Književne novine

Ми · ,

(лово над хумком Јана Палаха

ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ

Тиме што почињемо мислити бивамо поткопавани. Друштво не учествује много у овим почецима,

(А. Ками)

САМО у друштвено-историјским тренуцима (данима, месецима па и годинама) големих треголемих зала ш невоља, њима изазваних, људске заједнице постају и бивају јединствене, прожете једном _ једином _ мишљу, – једним јединим, с сувереним _и колективним _ осећањем, _ једном _ једином свеопштом жељом: ослободити се апокалиптичке снаге зла, ослободити се мука и патњи, проузрокованих најездом зла, ослободити се принудне обавезе служења и робовања великом свеопштем злу. У свим осталим епохама, у временима умерених, поднош љивих зала и невоља, у периодима такозване мирне изградње, ов0% илц оног поретка, свест заједнице раствара се и диференцира на мноштво проблема, о којима она мисли да нчх може решити, на читаво богатство осећања, стимулираних свим и свачим, па и мноштвом актуелних проблема, ма раскошно изобиље жеља, почев од халапљивости за богтаћењем и благостањем па све до узвишених и племенитих тежњи за животом у миру, складу, благости и лепоти.

У нама братску словенску земљу, Чехословачку, у којој је живот пулсирао, све до пре неколико месеци, онолико комплексно и диференцирано колико то захтева и законито налажв високи ступањ савремене цивилизације у њој, мора да је нах о, мора да св уселило, мора да је продрло големо-претголемо зло, зло света и века, зло насиља и понижавања човека, зло бездушне силе и моћи, када се у њој, у нама братској земљи Чехословачкој могло дотодити да један индивидуални случај самоубиства, један младалачки, студентски чин самоуниш“ тења, изведе на улице древног „златног Прата“ многе десетине хиљада самоубичиних суграћана и сународника, да ћуте ц немо гледају погребну поворку Јана Палаха, студента филозофије на Карловом универзитету у Прагу, члана честите породице, младог, умног и сензибилног човека, који је себе полио бензином и запалио, у сред бела дана, на Вацлавским намјестима, пред Народним музејом, у знак немоћног протеста против укидања самосталности и суверене независности његове отаџбине од стране војне силе и моћи неколиких социјалистичких држава, чијем је блоку његова домовина Чехословачка више од двадесет година добровољно и „равноправно" припадала.

. За просвећеног младића, који је једва премашио двадесет година живота и зацело добро познавао дубоко хумана начела научног социјализма, био је на помолу један велики духовни освит, још од оних јануарских дана прошле године, када су се баш у ње2060] домовини (земљи чувеној по трезвености, марљивости и вредноћи људи, по оригиналности ц духовитости у тихом а чврстом отпору према сваком тлачењу, по високој и расадничкој музичкој култури), на свим странама стале појављивати писмене и усмене расправе, дискусије, слободне и отворене полемике 0 извлачењу запрљане с социјалистичке друш“твене праксе из многобројних про“ тивречности, са многих исклизнућа и извитоперености. Самоуправљање на чешки начин, о којем се мешто и у нашој штампи писало, најављивало је један правични и хумани друштвени поредак, у којем би се испољиле и реализовале све поменуте националне о-

јине Чеха и Словака, поредак који би Јан Палахову земљу претворио у цветни врт, у узорни земаљски крај поштеног рада и радног поштења. Када су онда, У августу, по мирној и вредној земљи затутњале тенковске гусенице, замишљени успон, материјални и морални, збрисан је у корену, вековно старо чешко стрпљење у трпљењу понова је призвано, а у посечене идеале младих људи усеЛила се свест о нужности самопрегора, жртве. Већ отада, у грудима Јана Палаха клија добровољна смрт, из јобовског јаука, из гнева и лудог очаја, мислим.

Разуме се, сада је прекасно т0ворити његовом угљенисаном уху, сагореном лицу, испрженим очима; али бисмо ми старији, некадашњи ходочасници на истим светлим стазама илузија, живим и данас младим следбеницима мотли одшкринути тешке и зарбале вратнице на ризници својих ботатих искустава, својих сломова, својих отрежњења и болних пробоја, кроз толике омче и обруче, на мирну висораван чисте човеч-

Наставак на 2, страни

би

"чега ђеђосе 15 РОЉАВ МАККО ; А г т Бете!“

жемо разменити у ситан новац, а жртвујемо се — ако већ нисмо са свим притерани уза зид — јер тиме стичемо углед. |

Лишени свих илузија — најчешће не посредством сопственог искуства, јер иначе не би били тако искључиви — ви верујете да су велики Неимари зидали само за новац и славу, и да бисмо се, да они срећом нису били и плаћани и уважавани, још „увек верали по пећинама. Ви сте без сумње сигурни да „људску комедију" не бисмо читали да Оноре Балзак није жудео за грбом. Бајрон је, наравно, за грчку слободу умро слу чајно, али је у Грчку отишао да би слави песника додао још и славу хероја, зар нег Леониди није требао живот, требао му је споменик, зар не2 А онда и то неумесно спартанско егзибиционистичко васпита-

у -

Књижевне новине

ПРЕДРАГ ВРАНИЦКИ

ЈУГОСЛОВЕНСКО УДРУЖЕЊЕ за филозофију организује симпозијум са темом „Морал и историја", као и скупштину Удружења 31. ара. Е и 2. фебруара у Опатији. Уводни реферат на симпозијуму поднеће др Предраг Враницки, председник Удружења. Објављујемо тезе за његов реферах.

ФИЛОЗОФИЈА ИМА исту судбину као и човјеково дјело — хисторија. Као што је ова вјечна тема човјекова дјела и практичког ангажмана, тако је и филозофија вјечна тема људскот теоријског односа према том дјелу.

Цена 1,50 динар. 2

Модерна се филозофска мисао кретала у тим настојањима или традиционалним путовима екадемизма (С

БЕОГРАД, 1. ФЕБРУАР 1969.

Година ХХТ. Бр. 346. Лист излази сваке друге суботе

ФФоФфФеееооофФееефесеесфефефењефееФфееФефФевфеффеефффеееее%6%%%%

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ ваша је пријатељица пролазила парком и тамо негде, на сеновитој периферији неонског свемира што га је образовао канделабр опазила усамљеног човека како стоји ослоњен на дрво. Човек је искорачио из сенке и са питомим достојанством с представио своју мушкост. То је био егзибиционизам.

Били сте замољени за објашњење, и ви став га, будући верзирани, пружили, Оно је схваћено, али ви сте неумољиво наставили са излатањем, не више да би нешто објаснили већ да би демонстрирали своје знање. То је, такође, био егзибиционизам. Ви пошто-пото настојите да се разликујете, куриозитети вас опчињавају: ви се надмећете у цепању клавира, без обзира на то што се на њему може и свирати, у маратонском игрању шаха, без 06зира какве су вам партије, у развијености мускулатуре, без а на извесност да она ничему неће служити. Ето, то је егзибиционизам.

Најзад, чули сте за Херострата, младића који је у дњи за славом запалио Артемидин Храм у Ефезу. Тада сте са горчином установили да на овом једноставном и ограниченом свету постоје само два поуздана начина да се предузимљив човек. прочује: треба Храм саградити или га срушити, Дошли сте до закључка да је градитељ Артемизиона Храм сазидао из оног истот егзибиционизма из којег га је Херострат разорио. Живот вам се наједном објавио као гола егзибиција. Све је ствар моде, рекламе, угледања и МИрања. Свет је позориште у коме 6ољи глумци имају и бољу прођу, историја је неуротична јапма за влашћу, а наука и уметност пука отимачина око славе.

Дабоме, лекари не осећају никак ву стварну потребу да пронађу лек против рака, они само желе име у историји Медицине. Људи не траже Бога за то што га требају, којешта — они би просто да се домотну та у рају. Велике Тајне привлаче нас само стога што знамо да их мо-

99999

ње! Ко вас може разуверити у убеђењу да Рембо није лутао по Арабији искључиво стога да би добио надимак „уклети" — који је, уосталом, могао да стекне уз одговарајуће понашање, у ма којем од француских салонаг Пука је таштина, разуме се, натерала руског војника Матросова да својим телом затвори пушкарвицу непријатељског бункера. Да се за то не добијају одликовања, и да нема телевизије, па ко би паметан летео на Месец2 Стеван Синђелић је у ваздух бацио и себе и свој редут, да би ушао у школске читанке, а и стога, истини за вољу, што није имао другог излаза — алтернатива је била колац. Крагујевачки професор држао је на стратишту последњи час историје да би га опевала Десанка Максимовић, Наставак на 2. страни

мораћл ш ХиИсСТоОРШЈА

онтолошком, логичком итд. проблематиком) као и покушајима да се превлада тај традиционализам и академизам и захвати својом анализом у бит људског и хисторијског као човјеку најрелевантнијет. Овом приликом нас не интересирају нити те линије развоја нити њихов однос, него у првом реду наш хисторијски час и одговорност фидозофа у њему.

М филозофском сагледавању бити Аудског, човјека као отворена процеса свога ослобађања намећу нам се двије врсте противрјечја која жемимо размотрити. Прво — противрјечје човјека као бића слободе и свих облика хисторијске неслободе који су стални објект његових. напора да их превлада и докине. Друго

Наставак на 2. страни