Književne novine

АЛЕКСАНДАР РИСТОВИЋ

Песме у прози

Гнезда

ГРАНА и врх, гребен и дрво, слатка кора коју Узимате у зубе и чији сок сишете без имало милости, а опда острвца песка, поља и ситан ишиш, крунице као сновиђења, -

разумљиво, све долази споља корацима па ука, дрхтајем и прекинутим дахом.

Верујете да сте нешто изгубили, неки кон: чић успомене, помицање уназад, са грлом У јагодама, са марамицом преко чела, тразате, тргате то, и онај који вас познаје и који долази са друге стране зауставља се да би испунио једини тренутак значајним очекивањем.

Зеленкасти сјај, измрцварено тело, шумови у висини, узимање хране, колена која трну јер клечите да бисте боље видели, светлост на врховима ваших ципела и очајање услед растурања косе, живице, земље.

На јастучићу од свиле, на воденим ногама, у круни дрвета, у пољу које шири своје гласове, који се састају након обиласка зем“ љине лопте као неравни шавови неке хаљине, која истиче ваше труди и праву линију једног струка,

плашљивице, са одлучношћу смарагда и другојачијим устројством природе, у гнездима која дотичете ту и тамо прстеном и смо“ туљцима траве, забога, та небо је и створено као какав старински балдахин да би узбућења имала предност над толиким смртима као сејањем и цветом.

Кочије Епизода 1

ПЕСВАКИДАШЊЕ лице и отртач од зеленила тамо где пут зауставља поглед и где лебдите на крилима варошке кочије као смртно ууве“ љен странац. О, дозиви с ону страну јаруге кроз онесвешћеност шуме, преко тркалишта, пољупци у браду и руке, веселост којој се предајете за тренутак чинећи се невешти и одустајући.

Падајући на колена, изгубивши дах, освр“ ћући се да бисте потражили спасиоца у облику једне жене тако наге да вам срце скаче на уста као лопта од свиле док кочија не» стаје преко чистине како би се за који часак указала на окуци: злодух, црни инсект, бачена рукавица.

Епизода П

СТАВИЛИ СТЕ живот на коцку, изложили сте се опасности да будете убијени њеним одсуством, лебдели сте неко време као небо над судбином руке, ивичњака, отпушене 60чице. Неко вам је рекао да ставите шаку на чело, а онда да дишете пуним плућима. О неизвесности. О затворености простора у коме авантура измиче као туцаник точку, уметност вашарском искашљавању кроз трску и цвет.

Видели сте како су кочије пошле у страну, након слома живаца, уклањајући оно што је могло бити предмет пажње: прсте у паоцима точкова, остатке једне венчанице и чашу замагљену вашим дахом док сте испијали вино као да пијете смрт: илузију путовања.

Светлост и свећњаци

ТАМНИЦЕ цветова, крила и мирис као игла која пробада лице. Како долазиш са венча ним подочњацима кроз росу, како обараш клупицу У трњу, усправљаш свећњак. Не постоји облак, зидина, ружа ни мач: задовољство је скинути опрему и пружити шаке да би их обухватила вештим покретом, при чему једно уже има своју улогу, природан. наста“ вак.

Сачињена од различитих симбола — смрти, детињства, природе — рачунаш на девичанство, подвргаваш се исцелењу. Без породице, као какав дух о ком и не слутимо док нам саставља ципеле, скраћује косу, одвлачи потлед од разноликих задовољстава, ти си она удаљеност којој припадам, чији сам циљ.

О танка, танка, неухваћена, са изразом патње на лицу уском као лептир чија су крила састављена, измишљаш постојање ког не би, светилишта са мраком и трдобама Вечног. Овај позлаћен точак, тучак и прашнике, мр. мор у вртоглавици делања, чашицу, кап крви.

Апсолутно страдање, кроз позиве луталаштва, магле и жетве. Жртвеник као постеља чији рубови досежу блиско плаветнило и конац. Надгледам твоју савршеност, ток болести, приближавам се оном часу када ће чахура руже просути свој сјај преко шаке, одгонетнути је. И обећана земља, сламка за ухом, кртичњак — уједињују свој склад, учествују са подједнаким вредностима, ругалице.

МИРИСНА _ ЕУФОРИЈА

Ј030 ВРКИЋ

ПРОГОНИ ГА МИРИС! ЏИ то неки мирис из њега, као да се напокон онај раднички зној свијета окадио тамјаном, и дозрела су туберкулозна плућа помрлих писаца. Овим дизалом које ће се преобразити у лифт, пење се за њим и тај мирис, као узашашче над чобанским ватрама у којима пеку кукуруз. А бистрина над градом капље по стаклима, и сунца излазе из ма лих собица, учини се да су тамо бдјела код безброја болесника. Сад може опростити ону подрумску влажину у којој је остала дјевојчица, и жени која га је изневјерила на кошари пуној модрог рубља. И да је тада доживио ову мирисну су. форију, можда би остали скупа живјети, с неким малим смрадом међу свакидањим ријечима. А сјети се мирисног лука који је сањао, преко мора су људи могли ходати, али су наједном на пучини потонули сви што су били у поворци, над њима се мирисна дуга уздигла као нека слутња пропасти, а он је очајан ступио на воду да спаси дАјевојчицу, и у том мирису опази њезину руку на другој обали, мирис му одољесне у ноздрве с нечега црвена што држи у руци.

Како се може праштати и ово забијање чавала у бетон, ово туђе грађење здања у којим он неће обитавати. И у том мирису бесмислене су биле све подјеле на стране свијета, је,

на је страна била мрвена баузица дјетета у каменику, жуто једро с модром закрпом, далеки релеј на осњеженом врхунцу, одбљесак сунца на крововима Пучишћа, као да су пуни биједих голубова што се мешкоље; далеко на спруду ненадно се зазелењело, као да израста трава из онога времена што га је море прекривало, м опет та вал закрива модрином, зар се све мора вратити у елемент који му није наклоњен. А откуд овај мирис овија читав свијет у њему прозрачном маглицом, и он је за трен бануо у неко чудно стање и елемент живљења, и дочим нестане овога мириса подушит ће та сумпорни смрад. Ни бунда нема више задах живинске коже у којој су јазбине остављале своје трагове страха и скривености. Бура је из бијелих стијена каменика доносила мирис стучене кадуље кад би сунуо дим отцијепљеног камења. И бијеле боце на прозорима, гдје су их стављали да се млијеко не узљути у спарним собама, у нечијој руци што их је узимала, онако самотном јер су лица остајала заклоњена од студени и само се кроза стакла назирали обриси образа зажарених од ватре у пећници, и те су бијеле боце биле симболи великог прочишћења.,

И учини му се да ћути мирис младог сира који прже на смричевини, у своме селу иза планине, гдје се слутило да има живота само по неком сјећању у нама, по којем знамо да је живот необухватан и свугдје се прихваћа. Како сада прашта свеколику скученост и оно млаћење уз ритам псовања, и крв што га је сланила на расјеченој усници. Па ја никад нисам ударио своју дјевојчишу; зар то није нека голема чистота коју сам постигао И — мислио је на неке велике махове, као да у себи ковитла ове бурне облаке — од безброј оваквих савршенстава постат ће један мирисни свијет. А ако овај мирис што га прожима нема свог материјалног узрока, јер куд год пође по скелама одасвуд га вјетар њиме овија, онда је тај савршени елемент живљења још у оном прастању објаве и чуда, као што се тако најпрво указала Истина.

Преко улице лепршала су дјечица, као да су све лептире

"одједном пустили у првом јутру прољећа. Онај страх од го-

лемих комађа жељеза још је у њима мистичан, го је попут страшног сна кад на те јури носорог, и једино се још уздаш у његов слаби вид, у задњи му трен измакнеш а он се зарине у баобаб. Пред свима је ишла дјевојчица с крупном лутком увијеном у пелофан, и од тога је свјетлуцала. Насмијеши се у себи: како би било необично да та лутка сасма сличи на дјевојчицу. И суне из те поворке змај, тако обојен као да је бануо из кипнеске приче над град, и ево попут мирисне дуге из оног свјетлуцања диже се до њега, ако се пропне дохватит ће га, па он је у овом новом елементу мириса али га сила тежа ухвати страшним прстима, окрене му очи пут шиљака укопаних у бетон темеља, с неким љутим мирисом на вршцима, као да их је овај час нетко натопио оцтом пред његов пад.

Из џепа бунде испадне јабука, заврти се окретајима тијела у свемиру што очајно куша да створи властиту гравитапију, У црвеним спиралама започе њезин пад, и повуче за со: бом сав онај мирис у којем се разблажио свијет, као да ће сад остати сами шиљци скрутнуле материје, и у том грчу вртње зарине се у чавле, остане на трен склопљена од властитог привлачења, и распукне на двије половице, тако једнаке да су праведно раздијелиле сјеменке. У оно жутило тек отворене руштине већ се почела увлачити црвена рђа с чавала као каква болест с именом животиње.

Радник се у паду припио уз оплату и тако су га сласилиИз неке сметепости, која се јавља у тренуцима кад смрт дође у силну близину човјека, понудише га сланином и луком, ка-

ПРИЧА __ Ен

ко би могао попити траварицу да се раступн. МеРутИН, 97 сву мо пљуне у ону дубину којој је измета. њен НБА ивенијна и упути се пун неке стрепње, која се из ки Х два пад ша на дјевојчицу, јер му сад тек буде јаче = и и стувио с своју дугу припрему у оном мирису. И Кад је петина Воју злу накану предсказивања, посвема је НЕ И пне | : самотан у простору, толико слаб да га Боле ви б а штакора под поцрњелим сљезом. Из оних ода. ЊЕ > х 5 пма капало је посвуда, и у некој чудној градацији 0] ЕЕ “ И га слутња како би ове бијеле капље могле ПЕР траг који га води до смрти дјевојчице. А опет, На је у неком континуитету крви која поновно увире А 440 кад је у свему око њега обично и свакидање кретање, мора а овај немир долази из неког прадавног заборављеног ~, - МО жда од оног очевог ударца по затиљку док је растављао сат да види што је то у њему.

Дјевојчица је сједила на кревету и велику лутку. Пренерази га: лутка је потпуно војчицу! И готово у неком страху погледа Нешто зашушка прозирним звуком, прене та, кица нудила бомбоне у жутој кесици,

држала У наручју сличила на дјегдје је целофан, а то му је кћер

ХАЛИ

ИАУСТРОВАО Ј ТИКВЕША .

— Видиш ли какву ми је лутку даровала мама!

_ И буде му некако жао дјетета, и увиди наједном да то није она чистота која му се јутрос причињала, јер што је то да не тучемо дјецу, ако је медиј у којем се дешавају наши односи тако нечист да дијете не зна казати како му је мати нешто дала — него даровала. Већ је у томе било неке нецјеловитости и нејасности У ономе мирису, дочим се могло указати као истина нешто што нема оправдање и остваривост, у свакидашњем живљењу. А сама сличност мртве, пластичне лутке и овог устрепталог дјетета имала је у себи накарадност времена, у којем су сродности тако насилне и потпуно су извањске, и не дотичу се унутрашњег зближавања,

— Је ли ти мама замотала лутку када ти је далаз

— Није ми је замотала, гледала сам себе у огледалу и онда сам лутку гледала, То ми је сестра.

И какви би ту мирис, и какви необични елемент живљења могао опростити ову погубност, скученост и лажност с коЈом се та жена хоће помирити, кад намјесто оног правог пута: искрене ријечи у срж бића, она куша подмитити дијете и тако изнудити осјећаје, који ће, унаточ свему обезобличавању, свеђер бити светиња. С каквог то ужаса ми не можемо над владати животне увјете, него се увијек прилагобавамо њи ховој изопачености, и већ му се чинило како у оном мирису нема ничега осим неке празне и сувишне случајности,

— Тата, је аи јабука била слатка!

— Која јабука2

— Што сам ти ставила у бунду.

; И сад се сјети како је у оном буђењу, између сна и свијета који болно Долази на његово мјесто, како је у оном не. ухватљивом тренутку узрочности сањања, док је притискао звонцг на будилици, нека бијела рука с црвеном јабуком пронијела мирис.

— Је ли била црвена2 |

— Не, не знам, није се видјело.

. А сигурно је црвена, и у томе је двоструко побијање случајности, која је овим сасма нестала и као задња необичност од оног еуфоричног мириса.

— А мама ми је синоћ дала јабуке.

— Је ли и за тату2

— Она је дала мени а ја сам оставила за тебе.

— Тата — крикне дјевочица — тата мој, руке су ти од крви! .

И тек сада замијети: на длановима су биле двије ранице од чавала. Пође у заход да се не устраши дјевојчица, нађе боцу ракије и с неком горчином која се увијек враћала дочим постане потпуно свјестан властитог стања, почне чистити ранице распараном полом кошуље, и то најпрво десну, као да се у тој несвијесној брижности сачувала важност рада — И док ко чемерно насмијешио од те унутрашње досјетке подибу та срси од мисли која се указала најпрво у дрхтају дланова, и обрне их с неком мутном зебњом да нису оне раРи м на другој страни, као да је био прибијен, на крижу.

кроз по ана су му руке прошли чавли, а у огледалу с мод. БА колобарима од влате и испуцалости, његово је лице било

лиједо, необријано, испијено, и наједном рекне себи: а што ако се она патња материјализирала, и сигурно се то човјек

. преображава. У властити симбол.

М сваки би од нас могао бити један Исукрст,