, koji je Vuku:bio iskreno odan i koji je mnogo doprineo široj, ilirskoj orijentaciji Ljudevita Gaja. No na ovako skuč:nom prostoru nije moguće čak ni nagovestiti a kamoli izložiti veliku galeriju likova Vukovih priiatelja u Hrvatskoj koju je pisac oživeo i u kojoj počasno mesto zauzima

-_oepguuuuuređii xeseaeG=. „een: rmp an Sguu aliena ra nsrau Nasi aaa aaa needi uu eura O nu una z munu•uAINA IR S aa ea moo mesa ss aaa ar aeetr Ra rrenamrr OC,

ČOVEK NE MORA BITT naročito pronicljiv da bi, bez teškoća, u prozama crnogorskog pisca Vukašina Mićunovića mogao prepoznati. književni i intelektualni anahronizam. Zastareli realistički klišei, plasirani u prividno dramatizaninom prosedeu, toliko su očigledni u svojim nesrećnim, u stvari nemoćnim, literarnim strastima, da čak i najbolećivijeg čitaoca moraju uveriti u izlišnost jedne romansijerske ambicije. Kada bi se, nekim slučajem, u, naravno, pomerenom sistemu književnih vrednosti, po romatnsijerskoi ambiciji određivala nečija literatura onda bi se poslednii Mićunovićev TOman uzimao kao zaista ozbiljan primer, Jer 'sve je u ovom romanu nastalo iz ambiciozne samodopadljivosti i neshvatljive potrebe za literarnim zvanjem koja je napadna i razorna do te mere da i ono malo čistog literarnog zanosa ostaje bez svog zasluženog dejstva. Eto još jednog primera kako literatura na načim neobjašnjiv izmiče zavodljivom poletu prizemnih strasti ı strašnom teroru netransponmovanih činjenica. )

U trenutku kada se,i naši najtradđicionalniji ratni pisci sve uspešnije uklapaju u nove tokove savremene proze koja je — valja to istaći — prevazišla uslovnosti tipižne realističke formule, Mićunović nas pokušava uveriti da je crno-bela tehnika još uvek efikasma i da je za književnu prisutnost u našem vremenu dovoljna ispravna ideološka pozicija. Ovakvo didaktičkoutilitarno shvatanje književne reči za sve koji priznaju književnu evoluciju odavno je potisnuto iz svesti, a kad se makar i sporadično pojavi ne može biti drugo nego dokaz ijedne drame literarne savesti. Ne wlazeći tu

psihogenezu ove drame napomenimo samo. da · je posledica jednog dogmatskog stava u literaturi uvek nepredvidljiva u ličnoj istoriji koja je, na svu sreću, potpuno irelevantna za istoriju naše književnosti. Posle četvrte knjige

proze Vukašina Mićunovića nemoguće je ne

| ra aaa BdCSP—— Ot re ra e ta er Sea TL Pea ara aun erna aranuiaa eee ae ai

SVAKI UMETNIČKI TEKST liči na simbolič. nu heraklitovsku reku u koju se ne može. dvaput zagaziti. Nijedan takav tekst ne može .se dvaput čitati. Tokom drugoga čitanja, naime, taj tekst više nije isto Štivo: ako mu pisac i nije modifikovao oblik,. čitalac mu prilikom »reprize« preinačuje smisao, pošto se sam. čitalac u međuvremenu izmenio, U trenutku. čitalačke »reprize«, štivo ne znači sasvim iStO što je značilo u času premijere. Drugim reči ma, pesma je podložna heraklitovskomi po: stajanju, koje određuje isto toliko njem čitalac koliko i pisac. Pisanje je tekst u tekućem »agregatnom« stanju. Obratno, tekst je pisanje u čvrstom, tako reći smrznutom stanju: raskravljuje ga tek toplina prisno dodira sa čitaocem. Ali, ovaj dodir je uvek NOVO osmišljavanje poetskog teksta. Na taj” način, za današnjeg čitaoca, drugo izdanje Lazarev!ćeve »Svirajke« znači nešto drugo nego njeno prvo izdanje 1953, godine,

U svim pesmama, bitne komponente su iste; međutim, svaka od njih ima različitu samosvojmu kompoziciju, pošto su iste komponente u svakoj pesmi raspoređene 1 spregnute po drugoj »shemi«. Izvan uticaja lektire ostaju dve sastavnice: sadržaj i oblik. Prema tome, u čitaočev delokrug ulazi smisao poetskog štiva. Usled neke dvosmislenosti koja izgleda svojstvena poeziji kao takvoj, pesnik i niegov čitalac mogu veoma različito osmišljavati pesnikovu reč. Nešto od ove orgamske dvosmislenosti zbijeno je u |Lazarevićevom upečatljivom, upravo šokantnom saopštenju: »Rascvetavaju se pomijare naše« (pesma »Igrač na konopcu«). Šta označava to saompštenje: lepotu što se nameće čak i naprljavijoj, rugobi, ili, naprotiv, rugobu kola je neotkloniivo prisutna iza svakog utiska lepote? U svakom slučaju, sftvarmu sadržinu Lazarevićeve · poezije

"KNJIŽEVNE NOVINE

Š“rosmajer. Pisac je ukazao i na mnogobrojne počasti koje su sa hrvatske strane učinjene Vuku; među njima je mnajdirljivija ona kad je jednodušno i sa velikim slavljem bio izabran za počasnog građanina Zagreba.

Centralno mesto u knjizi zauzima poznati bečki dogovor, održan na Vukovu inicijativu marta 1850. godine, na kojem su se učesnici — pored. Vuka, Ivan Kukuljević, Dimitrije Demetar, Ivan Mažuranić, Đura Danič:ć i drugi — u želji da bi se »u književnosti složili i ujedinili«, odlučili za upotr:bu južnog narečja u književnosti i poverili Vuku da napiše pravila za njega, čime su udarili temelje zajedničkom književnom jeziku i pravopisu, koji su posle novosadskog dogovora 1954. godine još više učvršćen:,

Novak ističe da su najznatniji učesnici ilirizma. ostavili svedočanstva o tome da je Vuk imao veliki udeo u hrvatskom preporodu, Osobi:o zbirkama »Srpskih narodnih pesama«, koje su i Hrvati smatrali svojima. Njih su čitali čak i zagrebački klirici da bi se usavršili u pravilnom pisanju štokavštinom. Pisac podvlači da je Vuk bio od velike morame i naučne pomoći Hrvatima i u usvajanju južnog narečja kao književnog, koje je. najzad ostalo »po-

reći to jer ovaj pisac nije mlad da bismo ga morali ohrabriti, niti je pak toliko usamljen da bi mu takvo ohrabrenje bilo potrebno.

· Patetični govor junaka Mićunovićevih proza, impregniran leksičkim bizarnostima, u potponosti odgovara romanesknoj tehnici zastareog primitivnog verizm aa.Uveren da se u činjenicama, istorijski i geografski određenim, može pronaći i izdvojiti imaginarno jezgro jedme · priče, Mućunović je shvatio bukvalno, tako. da njegov roman »Pretposlednji« i ne možemo shvatiti drugačije nego kao pokušaj jednog književnog. amatera. Zadržavajući izvesnu, u stvari prividnu objektivnost pričanja, koja ga je nezadrživo odvlačila u dosađnu naraciju, Mićunović "je verovatno nameravao da nam

nc. osmišljava: toliko pesnikova misao, koliko njegovo osećanje koje tu sadržinu Rkoloriše tamnom ili svetlom vrednosnom bojom, Sam mesec, na primer, obezvređuje se u sivoj atmosferi tuge koja mu daje izgled »slepačke lampe« (»Tuga narođa«), Naprotiv, u· promenjenoi emotivnoj atmosferi, čak i »suza bede« može da zasvelluca kao dragocen »broš nevestinski« (»Svirajka«). I tako, prelamajući se kroz prizmu pesnikove emotivnosti, zračenje samih stvari razlučuje se u ceo spektar boja: pla-

. va' |. zelema' gravitiraju onom Kraju swmektra

koji simbolizuje pozitivne životne vr~"mosti; pepeljasto siva i »mulno žuta« streme suprot-

MUSE Ogar ipak novo

V u k. idanas isutra

Viktor Novak:

»VUK I HRVA?TI«;

posebno izdanje

Odeljenja- društvenih nauka SANU, »Naučno delo«, Beograd 1967.

bedonosno, kao najdostojnije oduženje. brat -

stvu Vuka Karadžića sa hrvatskim preporoditeljima«. Radi potkrepljenja toga tvrđanja on mavodi priznanje Gajeva sina Velimira: da je Gaj, pored svih svojih zasluga za hrvatsku književnost, bio »ipak samo sledbenik Vukov«, jer je na temelju njegova rada dao. zapadnim Jugoslovenima njegov »čisti narodni jezik« ji nerazdruživo ih sjedinio. sa srpskom ·'braćom. »Vuk je nama Srbom i Hrvatom stvorio jedan književni jezik«, pisao je Ivan „Kukuljević, »da nam budućnost bude jedna, kao što nam je jedan jazik, ista krv, isti običaji, iste pjesme, a jedno i zemljište, na kom naš narod Živi«.

Među Hrvatima je bilo ozbiljnih nastoja-

nja i za usvajanje Vukove azbuke. Ignjat Brlić · služio se u pismima Vuku njegovom ćirilicom,

koja je za njega bila »naisavršenije slovensko pismo«. »Nema spasa našoj lit»raturi«, pisao je on, »dok se s našom krvnom braćom SrboTlirima ne sjedinimo, odbacivši nekad po nevolji primljenu latinsku azbuku, ı kako inače jedan jezik govorimo i pišemo, dok obe strane ne primimo ćirilsku Vukovu azbuku«. Vuku je pisao ćirilicom i Fran Kurelac, nazivajući ga svojim »milim učiteljem«. On je smatrao da se Srbi : Hrvati najviše odvajaju icdni

Patetika primitivnog | verizma

| ai, Mićuimović:

| »PRETPOSLEDNJI«, »Nolit«, Beograd 1968.

sugeriše veliku viziju drame moralno-intelektualne savesti jednog dela srpske nacije. Nije teško uočiti na koga se u tim literarnim preokupacijama Mićunović direktno naslanja, ali Ćosić i Lalić, na primer, imaju sposobnost da i među negativnim junacima svojih proža pronaču kompleksne ljudske karaktere čiji. su postupci duboko psihološki opravdani. Izlišno je takvu sposobnost tražiti u Mićunovićevom romanu: za OVOg pisca je izgleda dovoljno da verno pokaže svu bestijalnost četništva da bi „nam tobože stvaralački sugerisao istorijsku ne minovnost njihovog klasnog fenomema. Koliko „je to uprošćena slika jedme od najtragičnijih pojava naše novije istorije najbolje pokazuju bezbrojni primeri u ovom romamu: da bi, na primer, mnogim svojim ličnostima razrešio psi-

B. L. Lidzarević: »SVIRAJKA OD ZOVE, »Bagdala«, Kruševac 1967.

nom kraju (»Trgovac šarenih boja«). Reklo bi se da srčiku te emotivnosti obrazuje ljubav.

Ljubav? Ali, njeno mesto ovde ne retko 'izgleda — prazno. U stvari, ovu prazninu obuhvata dijalektika ljubavi, koja podrazumeva izvesnu negaciju ·tog elementarnog, suverenog osećanja. U Lazarevićevom doživljaju i pevanju, ljubav je negirana više

svojim vlastitim odsustvom negoli prisustvom

mržnje. Pri tom, ovakva. negacija biva takođe negirana. Negirana, uglavnom, osećanjem bola i tuge, koje pobune svest o stamiu. sOpstvene meoeseflijvosti: »Pa ništa ne boli kao ruka, obraz. kao ravnođdušnost«e (»Slepe oči«). Inspirišući jedan neuobičajen lirski am-

od. drugih »po tomu, čto se iednim jedma a drugim. druga slova za vjeru prilepjila« i zalagao se:za to da i jedni i drug: upo“rebljavaju i ćirilicu i latinicu, pa »uhvate M oba slova korem u narodu, onda uz sreću i priliku lahko iedna hitit«, On sam je, kao i Brlić, bio za ukovu ćirilicu — stara slovenska slova, koja su »prilična, kako nikoja druga k jeziku mnašamu; čto su toliki spomenici stari, učitelji jezika našega, timi slovi pisani i ohranjeni;

·čto su tom slovu prostrana krila, to po naše-

mu to po carstvu turskom, ib,i žezio rusko u mjegovih ruku; čto maš naibliži bra:, Srbin, otim' slovom žive i odiše«. Đuro Augustinović je predlagao da se na osnovu Vukove ćirilice i latinice načini nova fonetska azbuka, kako bi se izbegle Gajeve »rogajlije«.

Tspitujući i sređujući bogatu građu koja osve*ljava. odnose između Vuka i Hrvata, pisac nije mogao, a nije to ni hteo, da ostane samo hladan posmatrač, već se veoma često i vidljivo odavao zanosu i mašti, bez koiih, smatra on, nema ni valjana maučnika. Međutim, ta emocionalnost je razumliiva, ier, kako

-sam. pisac kaže, »izvire iz utvrđenih istoril-

skih činjenica, objektivno izloženih, ba. ma i poneki put sa vatrom koju izaziva situacija u kojoj. su. se malazili glavni akteri«, zbog zabluda. i predrasuda, »koje i danas ne mimoilaze· mnoge i mnoge«.

"Tako sa izvesnim zakašnjenjem, monografija »Vuk.i Hrvati«, veoma obimna i krcata puna dragocenim podacima, crpenim najvećim delom iz izvorne građe, ı sa smelim zakljušcima i sugestijama, dolazi da kruniše jubilarno slavlje povođom stote godine od Vukove smrti. Ako se. nije pojavila 1964. godine, kad je cela naša zemlja slavila Vuka i njegovo delo, ona to nadoknađuje svojom trajnom vrednošću i nesumnjivom aktuelnošću — poukama koje, na osnovu bogatog iskustva iz prošlosti, možć da pruži našoj generacii i budućim ypokolenjima. Ili, kako to sam Viktor Novak u zakliučku svog dela kaže: »Sagledavši Vuka u celini, 4 napose u odnosu prema Hrvatima, kao i Hrvata.prema njemu, iskrsava jedno duboko ub-:đenje .da je Vuk bio, da je i danas, da će biti, i dalje, u dalekom sufra s nama ı uz nas! T.onda kad se on spominje, i onda kad zrači iz: svojih rezultata i nasleđa, nespomenut«.

Živomir Mladenović

Tbičke konvulzije i subjektivno nespokojstvo, pisac ih obilato nudi rakijom koja je, bez šale, u ovom romanu, uradila više stvari od POZ tivnog značaja nego maltene čitava partizanska taktika! Čilav četnički korpus čiju sudbimu pratimo u ovom romanu nalazi se u nekakvom transu koji traje sve do kraja priče: ali umesto. da. ovu izvanrednu scenu maksimalno iskoTisti zajedno šire i kompleksnije sagledavanje liudi i karaktera, Mićunović se iscrpliivao u deskriociji kojoj ie u podtekstu bila, očigledno, izančala sociološka shema.

Neospomo uvoznat sa Lalićevim postupkom stvaranja. psihologije junaka u izuzetnim 'šituacijama, Mićunović glavnu ličnost svoga rOmana, Komanđanta korpusa, dovođi pred Tnerešive probleme: sumnie, strahovi, košmarni snovi, gotovo predsmrtinme agoniie — sve je udvostručeno. i dovedeno do paroksizma da bi se na kraiu pokazala elementarna u ovom slučaiu animalna osnova jedne ličnosti. Povremieno ova ličnost ume da bude zamišliena, čak suptilna, eotovo da kažem duševna, ali ia osobina četničkog komandanta ne proizlazi iz složene strukture njegove lič nosti, nego iz piščeve ambiciie da stvar komplikuje. Da je svaki roman u izvesnom smislu literarna konstrukcija više manje uspela, to je: svima jasso, ali mora se znati da svaka literarna konstrukcija nije roman!

·Nastojeći da stvori nešto kao roman s lezom, Mićunović se utopio u fabuli koja ie već u. početku knjige ostala bez svoje neophodnc zagometke. Mada ta fabula ima jednu logiku razvoja, ili da budem precizan, postuonmost događanja kojia nije lišena izvesnih socioloških istoriiskih i moralističkih preokupacjia, slika istorijskog i moralnog poraza četnjčke ideologije ostala je bez dimenzija univerzalnog simbola. Time su u osnovi neliterarne nte#cijc Ovog: romanopisca. dovedene, ne do ŽiVOtnopg, već. do literarnog apsurda. i

, Miodrag Jurišević

A Roki an u a i ia ia a ui a Ni O GEN OKA GG ORAO NU OUN RUR ONIE

tilirizam (»zavesu dižem cinično — otkrivam rnoj pevani svet«), ovakav bol se prečišćava i preobražava u savremeniji, misaoniji i dijalektičniji semzibilitet, unekoliko srodan valerijevskom osećanju tuge zbog atrofiie svih osećanja. Najzad, pošto je bol zaiskrio u pepelu utrnule ljubavi, ova se ponovo rasplamsava u srcu toga bola, koji elektrizuje i aktivira celu pesnikovu emotivnost.

Sada, međutim, ljubav je iznutra raspeta svojim protivrečnostima. U sklopu njenoga »krsta«, prečku bi činilo osvešćeno, osavremenjemo rodoljublje, koje indiviđuu ne rastvara n narodnoj »supstanciji«, nego, naprotiv, ovu hegelovsku »supstanciju« usađuje u intimu samosvesne jedinke: »U mene samoga jednoga ceo se narod uliva«. No, budući da je voljenu domovinu bila uzurpirala šaka vlastele i ostalih gotovana, sa ocrtanom »prečkom« ukršta se pesnikova ljubav prema mukotrpnom sebru i razbaštinjmom puku, — koji, zbog toga, u duši ostaje izvan gospodske povesti svoje zemilje: »A moju su dušu iziedali vuci — dok ja pevah nekad kako rado ide Srbin u voinike« (»Lelek sebra«). Tako, u određenom smislu, pesnik socijalizuje svoj patriotizam, kao što su

'to učinili Čedomir Minderović, Tanasije Mla-

denović i neki drugi srpski pesnici. Pridružujući se njihovom pevanju, kao i pevanju Desanke Maksimović, Desimira Blagojevića i Branka 'V. Radičevića, Lazarevićeva poezija je jedan' osoben ton u pesmi »gejačke«, svetozarevske Srbije, — u pesmi koja tihi »lelek sebra« poentira gnevnim krikom bune.

„ „Ona, dakle, socijalizuje rodoljublje; u isti mah, ona humanizuiec ovu socijalnost. 1,

; Nastavak na 4. strani

Radojica Tautović