Književne novine
Зашто псујемо
Маставак са 1. стране
сасвим довољну извесност да ми та сила, будући да у ствари не постоји, не може нахудити, па је зато и попижавам. Има неке магичне неодољивости У тој игри супериорности над фиктивним егзистенцијама: ја за тренутак успостављам у живот свемоћиу сгзистенцију да би псовка испунила своју улогу мог субјективног растерећења, али у том истом тренутку тамна и подсвесна извесност да виша сила не постоји одузима магијску чистоту самом чину скрнављења, сводећи га на пАузионистичку игру. Модел је општеважећи и у структури је сваке псовке, без обзира на пред мет псовања: измислим једну датост млм успоставим фиктиван однос са реалном датошћу, да бих одржао псиХолошку стварност функције псовања, а одмах затим ту фиктивну датост или тај фиктивни однос суно-
враћујем у ништавило одакле сам их и извукао.
Тиме се, овом двоструком улогом и амбивалентношћу, објашњава осу: ћеност псовача на непрекидно псовање као и неисцрпни мултипликативпи карактер технике псовања: пошто ме псовка као реч једино доводи или У фиктиван однос са постојећом стварношћу или у фиктиван однос са фиктивном стварношћу, ја увек присежем једној илузији, ја никако ис могу да избегнем илузионистички сфекат тог односа по саму стварност, Моја реч, моја псовка, ма колико било ужасавајућа по димензији светогрђа и по интензитету девалвације, ништа не мења у поретку стварности, ја и даље остајем њоме заробљен. Отуда сам принуђен да опет изнова посежем за фиктивним обрачуном, нако он не може трајно да задовољи, или баш зато. Ја подсвесно осећам неспособност технике псовања, изграђене на фиктивној симболици и фиктивним односима, да копачно пи темељно обави намењену јој улогу, те увек изнова, изазван стварношћу, још жешће прибегавам псовки, утолико жешће уколико је њена стварна улога све илузорнија и све пе моћнија.
Тако се јаловост псовања, као какав вербални Сизифов посао, злурадо свети псовачу испуњавајући га све већом немоћи ипринуђујући галдаторак укус ништавила пепрестапо потапа у бескрајпу реку псонања.
Зоран Глушчевић
ВУОЧАВАЊА
Друже уредниче,
псеудопроблеми добијају код нас такав публицитет да ма колико и лично увучен у један од њих (поводом Сабраних дела Јована Аучића у три наврата, наставка, и подметка, Ели Финција) најрадије бих ин ја одмахнуо руком. Толико је пречих ствари, а тако мало простора и „погодних тренутака" за њих,
Побуђеност критичара Вашег листа да, преко правописних а затим „политичких, друштвено-историјских, културних и уметничких критеријума“ двојице прпређивача Дучићевих дела, пређе на дискриминацију самог пеемика — више је него упорна у својој намери, и намени! Таквим критичарима одтоварати, унапред је бесмислено. Јер, кад се објасни да је неисправљање песника ствар једног знања а не незнања, намере а не нехата, онда Ваш критичар изнађе политичке прекршаје редактора, и то накнадно. (У свом првом мапису све што је Финци видео у Сабраним делима Јована Дучића била је само „неуједначеност облика, шаренило правописа, нетачност у именима“ да би закључио о „иначе солидном и замашном издавачком подухвату“.) Кад му први потписани приређивач, чији је удео издвојио похвалом, на један и разложан и образложен, а пре свега уљудан начин одговори да „редакторских недосљедности нема“ и да су „тешке, обеспокојавајуће политичке оптужбе неистините“ — онда и Меша Селимовић одједном _ постане заговорник „политичких инепција“, „босиока бестидности", „некултурног наслеђа“. Као докази следе нови наводи, стара наглашавања, позната монтирања. Тако то може ићи у недоглед, ако се одговара критичару.
У питању су, међутим, читаоци а, с обзиром да је и моје име спомињано у последњој Финцијевој „емоцији чуђења и беса“ — молим Вас да у Додатку који следи објавите ово неколико реченица одговорности и објаишњења само њима, читаоцима, Пред њима се Једино осећам обавезним да и сам не дигнем руке од залудног, још више заморног посла полемисања, пре него што скренем пажњу ма бар две опасности исправљања песника.
О начину приређивања дела наших писаца изашле су недавно две публикације од којих „Просветина“, „О издању Сабраних дела Вука Караџића“, на 145 страница показује да не постоји оптимално решење за тако разноврсне, сложене и на јединствен поступак тешко сводљиве послове као што је приређивање дела и делатности једног писца, Уређивачки одбор за издавање Вукових дела, знајући да „има неколико начина и решења, можда подједнако добрих“, одлучио се за једну могућност, то јест, да се текстови преносе, „са потпуном верношћу, и језичком и правописном“, (стр. 13). Потписник сам тако уређизваног издања Вукових дела, па сам, разуме се, за исти принцип био и у оним књигама Јована ДУЧИЦА које он сам није стигао да редигује. Једино писци имају права да себе исправљају.
Манија не само правописног уједначавања, већ и стилског „дотеривања“ писаца који нам увелико нису савременици, далеко је опаснија и од очитих грешака и недоследности, ма и у њиховим текстовима. Нарочито кад су у питању писци од којих нам је остало мајбоље што имамо у нашој писмености, те је не само занимљиво, већ и потребно видети кроз какве се све погрешке, грчевитости, па им незнања долазило до мајсторства у стилу и језику, или до сналажења у транскрибовању. имена и појмова страних култура. Право-
2
О псправљању песника
Некултурно наслеђе или — нахођење2!
писна уједначавања, сем тога, значе и један комформизам, а све више постају конфек-
| цијска упрошћавања драгоцених разлика у
знањима и ортографијама појединих време. на п обичаја. „Ортографија је један од најве“ селијих сапутника кроз векове, земље и народе“. —. записала је једном Исидора Секулић — „Прођите кроз три четири језичка века код Енглеза, Немаца, Француза, и то вам је. нешто као карневал древних и опет враћених цилиндара, власуља, потпетица, кринолина и мидера... Него, како је то свачија суд“ бина, она је и наша. Године 1884-е, историк Иларион Руварац, у писму Рачком, писао је претседник отсека. Мало касније, црвено ма“ СсТило позваних поправило је архимандрита: председник одсека. Мало касније, многим савременицима те ортографије дошло је не само црвено мастило, него и званични акт који наређује ортографију блаженопочившег архимандрита.“
Најзад и нешто о политичком исправљању песника.
Изостављањем неких текстова из Сабраних дела Дучићевих, песник би могао. изгледати и бољи но што је био, и тиме утајен. Али, намера уредника није била да прикрива или цензурише његове текстове, већ да бира оне који би читаоцу могли илустровати просторе интересовања песниковог, и дочарати проблеме и прилике времена у којем је настајало његово књижевно дело.
Јер, највише фалсификата и чини се ако се бирају само они текстови у којима песник треба да је у праву. Зашто да писац испадне бољи у очима једног другог времена него што је он стварно био; а с друге стране, да ли баш једно време може у свему да ДА оцену „из имања права“ једном писцуг Може ли бити оне „археологије сазнања“, о којој се сад толико говори, без археологије заблуда2 Писци који неким својим схватањима провоцирају читаоца на критичност, на проверавање сопственог мишљења, често су драгоценији од писаца који се постављају тако као да увек изричу готове истине, неопозиве судове;
који намећу читаоцу мишљење, уместо да му изнуђују учествовање у мишљењу, Дакле, редактори који својим изборима исправљају писце, постављају се као педагози према читаоцу, а не као озбиљни приређивачи текстова. А таква педагогија је на самом трагу фалсификата, ма како он добронамеран био.
Намера издања Сабраних дела Јована Дучића била је да шире заинтересује читаоце за проучавања песника чије књижевно стваралаштво, настајало у другачијим временима и приликама, представља наслеђе — драгоцено и по разликовањима од времена у коме се сада појављује. Ако се култура сматра тгенезом свега што се догађало и условљавало у темеље надграђивања једног тла — онда наслеђе није само одабирање, већ и суочавање са оним што подстиче на активно читање и проучавање једног писца. А песник, какав је Јован Дучић, жив је и по тим подстицањима да, почесто несагласни или удаљени од преживелог у његовом књижевном и јавном делању, прихватимо велику заоставштину његтовог књижевног дела које садржи нешто од основног, почесто и најбољег што имамо на нашем језику.
То је, отприлике, речено у белешци о издању сабраних Дучићевих дела, а пренето је овде зато што читаоца „Политике“ има толико пута више но што је читав тираж издатих, и инкриминисаних, књига несрећног песника. И после 25 година од смрти, Јован Дучић, као да се претплатио на бес критичара који, уместо да пишу праве књижевне критике о песнику, цитатима из његових дела цеде његове грехове, и тиме препоручују своју неопходност за једну будност која у сваком случају није књижевна.
ПС.
Својим писмом од 18. о.м. редакција „Политике“ ме је известила да „више нема интереса за наставак дискусије, показујући да се све више жели поставити као власт и власник јавне речи. Иза конзервативне борбености њеног критичара, о којој је било речи у „Књижевним новинама“ јануара о.г. „Политика“ стоји упорније но што је то њен обичај. МеЂутим, нека читаву ову полемику заврши једно подсећање, опет Дучићево, из 1924, године: „исту „Политици“ припада један велики део заслуге у стварању будућег нашег... културног новинарства. Она је била прва која је дала пример журнализма који се данас срећом код нас развија: журнализма који одваја политику од клевете, погане досетке од културних средстава борбе, шарлатанску реторику од научне аргументације.“
Живорад Стојковић
Категоризација споменика културе
Писмо Републичкој заједници културе
„Будући да је она сума од 3.000 талира определена на оправљање царски монастира, као споменика древности и славе Србске, то Совјет није могао одобрити, да се овај конак при монастиру св, Романа из ове суме прави. За овакове грађевинс, као што је ова при св. Роману, надлежна духовна власт треба да се постара подмирити иј из прихода монастирски које Совјет узима чест и Вашој Светлости у покорности саобштити".%)
ТАКО ЈЕ 1846. ГОДИНЕ, у време Уставобранитеља, Српски Совјет одговорио митрополиту српском, Петру Јовановићу, тадашњем највећем црквеном достојанственику, уважаваном од свих у Србији, када се обратио с молбом Совјету да се додели новац за градњу новог конака у манастиру св. Романа, код Алексинца, Поучан одговор и за потомство. |
На жалост, порука Српског Совјета савре-
ж) Извод низ документа који се чува у Архиву Србије. На њега ми је љубазно указао М. Џелебџић, један од најбољих познавалаца извора за историју службе заштите културног наслећа у нашој Републици. (Сигнатура: АС, МНАЉУ, 1846, Ш, 148).
меној служби заштите споменика културе, а и њеним надлежним, као да није указала пуг којим треба ићи ако се жели рационално и ефикасно деловати за успешно очување културног наслеђа.
Категоризација споменика културе у нашој земљи није извршена. Доба кнеза Милоша, тек ослобођене Србије, знало је само за једну категорију — за царске манастире, „као споменика древности и славе Србске". Буџет Совјета издвајао је годишње 3.000 талира само за оправку споменика ове категорије. За остале
· споменике Совјет није могао да додељује сред
ства. Многе молбе су слате, али свима је одговор био исти, као и самом Џетру Јовановићу, митрополиту српском.
Да ли је за финансирање делатности службе заштите п конзервације споменика културе неопходна категоризација културног наслећа2 Да ли су, нарочито последњих тодина, од стргпе досадашњег Републичког фонда. за унапреЂивање културних делатности, исправно финансиране акције на конзервацији споменика културег Да ли је служба заштите требало да извринпг категоризацију споменика културе2 Да ли је потребно да на територији уже Србије постоје шест завода за заштиту споменика
: 2 Да ли Румунија или Француска е КИНЕ бај само један завод; Мркој а публика финансирати стУ акције 3 онзерва. цију споменика културе: Да ли и за општине треба извршити категоризацију СПОМеНка, а им се не деси то да се малање појединих 5 ћа проглашава рестаурацијом споменика и 3 е2 Ова и низ других питања одавно се ПБЈ међу стручњацима из „службе заштите споменика културс када је пл 4 фипансирању делатности на заштити културне
баштине. Републичка заје
расправљати и о до; жбу заштите и кон
дница културе ускоро ће дељивању средстава за слуззервацију споменика кулче. анеће се и њој многи захтеви као и Ро Републичком фопду за и на културних делатности. Не би ун МО ИЕ а ло да Републичка заједница културе оинан. спра само делатност на споменицима прве на. тегорије, тј. па оним споменицима ДЕР 5 | изузетног значаја за културно _ наслеђе с публике2 А то значи — проширити категорију споменика из времена кнеза Милоша са аспекта савремених међународних тежњи у катего. ризацији споменика. .
Доба кнеза Милоша дало је Одре РЕН критеријум за прву категорију споменика бе Је првенствено споменик старе „славе Ср 6 ; То је доба романтизма у Србији, па отуда и гакав став према културном паслеђу. Не могу сви споменици древности бити под, старатељ. ством Совјета-државе. Али да Совјет-држава мора бдити над очувањем извесног броја споменика, то је било јаспо.
Може ли Републичка заједница културе и» Авајати средства за сваки угрожени споменика Да ли је умесно да се из њених сред става конзервирају Борач, Лепенац, Сретење код Ушћа, црква у Копопници код Власотинма, као и низ других објеката, који би се тешко могли уврстати и у другу категорију културног наслеђа2
Споменици прве категорије треба да буду они који су од особитог значаја за културно наслеђе Републике, односио они који имају изузетну научну вредност не само за културну прошлост народа и народности на тлу Србиле, већ и за културну прошлост човечанства у целини. Сасвим је разумљиво да ће се у овој категоризацији наћи ограничени број спомепика. Довољно је узети, на пример за средњовековне споменике, само историју византијске уметности од В. Н. Лазарева, или неког другог страног историчара византијске културе, па се уверити у то који би срелњовековни споменици могли доћи у прву категорију. Овом броју могу се прикључити и споменици на којима су откривене нове лосад непознате вредности од изузетног значаја за науку, као и они на којима ће се оне можда касније открити. Једно је несумњиво, а то је да тај број неће бити велики. Тешко да би могао да премаши цифру од 100, под условом да се поменути критеријум одржи на висини,
Треба подсетити и на то да је по Међународној конвенцији за заштиту културних добара у случају оружаних сукоба свака земља, потписница ове Конвенције, а међу њима јен наша, дужна да најпре поднесе тенералном секретару УНЕСКО-а списак својих споменика од изузетног значаја за њену културну прошлост. Овај списак се затим доставља свим земљама, потписницама Конвенције, на приговор, тј. на мишљење да ли се набројани споменици могу схватити као објекти од „великог значаја за културну баштину" или „од врло велике важности".
_ Ова Међународна конвенција обавезује на Један виши критеријум кад је реч о категоризацији културног наслеђа. |
Оно што би се могло препоручити Републичкој заједници културе, пред њен почетат: рада, то је да се у оквиру споменика прве катеторије изради дугорочни план на њиховој заштити и конзервацији, Досадашња пракса показала је знатне несистематичности у раду. Често се одобравала средства и за споменике за које су појединпи били личио замнтересовани, Категоризација споменика и дугорочни план рада на њима био би не само од веланке користи за правилни став Републичке зајел нице културе према културном наслеђу Републике, већ и за даљи развој службе заштите културног наслеђа у СР Србији.
Пет категорија споменика, како се сматра да треба да постоје, могу свестрано да прикажу споменичке вредности у нашем разноврсмом културном наслеђу, као и да одреде јасан путоказ на његовом чувању и одржавању. Досадашњи Републички фонд за унапређивање културних делатности имао је посебне повре„мене комисије које су одлучивале о поднетим захтевима за конзсрвацију споменика култу ре. Да ли је потребно подсећати како се посаовало2 Репубанчка заједница културе могла би да избегне све пеугодности ако се прихвати категоризација споменика културе ако би она финансирала само делатност на споменицима Т категорије. Поруку Србског Совјета како треба радити па заштити културног наслеђа не би требало да мимомђе ни Републичка ни општинска заједница културе.
За протеклих двадесет година, од оснивања пЕРОЦ завода за заштиту споменика културе у СР Србији, тешко да би се могло рећи да је бар десетак споменика културе коначно свестрано испитано, конзервирано и презентирапо на савременом светском нивоу. Протећи ће Још много деценија да би се бар још толико споменика прве категорије презентирало тако да испуне све захтеве друштвене заједнице. Како је живот споменика сличан човековом, то је неопходно да се он и стално надгледа и лечи, Ето, на пример, Сопоћани. Таман се за њихову прославу 700-годтшњице учинило све што је могло, а они се после тота поново напАм још у горој невољи: влага и шалитра прете да упропасте драгоцене фреске. А ту су и Студеница, Милетева, Пећка Патријаршија, Грачаница, Жича, Дечани, Богородица Љевишка, Раваница, Манасија и други величанствени споменици архитектуре п сликарства. Тусун Смедеревска тврђава, Маглич, Ново Брдо, Рас И остали споменици српске историје. Тусум Лепенски Вир, Бердап, Царичин Град. Гамзиград, н Аруги споменици старих култура и пизилизација. Ту су Топола, Цер, Бела Црква, „жице и остали споменици новије п најновије историје, За Републичку заједницу културе биће одвећ велики терет ако би примила само споменике прве категорије, тј. само оне кој! СУ Од изузетног значаја за културно наслеће СР Србије, Велики п частан терет за векове.
Радомир Николић