Književne novine
МОДЕРНО ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Неки проблеми високошколске наставе националне књижевности
АРАГИША ЖИВКОВИЋ П
ВИСОКОШКОЛСКА настава националне књижевности има за циљ, поред увођења студената у методологију научног рада из свог предмета, и припремање предавача за наставу у средњим школама. Отуда је настава У оредњој школи врло релативна и за профил и организацију наставе на факултету, те се и научна методологија овог предмета на високошколским студијама мора ускладити с циљевима и задацима тог предмета у средњој школи. Управо, требало би да буде обрнуто: средњошколска настава морала би да проистиче из високошколске наставе, да се заснива на њој и да је примењује у наставно„методској пракси. Међутим, стицајем разних «околности, код нас је та усклађеност поремеЋена, тако да се циљеви и задаци тих двеју настава унеколико, а можда и умногоме, рааилазе. Док је на високој школи историја жњижевности централна и најобимнија 0област научног проучавања, у средњој школи се настава све више оријентише ка анализи
текстова ( евање књижевног дела) и ка репрезента ом проучавању најбољих књижевних дела наших писаца. Док је на високим школама настава теорије књижевности сведена на годину дана (у Новом Саду она је повећана на две године), у средњој школи (гимназији) она се предаје у свим разредима и чини врло важан део те наставе. Према експерименталном програму за гимназије који се сада проучава, настава у тзв. припремној фази средњошколског образовања (прве две године) проширује се не само на књижевност него и на остале гране уметности, чиме се теоријско-естетичка област наставе још необично проширује („Крајњи општи васпитни циљ наставе књижевности са основама естетске и језичке културе је да код ученика развије културу читања, интересовање за уметност и потребу за активним учешћем у културном животу друштвене заједнице"). Даља завршна фаза средњошколског образовања, за коју програм још није ни фиксиран, али која ће према концепцијама аутора Теза о развоју и усавршавању система образовања и васпитања у СФРЈ, ићи све специфичнијем, диференцираном програмирању, несумњиво ће се још више приближити специфичној настави на високим школама, а то према савременим тенденцијама у проучавању књижевности, значи: према теоријско-критичком проучавању литературе. Све то указује на потребу комплекснијег сагледавања наставе овог предмета на свим нивоима школовања, почев од основне школе, преко средње школе, до универзитета. Како сада стоје ствари, не би се могло рећи да у том погледу постоји нека већа координација, и настава на високој школи се одржава мање-више само у формалној усклађености с наставом овога предмета у средњој и у основној школи.
Два основна питања која се у вези с тим постављају, а која су и иначе фундаментална за профил високошколских студија књижевности, јесу питања коннепта историје књи-
ожевности и односа историјскокњижевног
проучавања према теоријско-критичком проучавању литературе. Према салашњем стању ствари код нас, историја књижевности се схвата углавном као скуп проучавања појединих писаца карактеристичних за поједина историјскокњижевна раздобља или значајних по уметничкој вредности својих остварења. Историјскокњижевна раздобља или периоди (историјскокњижевна _ периодизација) дају се, опет углавном, према некадањој Скерлићевој подели: рационализам, прелаз од рационализма к романтизму, романтизам, реализам и књижевност ХХ века. Садржаји и карактеристике тих периода нису много одмакли од Скерлићевих времена: стилска формација сентиментализма (ХУПТ и прза половина ХГХ века) помиње се у пашој историографији тек од 1955. г., а бидермајера (прва половина и средина Х1Х века) тек задњих година. Романтизам и реахизам у српској књижевности као књижев-
ности с неконтинуираним имају умногоме друкчије карактеристике него 579 су имали у осталим, нарочито западлноеврог ским, књижевностима; конкретна обрада тих стилских формација у српској књижевно“ сти или недостаје или је парцијално захва ћена у радовима неких испитивача, и о: главном за епоху реализма. Чак, рекли 00: смо да се периодизацији новије ке књи. жевности у садашњој високошколској наста“ ви и не поклања нека већа пажња; тврђење такве врсте изричемо на основу познавања научне литературе код нас о тој проблематици — сем два-три рада на ту тему, наши књижевни испитивачи остају углавном на терену појединачног проучавања писаца.
Запостављање проблема књижевне периодизације може да буде и последица одређених научних ставова: има научних мишљења, не тако бројних уосталом, да је књижевноисторијска периодизација насилна схема која живу материју књижевних уметничких дела. ставља на Прокрустову постељу научних апстракција и мање-више љних уопштавања. И заиста, наука у том погледу још није изградила неке општепримљене и задовољавајуће теоретске основе за систематисање и категорисање динамичне књижевне грађе у неке шире, обухватније категорије времена, историјског кретања и стилске сродности. Али, као и свуда у научним истраживањима, нека систематизација и класификација нужна је и у књижевној науци. Као свака научна систематизација, и периодизација је апстракција која се може и нападати и проглашавати за теоријски догматизам, али која нам се намеће као први услов за успостављање јасне научне оријентације у непроходној шуми чињеница књижевности У прошлости и садашњости и за њихово осветљавање у одређеном историјском контексту. Отуда и сви наши скорашњи и будући покушаји за изградњу једне новије научне историје српске књижевности морају рачунати најпре с рашчишћавањем теоријских питања из ове области и са усаглашавањем термина за означавање најглавнијих појмова периодизације. Изгледа да у том погледу и нема неких неспоразума код нас: ниједан од наших испитивача није се изјаснио против периодизације и сваки, бар прећутно, полази од неке периодизације, ако не какве своје и какве новије, а оно од Скерлићеве, тако познате, одомаћене, уходане и општепризнате. Неспоразуми, међутим, настају онда када дођемо на методолошки терен и када се запитамо је ли та периодизација задовољавајућа за нас данас. Скерлић је писао своју „Историју“ пре педесет година; за то време много се шта променило у науци о књижевности, а много се шта сазнало и о нашој књижевној прошлости. Та нова, углавном чињеничка, сазнања требало би наново научно уотштити, продрети дубље у тенденције нашег књижевног развитка, сагледати нашу националну литехатуру у токовима европског књижевног живота. Ма
али за Европом, ми Да ак Мене ХУПТ века поново а зо и интегрисали с њом, > од Мане прошлог века чи. нили органски саставни део европске књи. жевности. Хоћемо ли и даље задржавати периодизацију наше књижевности према подели француске и немачке историографије од пре пола века или ћемо, у светлости и еевропских и наших нових сазнања, израдити нову, научно фундирану и заснован на нашем националном материјалу историју књижевности азум адња нове, модерно конци. не те сеје књижевности мора почива. ти на новим методолошким М Рале Модерна историја књижевности тр бало би да себе што више књижевна историја, тј. исто. вија која би, у оквирима политичко друштвене и културне историје нашег народа, обухватила и унутрашњи књижевни развитак наше _ литературе, смењивање књижевних форми и књижевног израза, једном речи стилско-уметнички органски раст наше књи. пеевности. Таква проучавања су 1: у зачет. ку код нас, али несумњиво је да е се испитивачи морати све више оријентисати на њих. Требало би да се и високошколска настава организује што више у том смеру, јер само тако се могу дубље и уметничком карактеру нашег предмета сходније и алекватније схватити и разумети основни токови нашег књижевног живота у прошлости и садашњости. Онла ће и општеусвојене категорије европске књижевне периодизације (ренесанса, барок, просвећеност, класицизам, сентиментализам, романтизам, реализам, симболизам и модерни правци ХХ века) моћи да се употребе с новим значењима и каракте. ристикама код нас, откривају све шаренило и ћудљиви поредак тих књижевних периода и стилских формација у нашој књижевности, али и ново стилско-идејно структурирање у националну књижевну целину српске литературе. Термини: „неконтинуирана литература", или „књижевност с убрзаним развитком", или „књижевност атипичног развитка" који се сада употребљавају за означавање младих или млађих националних књижевности које су имале прекида у своме развитку и које су као нововековне литературе отпочеле у ХУП, или ХУШТ или чак у ХХ веку, ти термини неће више означавати неку мање вредну или непотпуну у свом органском развитку књижевност, него напротив; књижевност која је, имајући на располагању читаво обиље идејних и стилских смерова европске књижевности, могла из тог обиља да бира и да се самостално конституише и развија у најдубљим интенцијама свога вла. ститог националног бића.
Ето, то би била у грубим цртама основна питања изградње наше националне историје књижевности. Питање односа историје и теорије књижевности размотрићемо онда у следећем напису; |
да
НА ПОЧЕТКУ
'
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ
у „Всаке судије да суде по законику право, како пише у законику а да не суде по страху царства ми" чл.. 172. Душанова законика.
РЕДАКЦИЈА ми је поверила да водим ову рубрику и учинила ми част — мада ми све то ништа није тре-
. Фоо... „оофевооооеооооо сове о еф. +. офофеефоеооње
бало. Оно што пишем ја не умем да уштимавам чак ни у редакцијске норме и обичаје, а камоли у вољу и жеље свих оних који ће, евентуално, то и прочитати, Много ми је боље било док се нисам бавио воћЊењем рубрика. Истина је да правда држи земљу и градове, али знам и ону изреку: Бутање је злато, Јесте мајка Јевросима рекла: ни по бабу ни по стричевима, лешше ти је изгубити главу него своју огријешит душу! — јесте лепше али је питање да ли је. корисније. Осим тога ми душу баш и не признајемо — то је метафизичка категорија.
Зато ја и кажем: узели су ме на врат! Из опрезности, ако се, не дај боже, ова рубрика брзо прекине.
Кад сам већ почео ред је да дам тезе. Однекуда сам се баш сетио Душанова законика који је некада, веома давно, прокламовао да себар може тужити и самога цара (не знам, додуше, како је то у пракси функционисаљо); било је то не тако дуго иза Маспа Сале и Нађеа5 согриз-аста али ми смо мали народ па нам се и глас далеко не чује. Уосталом одмах затим су дошли Турци.
Моја би прва порука била ова: другови, обратите пажњу на суд! Лако је кад је у фудбалу стање нездраво. Није много опасно ни кад сеу привреди појаве дефицити и дебаланси — претрпећемо мало, радити још више им све ће бити у реду. И кад се у политици нешто погреши ми то се може поправити. Али суд је темељ свакога друштва и свакота поретка.
Не спорим ја да се дуго и много дискутује о судским кадровима и судским зградама, доста је божјих дана, на то потрошено, не велим без успеха и резултата. Уосталом (извините за моју професионалну деформацију!) сваки човек добро зна, 60ље рећи осећа шта је правда а шта неправда, а људи су судили добро и под храстовима — тога сам се сетио кад сам, недавно, у Арабији, присуствовао суђењу међу Бедуинима, на сред ужарене пустиње. Није, дакле, ствар у кадровима и зградама, или бар није у целини, и ако бих радије рекао да није у суштини.
Па у чему је, онда, стварг Молим вас да ме схватите иако ја то нећу рећи баш сасвим отворено.
Директор Танасије Младеновић. Главни м одговорни уредник Зоран Глушчевић, Техничко-умет инчка опрема Драгомир Димитријевић,
Да се вратим модернијим схватањима: добро знам и верујем да је суд класна установа, орган владајуће класе, и да је то увек био, и да је то данас, и код нас, п да тако треба и мора да буде. Али, принципијелно,
речено: ко је у име класе овлашћен, а и квалификован, да тумачи те њене интересе и погледе2 Како тај суд у таквој ситуацији да нађе пут правде и истине; И како да се не застрани са тога пута2 Искључујем
МИЛОВАН 'ВИДАК: ЦРТЕЖ (СА ИЗЛОЖБЕ МЕДИАЛЕ)
Игњатовић, Богдан Калафатовић, Момо Капор, Мирко Ковач, др Миодраг Коларић, Радомав Корамћ, Борће Лебовић, Борислав Пекић, Богдан А, Аушан Пувачић, Доброслав Смиљанић, Радомир Смиљанић, Бранимир Шћепановић, Уређивачки савет: др Татомнр Анђелић, Ранко Бугарски
др Миладин Животић, др Владета Јеротић, др Звонко Марић, арх. Станко Мандић, др Коста Михајловић, ар Љубодраг Михајловић, излазв сваке друге суботе. Поједини промерак 1,50 д. Годтшња претплата 30 д., полугодишња 15 д. За иностранство двоструко,
Уређивачки одбор; Поповић (секр
др Милан Дамњановић, ар М
е Идејно решење а графичка опрема Бог Лист издаје Новинско из
ја појединачне и увек могућне, па чак и нужне грешке, јер је лутање особина човека. То треба да отклањају стручни кадрови и судске зграде, и све што иде са тим.
Наше друштво је за протеклих двадесет и кусур година изградило своје законе и кроз њих до танчина спровело своја класна схватања, та-
кву своју вољу и свој интерес, Такођг је имало доста времена да изгради стручан и морално
одговарајући кадар који би у тим судовима примењивао те и такве законе, Требало би да се свако даље усавршавање правде и законитости спроводи. том линијом, И — ништа више. Закони и људи који су се спремали да их у судовима примењују, да од друштва буду оцењени као подобни за то.
Јер, другови, затурили смо судове по комунама, изгубили су се широко по земљи — да брат брата познати не може. Па та руководства комуна, или само по неколицина ОД њих... по неки пут им падне на памет да они нешто ту треба још да додају или одузму. А судија није у стању да се супротстави, не увек, не — довољно.
То није зло, односно није цело зло већ — почетак, Човек који ово учини у најбољој намери и са високом класном свешћу није (самим тим што је човек) далеко Од тога ла исту ствар следећега пута учини без добре намере, из неке своје уске перспективе, или чак и интереса. Као што, на Арутој страни, судија који буде обавезан да једну ствар пресуди ван закона и своје савести, само кад осети и види да то и тако може, само је корак далеко од тога да идући пут грешку понови — сала због било каквих својих рачуна, То је као бреша коју вода прави 5 о — довољно је само да га
ние Нико, другови, није баш Чотко Олесав (извините зд израз) да пе види како до појединих пресуда лохази, Или не долази. Сам знам лоси Ни случајева, а знају и дру5. азуме се нећу навести ни месА време, ни случај, ни суд, ни = М јер се то не може докано ожете ми „веровати или не. (епу ни да доказујем, — радије ћу да Дигнем руку од рубрике.
Божидар Божовић, Драгољуб С. стар редакције), · Предраг Протић. Лилорад Екмечић, дан. Кршић, Лист датачко предузеће „Књижевне новине",
Београд, Француска 7. Телефон 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администраци ја), Рукописи се не враћају, Текући рачун број 608-1
+208-1, Штампа „Еаас", Београд, Влајковићева 8.