Književne novine
ФРИДРИХ ШЛЕГЕЛ РОМАНТИЧНА ПОЕЗИЈА“) је прогре-
сивна универзална поезија. Њена сврха није само у томе да поново уједини све раздвојене родове поезије и да доведе у везу поезију са филозофијом и реториком. Она хоће и треба час да помеша а час да стопи поезију са прозом, творачку снагу са критиком, уметничку поезију са природном поезијом; да поезију учини живом и друштвеном, а живот и друштво поетичним, и да форме уметности испуни и заштити материјалом погодним за образовање сваке врсте, оживљујући та треперењем хумора.
Ј. В. ГЕТЕ
ПРИРОДА И УМЕТНОСТ
Природу, рек'о би, уметност избегава, А састану се док се оком трене; Ишчезао је отпор и у мене,
И подједнако ме свака очарава.
Хоће се само прегнућа. А права Уметност кад се, кроз ритмова смене, Духом и трудом у нас за нас прене, Природа опет нек срце просијава.
Тако је и све што дух бољем снажи; Узалуд дух се разуздан залаже Да пут висина савршенства ходи.
За крупна дела прегнуће се тражи; У омеђењу мајстор се покаже, А закон само пут слободе води.
(Превео В. Ж. Масука)
ЖАН ПОЛ РИХТЕР
ТЕЛЕСНИ ОБЛИК (безјај ), телесна лепота, има границе савршенства које ниједно време не може померити даље, па тако и око као им споља. уобличавајућа, делујућа фантазија имају своје... Једна статуа својим уским и оштрим обрисом искључује сваку романтичност; сликарство јој се већ више приближава груписа њем људи и достиже је У пејзажима без људи, на пример Клодовим. Један холандски врт појављује се само као порицање, као негација сваке роман; тичности, али један енглески, који се протеже у неодређен пејзаж, мо“ же нас довести у везу, У додир, са једним романтичним, пределом, што значи с позадином једне фантазије која је слободно пуштена. У лепо... Иди, усред Хомера, романтично ме сто кад Јупитер са свог Олимпа истовремено, под истим сунчевим светлом, гледа ратничку, немирну, равницу тројанску и далека аркадијска поља пуна туђих људи... М свим овим при мерима није узви шеност то што, као што се мисли, лако пре дази у романтично, него је ширина простора та која означава романтично. Романтично је лепо без ограничења или бесконачно лепо...
ЈОШ ЈЕДНО АДЕКВАТНИЈЕ порећење ако се романтичним назове та.
#) Теоријски фрагменти о романтизму узети су из књиге Зорана Гаушчевића „Романти» зам"", „Обод", Цетиње 1969.
МИА
тончи Пп. МАРОВИЋ
ЦИКЛУС 0 ЦИЉУ
Оптћинска конференција Савеза омладине, Сплит 1968.
ТОНЧИ МАРОВИЋ ЈЕ, ма колико то звучало парадоксално, песник не по песничком остварењу које у целини и детаљу представља његова најновија књига „Циклус о циљу, него по свом односу према својој материјалној околини, према себи и према - свом раду. Ван сваке је сумње да ниједна песма, из ове књите барем, неће ући ни у Једну антологију али је неоспорно да У Маровићевој писачкој активности нема позе ни блефа, нема упињања на прсте ни кокетирања. Он живи свој живот на свеј начин и ако је м незадовољан он је и несебичан да би био потпуно миран, да би остао потпуно индифе-
рентан према. ономе што У његовом
видокруту постоји и што се збива.
Свеједно да ди је у питању величанствени архитектонски облик, мли мир бтарануке ваде-или покрет или тиба-
Пееници европског романтизма
ИЗБОР ИЗ АНТОЛОГИЈЕ МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА
ласаво одбрујавање (замирање брујањем. Апи5зиттеп) једне стране или звона, при чему тонски талас као да ишчезава у све већој даљи ни и на крају се губи у нама самима и, мада је напољу све тихо, у нашој нутрини још звучи.
ФРИДРИХ ХЕЛДЕРЛИН
ХИПЕРИОНОВА СУДБИНСКА ПЕСМА
Ви ходите горе у светлу По меким подовима, блажени дуси! +» Блистави поветарци Лако вас дотичу Као прсти уметнице Свете струне,
Без судбине, као уснуло Одојче, дишу небесници; Чедним очуван | У кротком пупољку Вечно цвета Ваш дух, И блажене очи Гледају У Јихој Вечној јасноћи,
А на нама је да се не одморимо Ни на једном месту, Заносе се и падају Патници људи Слепци од једног Трепа до другог,
Као вода с де литице
На другу бацана, Годинама доле у неизвесно,
(Превео Миодраг Павловић) ВИЛЈЕМ ВЕРДСВЕРТ
УНУТРАШЊА ВИЗИЈА
Лепо је по земљи ићи спуштенот, погледа, Свеједно да л' стаза се указује ил скрива, Док око мутника лежи област лепа У којој он поново може да ужива.
Годи му призор идеални, присни, Саздан од маште, ил звук неког Е славља,
Размшшљање, које неосетно жлизне
Измећђћ лемоте што неста и оне што се јавља.
— Напусте ли нас Љубав и Мисао, у том тренутку
С Музом си својом сасвим растао се: А Љубав и Мисао док прате нас на путу
Што год да чула узму ил одбију, = Унутрашње небо расуће своје росе Надахнућа и на песму најскромнију. (Превели М. Павловић
и Љ. Симовић)
с. Т. КОЛРИМ
ИисконскУ ПРВОБИТНУ креацију сматрам за живу Силу и првобитни Покретач целокупне људске Перцепције, а ја сам и егзистирам као понављање у ортаниченом духу (уму) вечнот акта креације у бесконачности. ња његове сусетке, или саобраћајни удес или друштвена конјунктура, он једнако, наоко, остаје миран и све му томе даје у својем штиву једнако свечан и узвишен тон, о свему томе говори с умереним одушевљењем и умереном торчином. То је став мудар а мудрост је, зна се, један од битних елемената поезије. И кад У свом стрпљивом и непретенциозном раду осети потребу да појединачно своје утиске сажме у општију, комплекснију целину, да им удахне симболичније значење, да им продуби смисао, можемо се надати и значај нијим уметничким остварењима, с обзиром на ово што је до сада Маровић остварио, таква нада није ни
мало неоснована.
ГОРДАНА КОВАЧЕВИЋ
ИВИЦОМ ДАНА
Независно издање, Београд 1969.
поезија испричати и 06јаснити до краја не може, ма причала најједноставније фабуле, сликала најупечатљивије слике, казивала најјасније мисли. Поготову ако њој то није ни циљ, ни потреба, пототову ако се креће некаквом ивицом, границом _ смисла, ако слике ствара од комада других слика, мисао од делића других мисли, расположење од крпица осећања, као што је случај код Гордане Ковачевић, која је у трагању и чије је писање траг тога трагања им могућност да се оно настави.
НИЈЕДНА се
с. Т. КОЛРИЏ
КУБЛА КАН
У Зенадуу Кубла кан сазида диван двор за пир
тде свети поток, Алфа. зван,
кроз шпиља свод још ником знан, у морски хрли вир.
А пољем докле сеже вид
од кула кружи дуги зид.
Ту многом врту поток пружа сјај, ту цвате тамјан који даје кад;
а многи сунцем обасјани гај
ту грле шуме где је вечни хлад,
Ал' тле тај понор дубок који пада низ брег што зелен спушта се до кедра! К'о крај је дивљи где блед месец влада; Сред њега хучи к'о кад посред хада за мртвим драгим жена буса недра! А кроз тај понор, кључајућ' све више, баш к'о да земља ужурбано дише, млаз воде силан проби себи пут: а ту и тамо дах му секу љут све парчад крупна што скачу к'о град, ко жито кад та врше вранац млад:
и ту где игра тих громада сплет, у трену шикну онај поток свет. Пет миља затим луташе кроз горе, па поста реком поток Алфа зван; кроз шпиља свод, што ником није знан, он с буком стиже у то мртво море: ту Кубла зачу, у свој буци тој,, тде глас предака прориче му бој.
Пола сенке тота двора лебди тамо где је вал,
тде се чује одјек хора бучне воде, где је жал.
То чудо још не виде људски створ: на ледној шпиљи. сав у сунцу двор. Уз цимбал једна девојка дође ми на сан:
У Абисинији јој дом, на инструменту свира том, о Аборзори пева. Да могу да поновим сад ту свирку и тај пој, очар'о би ме њетов склад, , па дуг и гласан "напев мој сазид'о би тај двор тде влада лед! И тад би рекла душа свака: еј, тог се чувај вилењака, јер жар му око, коса лака! Око њез бајај трострук ред, нек вид ти застре свети страх, јер он је пио росе дах ц рајског млека јео мед.
(Превела Ранка Куић)
НОВАЛИС
РОМАНТИЗОВАТИ ЗНАЧИ баналном дати узвишен смисао; уобичајеном — тајанствен изглед; познатом достојанство непознатог; коначном — привид бесконачног.
УМЕТНОСТ НА ПРИЈАТАН начин учинити чудном, један предмет учинити страним, а ипак познатим и привлачним — то је романтична поетика.
БЕРИСЛАВ НИКПАЉ ПРОВОКАЦИЈЕ
Издање писца, Загреб 1969.
ИСПОСТАВИЛО СЕ да је много лак ше бранити Милоша Црњанског, Тина Ујевића, узносити Весну Парун, црнити Славка Михалића и многе књижевне вреднике и невреднике у „Телетраму" и око њега, бранити идеју да се образује нова књижевна странка, под фирмом, рецимо, „Тингатангла“, него одбранити себе и своју табелу живих писаца хрватске књижевности. Да ли је Берислав Никпаљ својим „Провокацијама" постигао оно што је желео2 Чинио је што је хтео и како је најбоље умео, био би одтовор који, надати се, чак ни њега самог неће наљугити.
Љубисав Сањин
ЕДМОН имо ТОКОВИ РАЗДОБЉА
„Багдала“, Крушевац 1969; избор и превод Никола Трајковић
АКО не патимо од претераног страхопоштовања према преведеној лирици лако се може догодити да нас стихови Едмона Имоа оставе потпуно равнодушним. Да није песме „Гуливерова смрт“ прожете топлином и жељом да се свет хуманизује, да се превазиђе хладноћа једног ветровитог раздобља, то би се догодило п са аутором ових редова. Песме ВА. мона Имоа јесу занатски коректне. дотеране, али његова поезија не до-
ДАЛЕКА ФИЛОСОФИЈА звучи као поезија, јер сваки глас у даљини звучи као вокал... Тако у даљини све постаје поезија, поема: далека брда, далеки људи, далски догађаји, итд. ;
НОВАЛИС
ЧЕЖЊА ЗА СМРЋУ
Хајдемо сад где влада мрак, у земљине дубине,
весело; поласка је знак
бол овај пун дивљине.
Чун уски ће за тили, час превести к жалу неба нас.
Нека се слави вечна ноћ, сан вечни нек се слави. Претрејала нас дана моћ, јад нас спржи и сави, Туђине сити, у свој дом желимо натраг, оцу свом.
Шта ће нам љубав, верност шта, кад свет не цени 0602
За старо једва ко да зна,
па чему онда новог
Самотно, жално светом гре
онај ком прошлост значи све.
Прошлост, када је пламен јак прожима чуло свако,
када су очев лик и знак виђали људи. лако,
те је велики њихов број
још личио на узор свој.
Прошлост, кад још. кроз древни врт изданци цваху млади,
кад искала су деца смрт
небеског царства ради.
Кад љубав сломи многе ту,
мада и среће глас се чу.
Прошлост, када нам и сам бог зборити жарко стаде,
и млади цвет живота свог
с љубављу за над даде, примивши на се бол, да нас у вечити уведе спас.
Са чежњом назиремо њу где мркла ноћ је скрива; жећ нам на: овом худом тлу неутољена бива.
У родни зато хајд'мо крај где блиста светог доба сјај.
Шта повратка да спречи токр драгих нам давно нема.
Њин троб је нашег жића рок, хвата нас туга нема.
Окончан сада наш је лет сито је срце — пуст је свет.
Бескрајно, тајно кроз нас сад слађана језа струји —
ко из дубина да наш јад
у одјек нама хуји.
То драги чезну, па 'нам, ах! послаше своје чежње дах.
Невести слаткој хајдмо ми, тде Исус влада мило Сви што волите, тужни сви, чекајте сутон чило.
Сан ће -скрхати ланце зла, нашем ће Оцу да нас да.
(Превео Бранимир Живојиновић)
носи чар открића, све су то већ по знати реквизити савремене лирике недовољно оплемењени личним до живљајем.
Иако добар преводилац францу“ ских песника, Никола Трајковић није могао учинити немогуће — да Од осредње поезије направи добру.
ЈОСИП СТАНИЋ КРЕШИМИР ЈУРЕКОВИЋ
стихови
„Аугуст Цесарец“, Загреб 1968.
АВА ПЕСНИКА у једној књизи, О60јица млади (Јурековић је рођен 1942, а Станић 1943), обојица бунтовни, незадовољни светом. Но ипак различити, тако да се међусобно не потиру и не засењују.
„Доба ружних жена“ Јосипа Станића Станиоса припада типичној протестној поезији. Његове песме саз дане су из бунта, из незадовољства светом, околином, савременицима, суграђанима (највише њима!), па и самим собом. Али иза фасаде- провирује боемска поза научена из анетдота и потврђена искуством кафанске лирике: Станић протестује, покушава да убеди људе како су им песници неопходни, а ис пушта из вида да песници који пе вају искључиво о својој несрећи, о себи и о свом несналажењу никоме нису потребни,
„Небо без облака“ Крешимира Јурековића већ је зрелије остварење. Засмета извесна наративност и статичност његових песама, но аутор има шта да каже, и уме то да каже, још невешто, али искрено.
ВИКТОР иго
РАЗБИЈМО ТЕОРИЈЕ, поетике и системе... Не постоје ни правила ни узори... осим општих закона природе, који лебде изнад целе уметности, и посебних закона који, за сваки састав, проистичу, из околности својствених сваком предмету. Једни су вечити, унутрашњи, и остају; други променљиви, спољашњи, и служе само једанпут... Ова правила не пишу у поетикама ... Геније, који више наслућује него што учи, за свако дело извлачи оне прве из општег поретка ствари, оне друге из посебне целине предмета о којем расправља.
ВИКТОР ИТО
КРАЈ НЕМИРНИХ ВАЛА
Крај немирних вала, видех једног, Б дана, са једрима широм, брзи брод овијен ветром са свих страна, звездама и виром:
Слушао сам, нагнут над небески бездан, што уз други усне, један глас, ал нисам кроз простор озвездан видео му усне. | — Песниче, добро је! чело ти се зари, ти сањаш уз вале, и вадиш из мора мноштво чудних ствари што су на дно нале! ' Море, то је Господ, што, срећа ил . тајна, сву коб носи довек; ветар, то је Господ: Господ, звезда. сјајна: а брод, то је човек. (Превео Коља Мићевић)
ЖЕРАР ДЕ НЕРВАЛ
КАКО САМ МОГАО, упитах се, тако дуго постојати изван Природе, не поистовећујући се с њом2 Све живи, све дела, све се узајамно саглашава; магнетски зраци који избијају из мене или других несметано пролазе кроз бесконачан ланац створених ствари; тако се ствара једна прозирна мрежа која покрива свет, а чије танане нити повезују све постојеће ствари једну с другом, преко планета и звезда. Ја сам сада заробљеник Земље, али разговарам са распеваним хором звезда, које деле моје радости и патње.
ЖЕРАР ДЕ НЕРВАЛ ЕЕГ. ОПЕЗРПТСНАрО
Ја сам неутешен — усамљен, — без дана,
принц сам аквитански коме кула пада.
Мртва ми је звезда — а лутња звездана
носи црно сунце неизмерног јада.
Тешитељко моја, сред гробног. бездана, врати ми Позилип и сва мора сада, чардак где је ружа с бршљаном свезана, цвет што тужно срце опи изненада,
љубав сам ил Фебус» Лизињан ил
. Бирон» Још ми чело рујно од пољупца. њена: сањарих у шпиљи где плива сирена ..
Двапут сам Ахерон прешао, пун силе, смењујући каткад с Орфејевом
; лиром уздахе светице и крикове виле,
(Превео Коља Мићевић)
АУКО ПАЉЕТАК
НАЈБЛИЖИ КОНАЦ СВИЈЕТА
„Матица хрватска“, Дубровник 1968.
ПЕСНИК малих и великих чуда, м сам попут деце или древних пророка зачућен пред светом, Луко Паљетак своју лирику истовремено испевава и исповеда, гради и открива у себи и око себе, „Најближи конац свијета“ води нас у земљу бесконачних изненађења; све је у овој збирци трепераво, Кудљиво, ново. Летимиччан поглед на Паљеткову поезију лако може да завара: строго придржавање одабраних форми, лексика која не доноси никакве новине (упо треба класичних „песничких“ речи), тематски круг посве обичан. Луко „Паљетак не тежи за привидном новином; он се определио за тежи пут, за вишесмислен стваралачки однос. према песничком наслеђу, те аутентичност његове лирике треба мерити другим метром. Иза традиционалне ритмичке структуре у Паљетковим песмама открива се магична моћ да се субјективизпрају објекти и објективизирају субјекти, да се превазиђу границе између бића и света.
Мирослав Јосић
=!