Književne novine
Теорија језичке релативноети
РАНКО БУГАРСКИ
У ПРЕТПРОШЛОМ БРОЈУ овог листа, У истој рубрици, било је речи о међусобној супротстављености двају веома општих погледа на природне језике, од којих један тражи њихове заједничке црте а други истиче разлике међу њима, па је затим нешто детаљније из ложен онај први, под називом универзалија у језику; у овом прилогу биће сажето приказана једна од важних компоненти конституисању другог поменутог гледања — тзв, теорија језичке релативности.
Ова теорија — или, боље, хипотеза — у својој основи је сводљива на проблем односа између језика и мишљења са становишта евентуалног утицаја структуре појединих је-
зика на формирање погледа на свет људи ко- .
ји њима говоре. Њен централни постулат можда је у новије време најбоље изразио Бљвард Сапир, у неколико чувених одломака Од којих наводимо следећи: „Језик је путоказ ка друштвеној стварности'... Људска бића не живе само у објективном свету, нити само у свету обично схваћене друштвене де латности, већ су у великој мери изложена милости и немилости оног посебног језика који је за њихово друштво постао средство изражавања. Права је илузија замишљати да се човек прилагођава стварности у основи без употребе језика и да је језик само случајно средство за решавање специфичних проблема општења или размишљања, Чињеница је, напротив, да је 'стварни свет' у знатној мери несвесно изграђен на језичким навикама групе. Два језика нису никад довољно слична да би се могло сматрати да представљају исту друштвену стварност. Светови у којима живе различита друштва јесу посебни светови, а не просто исти свет коме су прикачене различите етикете" („Статус лингвистике као науке", 1929). Већ из овога може се видети да овакав поглед директно покреће најкрупнија питања односа између језика и мишљења, језика и сазнања, језика и културе; а у ред осталих његових импликација, које се уочавају при ближој анализи, долазе и проблеми детерминисаности опажања и ограничења на креативност у језику, као и однос индивидуалног према друштвено-националном и универзалном на плану језичке свести и њеног израза у говору.
Овај импозантни комплекс проблема нужно је превазишао моћи чак и оних појединаца који су му пришли са највише талента и знања, и једна кохерентна лингвистичка теорија релативности која би уистину била достојна тог имена никада није постојала У неком иеловитијем виду. Постоје само фрагментарна и мање или више надахнута сведочанства о оваквим линијама мишљења, разбацана по разним спохама и срединама, која се само условно могу интегрисати у једну традицију, обележену појединачним увидима велике сугестивне снаге пре него систематским захватима већег домашаја, у којој спекулативно-дедуктивни приступ по правилу не оставља довољно места за убедљивије емпи: ријске и индуктивне потврде.
Трагање за почецима ове традиције од води истраживача у последње деценије ХУПТ века, у епоху немачког романтизма, и прва непосредно релевантна запажања, од којих нека вуку порекло од Хамана, налазимо У ЖХердеровом награђеном есеју о пореклу језика из 1770. У следећем полувеку било је на том та, а у мањој мери и другде у Европи, им других мислилаца који су трагади по овим путањама, међу којима треба издвојити В. Ф. Шлетеда, оца термина „компаративна грамалика" и аутора ванредно утицајне књиге „ језику и мудрости Индијаца" из 1808; али главни носилац овог круга идеја неоспорно је Вилхелм фон Хумболт. Лингвистички део импресивног опуса ове крупне и контроверзне фигуре која доминира својом епохом толико је разуђен и контрадикторан у свом хронолошком распону од више деценија и у свом загонетном и местимично непрозирном прозном стилу, да се у њему пажљивим из бором цитата могу наћи потврде за најразличитија савремена и каснија гледишта; тако је — да останемо у границама наше теме — он у скорој прошлости навођен као један од стубова универзалистичке оријентације у питањима теорије језика, да би одмах потом на другој страни био проглашен истинским утемељивачем хипотезе о језичкој релативности. Из најновијих проучавања непристрасних истраживача новије интелектуалне ис торије у домену лингвистичких идеја проистиче, међутим, да се уз све унутрашње несагласности и уз потребне ограде и напомене могу бар условно издвојити две фазе Хумболтовог размишљања о овој проблематици: ранија, у којој је, донекле под утицајем Де дуктивног система Кантове критичке филозофије, придавао велику важност универзалним атрибутима језика и мишљења, и каснија, у којој га'је стицај разних мисаоних то. кова навео да главни нагласак пребаци на „тениј" појединачних језика и њихову спедифичну улогу у опажању и тумачењу света реалности. Ову промену треба видети У светлу опште смене рационалистичких идеја схватањима "романтизма, ма колико ово смењивање било спор и компликован процес у коме су два тока местимично, као код самог Хумболта, кроз дуже време текла напоредо. Сада је у први план изнесен национални карактер људских заједница, прожетих одтоварајућим националним духом, а ове самосвојне одлике доведене су у однос са физичким, пребивалиштем на једној страни и језиком на другој. Рационална страна језика
12
као инструмента мишљења уступа пред његовим е ним и емотивним коренима, и језик се не сагледа као механизам подложан манипулисању извана него као органска форма која се у извесном смислу развија изнутра, коју појединац не може да мења, и која и целом колективу. као својеврстан репозиториј његових националних обележја, одређује извесне димензије свести. На овај начин, Хумболтово интересовање за универзалну граматику није временом просто спла» снуло, него се преобратило у позитивну теорију да се граматике разних језика структурално разликују и да ове разлике, с обзиром на интимносг везе између језика и мисли, нису само доказ него и један од узрока различитих начина мишљења и опажања. Овим нису само испуњени неки предуслови за остварење Хумболтовог давнашњег сна о заснивању једне упоредне антропологије на солидној основи емпиријских података о људским групацијама, нето је ударен и темељ релативистичког приступа језику, што донекле значи и компаративној лингвистици. Упоређена са ранијим кантовским тумачењем опажаја као резултата интеракције између појединца и света, ова схема проширена је за један члан, и то средњи: између човека као субјекта и спољњег света као о6бјекта постулиран је један надиндивидуални али национално одређени међусвет у виду специфичне _ језичке структуре, релативно стабилне и опредмећене, која као каква решетка активно утиче на структурисање тока сензација. Услед оваквог положаја језичког оквира „разлике између језика нису питање звука и знака него различитих погледа на свет", јер „језик је формативни орган мисли", при чему „мшшљење није овисно само о језику уопште, већ, до извесног степена, м о сваком специфичном језику". И тако, док је, упрошћено говорећи, за рационалисте мисао претходила језику а за романтичаре углавном текла паралелно с њим, у овим формулацијама Хумболт се сасвим приближава тврђењу да језик стоји испред мисли, бар у том смислу што структура сваког појединог језика делимично одређује природу онота што се у том медијуму може мислити. Оваква Хумболтова схватања и данас живе у Немачкој, где је круг тзв. неохумболтовских етнолингвиста (Вајстербер, Шпербер, Тријер, Вартбург и други) даље разрадио концепт „језичког међусвета“, нарочито уз помоћ теорије семантичких поља, али су занимљивијег одјека нашла у Америци, куда су стигла посредством Боаса и Сапира, Авојице рођених Немаца који су постали корпфеји америчке антрополошке лингвистике, и где су број и разноврсност домородачких језика, структурално толико различитих и међусобно и у односу на европске језике, пружили одличне могућности за њихову емпиријску проверу. Овде су улогу коју су раније имале нације добиле племенске и друге друштвене заједнице, језик је у принципу виђен као део културе у антрополошком смисау речи, а поједини индијански језици почели су да откривају неслућене и непредвидљиве нове могућности сегментовања и класификовања искуственог света. На овоме је са највише надахнутог убећења радио Сапиров незванични ученик и бриљантни полуаматер у лингвистици Бенџамин Ли Ворф, који је увео и термин „језичка релативност“, тако да становиште које овај термин подразумева иако се његови корени могу пратити бар до Хердера — данас америчкој лингвистици иде под именом СипирВорфове хипотезе. Своје најдубље анализе Ворф је извео проучавајући говор Индијанаца из племена Хопи, у Аризони, у чијем је истоименом језику пронашао једну посебну логику и једну сасвим апартну имплицитну метафизику, да би на њима у највећој мери и засновао своју фасцинантну поставку; стога ће и нама управо овај језик послужити за пример. Испитујући хопи, Ворф бележи лексичке особености али се с правом највише задржава на граматичкој структури и њеним семантичким корелатима, јер се управо на овом
плану могу открити скривени а дубоки принципи организације који могу да наметну од: ређена тумачења стварности. Тако је интересантно, али небитно, да хопи има нпр. света две речи за летеће предмете, од којих једна означава птицу а друга инсекта, авион или пилота, док с друге стране има једну реч за воду У природи а посебну за воду као напитак; мноштво оваквих детаља познато је и од раније, из многих других језика. Међутим, када Ворф установи да хопи, мако има глаголске речи, не познаје систем глатолских времена, онда је то податак чије импликације иду неупоредиво даље и дубље од релативно површинског одраза материјалне културе какав налазимо у лексици. Према његовој анализи, која у низу дискусија није као целина озбиљније оспорена, из граматичке структуре њиховог језика проистиче да Хопи живе у једном свету радикално друкчијем од света западне цивилизације, одређеног двема главним компонентама простора и времена, од којих се прва непрекидном и готово чудовишно разгранатом метафоризацијом преноси и у друге домене, док се друга доживљава као ток подложан сегментапији на прошлост, садашњост и будућност, У хопију идеја простора постоји али је знатно специјализованија, док је представа о линеарном математичком и линтвистичком времену индоевропских пи других језика потпуно одсутна; уместо тога, Хопи знају само за појам психолошког времена, који је везан за удаљеност и кретање и који варира искључиво по интензитету пи у складу са разним врстама валидности исказа. Њихова граматика не прави разлику између нир. „он трчи" и „он је трчао", али се у њој мо-
Брач додиром РАДОМИР АНДРИЋ
Небесни крајолик сав је плав Плавет ми памет низ памет сплав
Веслач је врач додиром врача Весла без зла ко да надјача
Са главом сам у неповрату Споменик старом свом нехату
Из куће тмуше пустош пуше Оврло грло речи суше
Опет спремно земно у мени Маглени посед да заплени
Утваре
Барска птица тихо клизи кроз шеваре
У свом кљуну тајно носи лист утехе
Коме носи кад не може из мочваре
Волео сам драгуљара и драгуља
Зажарене разговоре и по њима разуздане јесен-шаре
Нико не зна да ме има још у зраку
Далеко далеко од блата и муља
Да се шетам околином куће старе
Под чијом сам развалином с виолином
Своју шаку закопао да сачека иза зиме музичаре Живот слике на уснама усред риме Могао сам дати птици ал обесни Тласног кола расколници нису хтели Да га пусте из оквира пре него се Родна шака не покрене и засвира успаванку за утваре
Пре пролећа маказе
На вратима ковачнице
Две оштрице заводнице стоје паге
Рођене су за убице
Првих ружа процветадих
Изненада испод крила умне птице_
Чујем да је кљује споља
У пећину моје снаге
Да се склони пре покоља
Мај осваја провалије плаветнила.
Цветни дан би да се скрије
Из пламена с костур поља
У жубсре земнех жила
СТИВА у
лингви
ра исказати да ли је тркач од стране говортрчи. Оно што се дешава ника виђен како тр
1 љеном селу не може се исто. У ЈрАНОм уда се „у ово време" времено знати у другом, па 46 мем месту" а догађа само оно што је „на, ово У
] оном месту у исти мах је оно што је „на, ј аљеније у прои „у оно време", и што је УА је У
:е бар са нашег становишта, даље стору то је, бар « ти укључује и у времену. Појам удаљености У је, дакле, појам времена у смислу ТОМИ ОР односа између догађаја који су се вез одиг
време не може изразити рали, тако да се вр 12 пока осим кроз догађаје — а хопим иначе зује тенденцију да оно што би у многим другим језицима биле пропозиције о вата ма исказује као пропозиције о догабајима, У складу са овим, плурал и главни број ену ограничени су на јединице које а сва симултано присутне и непосредно преоројиве (десет кућа), али се не протежу на узастопност (десет дана), па се ово друго — што је, ваља признати, сасвим друкчије, мако та индоевропска логика трпа у исту граматие ку врећу — изражава сингуларом и редним бројем: „остао је десет дана) тако постаје „остао је до једанаестог дана или „отишао је после десетог дана", а „десет дана је ви ше од девет дана" добија облик „десети дан је каснији ол деветог". Из овога се види да се овакве појаве доживљавају као понавља ње једног истог ентитета уместо као нанизавање различитих ентитета истог распона, и да се наша објективизација времена као тока замењује субјективним осећањем времена као појаве која условљава да нешто долази касније од нечег другог, тј. наша „ду. жина времена" постаје просто однос измеБу два асинхрона догађаја. Граматички, из рази за цикличке појаве у вези са временом (јутро, дан, лето и сл.) нису уопште именице, што би говорило о опрелмеђеној апстракцији, већ прилошке олредбе посебне врсте: не може се рећи „лето је топло“ — „лето“ је сте „када је топло".
Мкратко, време и простор у језику Хопија играју релативно ограничену улогу. Уместо њих, у њему се моту идентификовати два сасвим друкчија основна принципа концептуалне организације, манифестовани или објективни и неманифестовани или субјективни. Први укључује све што је перципирано, не правећи разлику између прошлости и садашњости, док други обухвата имагинативне, менталне и емотивне сфере, веровања и митове, као и све што би код нас било изражено футуром.
У оваквој ситуацији можемо се упитати, са Ворфом, како би изгледала једна филозофија или једна наука која би, при сдгова рајућем степену цивилизације и културе, израслау медијуму оваквог једног језика водећи рачуна о околности да је сва западна научна и крилозофска мисао, од Аристотелове логике до квантне теорије, остварена у јелном језичком материјалу чија структура почива на предикацији, на опредмећењу апстракција и квантификацији континуума, на раздвајању форме од супстанце и имагинарног простора од објективизираног времена. (Овде. разуме се, не може бити говора о некој примитивности самог језичког средства, јер примитивни језици не постоје — постоје само језици примитивних народа). Оваква размишљања измамила су из Ворфовог ипспирисаног пера познате формулације о томе како различити језици на разне начине сетментују и класификују свет људског ис куства, подвргавајући га анализи какву диктира посебна унутрашња логика њихове структуралне организације, из чега проистиче да је негде дубоко у устројству сваког језика већ садржан низ крупних а несвесних претпоставки о природи и егзистенцији. „Ми расецамо природу по правцима које су зацртали наши матерњи језипи", каже он; „то нас води ка једном новом принципу релатив“ ности, који каже да исти физички материјал не открива свим посматрачима исту слику космоса, осим ако им је језичко наслеђе слично" („Наукаи лингвистика", 1940), Језичке конфигурације садрже форме и ка тегорије кроз које свака личност не само ошшти са другима него и „апализира приро ду, примећује или занемарује типове односа и појава, каналише своје резоновање, и изграБује здање своје свести" (Језик, ум и стварност", 1942). Илм, конкретније: „Западна култура је путем језика извршила привремену анализу стварпости и, у одсуству коректива, одлучно се ложи те анализе као коначне. Једини корективи леже у свим оним другим језипима којп су кроз векове независне еволупије дошлн до друкчијих, али исто толико логичних, прпвремених анализа" („Језици и логика", 1940),
Шта се, на крају, може рећи о данашњем статусу ових несумњиво фасцинантних иде. јаг Ворфово инсистирање на значењу као ментралном проблему лингвистике било је у време када је он писао доста непопуларно, али је интересовање за његову хипотезу ПО расло од средине пелесетих година, кала се појавио посмртни избоз његових члантка У редакцији Џона Б. Керола („Језик, мисао истварност", 19567, када се о њој расправљало на посебним међудиспитл“нарним конференцијама, и када је изврттено неколико покушаја њене систематизапије, не би ли се јасније вилело којим смером ул зависности и под којим би се условима мог Ао рећи да у целом склопу релевантних чи нилаца језик представља независну варпјаб лу. Данас су ова питања опет донекле потис нута у други план, порастом интересовања за супротну оријентацију — теорију јони ких универзалија. У пелини, међутим, разлм чити судови стручњака кроз пео птти Пе РИол моту се свести на једну фунллменталту оцену: хипотеза о језичкој релативности не може се, већ по природи ствари, ни доказа ти ни оповргнути, али интелектуална стиму лација м драматични увиди које је пруже ла остају њен трајан и драгоцен допринос.