Književne novine

Srboljub MITIĆ

MISLIM O AN'

Vidim te noću kod male znane vode U zelenom pazuhu rečne okuke

Vidim te noću na malom ostrvu od peska

To se ue slaže

Kad imaš tako svilenkaste ruke

"Tako našaranu glavu

Kad imaš tako negovan život uvijaj se u neon Tama ic za mene

I bube.

I puževe

TI male ružne bogove prognanih pasa

Tvoje prekrasne mnmeukc Noge na lukavom pesku

To se ne slaže

Stradaće svici od kužnog zadaha losiona I samo jednom prevariće se da zađe Mudri ielenak u tvoiu kosu

I nijedanput neće zanoćali narandžasti Gušter uz tvoju nogu

OGLO SE PRETPOSTAVITI da se Miklošid, mađarski Jevrejin, krio pod nekim od smešnih i banalnih imena kao recimo Karl, (»dragi moj Karl.«), ili Johanes, ili možda i Ištvan, ali nikako da je u knjigu bolesnih u Sanatorijumu za astmatičare bio upisan svojim punim zvučnim imenom i prezimenom: Tiberijan Fenjveši Miklošid. Čovek koga je Centrala odredila za budućeg šefa države, povukao se iznenadno iz politike, nabavio ie tropski šešir, mrežu za leptire i pregršt knjiga — odlučio ie odjednom da se posveti biološkim istraživanjima. Međutim, to njegovo povlačenje iz bolitičkog života upravo u času kada je čitava desničarska emigracija, kao i njen najprobraniji krug, slavila ovu na izgled srećnu nominaciju, i nije moralo da bude toliko iznenađujućc. Ovaj čin čoveka, koji i do sada nije uvek ulivao neko baš besprekorno poverenie, delovao je naročito na uzan krug liudi desničarske emigracije više zabrinjavajuće. U prvo vre me, neposredno dakle po nestanku Miklošida, javilo se i nekoliko upaničenih liudi, od koiih je najgrlatiji bio onai koji prilikom dogovaranja o likvidaciji Tiberijan Feniveši-Miklošida nije razlikovao dejstvo vatrcnog oružja od svilenog. gaitana. . No ubrzo se saznalo da je gospodin Miklošid umro prirodnom smrću, čak možda od neke bolesti (bila je pomenuta recimo i elefantijaza, što je ipak besmislica), u svakom slučaju iščilio je na iedan od onih jedinih tihih ı neobavezuiućih načina. o . Izveštaj o ovome poslao je poštom izvesni Viktor, čovek koji je na jedno pitanie gospođe Kostenije, takođe pitomice pomenutog Sanatorijuma, izrekao filozofski zgusnuio SVOJU misag-„a.smrti i mrtvom čoveku uoPpŠtieuya3ii IS Š7CE S ŠowwuesMiky "Te je-bio kratak razgovor, pomalo i, pod nabojem netrpeljivosti svc češće uočliive u uzajamnom opšteniu Viktora i gospode Kostenije (koja je direktora Sanatoriiuma, DrVOborca i spomeničara: Jovana Badžaka u više navrata uveravala da jc naiveći jugoslovenski grad malo mesto Jasenovac ma. Savi, osim toga da se ona odrekla lektire. kao »Rebeka«, ili »Burda« i da ie u poslednic vreme započela sa prelistavaniem „Marksovih tekstova, kao i Engelsovih i Buharinovlievih). A u tom kratkom razgovoru sa 'Viktorom, na iedmu od replika tog čoveka o tome da je ROE OSI mrtav, trupnula je nogom 1! uzviknula: vTa šta vi uopšte znate o mrtvom čoveku!?« ' Pa je odmah na to usledila glavna replika Viktora i.to je u stvari bilo i ono najvažnije što je imao da kaže: U _ »O mrtvom čoveku znam samo to, da je bio ZIV...« | Ovakav obrt u razgovoru gospođe Kostenije i Viktora, a.u prisustvu

di Ma"

spomeničara. Jovana Badžaka, koji jc kršio ruke u očajanju što ne može da ih uveri.u sasvim suprotno, U, | dan zdravi i puni život mađarskog Jevrelina Tiberijana Feniveši-Miklošida (kako da vas

uverim, kako da vas uverim...), i koji pri tom nije mogao sakriti svoje očalanjč 1, strah, ovadopao se još jednom

kav obrt u razgovoru ) se još jedn čoveku koji se tu zatekao, koji ic mace 1 sam bio gost Sanaforijuma. Njegova čarka sa Viktorom bila. je dođuše bezazleniia i on jc u SVOju odbranu imao da kaže samo t0, da se oseća prijatno, a to u njegovim poodmaklim se damdesetim godinama nije Za potcenjivanjć, da je čak i poslednie fluorografisanie proteklo u redu — rezultati dobri — ! da mu ic doktor ma nedavnom prcgledu rekao otprilike ovo: »Kod vas, Skorceni, bez promene, 1 dalje vedro...« o

· Međutim, osnovni problem S: tajanstveno povlačenie i, ako se tako Poe pb to tako ·tajanstvena smrt gospodina Mikloš: :

Da li je to bilo umiranje koje je u priro stvari i koje, sem svoje zastrašuiuće opomene pojedinca pojedincu, nikakve druge repetkusiie sobom ne nosi. Da li ie to ĐO rečima go špodina Viktora bila samo još jedna oti OI mifestacija jedine prave isključivosti — 151 iu | vosti prirode, koja, kako ic om dodao, jedina i može da bude takva: iskliučiva.,

· Ili je Miklošid svojim nestankom, pa i SVOjom smrću, svejedno, protresao l doveo u pr tanje opstanak čitave jedne moćne organizacije, doveo u pitanie realizaciju jednc granci ozne zamisli koja je po uverenju mnogih trebale da da osnov Građe“?n ju nOVI USt O bije. sveta,

Mogućnost za Suve vovahnje uzbudljivih dckret pohabanim rODŽIIU šeširom živača — va šala! | još bilo UČI to jest, taj mađarski Jevrelin čiju je nominaciju u isto vremć slavio i širok i probran krug ljudi, nabavio je, Javijeno je, još i nekakav prastari, iednocevni mo)narski durbin, dužine gotovo jednog metra, kao iz dana Kolumba ili Vaska de Game. To-

liko je valjda daleko išla njegova istraživačka

io je i ostao

ene i ncometano lifea zameniti jednim biološkog istra-

KNJIŽEVNB NOVINE

L da, durbin — tako jel

Samo tužni mogu kad izađe noć iz ii e đa Domole mađiiski govor samoće da bi :

4 . raspadale Opake zidine pred glavom i ne može trava Da istraje kroz usijano vreme pesme ne može Nijedna glava sa naslovne strane

To se ne slaže

I sve se svodi i i

Po: Ee na mali ljiupki podvig rose

Ana ana ana nc zameri ne verujem

Nikad noću nemoj noću nc verujem

Ana ana ana ana ti plavi ti tamno plavi tonovi Nisu crni ne verujem

Ti si malo zelenkasto oko dana ti si rumeni Cvet sa zelenim očicama a to se bilje U otrov ne sadi .

Nije noć za tanku igru za šećeraste misli

U Mlavi žive crne reči crne pešme crni znaci Ne verujem ivojoi glavi od sedam boja

Mila moja mila moja ti si kao mlađa vlat Kao rumenkasta magla

Drugo je crnje je tajna teže je tajna

Ti si kivna ana ljuta ana jaoj razočarana izneverena Pesme ako su mali nazeb nisu pesme

Ne verujem ana zar da se ubijem kad ozdraviš Nije ova noć kao ona na tihom plavom Dunavu Ili kao ona...

Ne igram ne provodim se ana

Bez molitve se u tamu sitromoglavliujem

U bes tame

Sam

Bez zavičaja i braće nema braće u dvoboju

Sa sobom samim nema otadžbine u sudaru sa zemljom

U ljutoi kavzi s nebom i biliem

Noću je opasno nemoj noću ka sebi nemoj kod Vode nemoj uz živu zemliu sa takvim rukama Razjarićeš zmije u travi pesme u drveću zemlju Pod nogama

Nije mi nije iasno ana ne verujem

A zapalio bih ti usnom kosu od ljubavi Okrilatio bih ti ruke glavom Ne: mogu da verujem plavom tamno plavom

pigmentu

PIRBICZA PICNH<BIŽZŽ E 7 NIHE-HB NIMBIN ZA“

Radomir SMILJANIĆ

~ majk MIKI

|D WIP)

strast. A ako je zaista umro, kako jc poštom izvestio Viktor, onda se ta strast ne može objasniti ničim drugim do.jednim običnim ljudskim umiranjem.

U malo, zabačeno primorsko mesto na jugoslovenskoj obali Jadrana stigla su ubrzo četiri podjednako obučena čoveka. Odmah sc

„saznalo da su to desničari, došli nekakvoni

misiiom. desničarske ·emigraciie. ;

Gospođa. Kostenija, koja. se doduše nije odlikovala nikakvom posebnom proleterskom svešću, ali koja je bila pošten čovek i pre svega patriota,. upozorila je druga Milana Badžaka na čudno ponašanic četvorice podjednako obućenih gostiju. Osim toga žalila se da oni zaudaraju, da se ne peru. Neko od prisutnih, koji ic čuo taj razgovor, usudio sc da primeti, čak, kako je poznato da se ljudi na zadatku nikada nc peru.

Prvoborac Jovan Badžak pokušao je da se odupre, u svakom slučaju pokazao je da nijc zbunjen. Ljudi su došli sa urednim uputima, jedan od njih imao je čak i uput poznatog bečkog astmatologa, profesora Huga Ton Kaizerlinga. Kostenija je i opet, kao u jednom od razgovora sa Viktorom, morala da trupnc no-

gom. »Strašno« — kazala jc. i: »Nije strašno, gospođo — odvralio jc M. Badžak.

»Ali, pa to SU...«

»Da, desničari, samo mi nad njima imamo punu kontrolu. 1... i.. oni plaćaju uredno račune!« — završio je M. B. |

Što se tiče mađarskop, Jevreiina Miklošida, sva četvorica novih naselienika Sanatoriiuma imala su nekc podatke o niemu i nckc instrukcije u vezi s nim. Razume sc da ic Tiberijan Fenjveši-Miklošid važna ličnost, to im je na prvom mestu bilo predočeno. S tim u vezi stajali su i neki taktički potezi, proigravanje i nadigravanje, zatim oslonci i veze, aoaratura i mehanizam umutrašnicg i spolinicg povezivania organizacije. razna preinačenia, sve do opisa koji se svodio doduše samo na to da se radi o iecdnom suvonjavom starci žuto-sive boje kože.

Istovremeno je naglašeno predviđanic da u takvoj jednoj šupi kakav ic Sanatorijum za astmatičare može da bude i više takvih staraca, po rečima jednop, iz Centrale, moguće ı Čč tava kolekcija takvih Žuto-sivih ljudi.

Zatim, trebalo je povezati se sa Viktorom,·

izvestiocem o nekakvoj tamo smrti gospodina TFenjveši-Miklošida, proveriti dakle podrobno tu vest koja kao da ic došla s onc stranc oke ana. Pronaći znači Viktora i izmeniati s njim koju reč. Nejasno ic bilo jedino ono oko utvrđivanja lozinke Lođa — Mediči, cventualnog susreta sa Viktorom, ukoliko bi to zbilja bio baš taj Viktor i nijedan drugi. Pa dalie jezička aparatura —o DIVE reči, birani izrazi gestovi i lično. Zatim, komunisti, pravila ponašanja: nč ignorisanic, nc Nl izbegavanje, preterana srdačnost takođe mepreporučljiva, ı tako. LOL SE i SRB 1

Gospodin Miklošid ic umro. Činjenica sa kojom su se suočiij prvi gOSLlI. Među njima najuporniji u tumačenju top događaia — uva ženi Skorceni:

»Da, mrtav je. Od juče, od. danas. od. sutra..« — to su uglavnom bile micnove TOCČI.

Već sledećeg dana došlo je do prvih prikuplianja liudi. Naravno, na kciu — tamo gdc je više puta došlo do ređanja svih til čamaca, većinom išarani bojama od purpurno CTVĆnih do violet-zagasitih, I mreže, ribarskc, ı mu ris: na ribu, na SO.

U stvari, palo je tvrđenje da se u hodniku na drugom spratu Sanatorijuma, negde oko soba broj 26, 27 ili 28, zavlači čudan nekakav, malo težak Rkiselkasti vonj — upravo vonj SVežeg ljudskog leša. Ako to i jeste bio sanatorijum, krov za astmatičare, ljude dakle bolesne i poslabašne, ipak ie bilo neodrživo čuvati pod istim tim krovom ostatke nečijeg tela, makar i-u početnom stanju niegovog raspadanja. Bio je to,vonj. LI to su-tvrdili nehi i brzali u govoru objašnjavajući da je to upravo taj neki vonj, karakterističan dakle Skorceni, na primer, i ponovio je još ono svoje:

»Da, od juče, od danas, od sutra...«

Direktor kuće prvoborac i spomeničar Jovan Badžak, od prvog dana, od prvog časa, bio je vrlo odlučan u odbijaniu ma kakve pomisli na smrt Fenjveši-Miklošida.

»Ne i ne« — to su bile uglavnom njegove reči. »Uveriću vas, uveriću vas. o kako ću vas samo uveriti!..« — ponavljao |e taj čovek svoje reči očaja ı straha.

Uznemirenje je raslo i stišavalo se, uvek iznova i sve plahovitijie uzimalo maha — neki su se i pakovali, ćutke, zlobno, kivno, osvetoljubi-

ILUSTROVAO” HALIL. TIKVEŠA

vo. Odlazili su usamljeni i obeshrabreni stazicom put malog romantično» zatona Uu komc ih je čekao brodić. Zaton ie bio uokviren šumicom. Odlazili su zauvek.

Nadasvc mnoge jc pogodila vest da je za poslednjih četiri dana na adresu Miklošida stiglo ravno 68 pisama. Poslednjeg dana pristiglo je 29 pisama, u ciplo dva sata čak i svih 18; pretposlednjegp dana stiglo ih je 19, a prvog dana osam, što je podatak koji govori O tome da je dan za danom dolazio Sve veći broj pisama. Za izvikivanie Miklošidovog imena pri likom rasturanja uglavnom tih pisama bio je zadužen londiner, dečak koji tek što sc za-

| |

Tvog imena tvog lica ne mogu da verujem a \ tako bih Dobro umro u tvojoi duši

Ne verujem a čujem lomljavu iza tvog čela Ako se tamo događaju moje pesme ako se Nalik na moju noć rodna tama u tebi pali Onda nema pravde koja te može oslobodili iz mog Grudnog koša ma te nikad i ne ugledao i neću ti Dozvoliti nikuda izvan mojih levih rebara Makar tvoj mali jezik na mene drvlje i kamenje

Nemoj noću kod vode nemoi noću s drvećem

Nemoi noću glavom u crno

Desiće ti se da zalutaš do mene ako na samo

Dno siđeš

Nabasaćeš na mene sa mojim mrežama

Tamo na dnu koje ie vrh patnic

Tamo ie milijardu godina vrebam sidi ako S smeš

Doći ćeš ako moraš, ana i nazvaću ie unomn

Da bi zazvučala purpurno.

momčio. Glas mu je bio prozukao no rezak i prilično jasan, uvek je na isti način izvikivao ta tri čudesna imena, malo bi se propeo na prste nogu. Zalazio je u sve uglove glomazne zgrade, mahao mnogobroinim kovertima, Y-Cćinom zapečađenim, izvikivao, neprestano izvVikivao. Dan za danom. sve veće uznemirčnic dakle. Zloba je vaspaljivala, hrabrost napušta1 jade — kao da su zaboravljali poznatu repliku: Novac izgubljen — ponovo stečen Žena oteta — nova zadobijena Hrabrost napustila — sreća odjezdila

A onda je osvanuo dan. Sunčan dan, bez povetarca. Morc kao ogledalo. | miris, fauna, flora...

Puteljkom ka brežuliku SVETILIŠTE krctala se poveća kolona ljudi. Ncki su prtilii kofere, torbc, korpe i svežnjeve, spremni di svakog trenutka napuste kolonu i jednom od bočnim okomitih staza sc sfuljaiu u maleni živopisni zaton, gde sc skrivao brodić da ih odvuče odavde jednom zauvek Pre ovog Dpohođa, čulo se međutim tvrđenic matorog Skorceniia — umišlien starkelia. Direktor Badžak, prvoborac i spomeničar, uhvatio se kao krlja za 1o tvrđenje, ali mu ono nile baš mnogo pomoglo — izmicalo mu se, neprestano mu sc SVC izmicalo... A radilo se naime o događaju u icdnoj od onih romantičnih uvala. kakvu je rccimo opisao i Petar Hektorović. Skorceni sc zatekao u svojoi redovnoj nešto usilieniioi Šectnji — bilo je tiho, vedro iutro. IT ubrzo ic začuo ravnomerne udare kamenčića o površinu vode. Prikrao se i video: sedi čovek na samoj obali mora, baca u iednakim vremenskim ražmacima kamenčić po kamenčić u oplićak i #oOvori, ietko, mrzovolino: »Nećeš, daklc, nećeš to... Eh, eh, šeF države, hm... Pa onda, pa onda...« Međutim, Badžaku nisu pomogla, sMaidlVo-

ravanja kojima je zaokupio ljude oko sebe, e da bi ih naveo na zakliučak da ic čovek sa kamcnčićima u ruci, koie je bacao wu plićak, bio niko druzi do Tiber:jan Feniveši M'k!nšid, bivši političar, iedan od onih retkih koji sc odrekao slavc i položaia, kojii se odrekao Mmoći i između ostalog. i blagostania koilc ona SObom donosi. Šta ie to pomagalo što se takoreći bezbroj puta vraćao na opis toga čoveka. I što je u više navrata takode govorio i o njegovoi naravi. Strast istraživača. strast za saznanjem — sklonost. dakle za važeniem, ali u jednom bogatijem, sadržajnijem okviru takoTreći. : Međutim, Skorceni, čovek znači koji jc svojim očima video političara i biologa, ostao jc nekim čudom i dalje pri svom nrvobitnom tvrđenju: »Od juče, od danas, od sutra...« Ostajao je dakle tvrdokormno pri svoioj ideji leša Fenjiveši -Miklošida u sobi 27 ili 28 na drugom spratu Sanatorijuma.

I tako jie ipak obrazovana kolona pravcem SVETILIŠTA. U rano |utro. Bilo ic nešto pre pet sati. More mirno. Miris faune, miris na ribu, na so.. Ljudi se· vuku putelikom, mnogi sa ortljagom u rukama, mnogi vodc i decu, podupiru starcc. Svaki nosi svoi krst. Neki dahću, neki odhukuju, tiho, za scbe.

Tačno u pet časova i petnaest minuta sa

brežulika SVETILIŠTE moglo sc videti uz malo pažljivije osmatranie kako se icdan prozor na drugom spralu Sanatoriijuma otvorio, neko je duže vremcna razmicao zavese. Dvaput jc pala roletna. Dvaput ie dakle roletna podignuta i zatim je u košulji na džepove i krupnu dugmad — na ramenima imitacija ecpoleta + u kratkim pantalonama tropskogc istraživača stao na prozor čovck sa prevelikim icdnocevnim durbinom u ruci, čovek koii je zatim jednostavno zaskočio taj prozor. Ubrzo je bio na balkonu i gledao ic pomno i dugo, pretraživao je kroz svoju napravu oblika savijenog paus papira daljine na bpučini. |

TI povorka se ona ćutke vraćala. Ljudi su.

neki znači već usput žuvno, ponovo vaspakivali svoje kofere. Po dolasku u zgradu Sanatorijuma Žženc su u svojim sobama povešale na naslonce stolica i kvakc vrata i ormana gaćicc i kombinezone, izjurile decu na hodnike da trče ı skaču. Londiner i ostala služinčad izvikivali su po holovima i sali za ručavanje, takođe i po terasama zvučno ime mađarskog Jcvrejina, političara i biologa. Radilo sec o novim pristiglim pismima.

Međutim, Viktor i Skorceni, džangrizavi starac sa urednim poslednjim f{luorografisanjem, njih dvojica, iako jedini, bili su i daljc uporno oni gosti kućc koji su tvrdili da je Miklošid mrtav. U tom tvrđenju su se uzajamno strasno potpomagali a niko ih niie mogao azuveriti. Viktor je ponavliao svoju misao O smrti i umiranju čoveka uopšte, dok jc Skorceni tvrdokorno ostajao pri svojoj omiljenoj replici: Da, mrtav je, od juče, od danas, od sutra...

l|