Književne novine
||
Биолиотеке ИЛИ...
КУЛТУРНО ПРОСВЕТНА ЗАЈЕДНИЦА Србије обратила се, недавно, цир“ куларним писмом издавачима у нашој републици предлажући им да учествују у акцији помоћи јавним и школским библиотекама. Према замисли покретача акције требало би да на сваки издавачки динар Кул-
турно-просветна заједница да један“
свој динар, што практично значи да за потребе јавних пи школских библиотека, према _ средствима којима располаже, откупи извесну количину књига у пола цене. Прошлогодишња акција донела је ипшим библиотекама, на тај начин, 60.000 нових жњига, у које је уложено 88,000.000 старих динара. Неки издавачи су се одазвали и овом позиву Културно- -просветне заједнице, међу првима био је „Нолит“, неки нису, док се од трећих очекује одговор.
Замисао Културно-просветне заједнице Србије као замисао није лоша. Али, постоји један број практичних резерви које дају основа да се са извесном скепсом гледа на реалан успех ове акције. Пре свега, треба знати о којим књигама је реч. Ако се на тај начин нераспродани лагери издавачких предузећа преселе у фондове библиотека читаоцима. може лако да се догоди да поред књига остану без књига. Пре нето што се обратила издавачима, Културно-просветна заједница је свакако морала да обави испитивање терена, да од библиотекара сазна које им потребне књиге недостају, за која дела постоји појачано интересовање читалаца а библиотеке их не поседују“ или располажу малим бројем примерака. Ми се сећамо сабирних акција при формирању библиотека непосредно после рата. Тада су многи индивидуални дародавци давали књиге које су представљале праву и стварну вредност. Али су многи, што им никако не треба замерити, поклањали библиотекама и оне књиге, часописе и новине који су за њих били незанимљиви (законе којима је истекла важност, застареле уџбенике и масу сличних издања која могу да представљају вредност за библиотеке музејског типа, али кота практично представљају непотребно оптерећење фондова библиотека образовног тима). Нешто слично дешавало се и приликом ликвидације неких државних установа, или ликвидација 6н6лиотека по установама и предузећима. Та опасност постоји и данас када се од издавача тражи само пристанак на учешће у акцији, а не и издања која издавач треба да ода као свој прилог внније.
холошки, и коти се никако не може потцењивати. Иако издавачи продају књиге по реалној цени (дру20 је питање да ли се та реална цена не би могла смањити) у публици постоји уверење, које није погрешно, да је књига скупа. Чују се и мишљења, која су се у највећем броју случајева формирала без познавања прав02 стања ствари, у нашој издавачкој делатности, да је продајна цена књиге виша од њене реалне цене, и која, ма колико била погрешна, нису без свога практичног дејства.
Ако се књига сада даје у пола цене, издавач у очима публике изгледа као неко ко се неоправдано богати тргујући робом која је неопходна за свакодневни живот и који из својих уских комерцијалних интереса покушава да заради што више. Библиотеке, које су, на пример, набавиле књиге по њиховој продајној цени биће и материјално оштећене у односу на оне библиотеке које их набаве, на основу овог аранжмана, по новој, упола смањеној, цени. А да издавачи понекад, желећи да се ослободе лагера, пребацују своје издавачке промашаје на рачун читалаца или своја издања која представљају неку врсту друштвене обавезе и чије тираже не могу реално да процене (актуелне политичке материјале, књиге о земљама о којима се тренутно говори итд.) покушавају да продају на распродајама, вашарима књига, лутријама и сличним акцијама — чињеница је коју не треба мпосебно наглашавати. Али, исто тако је чињеница да код великог броја љубитеља књиге такве врсте акција, које су са комерцијалног становишта највероватније оправдане, стварају осећање да издавач хоће да му потури књигу коју он не жели, већ које издавач хоће, да се ослободи.
Неће ли у овој акцији да се догоди између осталог и то да књига коју читалац не жели стигне у библиотеке, како се то каже, „на мала врата"р Зато и изгледа да акција Културно-просветне заједнице, ма колико била добро замишљена, не представља најсрећније ц најбоље решење задатка о коме је реч: да књига дође у руке што већег броја читалаца и да библиотеке не “ваја складиата књига за које се нико не интересује. Јер, У пракси библиотека са богатим фондовима а без читалаца значи исто што и складиште мртвих капитала који никога не привлаче нети икоме ишта значе. Тек после ових неопходних напомена може се разгосарати о путевима који воде читаоца до књиге и књигу доводе читаоцу. 5 5 |
у «о
%
оооооооооооо Фоо
та Уа а тег21+ " ебзка рт МАНКОУЕЕ " О2ггаа
" аје
уаг Кеуојце
1
12: 5
Књижевне новине
БЕОГРАД, 18. ЈАНУАР 1969.
~
ена 1,50 динар
=
одина ХХ]. Број 345. Лист излази сваке друге суботе
“.
Ка
-у
РЕТИКА
ОСЛОНЊА
РЕТКО КО ЈЕ данас задовољан књижевном критиком и у различитим приликама може се чути мање-више пар пера жено незадовољство. "па и од оних који се њоме редовно баве; они осећају известан несклад, неку (унутарњу дезоријента: цију, дезоријентацију у самим претпоставкама. Али разлози за незадовољство су веома: разнородни и не
„струја". Неспоразуми пак великим делом долазе управо зато што се тако широк дијапазон разлога жели да сведе само у границе уских књижевних оријентација и што се криза књижевне критике не разматра као симптом једне много шире кризе, ко ја прелази оквире књижевности као књижевности. Ако критика сама не може да сагледа властите претпоставке, ако је немоћна за такав мисаони напор, онда Ње моћи да се азрачунава само са слабостима У извођењу, са слабостима.у конкретној анализи и суђењу, дакле: настојаће да доведе до перфекције све оно што се већ налази у њеном методичком домену, али неће никако моћи да проблематизује сам тај домен релнет књижевне критике је кон кретно књижевно дело, или прецизније: оделотвореност конкретног дела и различите импликације које су садржане у семантици дела и које критика тумачи и експлицира. Критика не настаје поводом дела, нето улази у његову структуру и суди колико је та структура на основу властите књижевне логике одржава, као и то колико се и како уклапа у шире системе (досадашњи опус писца, национална књижевност, културно -историјска епоха итд.). "То би би било оно што критика мора да обави. Захтев за тако љеном критиком. НЕ ништа ин до захтев да она стручна, књижевно оспособљена, „писмена". Наравно, сасвим је посебан случај кад критика узима нека ванкњижевна мерила и намеће их делу, кад се, на пример, социјзани, национални, поихолошки и слични моменти који су садржани У
књижевној проблематици, протегну ·
на дело у целини и онда се на основу њих дело валоризује. У тим случајевима се осећа оправдана потреба да се критика схвати управо као књижевна, а не социјална - или“ каква друга. Код нас је та борба. за књижевну критику још и данас ак-' туелна; о потреби за таквом борбом најбоље сведоче они који критику која се напокон, код нас, вратила. самим књижевним разлозима карактеришу као естетистичку. Естетистичка ту значи исто што и формадистичка. И тала неће да се сагледа
ности форма неодвојива од значења; односно, форма је, у-књижевности, само присуство значења, начин егзистирања плаве 28 Подела, која је јаш на снази, жевног дела на аспекте, на пример: социјални, психолошки, идејни, национални, чисто естетски итд. аспект или моменат, најбоље показује да се још није дошло до сагледавања оног јединства које је у књижевности као уметности нужно. Нужно је, наиме, јединство форме и садржаја, облика и значења. У начелу, и вербално, так во јединство се готово увек прихвата али у одлучном моменту оно се ипак одриче. Узети један аспект књижевног дела као одлучан — то већ значи порећи јединство. Порицање јединства је садржано и у захтеву за било каквом пропорционалношћу међу аспектима, Захтев за натлашенијим присуством социјалног момента израста из несхватања да је у крајњој линији сваки човеков чин нужно и социјалан, Они којима је стало до социјалног „ангажовања" књижевности често одбијају
Наставак на 2. страни
Латиница п ћирилица
ЋИРИЛИЦА или латиница — за нас се такво питање не поставља. Латиница и ћирилица — то је наше преимућство, наше обиље, наше богатство, наша отвореност световима. "Јужно је кад се од предности "стварају проблеми, од олакшице потешкоће, од обиља — оскудица. Мудри и трезвени се. превих еимућствима и | богатством користе. Они без мудрости, без трезвености њима се муче и, на крају, их расипају и траће. Каже пословица: Бог му је све дао, само му памети није дао, .. Оба писма суп пе наша и нису само наша. У оба су дубоки корени; једном је предак грчки алфабет, онај којим су писали Платон м Аристотел, Всхил и Софокле, онај што
'олико је у књижевности као Ма Хе Бате темеље > европској ит М
„естетски
ОЉА ИВАЊИЦКИ: ЦРТЕЖ (СА ИЗЛОЖБЕ МЕДИАЛЕ)
падњачкој“ цивилизацији (у целовитом смислу), темеље на којима и данас почива цела зграда у којој живимо ми, народи неколико континената. Друго писмо је пореклом нешто млађе, али се разгранало шире.
Имајући оба та писма, могли бисмо бити богатији од других, предодређенији да више разумемо и осетимо, мање стешњени и ближи идеалу универзалности. ћирилица и латиница — то једно једино и нас збуњује! Како бисмо се тек слудили да имамо још које и, да смо још мало богатији, отворени и за остале, предалеке цивилизације! Уплашили смо се једног и! То је као кад би се неко бојао да живи у двособном стану, уосталом врло скромном, и циљ му ио да се некако, по сваку цену, сме
иста у једној соби, Наш стан има про-
зоре окренуте на две стране: видимо Исток и Запад. То је наша релативна, врло релативна, универзалност .., Али неко више воли станчић с једним, додуше великим, прозором.
Европљани слободна духа поодавно су исмејали тесногруде љубитеље само једног прозора. „Европо, прошири_ се или умри!“ — писао је један добар хуманист, пунокрвни Европејац, кога је Лењин желео да поведе
у Русију, кад је кренуо у пресудну битку што ће променити свет. Тај исти уважавао је и Гандија — био је склон „панхуманизму“, јединству разноликих култура.
Подручје латинице је велико, али не обухвата цео свет ни све његове вредности. Уколико смо ближи универзалности — утолико боље. Зашто да на силу, противно сопственом интересу, будемо ужи нето што јесмо2 Ми имамо своју, не баш · "малу, шан-
МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ
су. Зар да је проиграмо2 Ту, код нас, на нашем тлу и у нашим духовима, спајају се два велика света; али то нису два једина света... Ми смо природни мост, а као да хоћемо да постанемо вештачка тараба!
Нека је мост и наша опсесија, наша утопија, Племенита је.
Треба бити немузикалан одсечно поставити питање: иди — или. Ми смо се изјаснили за и — и, за јединство у разноликости. Јер најлепше и најплодније јединство — то је оно налик на хор: свак пева своју мелодију, али тако да се све сливају у склад. Има људи који би хармонију да доведу до апсурда, до тачке кад она укида саму себе; то сб они што знају певати само у један глас и њи хове песме су просте. За вишегласно певање треба имати слуха, дара за хармонију. Наравно, од монотоног, сивог једногласног певања још гори је хаос у ком свак за себе „пева“, у ком један другом песму квари и, дешава се, нико не зна шта се пева. Али то је — нека ми буде опроштена реч — дерање, које не спада у нашу пристојну, чежњиву причу о хармонији и контрапункту, 1
Кажу да се слух може развијати, Онда га развијајмо упорно; развијајмо смисао за хармонију, љубав за складно хорско певање!
Оно што је лепо — то је и практично и рационално. Јадна је она практичност која се постиже ампутацијом делова духа, који, по нечијем схватању, штрче, сметају. Нека се дух нашег народа развија слободно и складно. Тад ће то бити здрав дух, музикалан, пун дара за јединство.
Наставак на 2. страни
Деца п слобода
Без слободе не вреди ти ништа
Слобода има срце које куца
Слобода је кад те пусте из заробљеништва
У слободу нашу непријатељ
пуца
Слобода је ослободити се непријатеља
Слободу мораш стварати
Слобода је субота или недеља
Онда се можеш одмарати
Слобода ] је кад нас нико за руку не води Слобода је кад победу славе
Слобода је кад се земља ослободи Слобода је време без пуцњаве
'Слобода је ретко јужно воће
Слобода је кад нешто маштамо Слобода је радит што се хоће
Слоћода је ако се играмо
Напомена: Стихови су дечији бисери објављени Стихови су: Дамира Шуњића (6), Сање Јурец (7), Бранка Плавчека (6), Дамира Суботића
8 ревији „Полет". зрена Страже (6) 6), Младена Лемајића (5), |
Бикице Ивошевић (6), Алдрите Борђевића (6), Дамира Новоселца (6), Антеа Гашпаровића; (6), Ренате Маловић (6), Горана Игњатовића (5), Милене: Хајдуковић (6), Дијане Трстењак (6) и Гсте Милковић
(5) година.