Književne novine

ФИЛОЗОФИЈА

БРАНКО БОШЊАК

ОВА ТЕМА: Филозофија као утјеха може да изазове асоцијације на неке раније текстове из филозофије. Мало је и необично да се под таквим насловом говорило о самој филозофији, јер ако би она била утјеха то би значило да нешта није у реду или са филозофијом или са оним на шта би се филозофија односила. Али ако је то могуће и ако је тако некад могло бити и ако се можда неке форме обнављају, онда није незгодно то наводити јер треба видјети “у ком смислу то може да буде и шта онда из тога пронзлази2

Из филозофије је познато, да је у 6. стољећу и. сре филозоф Боетије, који је назван последњи Римљанин и први кршћанин, написао књигу под насловом: О утјеси филозофије. Ту је књигу филозоф писао у затвору, а. био је без суда осуђен на смрт. Он преостало вријеме свога живота користи баш за реферирање самоме себи: шта је његов живот био у цјелини и да ли је он живио у складу са филозофијом. Оно ту пише да је филозофија могућа као утјеха, а себе сматра жртвом доба и времена које нема разумијевања за филозофију. Боетије је смисао живота налазио 79 принципима филозофије, што је тада значило: живјети у складу са природом. Други се тога нису Аржали, па је он нужно био критичар своје средине. А шта уопће значи живјети у складу са природом То се не своди нпр. на прилагођавање годишњим добима, да се облачимо према томе какво је вријеме и ломе слично. Смисао је ово: природа је хармонија и ред. Стога човјек себе мора обликовати тако да сам постане симетричан, складан, дакле да буде ред, а то ће моћи ако разум буле присутан у свим човјековим одлукама. Такав захтјев филозофије

многи не прихваћају па је сукоб неизојежан. Боетије је изнио принципе по којима је живио п закључио је да може мирно

умријети, јер својим дјеловањем није изневјерио филозофију. Тако је умирио савјест

и умро, свјестан да је филозофија (истина) изнад људи који је прогањају и не призна-

ју. Тако је филозофија послужила у прин~

ципу као могућа утјеха у критичном моменту врелновања теорије и одређене праксе. Послије Боетија ниједан филозоф није више писао дјело под таквим насловом.

С тим у вези интересантно је погледати шта се прије мислило о томе тко би могао бити филозоф и какви би то људи морали бити, односно што би филозофија у својим носпонима била2 Које претпоставке неки човјек мора да испуни да би се могао на-

__звати филозофа Или пак, да ли постоји и која спољашна особина или могућност према којој би био обликован и дотични лик мислиоца2 Нпр. Шекспир у својој драми „Јулије Цезар“, према неким текстовима из Плутарха, описује како је Цезар страшно био перасположен према мршавим људима, јер их је сматрао врло опасним. Они су сувише динамичин и због тога нису пожељни ономе тко жели потпуну сигурност. Да Ан се то олноси п на филозофа као човјека2

Поглелајмо пајпре разговор Цезара и Антонија:

Цезар: Ја желим, да су око мене крепки И глатко очешљани људи, они,

Што ноћу спавају. Тај Касије је Сав некуд мршав и изгладнио. Он одвећ мисли — такви људи су Опаспи. .

Антоније: Не бој га се, Цезаре,

Јер племенит је он ти Римљанин И добро мисли — није опасан.

Цезар: Тек да је дебљи. — Ал та се не бојим Но када би се с мојим именом УМдружит мого страх, ја не знам, којег Човјека бих се више клонио Но мршавога тога Касија.

Он чита много, помно мотри све И људска дјела до дна прозире. Не воли игре ко ти, Антоније, Не слуша глазбу, мало кад се смијеши, А кад се смијеши, као да се руга Сам себи, као да се подсмијева Свом духу. што се мого склонити, Да нечему се смијеши......

Ја велим, чега бојати се треба,

А нипошто да сам се тога бојим, Јер ја сам вазда Цезар.

(Превео Милан Богдановић, друго издање, МХ Загреб 1951)

__ Дакле, мршави људи су опасни јер много "мисле, и истражују људска дјела. Нису ни сами собом задовољни а још мање другим људима. Што се тиче филозофа питање гласи овако: да ли филозоф смије да буде весео и расположен човјек, да ли може бити задовољан, односно да ли из спознаје раз лике која постоји између идеја и стварно“ сти мора бити жалостан, меланхоничан2 О смијању _ односно о несмијању филозофа постоји и ова анегдота. Дошао филозоф пред бокове с тим да може нешта да заже ли п то ће му бити испуњено. Дуго је мислио и на крају се одлучио: зажелио је да смејање има увијек за себе. Кад су то „богови чули, погледали су та и почели су му се смијати. Да ли му је била жеља испуњена или није2

Из неких фратмената код Аристотела види се да се тада сматрало нормалним да филозоф буде меланхоличан човјек, што бизначило да је суштина филозофа меланхолија, тј. филозоф мора бити замишљен. Ако је меланхолија бит филозофа, шта то значи2 Зашто је меланхолија та суштина филозофа односно зашто филозофија сама собом носи меланхолију2 То би значило да онај тко се бави филозофијом не би могао бити весео човјек, јер му филозофија даје тешке задат-

ке које он стално мора рјешавати, Дакле меланхолија као суштина филозофа значи егзистенцијалну особину као структуралну

АО УТЈЕХА

1 односно могућност и нужност илозофске егзистенције. Ту тезу да филозоф као филозоф мора бити меланхоличан поставља први Аристотел. Према томе филозоф ако је филозоф мора бити стално замишљен дакле с њим као човјеком није нешта у реду, барем за обичног посматрача. Но то стање меланхолије не би (била нека болест већ филозофова природа, етос, тј. адекватна позитивност. Ако је меланхолија етос филозофа, како се онда филозофија доживљава и шта носиоци филозофије очекују од филозофије»

У суштини меланхолије припада налог да се човјек бори против могућег стварања таме и мрака, па се стварно меланхолија изража“ ва као замишљеност, јер постоји могућност да се мрак шири свијету. Та могућност увијек постоји. Филозофи као хероји људскота бића — меланхолици, имали би задатак који њихов околни свијет не разумије. Зашто се некада мислило да је меланхолија суштина филозофа и да је смисао тога у тражењу односа између идеја које заступа и стварности која треба да буде носилац тог хтијења. Ако је филозоф меланхоличан онда је то стање које показује да он сам стоји пред нечим што други нељвиде, односно што други не прихваћају, а то је због тога што се стално пропада у свакодневност и у про тиврјечност између онога што би требало да буде и онога што јест. То би значило да се меланхолија уздиже с ону страну времена и простора, дакле трансцендира непосрел“ пост. Филозофа чини меланхоличним раздва јање односно расцјепканост или та велика разлика између онога што је тамно и онога што је свјетло, дакле између принципа који су негативни и позитивни. Затим меланхолија омогућује филозофу да спозна опасности које „тама“ припрема. Он живи у свјетлу дакле у освјетљењу битка или бића. И на крају што је разлог меланхолије2г _ Разлог

меланхолије је знање тога како се лако битак претвара у ништа и то важи опћенито, 1; да се позитивно претвара у негативно.

рема томе човјек не може бити индиферентан према таквом стању ако то не може да спријечи, и нужно по својој суштини односа мора бити меланхоличан, јер зна и спознаје постојеће разлике између идеје и стварности. Ако битак може да. доведе до ништа, онда се свако постојање мора истражити према свим позитивним могућностима. Тако је предмет односа дат као стално стварање могућности као стања, која треба да сужују опсег меланхолије као стање мислиоца. Према томе

филозофија би била чувар позитивности на.

оним мјестима гдје је то угрожено. Дакле, филозофско ангажирање означује пут етзистенције за сретни људски битак, односно за оно што бисмо звали у одређеном времену идентитет стања као постојећег садржаја. А шта би тај идентитет морао бити, да: ли би он могао бити означен Несумњиво он би могао бити означен као нешто што нема сталног (готовог) предиката. Ако је то опрезност онда то нужно произлази из сталног мијења ња које категоријално мора бити означено, али тако да се и то означавање мијења. Стога ниједна ознака није дефинитивна, па се може рећи да је атрибут могућ као стална

скепса, 2 то је стање у којему се крећемо и

живимо. .

На овај начин јасно је, да би филозофија. могла да изазове нерасположење против себе, да се над филозофијом људи скандализирају. Сам појам „скандалон“ значи љутњу, срџбу, нешто што човјека љути, а он то не може да превлада. Дакле, скандалон који филозофија припрема значи — да се оно што филозофија нуди и што филозофија товори, појављује ономе ко филозофију не прихваћа, као извјестан облик срџбе па се на филозофију љути, онај који то треба да прими. Сама могућност да филозофија скандализира, тј. да она сама собом носи елементе који би се морали прих ватити показује да она својим дјеловањем изазива реакцију код свих догматичара теорије и праксе, и својом присутношћу упозорава на нужну савјест критерија према којима се мисли и ради.

Шта сада то значи» Ту мпак долазимо до неких излаза који би нам могли послужити као путоказ. Ако филозоф мора бити меланхоличан, ако ту своју замишљеност носи као спознају разлика између самих идеја и ствар ности, дакле, ако је он стално присутан у

томе стању, да ли он у тим својим метамор-

фозама може изаћи и када би се и како из тога изашло2 На шта би то упозоравало и

Па

Стећак у Фашници

ВУК КРЊЕВИЋ

Позив

Рука моја испружена

а длан богу изокренут, душа ми је погружена,

а у ништа лелек скренут.

Бачене у своју земљу,

· спуштене у овај ками,

кости моје трудне дремљу као јејина у тами. .

У мене не наступајте ја сам био као и ви, своју муку заступајте

док у вама свјетлац живи. Јер бићете шупљи пламен закован у пјелац камен,

Успаванка

Мораш се вратити овом свијету

од којег си утекао долини која лежи пред тобом, цркви старој коју вода плави, гробовима својих старих.

Пејзаж који гледаш одвајкада ти спава у глави.

Живот који видиш је што памтиш

у крви.

Сунце се помаља, сунце труло, као болест,

као смрт,

као почело. ·

Ту си се зачео у утроби камења. Ту си живот окусио.

Ту си живот окусио. Ту се живот огадио.

Мораш се вратити овом свијету Од којег си зазирао, којему си само у леђа гледао.

С крвљу првом он се уселио. С крвљу Аругом он се заледи“

Не можеш га изгубити. 5.

Мораш се вратити овом свијету Од којег си утекао.

лолтни која лежи пред тобом,

цркви старој коју вода обурвава,

гробовима својих старих.

Овај стећак постављам за помен нећеш затурити:

ту је прадјед твој, а ту си и ти.

Давно ли сте полијегали. Дуто вам је још лежати.

О, света земљо, коју и мој живот прљег предајем ти срце. Троши боли, непреболи.

Сад ти љубим старе кости, руке

у стараца. Сад ти љубим хладне сузе, од камена, И љубим ти сухе очи.

Прими мене земљо глуха, прими мене покајника који ти се

мртав враћам да ме смрвиш.

У камену нађи мјеста за ме. У камену нађи хлада за ме.

Сунце крупња као болест као смрт, као почело.

Ту сам живот окусио. Ту сам живот напустио.

Мораш се вратити свијету од којег си

зазирао, долини пустој која лежи пред тобом, цркви старој коју вода плави, гробовима својих старих.

Ту ћеш стати. Ту ћеш и остати.

Одзив |

У своме добру ја пребих и ови ками поставих.

У туђици. свукуда бих

а кости дома оставих.

И усјекох камен себи

да се зна гдје сам у тлеху. Вражјом руком никад не бих посијан у божју леху.

Па се сјети, господине: добро жих и мријех благо, развежи ме од рудине

јер прилегох са недрагом. Проклет ко ће у кам ући и моје кости развући.

шта у том смислу може да буде реално кретање духа, односно саме филозофије, јер је она посебан однос и то духован однос према самој стварности. - и

"Сви који се баве филозофијом свакако су и тим питањима оптерећени. Али у чему ова меланхолија филозофије постојиг Зашто филозофија из тога неможе изаћин акосеу почетку на тај начин филозофирало, онда је сигурно да је за то било довољно разлога. То би значило да сама филозофија собом нешто отвара што она не може до краја анализирати а још мање реализирати. Ако се то не може онда је због тога неко крив, имора се видјети да ли је оно што се хтјело мн спроведено. С тим у вези погледајмо неке примјере. На који се начин отвара филозофска свијест о самој стварности и како она у филозофији као мишљењу које нужно мора да трансцендира и ту реалност — то одражава 2 Да ли има разлога да се категорије које оз начују стање у којима се налазе филозофи и филозофија мијењају или је то можда 06нављање старих форми које уопће нису више актуелне. Односно да ли се већ познате форме испуњују новим садржајем, па би се могло схватити као да се све понавља. Но само понављање треба подврћи критици да би се спознала бит самог догађања или форми у којима се то испољава.

Прво што би се могло рећи јест то дасе крећемо много у форми номинализма. А то би значило ово: оно што је означено неком категоријом јест често пута само празно име у односу према своме предмету. Дакле, номинализам је могућност да се одређене ријечи или интерпретирају или схвате на начин који тај израз не представља јер је бесадржајан. То је у филозофији познато већ од Бекона који је говорио о идолима, тј. о лажним сликама (појмовима) у којима се људи крећу. Сваки човјек може се наћи у тој сфери, јер се идоли обликују утјецањем традиције која се митологизира, затим некритичким узимањем разних схваћања и теорија које важе као истините иако то није доказано. На примјер појмови: једнакост, праведност, јединство, социјално, хумано и слично схваћепи као реалитет а без садржајне основе остају само име (номен) дакле празан појам. Ако пак нетко то схвати као праву садржај ност, тада се та разлика ипак појављује као разлог за филозофску меланхолију. Ако на пр. кажемо УН, тј. Уједињене нације, тада смо добили кратицу која се употребљава у свом симболу као синоним са својим садржа јем. Тко више пита да ли су нације свијета гопће уједињене и које би то државе биле.

То кад кажемо УН онда се претпоставља као да је то тако, па се даље и не иде. Или други примјер: Социјалистички савез радног наруда (ССРН) да ли је то без даљњег јасног

Тто значи радни народ и тко ту припада, која врста посла и који људи Но када се симбол изрази и употреби тада се претпостав ља н јасно значење. Или ако неку институцију означимо демократском, тада се имеузима као да је са демократијом све у најбољем реду. Номиналне ознаке које су тако обликоване имају и своје носиоце, који се осјећају сигурнији у непромјенљивости готових појмова, који осим тога добро звуче јер пмају само позитивне атрибуте. Када се у то посумња тада се браниоци „добра“ представљају као пуни носиоци позитивног хтијења а сумњање у то значи а приори негативност.

Дакле, на основу критичности појављује се знање о раздвојености онога што би сама идеја била и онога што је реалитет. Ми употребљавамо ријечи као облик у којему се ријечи намећу мишљењу, па је задатак мишљења да се те ствари истраже и да се види зашто је та могућност номинализма толико присутна. У томе погледу имамо доста потеш коћа да се те разлике уоче. А стање номинализма је могуће јер се у изграђивању тих термина, оно што је формално, поистовјећује са дотичним садржајем. То значи ово: мисе крећемо у лошем увјерењу као да је идеја конкретна, тј. да је она присутна на начин како би она морала бити присутна. То јеод почетка до краја у бити лош фикционализам. Ако кажемо да одређена идеја постоји аона не постоји, онда то сигурно не може бити тачно. А шта је онда истина2 Шта је хуманизам, шта је праведност, доброта, људскост у чему се то испољава Можемо рећи да ми те идеје знамо, а да ли су оне и реализиране2 Када ми о томе ховоримо истину и када се уопште истина говори2 Једноставно можемо рећи да то у филозофији није непознато. Истина се товори тада када о ономе што јест кажемо да. јесте а ономе што није да није. А када се говори неистина2 Опет једноставно; ако о “ономе што јест кажемо да није,а оно што. није кажемо да је. То је логички јасно. А шта онда значи истинаг Сам термин би обавезивао на активност, на ангажираност у пуном смислу ријечи. У грчком се истина каже алетхеија,.а то значи оно што није сакривено. Код нас истина је језички оно што је исто. Ако је истина оно што је исто онда то ипак обавезује; ми морамо доћи на исто онога о чему се говори, јер ако то није исто о ономе о чему се говори онда то пије истина. То је онда и јасан пут за превладавање номинализма (фикционализма). Исто из међу појма и предмета значи не само спознајни него битно и етички проблем. Јер ту се ипак не ради о томе да онај који ради лоше чини то из непознавања онога што је лобро, Када би тако било, онда се нитко не би мотао позвати на одговорност. Исто као циљ значи етичку обавезу да се истина брани што је свакако принципијелни однос према спознаји.

Маставак у идућем броју