Književne novine

рр " мм

У ћореокаку

ВАЉА ИСКРЕНО И ОТВОРЕНО признати да се Матица српска, та старинска али заслужна културна установа, нашла у незавидном положају: да би одбацила од себе разне инсинуације и пребацивања да скреће у националистичке воде, она је била принуђена да, противно свим лепим обичајима култур“ ног гостопримства, почини акт ра“ ван националној дискриминацији: одбила је да прими у свој састав два писца који немају никакве везе са националистичким застрањивањима, али су припадници нације чије је име у називу Матице српске. Већц се парадокс овог тренутка не може замислити нити се могла нанети већа неправда потпуно недужним писцима.

Зато што су се, како кажу меродавни фактори у Матици српској, плеле разне шпекулације У вези са овом установом, њеним будућим карактером и делатнош“ ћу, јавно је бачена љага у лице двојици стваралаца који својом делатношћу никада нису давали повода да их доводимо у везу било са каквим сумњивим работама. Зато да би се оповргла сумња да се Матица српска претвара или да неко хоће да је претвори у националистичку и шовинистичку организацију, нехотично је повреЂено једно национално име: изгу“ било се из вида да, без обзира на чисте побуде ове забране као и на стварну процену ситуације и ње“ них политичких последица у вези са хипотетичним избором, припадност једној народности сама по себи не може бити основа ни за какву дискриминацију.

Како је могло доћи до тогар Јасно је да узроци леже у неодреВеном положају Матице српске, у њеној неприлагоћђености савреме“ ним друштвеним и културним кре“ тањима, у хибридном односу пре“ ма традицији, али и у нерешеним питањима нашв културне политике у области која задире у односе између нација. Једно друштво, основано некада са аматерским жаром за културну делатност, постало је временом и стицајем историјских околности центар окунпљања Срба на културном, друштвеном, научном и политичком пољу. Не може се порећи да је Матица српска тим својим разно ликим облицима делатности одизрала значајну улогу у одбрани српске националне индивидуално“ сти као и у борби за националне ослободилачке циљеве.

Али, то је време које припада прошлости. Наше време и наши савремени односи и погледи одав-

сно су поставили Матицу пред за"датке које она до сада није успе

ла да реши.

Шта би требало да представља Матица српска данас> Шта је то из њене традиције, из њене културне прошлости, из њеног назива и некадашње улоге што је превазишло оквире прошлости и што се може уклопити у наша дана“ шња стремљења2 Да ли је Матица српска, установа или организација — сасвим свеједно, један од кул“ турних центара који треба и даље да окупља само Србе или треба да своја врата широм отвори свим ствараоцима без обзира на националну припадност из целе земље а не само из Војводине»

Шта је Матичина улога данас: ограничавање културне, друштвене и научне делатности на. једну географску, културну и административну територију или потпуно размицање граница стваралаштва у сваком погледу2 Уза сав пије“ тет који осећамо према овој старој и вредној културној установи као и према њеном имену, морамо отворено рећи да је више неодр. жива било каква тенденција културне аутархије и затварања У административне оквире, и да сам назив установе не може више би“ ти ни изговор ни аргумент за покушаје културне и националне изолације,

Познато је да је једно од свој. става културе да подиже мостове између народа и да ни данас, као ни јуче, скоро да. нема озбиљније културне установе у свету која У свом националном саставу нема и“ представнике других народа. Потребно је и лепо је неговати традицију, али свако доба. узима од традиције оно што му одговара. Назив и установу Матице српске има смисла и данас неговати али не зато да би се тиме вештачки подстицала и одржавала напетост једне фиктивне националне угро“ жености него да би се нашим ства“ раоцима, без обзира на народност, пружила прилика за међусобно Упознавање, разумевање и зближавање. Према томе, Матица Српска испуниће своју савремену мисију и оправдати своје велико име из прошлости само у том случају ако својом културном политихом, ра“ дом ц саставом почне активно д0• приносити стварању такве атмосферг у којој пријем неког. истакнутог ствараоца било које народне припадности неће изазвати никакво подозрење нити ће подстицати на одбрамбене мере дискриминације, које немају ничег заједничког са стварним интересима културе и прогреса,

%999%9%9%%%%%%%Ф%%%%Ф

%999%9%%%%%%%%%9%%%6%%%%%%%% 696%%9%%%%6%%%%%%%%%%%%%%%%%% %999%%%%%%

“с о-' Фе

Књижевне новине

БЕОГРАД, 26. АПРИЛ 1969.

Година ХХ1.Број 352. Лист излази сваке друге суботе.

Цена 1,50 динар.

зашто пеујемо.

ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ ·

ВЕРОВАТНО да у сваком народу постоје псовке, па се према карактеру псовања може понешто закључити и о националном менталитету. Судећи по томе колико се и како сеу

«нас. песује, ми се мирне душе можемо

назвати псовачком нацијом. У нас ретко ко не псује: мушко, женско, младо, старо, образовано, необразовано, сиромах, богат, било у којој професији све то, са мало изузетака, посеже за псовком као за врховном одушком. Ми не само да псујемо, него и уживамо у вештини и вербалној техници псовања, у анегдотама чија је садржина скаредно-псовачка. У нас је необично много заступљен, развијен и негован псовачки фолклор, у нашим народним умотворинама има скаредности на претек.

Очигледно је да сексуалне радње, и стварне и фиктивне природе, пред стављају један вид лако приступачне компензације. Познати су и класични примери те врсте: вавилонско ропство изазвало је праву плиму еротизације у Јевреја. Секс постаје одушка за неподношљиво стање ропства, мако је његова метафизичка сврха, како би рекао Шопенхауер, чисто

' биолошке природе: у ропству, секс је не само колективно уточиште него и средство за продужење врсте, Разумљиво је онда што сексуални 06јекти и радње лако постају у свести и у речнику инструмент компензације за све невоље, промашаје и трпљења у животу. Псовка има у том смислу психолошку функцију растерећења и успостављања равнотеже.

Ово се може видети и по томе што се у псовачки однос увлаче не само лица него и предмети: кад не могу да нађем „затурену ствар, спопада ме бес и ја налазим одушку у — псовци. Кад се било шта одвија противу моје воље, опет сам склон да нагомилани бес ослобађам кроз псовку. Из тога би се могло закључити да је псовка пре свега карактеролошки индикатор и да су псовању, и поред значајне улоге коју игра навика, склони пре свега људи који свој лични развој нису уобличили до краја.

"__ Даљим анализама могло би се утврдити да у сваком псовању има нешто од мушке инфантилности, сујете и еготичности: човек који лако присеже псовци чак и кад је у питању однос са стварима а не са живим бућима, показује да су У њега сачувани _елеменги оног примитивног психолошког стања које се зове фундаментална гперцепција. То је фаза анимизма у којој човек придаје и стварима особине живих бића, У су штини, псовка је само вербални“ из-

раз у којем се испољава карактеро.

лошка мана мушког дела људској рода; нарцисизам. Само нарцисоидни људи могу да „оживе реакције ствари л да их осете као нешто што: је уперено противу њих. !

псовци лежи и једна изобличе-_ на магијска улога: она је скаредни облик пансексуализације као магиј-.

као објект понижавајуће садистичке радње. То и објашњава чињеницу што иначе еманциповани, културни и високо рафиновани интелектуалци веома често бесомучно псују: несвесно, они тиме, кроз лакоћу навике која као да има само вербално а не и суштинско значење, показују да је њихов ментални склоп под прити-. ском нерешених проблема карактерног развоја. Мако псовка као рутин ска радња остаје у сфери речи, она тако, баш својом рутинском вербалношћу и „невиношћу", одаје дубље слојеве свести указујући на менталну незрелост личности.

Када се псовка упућује небеским силницима, онда тај однос човека и бога, који се успоставља кроз псовку, садржи не само елементе магијског призивања, ишчикавања, изазивања и пркошења свемоћним силама него и ритуалног очишћења: деградирајући псовком небеске моћнике, лишавајући их тако њихове моћи и доводећи их до ништавила, човек се и нехотице ослобађа ритуалне зависности од једне слике света која је изграђена на претпоставци – божје свемоћи.

Карактеристично је да псовка изражава однос речи према непоправЉивом или тренутно бар неизменљивом лику стварности. Већ сам покушај да се речју утиче на стварност потиче из магијско-ритуалне сфере. Магијом се активно и непосредно хоће да утиче на ток ствари, у овом случају посредно, анихилизацијом 6ожанске свемоћи, али магија није изведена до краја, јер се завршава новим изазовом. Ситуација је врло комплексна, јер ја се, употре псовке, понашам амбивалентно: и верујем и не верујем у егзистенцију више силе коју вређам и принуђујем на понижавајући однос, и тиме јој пркосим. Верујем, јер да не верујем, никад је не бих ни изазивао, пошто би онда псовка била чиста бесмислица; али, истовремено и не верујем, тј. задржавам у својој свести

Наставак на 2. страни

САЕА

ског чина оплобавања читаве природе. Али она је и нека врста вербалног иживљавања еротског комплекса, што је знак интимне неспремности да се стварима, проблемима и опасностима ољворено, 623 симболичких посредовања, погледа у лице.

Ако се сложимо са тим да је псовка начин за пражњење незадовољства и стицање задовољштине, онда је она значајан индикатор за схватање природе и карактера сексуалних односа. Ти се односи у једном упрошћено изобличеном виду своде на два антипода: садистички и мазохистички. У овом поларизму псовка је индикатор садистичкосексуалног типа. Познато је да псовка има пре свега увредљив карактер. Тај карактер псовке као увреде проистиче из агресивно-садистичког

схватања сексуалних односа, у који-' ма се сексуални партнер доживљава 4

ОСНОВЕ КУЋА У ЛЕПЕНСКОМ ВИРУ, СТАРИХ ОКО 8.000 ГОДИНА, ИЗГРАБЕНИХ ОД НЕКЕ ВРСТЕ ЦРВЕНОГ БЕТОНА, СА ПРОПОРЦИЈСКОМ ИРАЦИОНАЛНОМ СХЕмом У ТРОУГАОНОМ МОДУЛУ (НАЦРТ АРХ. ПЕБЕ РИСТИНА)

У Прагу Јана _ Палаха

МИРОСЛАВ ХОЛУБ

ту топћу Пикасови бикови. ту пауконоги кроче Далијеви слонови. ту треште бубњеви Шенбергови.

ту јашу од ла Манче витезови. ту Хамлета носе Карамазови. ту се налази језгра атома. ту за мјесец има козмодрома. ту се статуа без бакље грчи. ту бакља без статуе трчи. И ту ништа једноставније није: Гдје човјек свршава, пламен почиње. А онда у гробном се муку чују Само црви што по пепелу рују. Јер милијарде људи колико их има

з Боља

Да Да

Заправо тек језик држе за зубима.

(Превео Мирко Р. Мирковић)

2 32