Književne novine

Слово над хумком Јана Палаха

Наставак са 1. стране

ности. Могли бисмо их, макар шапатом, молити да се умере у очекивањима, у жарким надама, У својим самоувереностима. Могли бисмо их посаветовати — по цену да им будемо досадни — да се склањају колико год могу од бујица испразних и обескрепљених речи, нарочито од оне смешне а“ ли не и безопасне најезде „изама", безбројних изама, што свакодневно куљају из грлатих чељусти средстава комуникације, Мозли бисмо им препоручити да с вечери, после рада и умора, после забаве и разоноде, пред само спавање, прочитају који редак из Сенеке, Епиктета, Марка Аурелија, Монтења, _Балтазара Грацијана, Ла Рошфукоа, Паскала, Ла Бријера, Шанфора, Емерсона, Хакслија. Могли бисмо понекад узнемирити њихову младалачку веселост, каткад и површну, полуглас-= ним солилоквијем о највећем мозућем људском одликовању, које се не прикачиње на ревере капута, него се носи дубоко у срцу запретано, и које смо добили од самог живота или великих руских мисаца Достојевског и Толстоја, а називамо га једноставно саосећањем у патњи другога, саматњом. Могли бисмо их упутити на онај познати, психохигијенски тако корисни а за несрећу свих нас тако мало упражњавани тест, да много, много, врло много пута изговарамо или понављамо у себи неку важну реч, рецимо реч „власт“, све док она не избледи, не изгуби сваки смисао, не пређе у чисти и голи, једнолични ритам, У непосредно осећање времена и пролажења, у осећање себе и своје пролазности у времену. Могли бисмо им покаткад (а не тако ретко, скоро никад) скренути пажњу на пуку и ноторну истину да реч „слобода" означава један појам са прилично великим бројем разноврсних значења, међу којима оно којим се обележава однос међу друштвеним групама и заједницама никада није потпуно остварено у пракси стварности, а оно којим се означава унутарња независност духа од свих папа»гајских крештања и орангутанских мумлања поред, око и изнад нас — представља једину човекову истинску имовину. Могли бисмо им, затим, што чешће говорити, упорно понављати, да је најбоља тредохрана и самозаштита од разочарења и очајања — сведеност личних идеала и заноса на неку осредњу меру, на разумну меру, на меру решивости и оства“ ривости идеала (јер, већ и по Марксовим речима, „човечанство поставља себи увек само задатке које може да реши"). Могли бисмо их, најзад, обрнуто старом реду хијерархијског односа по старешинству и по годинама старости, ако не први поздрављати у сусретима на улицама оно бар срдачним погледима храбрити и подржавати да издрже живот, као што смо га ми издржали, да поднесу увреде и неправде, као што смо их ми подносили, да тихим ч ћутљивим презиром одговоре на све лажи и тадости, као што смо ми, ћутке и уздржано, гутали новинске чланке, радиофонске интерпретације и телевизијску документацију, рецимо, о значењу и суштини студентских немира У целом свету па и код нас прошле године. Могли бисмо... о, шта бисмо све могли!

Али, ми старији нисмо учини“ ли све што смо могли. Ми смо се забарикадирали у својим ситним пензијицама и препустили своју рођену децу најезди Јонескових носорога. Ми смо, и ми овде, у ствари индиректни кривици за смрт Јана Палаха. Ми, све старије генерације света у оквиру ове старе и искусне цивилизације, предали смо младог студента прашког универзитета пламену његових неумерених заноса и нада, затим пламену његовог дубоког разочарења и очајања, најзад пламену бензина, који је прождерао ње» гову младићку чистоту, његову прогресивну мисаоност „њетову оплемењену осећајност, њетову узвишену и некомпромисну етичност. Уместо да смо га упозорили на лепоту магличастог јутра над древним градом Прагом, на тиши“ ну чешких столетних шума, на жубор Влтаве, на трајност хуситског корала, на бронзано мировање староставног светог Вацлава у врху намјести, на бесмисленост речи „власт“, „моћ“, „сила“, „принуда" и „насиље“, када се све оне, те опаке речи, много пута Уу= застопно у себи или гласно понове, Павле Стефановић

Ф996%%Ф%ФеФеФеФФеееФфеееФеоеффФеФеФењоооњеФосооооосоееефеФвевефеефефевофеефевефњефеффеефоофефесеењеффесењењф

с=У

рдито и са оштовањем

Наставак са 1. стране У бољих разлога да остане човек није имао.

У плејади егзибициониста који неуморно пуне наше политичке, уметничке, научне и свеколике дРУге историје вас вероватно умирује један Галилеј Галилео. Он је порекао своје учење. Мако је касније порекао и ово порицање, ипак је бар једном у свом егзибиционистичком животу престао да нас омаловажава постојаношћу духа и уверења. Са Галилејима се још некако можете носити, у њиховим пролазним слабостима назирете ви оправдавајућу сродност са вашом перманентном слабошћу од које сте ви начинили доктрину, у њиховом реализму којег ће се они стидети, откривате ви начела злраве философије којом ћете се поносити, Али, један Јан Хус вам смета. И Јан Палах вам смета. Они вас збуњују, узнемирују, изазивају, драже. Они вас вребају као што је Херострата вреЂао Артемизион. Али ви имате свој грудобран, нисте ви без одбране. ЖХерострат је имао ватру, ви имате етзибиционизам — то универзално објашњење за све што превазилази наше личне могућности, то херостратоко тумачење свега што нам је колико-толико помогло да се, прихватајући изазов бруталне природе, олвојимо од својих мајмунских праотаца. Тако за вас достојанствено умирање хришћана по римским пир ковима постаје чисти етзибиционизам. „Егзибиционизам је постојано држање философа пред Инквизипијом (вештице су, несумњиво, ту биле већи реалисти, мада ниједна посредством тог за вас моћног начела није спасла главу), држање политичких криваца пред државним судовима, ваших суграђана пред освајачима, људи пред злом судбином. Свако пожртвовање, сваки чин који у довољној мери не узима у обзир последице (при чему ви никад не мислите на последице по друге), сва ки аутентичан израз личности, свако искрено одупирање или искрено пристајање, све што је ма у најмањем сукобу са инстинктом самоолржања, све што је у жудњи за истином, правдом, срећом, душевним и телесним (благостањем учињено на овој уклетој планети, од старог до овог новог дилувијума, све је то за вас обичан егзибиционизам.

Ја вас схватам.

Годинама сте се служили једним калолонтом, а затим сте купили друти само зато што вас је завела ре-

Морал и

хисторија

Наставак са 1. стране

— противрјечје између начина превладавања тих различитих хисторијских граница и људског, хуманог.

У вези с првим противрјечјем довољно је да нагласимо овом приликом само слиједеће: тек са стајалишта човјека као бића слоболе разумљива је човјекова хисторијска дјелатност, његова отвореност и никад до краја дефинираност. И зато кад год је човјеку била хисторијски да. на могућност да отвара даљње путове и могућности своје људске креативности, он се заложио за та прегвућа и улогом свога живота. Без 06зира да ли то било превладавањег једне хисторијско-класне или сталешке ограничености или односа, или јел: ног идеалног стајалишта и концепције или умјетничког концепта сваки од тих момената, када је за појединце, сталеже или класе постајао питање њихова даљњег хисторијског хода, ослобађања могућности људског бића — био је довољан разлог најинтензивнијег, најоштријег и бескомпромисног људског ангажмана. Друта је карактеристика тога сукоба и тог сталног, често и најтрагичнијег разрјешавања, да се одвијао и одвија у противрјечју хисторијски моралног и људског, хуманог, Под хисторијски моралним схваћам сваку хисторијску концепцију и ангажман који су водили ослобабгњу човјека, Агље отварали хоризонте његова слободног дјела. Под хуманим схваћам овом приликом само слиједеће: поштовање људске личности, ненасиље према личности у тје лесном, АуХОВНОМ или сољијалном погледу.

Досадашња _ хисторијска подјела рала и сталешко-кастинско-класне Аиференпијације, а тиме и националне супротаости и противрјечја услов-

жлама. И ви сте из тога закључили да је све реклама. и)

Годинама сте носили широке ман жетне на панталонама, затим година ма уске, То је била мода којој сте се повиновали. И ви сте помислили да је све мода.

Годинама сте мислили једно, да би присиљени ко зна чиме (можда реализмом») почели да мислите нешто сасвим друго. Та промена је била последица насиља, И ви сте до шли до убеђења да се све на свету дешава само под високим притиском, Кладим се да сте студентске де монстрације код нас, знајући за оне у Француској, Немачкој и Пољској, оматрали обичним подражавањем.

авикнути на уметност која симулира живот, ви сте дошли до обесхрабрујућег сазнања да је и сам живот једна опака и вешта симулација у којој сви желе да вас преваре, ојаде, униште, победе, понизе и подјарме. Да живите у свету у коме су све мисли задње, све побуде ниске, сва осећања неиокрена, све речи варљиве, све истине привидне, сви чинови срачунати и све идеје лажне. Сва тела за издавање, а све душе за продају. Укратко, да је човечанство једна монструозна завера противу вас, а његова историта само ређање датума из те завере. Поучени тиме, ви више никоме и ничему не верујете. Сумњате уосталом са доста права — да су чак и побуде које су вас довеле, ова мо међу људе, биле ниске. Убеђени сте, зар не, да сте рођени случатно и да вас нико није хтео2 (У праву сте, ваши су родитељи желели дете, нису баш на вас мислили). Тако сте постали бедна жртва туђег нехата, чије последице у међувремену и те како поштујете, урлате кад вам капљица масти са тигања попрска кожу, ту саучајну чауру ваше драгопене личности, а ово спомињем само зато што је, као што ћете убрзо вилети, ватра битна тема наше замишљене преписке,

Оптужујете жену да са вама спава само из личног задовољства. Ваш син расте из пуке пакости, да би вама показао како (6030 старите. Ваш пријатељ је пројектовао 'успело злање да би се нарутао вашој неспособности, чак иако сте ви поопштем суду наш најврлији архитекта. Вашта је имовина увек мања од туђе. Мрзели су вас професори па сте били само одлични. Ако вам је признат неки успех. ви добро знате да вам је тиме одузет неки већи. На вратима вашег засужњенот талента стражу чувају мелиокритети, ако вас онемогтућују таленти, онда сте ви геније. Ваш омиљени писац — ако такав постоји — увек нађе начина да вас лично повреди, ваш композитор служи се неким проклетим звуком који разара само ваше ухо. ви ћете, разуме се. увек волети ону боју коју на платну не вилите, ону линију која није повучена. Ако вам олговаоа поредак у коме живите, ви ћете сумњати да

љавали су најбизарније односе моралног и хуманог, толико бизарне да је често хумано било на линији хисторијске конзервације, а нехумано на линији људског прогреса. Готово ни један хисторијски чин у тим разноврсним досадашњим борбама није протекао без најгрубљих нехуманих аката, без физичких и моралних насиља, понижавања и деградирања кудске личности и физичких истргбљења. Дилема пред којом је човјек стајао била је: ићи напријед под цијену било каквих жртава. И управо то суштинско одређење човјека као бића слободе је онај унутрашњи порив, онај унутрашњи „нагон“ који човјека управо тјера да пргвладаза све препреке, да не мари ни за људске животе ради реализирања своје властитости.

За нас се данас поставља питање: да ли смо на данашњем ступњу развоја људске цивилизације у могућности да дискрепанпију хисторијски моралног и људског превладамо У корист хуманог2 Познато нам је да је капитализам, у име једног новог хислоријског морала, нових идеала и односа међу људима крчио своје хисторијске стазе најбруталнијим и вајнехуманијим актима. Ако је такве методе употребљавао у својој уз лазној фази развоја, сасвим је логич но да их употребљава и у својој најновијој етапи, силазној етапи своје хисторијске егзистенције.

Осим најразличитијих бруталних аката. много је суптилнији један други вид нехуманости који на кзглед уопће не изгледа да је такав, а ради се о разним врстама манипулације, карактеристичне за сувремену етапу развоја човјечанства, не само у ка питализму, него исто тако и у социјализму, чему још погодују изван. редно развијена сувремена техничка средства информација и контроле Јер шта је у бити манипулирање Људима преко свемоћних средстава ма совних комуникација, која су пре тежно или у рукама приватног к=питала или државне бирокрације него акт нехуманости.

У већини досадашњих земаља 7 којима је започео своју хисторијску путању социјализам није могао наставити на развијгније грађанске де. мократске традиције те је својим

| — КОЛИКО ЗАРАБУЈЕШ ГОДИШЊЕ2

он ипак више одговара неком другом, ако вам се не свиђа, ви ћете неизоставно бити онај противу кога су ене све његове рђаве стране,

ошто је невином изречена пресуда, јавио се преступник, Ви, разуме се, кажете да ту нису чиста посла. Можете бирати између многих тумачења. Не нудим вам ниједно, јер знам да ћете и сами изабрати најгадније. Пре стрељања осуђеник је још једном стао у одбрану онога за шта умире. Ви ћете рећи да је то пркос, какво је то јунаштво којим се ништа не губи2

Пошто сте сазнали за самоспаљи вње будистичких калуђера, ви и вама подобни — којима је ово писмо упућено — испрпли сте своју човечност у састављању питалице; шта је то, што је жуто, гори и троши две литре бензина у минутуг

Ето, тако смо, захваљујући сложености ваше личности, тек сада доспели до Јана Палаха. Када сте обавештени да се на Вацлавским намјестима спалио један — младић, ви сте без имало колебања казали; то !е егзибиционизам.

Нећу да вас упозоравам на чињеницу да људи.који се убијају из личних разлога бирају махом безболну смрт, Нећу да вас убеђујем да већина Европљана не познаје тај ну елиминисања бола, ни да вас мо

искључивим партијско-државним монополом над средствима за комуникације, цјелокупном акумулацијом као и управљањем готово свим сферама друштвеног живота досегао и развио такав степен манипулације Да је народ самим тим остао пуко сред ство без могућности и оног отгора који у сувременим развијеним де мократским системима има. Нехумава ситуација у коју су на тај начин доведене масе нужно мора бити и погодна за остваривање различитих других нехуманих аката као што је насиље над појединцима, групама па и читавим народима (данашњи слаучај Чехословачке) а да саме масе, тоталном манипулираношћу, немогућношћу да располажу свим изворима информација, немају нити праве елеПт збивања у својим рукама.

Управо по тим својим нехуманим актима системи у већини тзв. сопијаллстичких земаља указују да им недостају неке битне карактеристике социјалистичког, хисторијски мо ралног и прогресивног. Јер оно што човјечанство данас очекује од социјализма јест управо превладавање наведене дискрепанције хисторијски моралног и хуманог, дискрепанцију коју ни најдемократскији буржолски систем није могао превладати, (оцијализму мора то управо бити основна карактеристика, јер му не сми. је бити стало до петрифицирања једне посебне власти, него докидања власти као такве, јер му у основи мора бити основни залатак увлачење МА у хисторијски живот,

Масе нису још на оном нивоу хисторијске свијести, и нису могле бити с обзиром на досадашње услове рада и могућности хисторијског ангажмана, да би могле бити одлучан коректив једног хисторијског поступка у правцу хисторијски моралног. Досадашњи ангажман маса био је више „приватни“: борба за одржање голе етзистенције или код доброг дијела интелитенције одржава ње привилегија произвођача свијгсти или претпоставке техничког функционирања садашњег друштва — а да би могле имати такву хисторијску свијест која је одлучан фактор у сваком хисторијском поступку, А тога су свијесни они који су замнтересирани за одржање хисторијског зтару5 аиса и за манипулацију тим масама. ,

дим да страдање Јана Палаха не сматрате триком помоћу кога се у мртвачком ковчегу, додуше — доспева на пове странице светских лан стова. Нема смисла ни да вам скрећем пажњу на ужасавајућу истину да смо, после пет стотина година рационалне борбе противу тога да нас спаљују, стигли дотле да спаљујемо сами себе, и да је заиста поражавајуће неизвесна будућност чије капије озарују такве зубље,

Ево, најзад, шта у ствари желим да вас замолим: замочите свој мали прст, замочите тај увредљивом омашком рођени мали прст у бензин и потпалите га. Не, не бих волео да присуствујем том вашем пробном самоспаљивању, али ми је стало да будем уз вас кад на том сопственом искуству са ватром будете формуАмсали своју нову теорију егзибитионизма. Ваш нимало солачни и без поштовања, Борислав Пекић,

П. С. Надам се да разумете; Вама се обраћам. Ако опет будете мислили да имам у вилу неког другог, . наћи ће се већ неко да вас разувери, Сал ми још репите да сам етзибипионист и да вам пишем да бих. доспео у нозине. Нећете погогти=. ти. Жао ми је јелино што сам изабрао овакав повод.

Борислав Пекић

12.

Закључак из ове констатације не може бити никакав други него у Марксовом духу борба за увлачењем маса у хисторијски живот, пргтварањем радног човјека из објекта у субјект хисторије. То је основли циљ и смисао социјализма, а национални зација средстава за производњу само је прва и веома значајна претпоставка тог процеса, који може након тога, као што нам хисторијско иску, ство показује, имати двије основне диније развоја: искориштавање на пионализапије у сврху етгблирања једне етатистичке бирокрапије џ ис то таквог система или превлалавање сваке државности и политичке власти увлачењем маса у друштвени живот, у управљање својим властитим економским и осттлим друштвевим процесима.

13.

У дтјалектици преплитања утрављања од стране најсвјеснијих појединаца и група (и партија) и маса које улазе у хисторијски живот са» Аржан је феномен и суштина че таве једне хисторијске епохе коју је Маркс назвао првом фазом комунизма. Свака концепција која сматра да масама треба одједном након револуције, барем у досалашЊим заосталијим земљама, предати сву власт преко савјета и анулирати најсвјесније снаге као хисторијски непотребне може бити израз Ауе Ап који имају најлубље повј-рење у масе и најплеменитије жеље, али су хисторијски утопијске. Исто тако свака концепција која сматра да треба салашње стање власти тих гору. па етаблирати као пијелу дриштвеноекономску формацију заступа само бирократске привилегије тих гру“

"па и пријечи оно што је данас им-

ператив позитивне хисторијске поли тике и Ајела, што има карактер хит сторијски моралпог: омогућити ма“ сама стварни хисторијски живот,

14.

Ако је у капитализму дискрепанчија хисторијски моралног и неху“ маног била иманентна структури његова система, социјализам престаје бити социјализам ако не успије да то противрјечје превлада како у ол: восу према радним људима саме социјалистичке заједнице, тако и пре ма другим народима и нацијама.

Предраг Враницки