Književne novine

ВЛАДИМИР ВЕАНЧКОВИЋ

Салон Музеја савремене уметности

ЗНАМ ШТА МИСЛИТЕ, драги колега; приЈатељство је обавеза која се плаћа чак и ценом савести. На жалост, искуство нас учи да је то у већини случајева тако. Па ипак, срећом, преостаје она мањина која у пријатељству не види обавезу засновану на размени материјалних добара и друштвених уступака, већ га сматра односом узајамног разумевања и веровања. Наћи неку своју истину У Аругом или се другим допунити до цеАовитости супротних гледишта, увидети разАике у сличностима и сличности у разликама, ту су они дубоки корени пријатељства у које верујем. Мене је одувек привлачило оно непознато у човеку, оно нешто ван домашаја васпитања, школовања, интелекта. Јеси оно "што ниси јер ниси оно што јеси. Одједном, нађепт се у непредвиђеном, више изненађен Од других што си ту, а онда крочиш даље, У неизвесно, вођен нагоном интуиције. Видите, пре него што сам се спријатељио са Владом Величковићем (има томе скоро десет година), прво сам пријатељевао са његовим раним сликама. Не знам да ли се сећате његових подрума, соба, напуштених одаја из 1958, 1959, 19602 Каква богата пустош! Доведена,до нечујног крешченда у „Пределу мртвих птица“ из 1962. Какав мартиријански инвентар потиштености и притисака! Доведен до апсурда у „Мртвој природи, названој Класична“ из 1963. Из тог загрљаја црног и белог, из тог родоскрвног сношаја тла без вегетације и неба без птица, пригушеног страха и подстакнуте сумње, рабала су се мртворођенчад и апокалиптичке звери, гротескна страшила и наказне фигуре, дивовски пацови и монструмне свемирске бубе. УМ томе расулу и распаду једне кошмарне стварности, у тој трагичној визији света већ закораченог преко прага тоталног самоуништења, билао је неке дубоко људске и потресне истине, неке драматичне визионарности откривења неизмерних понора искомплексиране психе сукобљеног човека. Исход борбе је без резултата јер је исход сама борба, њен интензитет и трајање. Влада Величковић био је сликар још пре него што је то постао. Оно непознато, сазнато и несазнато у њему, било је исувише јако да би остало скривено, исувише оформљено да би се могло потиснути или заменити неком рационалном стру: ком. Архитекта са будућношћу повукао се пред будућим сликарем. И управо то морање, ту неопходност, тај унутарњи императив јачи од наметнуте воље, конвенција и предрасуда, наслутио сам већ у првим Владиним сликама и стрпљиво чекао да се из споре али упорне гусенице почетника развију шарена лептирова крила данашњег Величковића. Надам се да ће и Вама, драги колега, изгледати потпуно људска моја жеља и моја потреба да Величковића и лично упознам. Верујте ми, после пола сата били смо стари пријатељи као да смо се годинама знали. Седели смо пред „Стамбол капијом“, Рекао сам му да се не бих мењао за његове снове. „Немаш разлога да се плашиш, одговорио ми је, не сањам“. Причао сам му да ми је смрт била блиска у више наврата и да сам се мирио с њом, да добро знам за психозе и трауме рата, за фијук бомби и тутањ разорених зграда, за крваве цветове смрти расуте по згариштима.... „Био сам мали, узвраћао је на то, видео сам једног мртваца“. „Па зашто онда сликаш тај коловрат смрти2“ „Ето тако, морам“, гласио је лаконски одтовор. То сам Вам испричао драги колега, да бисте и Ви Владу боље схватили и разумели

из ГАЛЕРИЈА

Ги Ал

оно његово „морам“. Ако је он по нечему надреалист, то је то „морање“, аутоматизам тога „морања“. Требало би да га видите кад слика, или, још боље, када црта. Са каквом сигурношћу и брзином, далеким од сваке рутине, настају ти бизарни призори анатомског черечења, ти натуралистички симболи сексуалности лишени еротизма и фантазматорични облици рађања, живљења и умирања. Сва та патологија органског и неорганског у човеку, животињи, предмету, и около њих, сва та морбидна вивисекција људског и нељудског, као да извире из неког претходног невидљивог цртежа и добија коначну форму по неком прототипу сагледаном негде у процепу свести и несвесног, јаве и сна. Кажем Вам, Влада је послушно оруђе своје унутарње визије која га таквим ствара често и противу његове воље. То је јаче од њега и зато је право, без лажи и обмана, истинито до згражања, човечно до нечовештва. Ти унутарњи извори „морања“ нису пресахли, па је и моја вера у Владу данас још већа, као што су и нови плодови њетове визије искуствено и сликарски зрелији. А подлога правом пријатељству је поред разумевања и у веровању осведоченом резултатима које не доводи професионалну савест у искушење, већ, напротив, постаје савест сама, није ли тако, драги колега2

Драгослав Борђевић

6

Репертоареки мрак

МОРАМ ОДМАХ да признам да су ме за писање овога текста инспирисали сасвим приватни мотиви: у протеклих десет дана пропустио сам, захваљујући приказивачкој политици „прелетања“ филмова жроз репертоар, равно три ремек-дела светског филма — „Мушет“ Робера Бресона, „Звезде и војнике“ Миклоша Јанча и „Краља Едипа“ Пјер-Паола Пазолинија. Бресонов филм је, иначе, после два дана приказивања сменила ревијална комедија „Голицај ме“ (!2) извесног Нормана Таурога, филм чији је главни протагониста Елвис Присли, певач који се у свести и старијих љубитеља те врсте забаве одавно идентификује као мумифицирана и заборављена величина америчке пог-музике. Исту судбину доживели су Пазолинијев и Јанчов филм, а цео овај „масакр“ одиграо се у размаку од свега седам дана!

Једини практични савет који би се, у оваквој ситуацији, могао упутити гледаоцу који воли добар филм, био би: одмах после јутарње кафе, читања Паје Патка и прегледања биоскопских репертоара, крените одмах на матине представу уколико запазите занимљив филм на програму. У противном, сутрадан ће у истом биоскопу осванути „Тајне бенгалске џунгле“ или „Четири девојке за једног дасу“ или... да не наводим. Наравно, уколико Вас не спрече сасвим објективне околности које се подразумевају као обавезе предвиђене за тај дан. (Овај рецепт потписник ових редова успео је да примени, поучен горе наведеним искуствима, једино у случају шведског филма „Елвира Мадиган“; фихм се, међутим, врти већ пуна три дана!

Сам по себи, било какав разговор на ову тему личи помало на ону народну „трла баба лан“, пошто су и фронтални напади штампе на политику приказивања филмова, као и озбиљно замишљена и добро спроведена акција Културно-просветне заједнице само за кратко време измениле постојеће стање, Данас је, међутим, поново актуелна већ раније констатована пат-ситуација београдског филмског репертоара: таласање импортованог кича, инвазија „потрошачких“ филмова и незавидни статус домаћег филма на репертоару. Тако је занимљив филм „Пре истине“ Кокана Ракоњца, добитник Златне арене за сценарио и тлавну мушку улогу, скинут са програма дворане „Јадран“ после два дана, поред тога што је унапред хендикепиран летњим термином приказивања (филм је, иначе, произведен пре годину дана и приказан на прошлогодишњем Пулском фестивалу).

Добро је познато да у овој игри филмским ролнама и дистрибутери и приказивачи имају сасвим рационалне аргументе вођења самоуправне, комерцијалне, сталешке и не знам какве политике; али када се на крају сведу рачуни, стање се од прошле године ни за длаку није променило, сем што су „Обрачун код Пекоса“, „Ромула и Рема“ и „Тајна уклетог замка“ сада смениле „Тајне бенгалске џунгле“ и тајне махинације оних који су професионално и морално одговорни за дампинг-увоз филмова, за продавање филмова у листама, за скидање изузетно вредних филмова са репертоара после два дана приказивања.

Арнолд Хаузер у својој „Социјалној историји уметности и књижевности“ с правом нашу фазу развитка културе назива „добом филма“, али одмах затим напомиње: ,... Када су се масе јавиле као потрошачи и (кроз биоскопску улазницу) платиле пуну цену за своје уживање — услови под којима оне дају новац постали су одлучујући чиниоци у историји уметности.“

Ти потрошачи су, наравно, унижени и преварени и још горе — они су лишени правог доживљаја филма и филмске поезије, а о социјалној и моралној функцији филма да и не говоримо. Увек спремни да као контра"аргументе потргну „неоправдане, аристократоидне захтеве мањине којима се супротставља демократска природа филма“, наши филмски богови дистрибуције и приказивања оптужују за снобизам све оне који желе да у свом граду виде, у нормалним терминима, бар понеки од филмова светског угледа и признања.

Да ли они нешто озбиљније предузимају за пласман таквог филма код гледаоца пре но што се, по старом обичају, одлуче за спасавање своје економске рачунице скидањем филма са. репертоара2 Приказивање филма „Мушет“ они унапред обрачунавају као планирани губитак, а не предузимају ништа да тана прави начин рекламирају (зашто не путем телевизије, радија и високотиражне штампе2), Ако њихов пословни интерес и прихватимо као њихов услов одржавања и самоуправно право њихових колектива, можемо се упитати да ли „Београд филм

уопште координира са осталим београдским приказивачима2 Да ли су увозници филмова размотрили питање ограничавања броја увезених филмова у току године, да не би доводили приказиваче у ситуацију да скидају филмове тек што су их ставили на репертоарг А пласман домаћег филмаг Не брани ли он све напорније стечене позиције код публике, највише због неконтролисаног увоза страног филма и конкуренције страних филмова мале или никакве уметничке вредности који, у задње време, буквално преплављују биоскопе2

ДАистрибутери се лако и неограничено богате без већег труда и професионалне проницљивости у куповини доброг страног филма, пошто од друштва добијају девизе за формирање чисто комерцијалног репертоара. Да би парадокс био још већи, девизна средства којима се купују страни филмови добијају се искључиво продајом домаћег филма у иностранству! Све ово значи да је статус домаћег филма сведен на драстичне економске односе и да се озбиљно поставља питање његове заштите конституисањем савезних прописа који би коначно регулисали постојећу ситуацију. Када трговачка прегањања и манипулације дистрибутера и приказивача својом прагматичном, ћЋифтинском логиком угрожавају домаћи и квалитетни страни филм, када њихова (нејкултурна политика прети да поништи тешко извојевани углед нашег филма код сопственог гледаоца, једном речју када дара превазилази меру — шта предузети да се изједначе услови под којима се купују и приказују домаћи и страни филмовиг Укидање девизног фонда за увоз филма би била драстична, али ефикасна мера; чињеница је, ипак, да бисмо тек онда постали права филмска провинција и да се постојеће стање ни за длаку не би изменило.

У мору увезених филмова (преко 350 годишње!) губе се и оно мало вредних, и дожив-

„љавају судбине Росифове „Октобарске револу-

ције“, Годаровог „Лудог Пјероа“, „Балтазара“ и „Мушете“ Робера Бресона, Олмијевог „Запослења“, Пазолинијевог „Краља Едипа“,

свих филмова чешких синеаста Формана, Пасера, Менцла и Вере Хитилове, као и квалитетних филмова осталих источноевропских земаља.

Диференцирање и предикатизација увезених филмова и заштита добрих страних филмова у приказивању — на исти начин као што би се спроводила и заштита домаћег филма — је један од предлога Удружења филмских радника, али је он до сада изгледа, остао само — предлог. Подела филмова на групе по извршеној предикатизацији и привилеговани статус прве групе филмова који представљају културну вредност — за разлику од категорије чисто комерцијалног филма — била је друга позитивна ставка овог предлога, можда јединог вредног пажње у читавој акцији коју је покренула Културно-просветна заједница.

Такав предлог је још вреднији ако се узме у обзир да су се сви апели на свест и професионалну и културну _ одговорност наших филмских посредника показали као донкихотски посао и јалова работа „пријатељског убеБивања“ која не пружа никакве резултате.

Анархија у домаћем филмском репертоару траје већ две године и парцијална решења неће никоме помоћи: дошло је време када свима треба да буде јасно да репертоар треба среЂивати економским мерама. Нарочито када се узме у обзир да у овом граду има довољно гледалаца које интересује нешто друго осим филмова који се приказују. у дворанама „20. октобар“ и „Славија“ — оних гледалаца који „Тајну Пикасо“ Анри Жорж Клузоа претпостављају „Тајни уклетог замка"! Али, понекад и аксиоме треба доказивати. Богдан Калафатовић

У подножју коже

ЗОРАН Љ. МИЛИЋ

У подножју коже лутају чари лета још јаче у даљини но кад је било близу на модрој глави заљубљеног сунцокрета у раскошну пчељину ризу

августа лудо развејаног са

прстима огрезлим у топлоти

твог огољеног крша Ба

у чијим се недрима мушко сунце топи

А ваздух дише зрелину копна _ што се даје безбрижно суровости ветра док реком капље опна 1 месечине у врелој тежњи да премости

удар громовља над пукотинама руку разјапљених испод тела нагнутих ка нежности у нама

док котлинама удова царује капела

додира топла разблудом инокосна нафором звезда док причешћујем те на стубу верности остајеш поносна у подножју коже да те поре слуте

ПРОПОВЕД МИЛОВАЊА

Прсти су твоји проповедници миловања са бедара ти тајну вечери кушам

као вечност у коленима свитања

ожжубор твојих руку пенушави слушам

Под фењерима горких жеља тасне

дан на длановима крви узвитланим

над сунцокретом мудрог трбуха у касне сате ове док плове улицама задихани

болне пути то ребри се и сребри раскошна ноћ ова до крика ишибана на постељи неба месечина жаркоплодна и трошна лежи жена као ивет кости од молитве бељи

Праведникове испуцале заровите усне заливене у трњу зуба што их кренко стеже Немогуће неми чекамо док мрак нас не згусие и соковима звезда не повеже

НАЈЛЕПШЕ ЈЕ

С КОКА-КОЛОМЕ, КАДА ЈЕ

ЛЕДЕНА ТА...

ЗАИСТА, времена великих породица заувек

С ошла. Е АанЕе се деца програмирају на основу израчунавања коефицијента висине плате,

леда за успех у слуквадратуре стана и изг Те 050] компјутерски долазак на свет од

мали ЕВРА

редиће и њихов читав каснији живот. Има. ће такође утицаја и на индустрију одевања, штампање дечјих књига, производњу игра. чака и програме на телевизији.

Упитате ди неки млади брачни пар зашто још немају децу, објасниће вам хладнокрвно да их још нису планирали. Замислите планирати децу! Успут ће вам изнети више разлога, који заслужују да им се верује.

Најпре, он или она треба да заврше факултет. . Ц ;

Чекају стан. Чекају већи стан. Чекају још већи стан.

Чекају повишицу плате. :

У интелектуалнијим случајевима објасниће вам да се не усуђују поклонити живот јед ном недужном бићу, гурнувши га у овако опак и суров свет. Ова псеудо-одговорност подиже своје власнике на филозофску узвишеност једног Сартра. Уосталом, и наши родитељи су се бринули да не видимо случајно какав рат, јер би нас то могло емоционално потрести.

Испитате ли пажљивије све ове разлоге, открићете у највећем броју случајева огромне количине егоизма, који не жели да се растане са удобношћу, увођењем нових личности у игру. Јер, како су они сироти железничари са периферије могли да исхране по шеснаесторо дечурлије на куваном кромпиру и веселом расположењу 2

Где су данас оне трапаве п трошне приземне зграде са двориштима у којима се распадају бурад, кокодачу кокоши, луњају комшијски пси; дворишта са једном једином чесмом без бојлера и козом привезаном уз раз ваљену ограду. У таквим кућама рађале су се некада оне велике заједнице деце, увек полугладне и изубијаних колена. Ручак се пије смео започети без оца, нити јело дотаћи без његовог знака.

Сећате ли се, изрибане даске стола и оне жене, обично у црнини, која једе стојећи поред лименог шпорета у дну кухиње. Сетите се још чопора деце, како се грабе за ретке комаде меса што пливају у чорбуљаку од трава, и црног хлеба се сетите, изломљеног на десет делова. У то време собе су служиле само за спавање, примање ретких гостију и последње излатање мртваца. Иначе се живело у кухињи и дворишту.

Било је то време пред-телевизијске спохе.

Једно по једно дете одлазило је из таквих кућа у свет, носећи у себи заувек заробљену слику бучне породице. И ако се петоро деце изгуби у свету, ипак ће остати још петоро, од којих ће постати министри, бравари, лопови, писци, железничари или војници.

Модерни стан-кутијица променио је мното штошта у, овој старој причи. Отац и мајка не смеју сести за ручак док дете не заврши са јелом. Мали принц хоће да једе једино када та хране у лифту. Деци се обећавају чуда ако заврше ручак. У бетонским кошницама, живе тако осамљени чудаци, свако у својој крлетци, свако са својим играчкама. Од њих ће касније постати егоисти и ЧИНОВници. Читава једна индустрија труди се да их снабде пластичним сновима.“

Уместо живог пса, лобттају готику ОД поливинила. Уместо оних дивних огреботина игра. на које саме зарастају на коленима, стерилдизо ване фластере. У трећој години виде камилу, посорога, алигаторе, слонове и тигра, а тек у метнаестој краву или козу, јер те животиње пне држе у зоолошким вртовима. Пошто је коњима забрањен улаз у град (не свим!) аи очеви их одводе у биоскоп да се упоз-

ају са том ишчезл у јск Ен. ом предисторијском жи-

Деца се данас одгајају слично пилићима у инкубатору. Вештачко светло, таблете уме сто хлеба намазаног са машћу а стерилизација свега и сва 6 заприком, МЕ“ ачега, свеж ваздух вропоа па и ВнИН 6 мале осуђенике, као о а рагоцено куче у шетњу. Од: нека СХ +: Је Врхица у којима стрпљиво ПН ој За »уљашку, Около су распоЈ металне справе — дело деч Ххолога и инжињера. Ре ке за ПИЈА ан Зи а | Па за пењање, клац АЕ Неј | зра геног песка. Пустиња видели сте свака (07 замста воде као псе —

вакако оне практичне каишеве

којима се дете веж ј : же испод пазуха 5 НО не би отишло у не ти пар

У чамот ку своју авантуру. плен ла аркетираних сабица олју и чудно М, тужни филозофи великих очиАавизоја. и. мира. Седе пспред упаљених теснабдева „лају расејано приче којим их у евају стручњаци за децу. стигну пау сва 22 толико брине да они не контрацеп :т, спасавајући се таблетама 32 рачунавање и спиралама, табелама са из ма — они с периода и многим другим изуми

, у грешка! помажу а бик, којима козметика и масажа естого дишње успешно маскирају у осамнаих ОСЛОВљаЕ Девојке, ме, дозвољавају им 241 чезну за уз ају са „баба". Њихови родитељ! ласцима.

Наставак на 7. страни

Момо Капор