Književne novine

KNJ IŽEVNE S VO OZ ONeNOVINE |

ju intervju intervju intervju

intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju interv v |

ovek sa štapićem

Alegro non troppo

POSTOJI NEKOLIKO Difijevih crteža koji otkrivaju suštinu simfonijskog orkestra preciznije od bilo kog eseja. Hitri i nervozni potezi pera, sustižući jedni druge u letu, kao da se plaše da neće uhvatiti definiciju jednog raspoloženja pretvorenog u treperavo tkanje ljudi i instrumenata, što se sa ivica crteža obrušava ka tamnoj mrlji dirigentovog fraka. Gledajući te lavirunge stiče se utisak da je to, u stvari, džinovska muzička mašina, sastavljema od mnoštva pokretljivih crno-belih delića — buket na samoj ivici rasprskavanja, zadržavan jedino štapićem opsenara na čiji se znak disanje mašine povija u ritmu oluje ili talasa poput zrele raži.

Kao retko ko, Difi je osetio svu lepotu onog jedinstvenog trenutka kada okupljeni muzičari dobrovoljno pristaju da se vežu magijom jedne muzičke ideje. Onaj čas, kada u polusvetlu koncertne dvorane blistaju prigušenim sjajem politure, violončela, zlate se horne i žice harfi u mirisu kalafonijuma, cveća i prašini puderovog praha; ono blagosloveno Oseććanje koje nas odvodi u guste čestare zvuka, izjednačivši otmenost partera sa oznojenom galerijom — na kraju, osećanje koje nas nagoni da kao slepi putnici zajedrimo začaranim brodom bez jedara ka izgubljenim pejzažima iza sklopljenih očiju. Oduvek su me zanimali veštaci koji su u stanju da iz ove složene mašinerije, sastavljene od starog, isušemog drveta, zategnutih žica, lima i razapetih životinjskih koža, izvuku onaj jedinstveni zvuk koji koncertnu dvoranu obavija svojim plaštem, vodeći odrasle ljude kao što je Petar Pan vodio usnulu decu, preko krovova logike, iznad svakodnevne škripe kočnica, tulenja sirena, zvrndanja tramvaja i telefonskih signala, ropotanja točkova i kišnih kapi, u predele, u kojima svaki od tih zvukova ropski sluša kompmnozitorovu volju.

Zbog toga je moje prvo pitanje dirigentu Živojinu Zdravkoviću ličilo na pitanje osnovca:

— Recite, kako se postaje dirigent?

— Ne znam sasvim tačno — odgovorio je — ali znam da je ta profesija danas u velikoj modi i da privlači neodoljivom snagom. Svako kome se ukaže mogućnost postaje dirigent, bez obzira da li za to ima bilo kakvih umetničkih uslova.

Sećam se, slušao sam njegove koncerte, obično sa galerije, pritešnjen siromašnim starim gospođama iz propalih bogatih kuća i preterano ambicioznim dirigentima sa sela, I u vreme dok sam se sa prijateljima uvlačio bez karti pored kerberski nastrojenih vratara »Kolarca«, o njemu su govorili:

RUBINŠTAJN: »Umetnost Živojina Zdravkovića nosi pečat velike vitalnosti, mladalačkog žara i čudesnog ritma — jednom rečju, on je siajan dirigent!«

DAVID OJSTRAH: »..vrhunski dirigent i umetnik!«

HENRIK ŠšERING: »On je rafiniran umoet-

ik...

NIKITA MAGALOF: »...i dirigent velike senzibilnosti!« JEHUDI MENJUHIN: »Svet poznaje mnoga velika imena, ali postoje i drugi, manje poznati umetnici koji dostižu velike visine u svom poslu — zadivljen sam Zdravkovićevom interpretacijom Bramsovog violinskog koncerta...« ANDRE NAVARA: »On ie mnogo doprineo spektakularnoj prednosti svog orkestra, koji pre njepovog izlaska na scenu nije bio potpun kao sada.«

MOMO KAPOR: »Odlično mu stoji frakl«

Andante un poco adagio

— čini mi se da u vašem poslu postoji irvesna doza narcisoidnosti, ako mi dozvolite, želja da se bude u centru pažnje i da se vlada drugima u svetu umetnosti?

— Bio bih neiskren kada bih odgovorio negativno, a zato mi daje pravo i osnovni elemenat na kome počiva umetnost dirigovanja — nametanje volie i neprikosnovenost koncepcije koja je vlasništvo samo jednog čoveka, mada on do rezultata dolazi uz pomoć Više od stotinu ljudi!

— Recite, najzad, šta je to velika interpretacija? Ne pletu li se iu prečesto misterije bez ikakvog osnova? 7

— Za mene je to pre svega striktno i do kraja provedeno tumačenje notnog teksta. Izvesni dirigenti su podigli interpretaciju na Pijedestal čarobniaštva, a ona se u stvari sastoji iu poštovanju kombvozitorovop sadržaja kroz određeni tekst, koji traži pre svega veliku pismenost. — Najveći broi čitalaca »Knuiževnih novi. na« nije nikada dobio cveće na koncertu. Objasnite nam zbog toga šta znači velika pismenost? — Ne treba zaboraviti da je naša sredina relativno malih muzičkih tradicija u poređenju sa centrima kao što su Beč, Leniingrad, Prag ili London. Mada je ona nekada i postoiala, prekidana ic često različitim kataklizmama. U trenutku kada ie naivažniie stvoriti publiku, a takođe i autore koji će je oploditi, kod nas vrvi od diletanata.

— Koje su niibove naidragvoceniie osobine?

— Usred nedovoline pismenosti oni tumače tekst klizeći po niesovoi površini, uvereni da ie moguće ostvariti interpretaciju — remek-delo, bez poznavanja muzičke sintakse. Tu sc

O ee 3 Kexx: JeirtrereeSeunvaa:zatanra an CD Our amanzz re = uuzerue aman rerum una nu uuu ea n arazmani = in IIREun ana zr muanIniazrzaai |

urednik Zoran Gluščević. Sekretar redakcije Bogdan A. Popović. "Tehničko-umet nička oprema Dragomir Dimitriievi šoni war

Miodrag Kolarić. Mirko Kovač, Đorđe Lebović, Borislav Pekić, Predrag Protić, Dušan POlaB S Dobio S O O aa: edini prmerak 50 para (%) dinara). Godišnia pretplata 10 novih dinara (1000 star bh dinara), polweod'šnia 5 novih dinara Beograd, Francus ka 7. Telefor" 627.286 (redakcija) i 626-020 (komercijalno ode-

Direktor Tanasije Mladenović. Glavni i odgovorni Božov ć, Dragoliub S. Ipniatović, Bogdan Kalafatović, Momo Kap or, Se lipnić i Branimr_ Šćepanović. List izlazi svake druge subote. Poj (500 star.h dinara). Za inostranstvo dvostruko. List izdaie Novi risko·izdavačko preduzeće »Kniiževne novine«,

najčešće operiše sa temperamentom, Bogom danim talentom i prirodnom muzikalnošću čitavom malom kolekcijom mistifikacija.

Adagio

Kako uopšte napraviti intervju sa jednim dirigentom?

Pratio sam danima šta radi čovek sa štapićem. Sedeo sam na probama, na kojima muzičari mokrih košulja od znoja po pedeset puta pokušavaju da usklade svoje zvukove sa izvesnim osećanjem dirigenta, koga je nemoguće preneti rečima. Bilo je to traganie kroz pomrčinu džungle notnih sistema, koji su u stanju da stvore kostur, ali ne i živo tkivo kompozicije — kolanje njenog krvotoka i nien sveži dah. Video sam stotinu ljudi kako oživljavaju Bramsovu misao, deo po deo, pre nego što je taj veličanstveni spomenik počeo da diše, pristavši da se odazove našem sluhu. Slušao sam zatim Zdravkovićeve ploče, trudeći se da se ne izgubim u zamršenim odnosima Vivaldijevih »Godišnjih doba«, prevrtao sam koncertne proprame, datume i mesta, Osluškivao odieke aplauza, sećao se mirisa korpi sa veštačkim cvećem i mašnama, posmatrao kako izgleda na reci kada se oslobodi ljušture svoga fraka — a ipak mi na kraju nije postalo jasnije ono očigledno bekstvo — kada se dirigent od običnog čoveka pretvara u opčinjenu ličnost, u pokretača mrtve muzičke materije, prestavši da postoji za bilo šta drugo sem za želieni zvuk.

— Recite, kako prilazite poslu?

. — Najpre je potrebno shvatiti kompozitora i njegovo vreme — stvaralački duh toga doba. Upoznajem se sa epohom i uslovima pod ko-

jima je delo nastalo. Tragam za zabeleškama kompozitora, njegovim pismima, događajima koji su odredili nastajanje komada koga tumačim... — A zatim? |

— Detalina analiza svakog retka — formalna i estetska, |

— Koliko traje čitav tai proces; od trenutka kada prvi put uzmete delo u ruke, pa dok obrišete znoi batistenom maramicom uz obavezni osmeh?

— To zavisi od dela, a naročito od toga da li čovek želi da ga pošteno predstavi, a to znači dirigovati ga napamet.

— Umete li to da izvedete?

— Uglavnom, ako tu podrazumevate odsustvo pulta i partiture. U svakom slučaju, ja dirigujem obično napamet, čak i onda kada mi notni tekst služi samo kao podsetnik. Usuđujem se da tvrdim da se čak i ne može dirigovati čitajući partituru! |

2! ea La

— Jednostavno — ako shvatite da | jedan

član orkestra ima jedan notni red, a da pattitura sadrži onoliko ređova koliko ima grupa u orkestru, a njihov broji u savremenoj muzici dostiže često i cifru od trideset notnih sistema, onda je stvarno nemoguće čitati istovremeno sve sisteme, jer to pledajući vertikalno predstavlja dužinu od 50 do 60 santimetara. Finale. Poco sostenuto. Scherzo.

— Slušajući vas neprestano mislim o teškoćama dirigentskog poziva. Piscu je dovoljan samo miran ugao i malo hartije, slikaru nešto boja i malo tišine — vama čitav orkestar! Ka-

kve su šanse mlađih dirigenata da se dočepaju sopstvenog štapića i svog orkestra?

Mislim da ovde ima i previše mogućnosti! Samo mediokriteti kukaju čekajući da neko umre da bi nasledili njegov štapić. Oni zaboravljaju da pod ovim nebom ima toliko mesta za prave vrednosti i velike muzičare. Oni, naime ne znaju da čekaniu nema nikada kraja, jer će se u međuvremenu rađati drugi talemovani dirigenti, koji će takođe preko ređa MD» bijati svoje orkestre. Tu postoji jedna zakonitost koja nezadrživo vodi naored umetnost muzike — to je zakonitost kvaliteta.

— Kako ste vi dobili svoju priliku za rad?

— Veoma jednostavno. Počeo sam kao svirač oboe u kafanskom orkestru hotela »Moskve«... Ti divni dani žirado šešira; »Vajfert« piva i letnjih stolova na ulici — najotmenija kafana »Moskva«, okubljeni šetači i jedan tamnoputi mladić koji svira uvertiru za »Groficu Maricu« i svoj budući uspeh na staroj obol.

— U to vreme profesori muzičkih škola nisu spremali buduće geniie, nego solidne muzičare. Danas svaki momak koji počne sa ViOlinom, očekuie na završetku studiia gostovanje u Njujorku. Sanjao sam o ulasku u simfonijski orkestar kao o nedost*rom cilju. Po povratku iz Praga, gde sam na Konzervatorijumu učio kod čuvenog pedagoga Vatslava Taliha, u Beogradu mi je ponuđeno mesto dirigenta narodnog orkestra! Uplašivši se »velikog poverenja«, galantno sam odbio tako značajnu šansu i zamolio ih da mi daiu ono za šta sam se godinama spremao. — simfonijski orkestar.

— Kada se to đešavalo?

— 1948. godine, Posle mog prvog koncerta predlagači su na sreću iščezli i više ih misam video.

Ispred orkestara odavno su već iščezle vođe muzičkih parada sa ukrašenim štapovima kojima se daje takt dvorskim ludama i rauzičarima. Jedan čovek popeo se na postolje koje obeležava niecov rang — posredništvo između seni mrtvih kompozitora i živih muzičara. Njegov štapić poput muzičke antene lovi po vazduhu neuhvatljivu misao pretvarajući je u zvuk.

To je dirigent!

— Zar ne znate da je dirigovanje nes a :1 DELITI a ca SlatepyoMa po cedoma emokratizacijom? — i ivoji ZOVavkOVIAa, upitao sam Živojina sljer Imate pravo. Ostaću uskoro bez profe-

A zatim je odleteo negde avionom, noseći Kol tok „torbi mali štapić sa kojim će na sva-

i ove planete pronaći j da. galBrak p p ći orkestar voljan

Momo Kapor

Proglas alktiva čeških pisacn

Nastavak sa 6. strane o tome kada će se održavati ili neodržavati kongresi, zasedanja ili izbori ne odlučuje kod nas. Umesto toga sa strahom pratimo kako su naši političari ponovo primorani na metode kabinetske politike, dok dokumeuti koji se tiču egzistencije svakoga od nas naknadno odobravaju centralni komitet partije i Marodna skupština. Raste razočarenje, nepoverenje i strah,

. Zbog svega toga obraćamo se rukovodcćim predstavnicima zemlje i partije hitnim pozivom, da se ponovo oslone na narodno jedin stvo, koje uprkos klevetama otelovljuie u datoj čehoslovačkoj situaciji zahvaljujući našim tradicijama najnaprednije misli modernog čo: večanstva, jer je sada jedinstvo ubeđenih socijalista. U trenutku kada bi se — čak iz najboljih pobuda — udaljili od misli odlučujuće,

aktivne većine naroda, komunistička partija

bi doživela moralni fijasko, Tek bi tada stvarno zapretila opasnost da se razvoj socijalizma kod nas za duži period zaustavi,

Obraćamo se svojim vodećim predstavnicima u veri, da će pobediti vlastiti umor, skepsu i strah, kojima su kao ljudsKa bića izloženi, da će se odbraniti od izolacije koja preti,

da će se osloniti na naše jedinstvo i ne dozvoliti da od godine velikih nada nastane godina trajnog srama.

Ukoliko se radi o nama, piscima, soremni smo da učinimo sve što bi podržalo politiku, koja neće povesti ka prividnom, već stvarnom savlađivanju današnje situacije a time i ka daljem razvoju toga, što smo navikli da nazivamo socijalizmom ljudskog lika. Ipak nismo i nikada nećemo biti spremni da priznamo zločine koje nismo učinili, ili da zahvalimo za pomoć koja nije ništa drugo nego krivica. Nismo spremni, i nikada to nećemo biti, da laž

nazivamo istinom a nepravdu nužnožću Vlast može likvidirati lj i fikadavnii : n jude, ali nikada njihove misli. Samo u ovom stoleću smo bili iti puta svedoci kako su se srušili mowolitni siSRO A - GI progovorila istina. esete godine za nas ostaju op5 svest nije prazan pojam. OON OTO IO

Volimo svoje živote, ali nam ie draži amanet.koji želimo da ostavimo svojoj deci.

Sudovi ljudi su prolazni, sud istorije je večan.

„Upravo u dane pedesetogodišnjics Čehoslovačke podsećamo se da češkom narodu čuva kičmu i štiti ga pred propašću posle niza Ve0 onaj čovek koji se usudio reći Ne odri-

Prag, 31. oktobar 1968. godine (Prevela Biserka RAIČIĆ)

O arena ana e iranu aaa aeie YE vepra aaa ritma rea ir YNzLy OK V.r VUarvaeiy rrMa 1? SA ruga Ori Tr parar-MMT e O aa Zmaz- Te

ljenje i administracija). Rukopisi se ne vraćaju. Tekući račun broj 608-1-208-1, Štampa »Glas«, Beograd, Vlajkovićeva 8,